Vrlo brzo stiže onaj što je išao do kuća, raportira da nema nikog osim djece, žena i starčadi, a komandir iskupljenoj deci podeli još po bombon, i naredi da se krene, u školu, u Bratiškovce.
Kako su stigli i bili smešteni u jednu učionicu, pod nadzorom milicionera, onemelo su sedeli za skamijama i čekali. Pa je najpre pred ispruženim milicionerovim prstom ustao Joviša Gnjidić i s njim izašao, do nastavničke zbornice. Vrlo brzo se vratio, pokunjen, stisnutih usana, nevoljan da i glasa od sebe da. Pa su za njim učestalo odlazili jedan po jedan, jednako zaliveni ćutnjom i u grču zebnje ulazili u učionicu. A onda je došao na red Nikola Ležajić, zvani Čojo, iz Gornjih Ležajića.
Kad je zakoračio u prostoriju gde su se držali školski dnevnici, kao puške u soškama, dok je sa zida visila karta Jugoslavije, suočio se sa Hrvatom Stevanom Belomarićem, dok je pored njega sedeo onaj što je komandovao milicionerima. Ovaj ga pozva da sedne, pa poče da ga pita o zdravlju, obitelji, pa koga sve ima, koliko je ko star, jesu li mu poslušni, deca i žena, da li oskudevaju i kako mu je prošle godine rodilo grožđe, koliko vina ima, drži li prasca, šta ima od blaga… i tako sve dok ga, u tom bezazlenom razgovoru ne preseče pitanjem:
„Šta ti, druže, misliš o Titu i o Staljinu?”
„I dječina znade, uvje je bliža košulja od jakete”, odgovorio mu je kao iz topa.
„Pravo veliš, tako i treba”, odobravao je ispitivač, davši mu znak da je razgovor završen.
„Ako van iziđeš na jaku zimu bez jakete, odnjo te je vrag”, ustajući odseče.
„Bome će te i odnjeti”, zaključi razgovor ispitivač.
