Istorija muškosti u Evropi (1450-2000)

25.11.11

Danas, 25/11/2011


Volfgang Šmale na otvaranju izložbe u Smederevu

VOLFGANG ŠMALE: Novi muškarac je militarizovani muškarac

Autor: Anđelka Cvijić

Da li u savremenom svetu postoji kriza muškosti? Kakav je odnos društva i religije prema muškom polu i kako se on menjao kroz istoriju? Koliko je, i da li je homoseksualnost pojava novog vremena? Ovo su samo neke od tema kojima se bavi najnovija knjiga Istorija muškosti u Evropi (1450-2000) Volfganga Šmalea, profesora savremene istorije na Univerzitetu u Beču, koji je ovih dana boravio u Beogradu kao gost izdavačke kuće Clio.
Šmale, inače autor i poznate Istorije evropske ideje koju je pre osam godina takođe objavio Clio, učestvovao je u razgovoru u beogradskom CZKD baš na temu Kriza muškosti, a kao predsednik društva Feliks Kanic bio je i na otvaranju izložbe Sa Kanicom po Srbiji u smederevskom Muzeju.
Proučavanje pojma muškosti (kao i ženskosti, uostalom) i aspekti muškosti deo su socioantropoloških studija u okviru najnovijih istraživanja rodnih razlika. Istorija muškosti u Evropi (1450-2000) , koju je na srpski preveo Vladimir Babić, svakako je među prvim knjigama te vrste u svetu i veoma je zanimljivo bazično naučno štivo, inspirativno za dalja proučavanja. Šmale prati koncept muškosti od biblijskog Adama preko novog Adama renesanse da bi, postepeno analizirajući odnos društva (religije i politike) prema muškom polu (i obrnuto), stigao do novog muškarca u Francuskoj revoluciji i hegemonog koncepta muškosti u 20. veku, vezanog za proces militarizacije. Krajnost takvog koncepta pokazali su nacionalsocijalizam i fašizam.

Kažete da muškost u svakom vremenu ima više aspekata pa je prikladnije da se govori o muškostima u množini. Zašto?
- Koliko je muškost individualna? Ovo pitanje je interesantno. Suštinski, koncepti polova jesu posledica kolektiva, odnosno socijalnih konstrukcija, ali način na koji muškarac ili žena žive koncept svog pola jeste individualan. U današnje vreme postoji više opcija da se ostvaruje ova ili ona individualna predstava muškosti odnosno ženskosti, što pol donekle čini originalnijim nego u prethodnim vremenima. Pokušao sam da pokažem koliko zavisimo od društvenih konstrukcija i da osnažim naš kritički sud u vezi sa predstavama o polovima.

U kojem je periodu istorije religija prevladavala u predstavi muškosti?
- Hrišćanski koncept u Evropi je prevladavao mnogo vekova. Ali to kako su ga muškarci individualno ostvarivali moglo se razlikovati od „zvanične“ predstave. Na osnovu proučavanja svakodnevice muškaraca i žena znamo da je jaz između zvaničnih koncepata oba pola i konkretnog ostvarenja predstave muškosti ili ženskosti mogao biti ogroman. Pa i danas, kad pogledamo, u evropskim društvima imamo više od jedne hrišćanske religiozne orijentacije: Jevreje, Muslimane... I svi se oni razlikuju u socijalno-religioznim konceptima polova za koje se zalažu.

U poznom srednjem veku idealna predstava o muškarcu je takozvani „novi Adam“ čija je simbolika tela aseksualna. Šta je razlog tog oslobođenja od praroditeljskog greha?
- Renesansa je u muškarcu razvila visoko samousavršavanje. Ono se jeste zasnivalo na Bibliji u kojoj je bog muškarca (ljudsko biće) stvorio prema sebi, ali ga je Renesansa samo pojačala, kao kontrast „praroditeljskom grehu“. Takav izbor između biblijskog Adama i Novog Adama postao je moguć u 15. veku. novi Adam, precizno govoreći, nije aseksualan već je muškarac koji se rukovodi vrlinama. Njegova sudbina jeste da bude roditelj ali njime ne vlada seksualna požuda. U renesansnom slikarstvu seksualnu želju simboliše penis u erekciji, ali osim pornografskih slika taj se simbol izričito koristi samo kad su u pitanju mitološke figure pola muškarac - pola životinja. Čak i kad je slikan nag, novi Adam nikad nije pokazivao svoj penis u erekciji.

Koliko se, i u čemu svetovna predstava o muškosti opirala religioznom? Postoji li velika razlika u konceptu muškosti između nižih i viših društvenih slojeva?
- „Sekularni koncepti“ muškosti nisu automatski kontradiktorni religioznim predstavama. Muškarac koji se vlada prema vrlini i koga karakteriše kontrolisana seksualnost jeste koncept koji je kompatibilan i religioznom i sekularnom konceptu života. Naučili smo da predstavu čednosti identifikujemo sa religioznim konceptima ali to nikako ne sme biti i jedino istinito, jer je pojam čednosti i sekularni koncept. Razlika među njima jeste u tome što religija propisuje kako čovek treba da živi, dok sekularni koncepti normalno pretpostavljaju više izbora i alternativa. Sekularna društva dorasla su većem broju individualnih koncepata polova nego što su to religiozna društva u stanju.
Što se socijalnih slojeva tiče, s obzirom da je u evropskim društvima pobedio hegemoni model muškosti razlika između koncepata polova u različitim društvenim slojevima postala je i manje važna. Ali i u feudalnim vremenima, postojala je samo razlika između muškaraca i žena, s tim što je razlika među muškarcima iz različitih društvenih slojeva bila u drugom planu. Kao što sam pokazao u knjizi, model novog Adama u kasnom 15. veku i, na primer, model heroja u 17. veku odnosi se podjednako i na višu i na nižu klasu.

Homoseksualnost se u istoriji civilizacije ili tolerisala ili najstrože kažnjavala. Koji je period u kojem je ljudsko društvo bilo najtolerantnije po ovom pitanju?
- „Homoseksualnost“ je kao takva u Evropi definisana relativno kasno, u drugoj polovini 18. veka. Iako je najreligiozniji stav prema muško-muškom opštenju taj da je to greh, muškarci su međusobno seksualno opštili u svim istorijskim periodima. Da li je ta veza biti tolerisana ili ne zavisilo je ne samo od toga šta je smatrano (ili nije) grehom, već i od mnogo čega drugog. Muškarac koji je bio na moćnom položaju mogao je lakše da ostvaruje muško-mušku seksualnu vezu dok je to mnogo teže bilo za muškarca nižeg društvenog sloja ili položaja. Međutim, iz doba rane moderne u Holandiji imamo primere po selima gde su mnogi muškarci, među kojima je najveći broj onih koji su bili oženjeni i glave porodica, praktikovali muško-muško seksualno opštenje. Teško je reći koliko su ti primeri reprezentativni za moderna društva, ali ono što je sigurno jeste da je to bilo moguće.
Društveno prihvatanje ili odbacivanje muško-muške seksualnosti, kasnije nazvane homoseksualnost, varira od epohe do epohe. Ne postoji čvrsta linija od netolerancije ka toleranciji, ili slično. Savremena društva prihvatila su žensku i mušku homoseksualnost kao seksualnu orijentaciju koja zavisi od izbora pojedinca, a što je kompatibilno sa konceptom kompaktnog društva. Društvima koja prihvataju homoseksualnost manje dominira hegemona muškost koja, pak, dominira u onim društvima u kojima homoseksualnost nije prihvaćena. Tim društvima vlada otvorena homofobija.

Francuska revolucija stvorila je novog muškarca. Koje su njegove odlike?
- Novog muškarca francuske (i svake naredne) revolucije karakteriše ono što se zove hegemona muškost. Koncept te muškosti zasnovan je na antropološkom konceptu prosvećenosti koji muškarcima i ženama dodeljuje fiksirane uloge polova. Muškarac je heteroseksualan, on je muž i on je otac, njegova sfera je javna i politička. Sve se to naziva „prirodnim“, što znači da je ulogu muškog pola stvorila priroda - baš kao i ženskog - te da muškarci i žene treba da žive u skladu sa svojim prirodama. Homoseksualnost i drugi koncepti muškog bivstva i života su marginalizovani ili isključeni iz ideje društva. Novi muškarac je militarizovani muškarac.

Hegemoni model muškosti vezan je i za militarizaciju društva a bio je najizraženiji u totalitarnim fašističkim i nacionalsocijalističkim režimima. Može li se njegova deseksualizovanost porediti sa simbolom aseksualnosti novog Adama?
- Ne! Fašistički i naci-muškarac nisu deseksualizovani. Tevelajt je 70-ih godina prošlog veka objavio čuvenu studiju o seksualnim opsesijama nacista. Ili, uzmite Pazolinijev film Salo (Musolinijeva Republika Salo) u kojem on ispituje seksualnost italijanskog fašizma.

Ako je 20. vek inicirao krizu identiteta, a 21. vek ju je uobličio, da li se iz te perspektive može govoriti i o krizi muškosti?
- Naučnici su navikli da u svakome veku vide krizu muškosti. Ali, čemu to? Muškost nije „zakovana“, ona se kontinuirano menja, njene prakse variraju. Svako vreme je svedok takmičenja koncepata muškosti; neka su okrutnija od drugih. Kad jedno društvo dopušta i toleriše izbor između različitih koncepata muškosti i ženskosti, to onda može da generiše krizu pojedinca pošto takvo društvo ne nameće jedan model pola. Izbori nisu, dakle, samo dopušteni već se od pojedinca traži da sam napravi svoj izbor a ne da čeka da društvo bude to koje će reći kakva predstava o njegovoj sopstvenoj muškosti odnosno ženskosti treba da bude.
Uprkos ovim opštim opaskama tačno je da moderna zapadna društva u izvesnoj meri verovatno zanemaruju činjenicu da upućivanje na polnu orijentaciju ne podrazumeva automatski i netoleranciju na različite orijentacije pola. Sada vidimo da je odgovarajuća edukacija dečaka u porodici i u školi tokom poslednje dve ili tri decenije zanemarena; oni su isuviše često bez modela i orijentacije dok je kod devojčica ponuda konkretnija i zbog toga što su mogućnosti vaspitnih modela za devojčice strože nego za dečake.

Može li se tvrditi da nas novi talas fašizacije u svetu vraća predstavi hegemone muškosti? Da li je to razlog da se društva ponovo postavljaju neprijateljski prema homoseksualnosti?
- Eksplicite fašizam nije neophodan da bi postojala ili bila obnovljena homofobija. Homofobija je karakteristični znak svake vrste nacionalizma. Moderna država može biti patriotska i demokratska i otvorena (u smislu otvorenog društva i otvorenosti za različite modele i individualne izbore, itd). Hegemona muškost predstavlja militarizovanu „jedan narod - jednu državu“ koja je autokratska, kojoj umnogome nedostaje demokratija i koja se ne uklapa u koncept otvorenosti.
Dajete niz primera iz sveta likovne umetnosti. Koja je vama lično slika ili skulptura obrazac muške lepote?

- Ovo je vrlo važno pitanje, ali i vrlo teško za odgovor. Bilo bi mi lakše da na njega odgovorim kad bih imao model muške (ili ženske) lepote u glavi. Ali, nemam ga. Koncept lepote je relativan. Onaj koji se može naći u modnim magazinima svakako da nije i moj koncept! Lepota je izraz pojedinačne ličnosti. Muške/ženske lepote ima onoliko koliko je muškaraca odnosno žena na svetu.


Politika, 21.11.2011

Da li je „novi Adam” u krizi

Najvažniji element „šezdesetosmaškog pokreta” u svetskim razmerama predstavljali su protesti protiv rata u Vijetnamu koji se mogu tumačiti kao deo demilitarizovanja poimanja muškosti

„Istorija muškosti u Evropi (1450-2000)” naziv je knjige Volfganga Šmalea, koja je predstavljena u subotu uveče u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Šmale je profesor savremene istorije na univerzitetu u Beču i bavi se istraživanjem ljudskih prava i studijama kulture. Autor je više knjiga, a ovo je drugo njegovo delo koje je izdavač „Klio” objavio i kod nas (prva je „Istorija evropske ideje” objavljena 2003).
Šmale je i predsednik Društva „Feliks Kanic”, koje razvija kulturnu, prosvetnu i naučnu saradnju između Srbije, balkanskih i zemalja nemačkog govornog područja, na tragu onih principa koje je u svom etnografskom radu primenjivao Feliks Kanic. Boravak u Srbiji iskoristio je ne samo da predstavi knjigu nego i da poseti izložbu „Sa Kanicom po Srbiji” koja je otvorena u Galeriji Narodnog muzeja u Kragujevcu.
U knjizi „Istorija muškosti u Evropi” Šmale prati rađanje modela „novog muškarca” tokom evropske renesanse kada je izmenjeno shvatanje biblijskog Adama i u središte interesovanja postavljen koncept „novog Adama”, odnosno „novog muškarca” koji označava početak opsežnih, novih socijalno-kulturoloških konstrukcija pojma muškosti.

Da počnemo od gorućeg pitanja: koliko je muškost danas u krizi?
Odgovor zavisi od toga na koju muškost mislite, jer danas postoji više opcija i nije svaka u krizi. Ako govorimo o tradicionalnom modelu muškosti, koji nazivamo hegemonim, a koji je počivao na neravnopravnosti polova, ta vrsta muškosti danas jeste u krizi. Površno gledano, često se čini da se ništa nije promenilo. Susrećemo se s tipom heroja, ratnika, mačoa, avanturiste, sportiste, maga, brižnog oca i partnera, radnika, zvezde, intelektualca... ali nijedan od ovih tipova nije obavezujući, niti reprezentuje većinu. Postmoderno „hibridno” društvo stavlja na raspolaganje neophodne ponude za ostvarenje, kao što su potrošačko društvo, zabavljačko, dokoličarsko. To je u istorijskom smislu novo i ne označava nikakvu preteću krizu muškosti, već pre istorijsku šansu.

U knjizi kažete da je „šezdesetosmaški pokret” bio preloman za napuštanje hegemonih koncepata muškosti?
Pod tim pokretom podrazumevam dvadesetak godina, od sredine pedesetih do sredine sedamdesetih prošlog veka, kada je postavljen temelj za razvoj demokratije koji je uzdrmao asimetrične odnose među polovima, pa samim tim i tradicionalni koncept muškosti. Telesna metaforika tog modela bila je razorena, seksualne norme koje su s njim bile povezane izgubile su značaj, njegova militantna srž je bila napadnuta i razgolićena. Najvažniji element pokreta 1968. u svetskim razmerama predstavljali su protesti protiv rata u Vijetnamu koji se mogu tumačiti kao deo demilitarizovanja poimanja muškosti koje takođe do danas nije dovršeno i nadalje traje.

Koliko je feminizam doprineo krizi tog modela muškosti?
Paradoksalno, feminizam je doneo slobodu ženama, ali je oslobodio i muškarce od tradicionalnog koncepta muškosti. Ali, dok su u ženskim pokretima formulisane pozitivno različite mogućnosti ženskosti, ponude orijentacije za muškarce su mnogobrojne, ali maglovite. Nove muške ponude orijentacije najpre su pripremljene u homoseksualnom pokretu. Novi mehanizam seksualnosti posle 1968. doveo je do povećanja prisutnosti ženskog tela u masovnim medijima. Reakcija na to je odgovarajuća prisutnost muškog tela. Delimično ili sasvim razodenuto, muško telo je u javnosti vizuelno prisutnije više nego ikada ranije. Mišićavo telo daje signal da onaj ko ga poseduje odgovara zahtevima muškosti. Ovaj fenomen bi trebalo posmatrati kao sociokulturnu reakciju na krizu muškosti.

Prvi ste predsednik Društva „Feliks Kanic” koje je, posle opsežnih priprema, osnovano prošle godine?
Zahvaljujući Kanicu, koji je u svoje vreme bio jedan od najboljih poznavalaca jugoistočne Evrope, znamo mnogo o Srbiji 19. veka. Naše društvo želi da pomogne mladim ljudima da otkrivaju Srbiju onako kako je to on činio, da pomognemo zatim mladim ljudima iz Srbije da putuju, istražuju i da ostave sve to u vidu umetničkog rada.

Kada mladi iz Srbije mogu da očekuju prve stipendije?
Sledeća godina će biti prva u kojoj ćemo dati stipendije za putopisce i za naučna istraživanja. Imali smo dva konkursa, jedan za putopis, drugi za studijske boravke i stručna usavršavanja u oblasti istorije, istorije umetnosti, arheologije i muzeologije, i to je bio prvi korak. Sledeći korak je da sakupimo novac za stipendije, koje su, inače, namenjene za državljane Srbije, Austrije, Nemačke, Švajcarske i Bugarske, i da realizujemo te programe.

Gordana Popović