Porno-liturgija arhiepiskopa Save

27.11.10 Nova srpska politička misao

Novo „remek-delce“ Save Damjanova nema, kako bi autor rekao, značenje „opštepolezno i jasno“ – veći deo njegove Porno-liturgije je alogičan i u njoj nije moguće pratiti jednu nit radnje, nego se u prostoru pričanja prepliće više ravni značenja. U fantastičnom i izmaštanom problesnu ponekad delići realnog, koji su tu tek da zagolicaju i na trenutak zavedu čitaoca da, kao što je navikao, počne tražiti alegoriju, ako već ne može da nađe konkretno značenje ispričanog, da u pričama prepozna („)surovu(“) stvarnost. Ali samo na trenutak, jer već u sledećem redu dolazi šamar nelogičnosti i za um koji želi ma kakvu, jednoznačnu, koherentnost – nokaut neprevladivih protivrečnosti. Autor tako čitaoca goni na (o)smeh – neočekivanim neskladom, plemenito-vulgarnom besmislicom. Osmeh čitaoca je i znak odustajanja od onoga na šta se naviklo i pristajanja na čitanje novog i drukčijeg. Priča se tek tad otvara – tek pošto nestane cenzura razuma i pojavi se smeh, koji se inače nikako ne pojavljuje u fazi začudne namrštenosti. Jer, kako bi rekao Bahtin, za vreme karnevala se može živeti samo po njegovim zakonima, tj. po zakonima karnevalske slobode.
Damjanov želi vedrinu i njegova je glavna misija da piše zanimljivo i uzbudljivo. U tom maniru treba tumačiti prisustvo mnogih zagrada i crta, koje su tu da označe umetnute delove rečenica i tako stvore utisak neposrednosti, mnogih uzvičnika i upitnika, koji se mogu uzeti kao znak stalnog čuđenja i iznenađenosti pred onim što se pripoveda/dešava. Smeh Save Damjanova pri tom nije, ili makar ne želi da bude, ruganje (iako, videćemo, nije uvek tako). On je vitalistička pohvala životu i onom prigovoru tela koji je latentno uvek tu i koji se najčešće javlja kad nije poželjan – kad se osećamo tako uzvišeni duhom. Taj prigovor tela se može shvatiti kao negacija duha, međutim, on je pre tu da se duh obnovi u saznanju da nije sâm i da čovek jeste ne samo duhovno gore već i materijalno-telesno dole.
U Porno-liturgiji tako ćemo naći karikature i fotomontaže, izobličena (ružna i lepa) tela, crteže i fotografije polnih organa, slike muškog i ženskog u jednom (bilo da je reč o ženama s brkovima i/li penisom, muškarcima sa dojkama i vaginom). To telo je karnevalizovano telo, telo koje se sve pretvorilo u falus ili vaginu, oslobođeno telo koje rađa drugo telo, telo koje se ukršta sa drugim telima. A bez tela, i bez po(r)nosa tela, bez prethodne „službe“ telu (i duhu) – čini nam se da je to jedna od autorovih teza – ne može biti ni liturgije, tj. službe Bogu, i Duhu.
Pa ipak, i pored sve igrivosti i smeha, teško da se šest proznih diptiha Save Damjanova (koje prate predgovor i pogovor) mogu shvatiti kao tekstovi inferiorni sa stanovišta društvenog angažmana. Autor tako nudi svoj, alterantivni pogled na književnost, istoriju i književnu istoriju, buneći se protiv izgnanstva smešnog, kao i protiv parole „pristojnost iznad svega“, gde je ona alibi za „prazne rečenice što odjekuju prostačkom zvekom,/ fabule i misli mlitave kao stogodišnja kita“. On daje i sliku književne javnosti u kojoj vladaju osrednjost i udvorištvo, u kojoj su jedino poželjne žalopojke, velike teme i mudrozbori.
S druge strane, govor o društvenim prilikama nije zaboravljen, već se samo nazire i učitava tj. ne može se primeniti konkretnost alegorije, već tek neodređena vrednost simbola. Osuđen je na neuspeh svaki pokušaj da se npr. gđa Gospodin Falustina, mr Guzica-Šufnudla i Pizdun Raspopovič-Prcko, koji sede u Parlamentu, poistovete s nekom od aktuelnih ličnosti na vlasti. Međutim, primećujemo da je u toj priči na mesto koje je rezervisano za um došlo ono što najčešće uzimamo kao njegovu suprotnost, što je najmanje sposobno da misli (ili pak ima sasvim drugačiju logiku). A što se i tada slične ili iste stvari dešavaju u izmišljenoj novoosnovanoj državi na Marsu (Crvenoj planeti) koju vode personifikovani polni organi – iste stvari kao one koje se nama dešavaju sada i ovde, pre i onda, posle i tamo – to nešto već može da kaže i o (našoj, a možda i svakoj) politici. Na sličan način, koji je bitno drugačiji od načina drugih, Damjanov će ispisati i jednu „imagološku bajku“, u kojoj se pojavljuju prototipovi raznih nacionalnosti (dakako, u karnevalskom obličju), ili se pak osvrnuti u svom maniru na probleme feminizma i rodne ravnopravnosti. Igra ipak, izgleda, nije tako bezazlena.
U delu Save Damjanova lako nalazimo tragove grotesknog realizma i grotesknih slika (literarnih slika i fotografija), ambivalentnih i protivrečnih, nakaznih i ružnih sa stanovišta svake „klasične“ estetike; tu je i karnevalski duh narodne kulture koji se ogleda u prevrednovanju u okretanju sveta naglavačke (pomenuta vlast u Novoj Serbiji); most između Rablea i ovog autora čine i erudicija i poigravanje citatnošću. Na drugom kraju nalazimo tipične preokupacije postmoderne proze: problematizaciju identiteta (nerazlučivost Jednog od Drugog, te otuda Jedno u Svemu i Sve u Jednome kao u Bajci o čoveku i ženi), uspostavljanja, bilo kakve, granice i sl.; tu je i umetnost kombinovanja, koja je za ovog autora glavno obeležje postmodernog pisanja. Damjanovljeva proza tako nastaje u sprezi rableovske razigranosti i postmodernističkog senzibiliteta, u sprezi koju oplođuje originalna vedra maštovitost.
Damjanov hrabro na sebe preuzima ulogu putujućeg komedijanta, lakrdijaša i lude, svestan usuda usamljenosti u takvom poduhvatu (još jedna sličnost sa Rableom). On se slobodno poigrava dogmama i opšteprihvaćenim vrednostima ukazujući na cirkus (javno-)istorijskog (ili onoga što nazivamo istorijskim).
Tako u njegovoj prozi umesto ozbiljnog govora koji je postao u mehaničnosti komičan, dobijamo komiku ozbiljnu u svojoj svežini. Ne monotono zveketanje visokoparnih izraza iza kog nalazimo prazninu, već razigrane fanfare prostakluka koji kriju punoću značenja.
Vladimir Vukomanović

29.07.10

Metropolis, 29. jul 2010.

Na samom početku treba reći da naslov poslednje knjige Save Damjanova, Porno liturgija arhiepiskopa Save, valja tumačiti isključivo u okviru već poznatog koncepta provokacije. On taj koncept i kao univerzitetski profesor i kao pisac dosledno sledi već nekoliko decenija.
Namera mu je da ukaže na mogućnosti novog tumačenja naše književne tradicije, i s druge strane, on dosledno zastupa i promoviše neka od postmodernih gledanja na književnost kao mogućnost Ars combinatorie, prevage fikcije nad faktografskim i funkcionalnim, oslobodjenja jezika i književnog govora od normi i kanona.
Provokacija kao jedna od legitimnih formi izražavanja u okviru ludističke, igrivo zamišljene književnosti postmodernog doba koja afirmiše antidogmatsko, antinormativno, nemimetičko izražavanje nije kod Damjanova sama po sebi cilj, već jedno od sredstava redefinisanja književnog koda. Njegovo sedmo po redu prozno delo (nakon Prički, Remek-delca, Istorije kao apokrifa i drugih) u neraskidivom je saglasju sa esejističko teorijskim radom, medju kojima se izdvajaju Novo čitanje tradicije, Eros i Pornos, Koreni moderne srpske fantastike, antologije Graždanski erotikon i postmoderna srpska fantastika. Preispitivanje istorije (političke, književne, kulturne, nacionalne) kao fikcijsko/apsurdne kategorije koja se može persiflirati, bojiti humorno ili ironijski, ...... je samo po sebi jedno od mogućih apokrifnih verzija njenog sagledavanja. Postavljanje te iste istorije, tj. dominantnih kulturnih kanona koji je opisuju u kontekst postmoderne igre bilo Rableovski šaljive, karnevalski oslobodjene, erotizovane kroz kontekst naglašene telesnosti, bilo oslonjene na De Sadovu pornografizaciju svega što i metaforično može nositi pridev pornografskog, bilo kroz razobručeni jezik nastajao na tradiciji jednog Djordja Markovića Kodera, ključna je osnova na kojoj Damjanov gradi svoj prozni rukopis.
„Ne postoji ništa toliko ozbiljno što nije istovremeno i neozbiljno, ništa toliko sveto da mu se ne možemo podsmehnuti, ništa toliko uzvišeno da bi bilo lišeno arhetipske banalnosti. “ jedna je dominantnih ideja prepoznatiljiva i realizovana u okviru Damjanovljevog poigravanja Erosom, Pornosom i Mitosom. Bezobrazno, lascivno, detabuizirano pripovedanje namerno je usmereno ka prekoračenju, ka travestiji, persiflaži, burleski, lakrdiji i farsi, svemu onome što Damjanov prepoznaje kao „oslobodjeni humor“ rablezijanske provenijencije kome je cilj da se uhvati u koštac sa stereotipima svake vrste, od političkih, nacionalističkih, demokratskih ili religijskih do književno-teorijskih.
Postmoderna književnost sagledana u vizuri čuvenog teksta Save Damjanova o beskrajnim artističkim mogućnostima Ars combinatorie gde se spaja nespojivo, gde je utilitarnost i racionalnost podredjena umetničkoj igrivosti koja obezbedjuje bartovsko „uživanje u čitanju“, ali i u stvaranju shvaćenom kao kreacija, i u ovoj novoj proznoj knjizi se potvrdjuje kao dominantni narativni diskurs.

Ako tome pridodamo i njenu hipertekstualnost očitovanu u mozaičnoj strukturi, fotografijama kao integralnom ali i nezavisnom delu teksta, i cd-u koji prati knjigu, čitaocu je u rukama jedna jasno konceptualna, izvan teorijskog konteksta teško u svim nijansama razumljiva knjiga koja sigurno računa na poznavaoce, ali i na one koji tek otkrivaju osobenosti de Sadove ili Rableove literature.

Jasmina Vrbavac

25.06.10 TANJUG

Izdavač i urednik knjige, dr Nenad Šaponja, književnik i knjižzevni kritičar konstatovao je da novo delo, osma po redu knjigu fikcije, kao ni prethodna, kada se radi o Damjanovu, ne može da se poredi sa drugim ostvarenjima iz korpusa savremene srpske književnosti jer autor iskače iz glavnih tokova stalno provocirajući kulturnu javnost.

Damjanov je još uvek izuzetak iako se u medjuvremenu nametnuo kao značajna pojava u domaćoj literaturi, istakao je Šaponja i podsetio da je stvaraočeva proza već postala predmet izučavanja što potvrdjuju diplomski i magistarsaki radovi posvećeni njoj i to ne samo u Srbiji već i na drugim slavističkim katedrama u svetu.

Iako je prepoznao da se u novoj knjizi Damjanov nadovezuje na pisce poput Djordja Markovića Kodera ( koga je taj književnik, inače, vratio u glavne tokove istorije srpske literature 19. veka) i druge "predvukovce", Šaponja je ocenio da njegova knjiga pripada 21. veku, ne samo po specifičnom smislu za poigravanje, već i što je prati CD na kome je e-verzija celog dela sa svim ilustracijama i drugim "poklonima" kao što je e-izdanje romana "Istorija kao Apokrif".

Šaponja je podsetio da je ovaj roman skrenuo na sebe pažnju u slavističkim krugovima po inventivnosti i inovacijama .

Damjanov je naglasio da je za njega izuzetno važna e-verzija knjige jer ima puno video materijala koji više dolazi do izražaja u virtuelnoj formi.

Damjanovu je cilj, kako je objasnio, da književnost koju stvara dobije multimedijalnu formu jer tako može da rastereti tekst dodatnih autopoetičkih iskaza i da ih vizuelizira.

"Zaiste verujem da je književnost kao i sve drugo u 21. velu postala spektakl, a to se može prikazati najbolje na viyuelan način" rekao je Damjanov i ogradio se da nema ambicija da piše neke velike sinteze već knjige kakve bi sam voleo da čita.

Damjanov je ustao u odbranu prava pisca da piše o smešnom, o sreći i vedrim stranama života i zabavlja sebe i svoje čitaoce umesto da se pridržava pravila zapadne civilizacije da su velike samo tragične, sumorne, visokoparne priče.

Naslov i slika na koricama knjige, prema autorU, ne otkrivaju sadržaj knjige već samo provociraju čitaoca.