Izabrana pisma

10.04.17 Danas

Zanimljivo je napomenuti da na francuskom slengu bit znači muški polni organ, dok na engleskom glagol bit označava udaranje, pulsiranje - kad bi spojili ova dva značenja dobili bi možda pravo značenje američkog pokreta bit generacija, koji je dominirao američkom kulturnom scenom 1950-ih, jer ova sintagma upravo označava pulsiranje, ili ritam muškog uda u pokretu.

Svi pripadnici ovog pokreta - Alen Ginzberg, Lorens Ferlingeti, Geri Snajder, Piter Orlovski, Gregori Korzo, Vilijam Barous, Herbert Hanki, Brajan Gajson, Amiri Baraka, Džek Hirsman, Bob Kaufman, Džek Mišhlin i Džek Keruak - da nabrojimo samo one najvažnije, rudimentarne osnivače pokreta - verovali su u pojednostavljen, kolokvijalni izraz u govoru i pisanju. Naziv je iskovao upravo Džek Keruak 1948. da bi okarakterisao stil svoje generacije, a postulat Vuka Karadžića piši kao što govoriš, koga čak nisu bili svesni, beše im životno načelo, naravno uz onu poznatu Ginzbergovu krilaticu prva misao koja nam iskrsne, najbolja je (da se zapiše). Pisci bit generacije imali su nekoliko dobrih prevodilaca u Srbiji, nakon Ginzbergove posete republikama bivše Jugoslavije početkom i krajem 1980-ih: njega su prevodili, kao i Vilijama Barousa Mihailo Ristić, Zoran Petković, Vojo Šindolić, Ivana Milankova i Vladislav Bajac ( koji je prevodio i kompleksnu zen poeziju Gerija Snajdera).

Svi pisci bit generacije usled složenosti procesa razlamanja jezika bili su teški za prevođenje, a toj složenosti u prilog svedoči i potpuno nova zbirka izabranih pisama DŽeka Keruaka i Alena Ginzberga (Alen Ginzberg i Džek Keruak: Izabrana pisma), koju su priredili u originalnom, američkom izdanju Bil Morgan i Dejvid Stanford, a za beogradsku kuću Clio, prevod i izbor napravio je Muharem Bazdulj. U uvodnom predgovoru ovom srpskom izdanju, Bazdulj je naveo kriterijum kojim se rukovodio pri izboru pisama za prevođenje - on je iz Morganove i Stanfordove edicije sabranih pisama izdvojio ona najzanimljivija za predstavljanje široj publici, a ostala je prepustio, nadamo se, nekom novom izdanju namenjenom akademskim građanima koji profesionalno proučavaju ovaj pokret.

Treba napomenuti ovom prilikom da su gotovo sva specijalna izdanja Ginzbergove korespodencije dostupna na konsultaciju doktorantima u kući potpisnice ovog teksta u Parizu, od pre nekih šest godina, kad je veliki broj stručnjaka za bit pokret inaugurisao Bit hotel, mesto u kome je većina pisaca bit generacije živela u Parizu, u ulici Zit d Ker. Kako je potpisnica ovih redova i sama neposredno učestvovala u velikom broju manifestacija vezanih za ovaj pokret, posebno se obradovala srpskom izdanju prepiske Ginzberga i Keruaka.

Kao prijateljica, sekretarica i nekadašnja asistentkinja Alena Ginzberga tokom 1980-ih i 1990-ih u Sjedinjenim Državama, potpisnica ovih redova u situaciji je da budno bdi nad svim njegovim izdanjima - a Muharem Bazdulj, prateći korespodenciju Keruaka i Ginzberga (između 1944. i 1963), obavio je veoma delikatan i osetljiv, kako urednički tako i prevodilački zadatak. Pokrivši temeljne, formativne godine nastanka bit generacije, osmišljene kreativnim svedočanstvom korespodencije njena dva glavna utemeljivača i učesnika, Keruaka i Ginzberga, sastavljač/prevodilac pertinentno ističe da njihova prepiska predstavlja istovremeno i neobično snažne autobiografije ovih dvaju književnih džinova. U par rečenica u svom uvodnom delu, Bazdulj, pokušavajući da definiše nit ove korespodencije, zapravo će postići definiciju akcije i smisla bit generacije: "fascinantno je... Koliko mnogo čitaju i koliko im poezija znači, koliko polažu na važnost životnog iskustva, koliko im je stalo do bližnjih i do prijatelja, koliko veruju da imaju misiju, misiju da izmene američku književnost".

Ne bi se složili više nego što se već slažemo sa Bazduljem u pogledu smislenog izbora ovih pisama, obzirom da ona predstavljaju hronološki izbor iz prepiske dvojice pisaca koja je odista obimna. Ova prepiska ponekad je isuviše lična i intimistička da bi privukla pažnju prosečnog čitaoca, a dodali bi da su Morgan i Stanford možda religiozno i nepažljivo objavili i nepotrebno štampali skoro svako slovo originalne prepiske. Bazdulj je od njihovih 180 pisama napravio izbor od nekih 80, a da ga je potpisnica ovih redova pravila verovatno bi taj izbor suzila na nekih tridesetak.

Jer, mada su u književno estetskom pogledu, stilistički čak, i informativno, dopadljivija Alenova pisma Orlovskom u Indiji, kao i neka druga izdanja njegove obimne životne korespodencije, priznajemo ovde da iz ovog posebnog dela Keruakovog dopisivanja sa Alenom izviru neki striktno biografski a važni elementi bitni za njihove, inače toliko različite književnosti; ovi elementi stoje gotovo neprimećeni negde drugde u bibliografijama, a važni su za celokupan razvoj bit generacije.

Neprimećena je dosad u drugim izvorima, na primer, Alenova lična borba protiv njegovih homoseksualnih tendencija koju je on vodio nekoliko godina, po savetu svog psihijatra. U korespondenciji izvire jasno Ginzbergovo osećanje za drugog ili njegova plemenita vizija sveta u kome je on uvek video sebe kao ličnost iz romana Dostojevskog, tačnije kao kneza Miškina. I kao što je Bazdulj pravilno primetio, u drugim kompilacijama ne dolazi do izražaja njihova stalna podrška i osećanje solidarnosti kao u ovoj prepisci. U njoj nalazimo i naglašenu Keruakovu borbu sa alkoholom kao i puno toga što nije toliko vidljivo u drugim biografskim edicijama, a ni u njihovim originalnim autorskim tvorevinama.

Iz ove edicije provejavaju jasno dve tendencije kojih ni potpisnica ovih redova nije bila toliko svesna - Džekova potreba za samoćom i njegova čudna introvertnost sa jedne strane, kao i Alenova ekstrovertnost i praktičnost koja je možda celu ovu književnost sačuvala od zaborava.

Nina Živančević