Ivan Čolović (autor)
Autor:
PREVRNI, PRIMAKNI ILI NA ZEMLJU SPUSTI
Na pocetku ove serije clanaka izneo sam misljenje da se istina nalazi cak i u novinama koje bije glas da ne lazu samo u rubrici citulja. Nadam se da to moje misljenje, posle nekoliko ovde iznetih primera istinoljubivog citanja "Kad kazem novine", izgleda manje neosnovano, ako ne i sasvim uverljivo. Nisam se zadrzavao na primerima onih oblika istine u ovim novinama do kojih se dolazi najlakse, jednostavnim preokretanjem onoga sto je izneto, citanjem teksta u smeru suprotnom od onoga koji mu je u novinama dat.
Svako ovde zna tu vestinu naopakog citanja novina i po navici pretvara sve sto je u novinama crno u belo, sve sto je dole u gore, sve sto je lose u dobro. To je toliko uvrezena navika da me ne bi iznenadilo da "Kad kazem novine" pocnu da govore istinu samo zato sto znaju da njihovi verni citaoci po navici preokrecu u suprotnost sve sto tu nadju, pa ce tako uciniti i sa istinom i progutati laz koja im je na taj lukav nacin servirana.
Zasad nema nagovestaja da se to lukavstvo vec primenjuje. I dalje se u ovim novinama istina cesto javlja kao nalicje iznetih tvrdnji. U danasnjem broju KKN (4. avgust) ima nekoliko zgodnih primera takvih tvrdnji koje bez velikog otpora, cim ih preokrenete, postaju istinite. Navescu samo neke naslove: "Pocinju reforme na svim poljima", "Uz pomoc Vlade tri puta veca proizvodnja i tri puta vece plate", "Modernizacija zeleznice bice nastavljena", "Junski rast industrijske proizvodnje 28,7 odsto", "Niko nece ostati bez krova nad glavom", "Ovo rukovostvo nas vodi pozitivno", "SPS vodi politiku u interesu gradjana Srbije i SRJ", "Socijalisti dosledni politici u funkciji drzave i gradjana", "Vladika Artemije ima problema s narodom", "SPS ima jasan program obnove zemlje".
Relativno lak pristup mogucan je istini u novinama i onda kad je ona izmestena, prostorno pomerena, kad je izneta tako kao da vazi za nekog drugog, za druge zemlje, za druge ljude a ne za nas ovde. Po pravilu su to neprijatne, ruzne stvari, koje se pominju kao s nekim olaksanjem sto ih kod nas srecom nema. Ako preterano ne uzivate u tako dobijenoj iluziji da ovde zivimo na ostrvu srece okruzenom okeanom bede i zla, dovoljno je da rastojanje ukinete i sliku ruzne stvarnosti prenesete na domaci teren. Videcete da u vecini slucajeva ona taj prenos sasvim dobro podnosi. I za to imam dobar primer u danasnjem broju KKN. Tu cete na prvoj strani naci istinite reci o "podanickom novinarstvu", o novinarstvu "odanosti", o "licemernom, jednostranom, i neobjektivnom izvestavanju o krizi koja potresa Balkan". Ali taj realisticki opis novinarstva dat je u clanku pod naslovom "Podanicko novinarstvo na Zapadu".
Desi se da istina u nasim novinama iznenada zasvetli kad se o nekoj temi pise u rubrici u koju ona inace ne spada. Na primer, sportska strana cesto nudi gradju za razumevanje srpske politike interesantniju od onoga sto se moze naci u politickim clancima. Najvazniji srpski politicari misle, ali ce danas retko otvoreno reci, da je za njih najveca vrednost, takoreci svetinja, istokrvna narodna zajednica i da je prirodna povezanost clanova takve zajednice osnov zdrave nacionalne politike. Ali to ce bez oklevanja reci sportski komentator, jadikujuci zbog tuce i nereda koje su izazvali navijaci "Crvene zvezde" na fudbalskoj utakmici u Cacku, zbog cega su, kako istice komentator, "u bolnici zavrsili i navijaci i policajci, a svi su, tugo nasa pregolema, istoga roda" (KKN, 2.avgust ).
Nesto teze je otkriti prisustvo istine u novinama u onim slucajevima kad je ona data u obliku govora o kulturi, umetnosti, tradiciji, dusi, Bogu i drugim uzvisenim temama. To je govor takozvanih umnih ljudi, koji ne bi ni slucajno da se bave politikom, i politicara koji se toboze trude da politici daju dimenziju umnog rada. Zbog toga sam se u ovim clancima najvise trudio da taj govor, uvek lazno ucen, pretenciozan, kitnjast i toboze rodoljubiv, nekako spustim na zemlju, da pokazem njegove veze sa politikom, rezimom, vlascu i novcem. Nasao sam da je jedna od glavnih figura tog "uzvisenog" govora politicki fatalizam, to jest pronalazenje toboze dubokih istorijskih, geografskih, metafizickih, religijskih, mitoloskih i dugih uzroka svega sto se ovde dogadja. Na primer, Kosovo u ovoj vrsti govora nije stvar politike i politicke odgovornosti, nego srpska sudbina. "Kosovska rana", stoji u jednom prikazu knjige rodoljubivih stihova Milovana Vitezovica, "nije utkana samo kao stozerni stub duha ovog naroda, vec je ona u Vitezovicevim stihovima, srasla sa nasim telom, tece kroz nasu krv, vijuga kroz nase misli i nikako ne zarasta..." (KKN, 31. jul). Ako zanemarimo teskocu koju osecamo pozvani da sebi predstavimo ranu kao stub, zatim da zamislimo da je ta stubasta rana za nas srasla, sto je nije sprecilo da istovremeno vijuga kroz nasu krv, poruka ovog mutnog govora o Kosovu ipak je jasna: na Kosovu, a i u Srbiji, nema istorije, nema izbora, nema odgovornosti, nema krivice, nema kazne, a nema ni promene. Ko to tamo prica o nekom Savezu?
Ostajem pri recenom. Istina je tu, svakog dana na kiosku. Samo treba da kazete: novine. Ali ne budite nestrpljivi. Ucinite bar jednu od tri stvari s onim sto tu nadjete: ili prevrnite, ili primaknite, ili spustite na zemlju. A onda uzivajte. Ja cu, ipak, ako dozvolite, malo da predahnem. (4. avgust)
Ivan Colovic
Ostali naslovi iz oblasti: Politika
Izdavač: Samizdat B92:XX vek; 2. izdanje, 2004; Broširani povez; latinica; 20 cm; 55 str.; 86-83523-05-5;
