Josif II i Srbi

Uvod
Proučavajući društvene i političke prilike austrijske države u 18. veku, postepeno je u meni sazrevalo saznanje da još uvek nisu dovoljno objašnjene sve promene u srpskom društvu, koje pojednostavljeno zovemo našom barokizacijom. Moju pažnju posebno su privukle četrdeset godina vladanja Marije Terezije, koju karakterišu pokušaji da se što više učvrsti jedinstvo i celina ove višenacionalne države. S tim je u vezi i veoma zanimljiv period kada je njen sin Josif II postao njen savladar, nagoveštavajući one svoje reforme koje će pokušati da sprovede od trenutka kada je 1780. posle smrti svoje majke samostalno preuzeo carsku vlast. Kako Josif II nije dugo vladao (1780-1790) svojom energijom i jasnom vizijom kako da preporodi svoju državu, a posebno kako da je odvoji od još uvek prisutnog srednjovekovnog nasleđa, iako apsolutista, uspeo je da sprovede brojne reforme koje karakterišu jednog visoko prosvećenog vladara. Pred sam kraj svog života Josif II je bio prinuđen da povuče neke svoje reforme, ali je i ono što je preživelo ostavilo tragove dostojne pamćenja.
I dok je otpor feudalne Ugarske prisiljavao cara Josifa II na povlačenje, kod Srba je on upamćen kao car reformator i ličnost koja je mnogo uticala na preobražaj srpskog društva, a posebno na tradicionalni stav srpske crkve.
U ovom radu pokušao sam da što tačnije obradim odnos Josifa II i srpskog naroda, o čijim se zaslugama za monarhiju mogao on lično uveriti, posebno na čestim puovanjima. Otuda ne iznenađuje ni činjenica kako su glavni predstavnici jozefinističkih ideja u srpskom društvu prišli njegovim idejama i postali njegovi verni zastupnici. Iako je cela Evropa bila zahvaćena idejama Francuske revolucije, može se reći da je upravo car Josif II u svojoj državi ublažio oštricu njene surovosti i kasno shvaćene nužnosti da se reformiše društveni poredak. Josif II je pokušao da, bez revolucionarnog nasilja, uvede zastarelo ustrojstvo austrijske države u novo doba njene istorije. Na svoj prosvećeni način on je svojim vizijama u Austriji oglasio kraj srednjeg veka oslanjajući se na napredne i prosvećene krugove ojačalog građanskog staleža. Za Srbe u Austriji on je s pravom prihvaćen kao idealni vladar jedne pravne države u kojoj su svi građani bili izjednačeni pred zakonom. Sve su to bili razlozi da u ovom radu to jasnije i sigurnije obrazložim.
(Iz uvodnog teksta autora)

28.01.07

Američke diplomate su mi govorile: "Zaboravite istoriju!". Odgovorio sam: "Vama je lako da zaboravite, vi nemate istoriju". Istorijska nauka podložna vladajućem režimu i to ne samo u socijalizmu i komunizmu, to je ona radila i u Kraljevini. Čitav niz istoričara bio je u službi zvanične državne ideje
Erudita, književnik, istoričar, akademik, naučnik svetskog glasa, koji slovi za jednog od najomiljenijih na Beogradskom univerzitetu, predsednik Vukove zadužbine, akademik Dejan Medaković napisao je knjigu o austrijskom vladaru Franji Josifu. Budući da se među njenim koricama prvi put otkrivaju mnoge tajne iz života ovog vladara, među kojima mnoge koje se odnose na Srbiju toga doba, privukla je veliku pažnju kako istoričara, tako i najšire čitalačke publike...

Šta vas je podstaklo da napišete knjigu o austrijskom vladaru Josifu?
Ideja se rodila prilikom boravka u Austriji radi obilaska dve velike izložbe. O Mariji Tereziji, u Beču, i Josifu Drugom. Konstatovao sam, posle obilaska ove izložbe, da tu nema nijedan jedini trag o Srbima iako sam znao iz literature da je Josif bio mnogo zaslužan za Srbe, što dokazuju pesme koje su mu posvetili Dositej i Jovan Rajić. To me je podstaklo, pa sam počeo da istražujem. Podsticaj u tome bilo je pre svega ispravljanje austrijske nepravde prema Srbima. Tako sam došao do mnogih knjiga i počeo sam da se bavim Jozefinizmom kao fenomenom Evrope. Bavio sam se i reformama i njihovim odjekom kod Srba, šta je tu prihvaćeno a šta nije. Zanimala me je, takođe ta tolika popularnost ovog vladara kod Srba. Ispostavilo se da je on kao državnik bio veoma zainteresovan za Srbe. To ne znači da ih je ne znam kako voleo, ali, Srbi su mu bili jedan faktor i on ih je gledao iz interesa jedne velike države.

Da li je bilo nekih poteškoća u otvaranju vrata bečkih arhiva?
U Beču su mi se lako otvarala sva vrata. Obilazio sam bez problema sve arhive, kao i kod nas. Ne mogu da se žalim. Najvažniji arhiv kod nas bio je Arhiv Karlovačke mitropolije, u vlasništvu Akademije po ovlašćenju Srpske pravoslavne crkve i tu sam ja predsednik saveta. Kada je Austrija u pitanju, mene su kao gosta pozivali na sve veće izložbe i tamo sam držao predavanja. Oni su izuzetno predusretljivi. NJihovi bibliotekari su veliki profesionalci koji se trude da pomognu ljudima koji istražuju. Kod nas je, nažalost, drugačije, mada ima retkih entuzijasta.

Imali ste tu privilegiju da se pred vama prvi put otkrivaju neke krupne tajne. Šta vas je i koje otkriće najviše impresioniralo?
Najviše me impresioniralo prilagođavanje Srba preseljenih na teritoriju jedne druge države, koje mogu nazvati velika seoba sa jednim srednjovekovnim nasleđem koji su oni doneli iz Peći, odnosno sa teritorije tada pod turskom okupacijom tek oslobođenom od Austrijanaca. Austrijanci se povlače sa te teritorije ostavljajući Srbe turskoj osveti, jer je ta ravnoteža Pećke patrijaršije uspostavljena 1557. godine obnovom Pećke patrijaršije, što su turske vlasti dozvolile. Turske vlasti su pak izgubile poverenje u Patrijaršiju, pa je srpski patrijarh pobegao sa tom velikom gomilom jako dobro izabranog sveta, naročito zanatlija. Oni su došli u jednu drugu, novu državu, jako komplikovanu. Austrija je u osamnaestom veku bila jedna imperija gde se plemstvo stalno borilo sa vlašću. Tu dolazi do velikih društvenih promena. Kao najveća društvena promena bilo je prilagođavanje na novu civilizaciju.

Danas je drugačije. Zašto od nas uporno traže da se odreknemo istorije?
Istorija se potire, čak svesno briše iz svesti, a to se videlo na nizu velikih promašaja koje je savremena vlada napravila. To se naročito videlo na proslavi 200-godišnjice ustanka. To je bilo sve jadno i sramotno, počev od tog odbora iz kog su čak izostavili vladiku, Šumadijskog episkopa. Uostalom, bolje se ne setiti. Savremena pojava svetskih razmera je mondijalizam koji je deo američke politike. Znači, težnja ka umanjenju nacionalnih država, smanjenju. Olbrajtova je Jeljcinu u Kremlju rekla:"Vi imate veliku državu". I Jeljcin je smanjivao. I mi smo prema tim kriterijumima imali veliku državu, pa je bilo nužno smanjivati je. Češka je bila prevelika. Trebalo je razbiti. Došlo je do jednog pomeranja. Naravno, neke sile su se dobro čuvale da to ne bude primenljivo i u njihovoj sredini, naročito Engleska, koja ima probleme sa Škotima, Ircima, zatim Španija koja ima probleme sa Katalonijom i Baskijom, zatim Francuska sa Korzikom, Alzasom, zatim Mađari koji od Rumunije stalno potražuju Erdelj koji ima tri miliona ljudi. Kod nas taj proces datira još od Tita, koji vešto decentralizuje državnu upravu.

Šta hrani zabludu protivnika istorije?
Ovde je velika zabluda protivnika istorije. Prvo, oni su uglavnom neobrazovani, s druge strane oni su podložni određenim trendovima, tendencijama velikih političkih sila da one sređuju svet. Ne samo Balkan, već svet. Meni su američke diplomate otvoreno govorile: "Zaboravite istoriju!". Odgovorio sam: "Vama je lako da zaboravite, vi nemate istoriju". Karađorđe je savremenik Vašingtona, a on je samo obnovitelj jedne od srpskih država. Identitet Evrope je ugrožen i to se vidi, a Evropska zajednica nema snage da se suoči sa tim problemom.

Gde smo tu mi?
Mi smo doživeli nekoliko velikih, ozbiljnih poraza, a iz toga nisu izvučene pouke. Tu, pre svega, mislim na Crnu Goru i njenu secesiju koja, smatram, da poništava jedan veliki istorijski proces obavljen u dvanaestom veku. Stefan Nemanja, koji je inače iz Podgorice, dakle Podgoričanin, ujedinio je Rašku i Zetu. Dve civilizacije koje nisu bile identične pretvorio je u jednu. To je ovaj referendum poništio. Srušio je ono na čemu je od dvanaestog veka građena sudbina jednog naroda. Naravno, oni opravdavaju falsifikovanom istorijom. Istorija je dokazala svoju nemoć da brani istinu jer je podložna vladajućem režimu i to ne samo u socijalizmu i komunizmu, to je ona radila i u Kraljevini. Čitav niz istoričara bio je u službi zvanične državne ideje. To se zaboravlja a to su stvari koji igraju u tom kolopletu problema.

Kako kao istoričar vidite budućnost Kosova i Metohije?
Kosovska kriza počinje u periodu između dva rata. Kosovo je 1912. oslobođeno, relativno kasno kao i Makedonija u Balkanskom ratu. U tom periodu su bila moguća neka rešenja koja bi danas dobila karakter genocida, a ta rešenja su bila u zameni ili razmeni stanovništva, što je inače primenjeno od zapadnih sila. To je radila Nemačka sa Poljskom, to je radila Nemačka sa Rusijom, to je radila Rumunija sa Moldavijom, to je radio Južni Tirol u Italiji. To je bilo najnormalnije kao jedno rešenje. Kralj Aleksandar je imao sporazum sa Kemalom Ataturkom o iseljenju određenog broja ljudi koji se ne bi možda iselio dobrovoljno. Kasnije je došao Tito s neskrivenom ambicijom da Albanija postane republika. To je sprečio Staljin u jednom času, ali tendencija je ostala. Bujanovačka konferencija je nešto obećavala Albancima ako napuste fašističke odrede i pređu na stranu NOB. Posle rata, donet je zakon koje je potpisala srpska ruka, pop Vlada Zečević potpisao je zabranu povratka Srba koje je albanski fašizam proterao sa Kosova...

Sad Zapad u ovom slučaju gleda na stvar numerički. Kakva sad Gračanica i koještarije! Znači, tu ste manjina ima vas deset puta manje od Albanaca i šta tu ima da se razmišlja. Tu je, naravno, pitanje krivice za rat koju smo medijski izgubili. Ko ne vidi da smo ga izgubili, njemu stvarno treba lekar.
Došli smo u situaciju da smo mi optuženi za genocid. U toku su procesi u Haškom tribunalu. Ako to padne na našu štetu, čukununuci će to otplaćivati. Moja porodica je poreklom iz Hrvatske, iz Like. Deda mi je bio predsednik Hrvatskog sabora. U njegovo vreme je Srba u Hrvatskoj je bilo 32 odsto, a u Brozovo vreme ih je bilo 16 procenata, da bi Tuđmanovo vreme dočekali sa dva i po odsto. Feudalni sabor je u dva maha priznao konstitutivnot, pa čak i komunizam. Danas su sve te priče o povratku Srba samo magla.

Kao neko ko je čitav radni vek prebivao i prebiva u srcu srpske istorije, koji lik biste izdvojili kao poseban?
Imate lik direktora gimnazije koji odbija da napusti đake koje odvode na streljanje, zatim, tu je nemački vojnik Šulc koji nije hteo da strelja srpske seljake, a onda ga njegovi odvedu među te iste seljake i streljaju. Za pamćenje je i srpski seljak, mislim da se zove LJuban, onaj čovek koga u Jasenovcu kasape, a on, dok mu seku prvo uši, nos, vade oči, mirno ponavlja: "Samo ti, sine, radi svoj posao". Na kraju su mu odsekli i jezik, a potom ga zaklali. To je zabeležio lekar kome se ovaj dželat ispovedao. Govorio je da mu je LJuban koga je masakrirao dolazio u san i na javu. Nije mogao da spava od tih slika. Mislim da je naša crkva LJubana proglasila novomučenikom. Za mene je jedan od najimpresivnijih ostao lik Isidore Sekulić. Jedno vreme smo se intenzivno družili. Ima u toj galeriji likova i mnogo mojih prijatelja koji više nisu živi....

Mila Milosavljević