Izabrane pesme

ušao velike profesore, Kšižanovskog, Ingardena, Konopčinjskog, a u Torunju Henrika Elzenberga, koji ga je učio grčkoj mudrosti, umeću ataraksije, života u skladu s prirodom i razumom. Pored grčkog i latinskog učio je sve značajne evropske jezike, da bi mogao da čita literaturu koja ga je zanimala. Bez obzira na pomenute završene studije i znanje stranih jezika u komunističkoj Poljskoj kao nepartijac nije mogao da dobije nijedan pristojan posao, stoga se bavio publicistikom i likovnom kritikom, objavljujući najčešće u krakovskom katoličkom „Opštem nedeljniku”, koristeći i pri tom niz pseudonima. Kao pisac debitovao je pesničkom prozom, a ubrzo i poezijom. Zbog situacije u posleratnoj Poljskoj pesme je u početku objavljivao u časopisima, a posle „jugovine” 1956. godine pesničke zbirke i knjige eseja. Zajednički im je jezik. Neka vrsta Ezopovog jezika. Zbog Ureda cenzure koji je do 1990. kontrolisao svaki tekst za objavljivanje. Kritika sistema u kome je živeo i s kojim se nije mirio odlikovala se erudicijom i humorom. Ili, kako kaže kritičar Jacek Lukasjevič, takođe lavovljanin: „U pesmama Zbignjeva Herberta srećemo lirskog junaka koji se razlikuje od pesnika”. Jedan je kritičar stvarnosti, a drugi filozof stoičke orijentacije koji je spokojno analizira. Zahvaljujući takvom stavu istupio je još početkom 50-ih iz Saveza poljskih pisaca, a kasnije i iz PEN-cluba, iako se to surovo odrazilo na njegovu materijalnu, već nezavidnu situaciju.
Debitovao je u pravom smislu tek 1956. godine zbirkom Zrak svetlosti. U njoj je kao i drugi pesnici njegove generacije izneo svoje životno iskustvo koje je odredio Drugi svetski rat. Rat koji je za razliku od svojih vršnjaka nazvao trojanskim, razmatravši njegove učesnike kao trojanske ratnike. Počeo je da poseže i za grčkom mitologijom, izabravši Apolona za svog zaštitnika. Tako je iz pesama izbacivao autobiografskost koja je karakterisala većinu pesnika njegove generacije, konstruišući retorsko i ironično pesničko Ja. Jer, cilj pisanja za njega nije bila iznošenje životnog iskustva već postizanje savršenstva. A težnja ka savršenstvu, kao što znamo, je težnja ka istini. Kroz mrak istorije XX veka i mrak ljudske duše. Sledeće pesničke zbirke pisao je i objavljivao svakih nekoliko godina: Hermes, pas i zvezda (1957), Studija predmeta (1961), Natpis (1969), Gospodin Kogito (1974), Raport iz opsednutog Grada i druge pesme (1983), Elegija o odlasku (1989), Rovigo 1992), Epilog oluje (1998). 1974. godina je prelomna u njegovom stvaralaštvu, jer se tada u njegovoj poeziji pojavio lik Gospodina Kogita koji nije napustio scenu Herbertove poezije do kraja njegovog života.Pored poezije pisao je radio-drame i drame od kojih je najpoznatija Pećina filozofa, čiji je glavni junak Sokrat. Dok je glavni junak njegove najznačajnije radio-drame Rekonstrukcija pesnika Homer.
Antička Grčka sa svojom filozofijom i književnošću bila je i tema mnogih Herbertovih eseja, posebno knjiga Lavirint nad morem i Kralj mrava.
Sa njom su povezana i njegova putovanja. Pretežno ona po Grčkoj, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj i Holandiji, mada je u više mahova, zahvaljujući nagradama, stipendijama i prevodima boravio i u SAD-u.Izražavao je sebe, putnika podjednako u poeziji i esejima. Pored tih studijskih putovanja putovao je i zbog književnih večeri, predavanja, pesničkih kongresa i konferencija, brojnih nagrada (Fondacije Košćelskih, Fondacije A. Južikovskog, Internationaler Nikolaus Lenau Preis, Herderove, Petrarkine, Nagrade Solidarnosti, Međunarodne književne nagrade Velškog saveta umetnosti, Mađarske fondacije kneza Gabora Betlema, Nagrade Bruna Šulca, Poljskog PEN- cluba Jan Parandovski, Jerusalimske nagrade, Nagrade Vilenica, Nagrade T. S. Eliota, Nagrade grada Minstera i dr.) . Tom prilikom je upijao pejzaže, prirodu, arhitekturu tih zemalja, slike i skulpture po muzejima. Boravio je nekoliko puta i u bivšoj Jugoslaviji. Obično na putu za Grčku ili kao gost pesničkih festivala. Ne sklopivši brojnija poznanstva s našim piscima, jer su ga pre svega interesovali naši muzeji i razgovori s Petrom Vujičićem. U prilično poznim godinama koristeći autostop. Putovanja su najplodotvornija u njegovim esejima, objavljenim u knjigama: Varvarin u vrtu, Mrtva priroda s đemom, Lavirint nad morem, Kralj mrava. Noseći uvek sa sobom blok u kome je crtao olovkom i naliv perom pejzaže i mitske junake koji su često i junaci njegovih dela.
Pojedine zemlje je upoznavao i preko biblioteka, muzeja, crkava, mada mu nisu bili strani ni mali narodni restorani, krčme, jevtini hoteli, u kojima je kontaktirao s običnim ljudima poput Gospodina Kogita. Kao tog putnika-hodočasnika a ne turistu proslavila ga je knjiga Varvarin u vrtu, prevedena na četrdesetak jezika, s visokim tiražima. Između ostalih srpskim, Prosvetinim koji je iznosio deset hiljada primeraka i neko vreme bio kultna knjiga.
Pred kraj života počeo je ozbiljno da poboljeva te je morao iz Evrope trajno da se vrati u Poljsku. Umro je 1998. u svom stanu u Varšavi. 2008. proglašena je međunarodnom Godinom Herberta. Njegov arhiv njegova udovica je prodala Narodnoj biblioteci u Varšavi, da bi imala od čega da živi. Prevodi se i dalje. I dalje se smatra jednim od najznačajnijih i najuticajnijih pesnika XX veka. Više puta je bio ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu koja mu je za dlaku izmicala. Od svih republika bivše Jugoslavije najviše je prevođen u Srbiji, mada su prevodi srpskih prevodilaca objavljivani u Bosni (Zašto klasici, Sarajevo 1980; Gospodin Kogito, Sarajevo 1988); Elegija o odlasku (Vršac 1990); Epilog oluje (Beograd 1998); Gospodin Kogito ,Beograd, 2008; eseji: Varvarin u vrtu, Beograd 1990; Mrtva priroda s đemom, Pančevo 1998; Lavirint nad morem, Čačak, 2004), zahvaljujući Petru Vujičiću i Biserki Rajčić koji su bili i Zbišekovi prijatelji.
Antologija Izabrane pesme koju je priredila Biserka Rajčić spada u dosad najobimnije. Sređena je hronološki. Prati precizno Herbertov životni i stvaralački put. U sadržaju u zagradi je naveden prevodilac svake pesme.Biserka Rajčić