Virus u tekstu

Neki događaji koji su me podstakli da napišem tekstove koji čine ovu knjigu, kao što su litije i kriza vlasti u Crnoj Gori ili epidemija virusa korona, bili su i još su u žiži javnosti u Srbiji i nekim susednim zemljama. Drugim događajima inspirativnim za pisca ovih tekstova javnost se bavila manje i kraće. Ko se još seća upisa srpskih gusala na Uneskovu listu nematerijalnog nasleđa čovečanstva, ili uzbune zbog navodne zamene reči majka i otac u rečniku školske administracije terminima roditelj 1 i roditelj 2, ili napada desničarskih ekstremista na pekaru Albanca Mona ?uraja u Borči? Najzad, podstrek za pisanje ovde objavljenih tekstova našao sam i u događajima koji su ostali izvan pažnje javnosti. Takvi su bili, na primer, promocija izabranih dela mitropolita Amfilohija (Radovića) u Beogradu ili „kulturalni rat“ koji je Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, objavio kolegama Hrvatima. U nekim slučajevima podsticajan događaj za mene bila je pojava nekog teksta, neke pesme, nekog članka.

Međutim, i kad je reč o događajima druge vrste, kakvi su ulične demonstracije, politički skupovi, komemoracije ili vojne parade, za mene je u njima bio interesantan pre svega, ako ne i isključivo, tekst, ono što govore učesnici takvih događaja, a zatim ono što u medijima kažu njihovi komentatori i tumači. Dakle, ovu knjigu čine tekstovi o tekstovima ili, može se i tako reći, o tekstovima kao događajima. Da bih to istakao, izabrao sam naslov Virus u tekstu, a čitalac će razumeti da su, pored virusa korona, i druge stvari o kojima se ovde govori nađene u tekstu, kao i to da i te druge stvari imaju nešto virulentno.

U tekstovima koje ovde komentarišem govori se o raznim temama, a povezuje ih nekoliko toposa koji čine njihovu zajedničku narativnu matricu. Na jedan od njih svode se priče o ugroženosti takozvanog „nacionalnog identiteta“ i navodno odsudnoj (biti ili ne biti!) borbi da se on zaštiti. Oživljen u vreme raspada Jugoslavije i ratova devedesetih, ovaj topos je odmah dobio centralno mesto u nacionalističkom političkom imaginarijumu na Zapadnom Balkanu, generator nacionalističkih mitova i gral oko koga se otimaju, glože i (zasad samo) mentalno ratuju ovdašnje političke i kulturne elite.

S toposom „nacionalnog identiteta“ čvrsto je povezan drugi važan topos u ovim tekstovima, topos „nacionalnog prostora“, koji se u primerima koje ovde navodim najčešće javlja kao naracija o prostoru koji navodno pripada srpskoj naciji. Najpre se pojavila priča o „velikoj Srbiji“, kasnije se prešlo na dočaravanje srpskog „duhovnog i kulturnog prostora“, da bi pre izvesnog vremena ovaj topos bio obnovljen i osnažen novom figurom – „srpski svet“, skovanom po uzoru na „ruski svet“, jednu od ključnih figura savremenog ruskog političkog imaginarijuma. Jer, ako već postoje srpski identitet, srpski kulturni prostor i srpske zemlje, zašto onda njih ne smestiti u poseban, od drugih svetova odvojen, srpski univerzum?

Važno mesto u tekstovima koje ovde komentarišem ima i topos „naroda mučenika i žrtve“. U primerima koje nalazim u današnjoj Srbiji primetno je nastojanje da se uloga ovog toposa ograniči tako što će se u kazivanju o srpskom narodu u ratovima devedesetih godina više mesta dati komplementarnom toposu, toposu „herojskog i pobedničkog naroda“. Nećemo se više stideti naših pobeda i naših junaka, govori danas predsednik Srbije Vučić. Na ovaj način je uspostavljena narativna ravnoteža između srpske nacionalne viktimizacije i heroizacije. Tako su, na primer, mladi regruti JNA, koji su poginuli u leto 1999. godine u rejonu karaule Košare na granici sa Albanijom, boreći se protiv OVK, i zatim zaboravljeni, pre nekoliko godina proizvedeni u nove kosovske junake. Priznanje za herojske podvige nije mimoišlo ni druge srpske vojnike koji su učestvovali u ratovima devedesetih, uključujući tu i one osuđene zbog ratnih zločina, pa su u knjigu slavnih srpskih ratnika „upisani“ i oni koji su rušili Vukovar i opsedali Sarajevo i tako u zvaničnoj politici sećanja izjednačeni sa srpskim oficirima i vojnicima koji su se borili u ustancima za vreme Turaka i u Prvom svetskom ratu.

Topos izabranog naroda, „božjeg naroda“, poslednjih godina oživljen najviše u Crnoj Gori, samo na prvi pogled stoji nezavisno od drugih toposa nacionalističkog imaginarijuma koje nalazim u osnovi ovde komentarisanih tekstova. Njega modelira ista matrica. Bog koji se „dogodio“ u Crnoj Gori i božanskim dahom zapahnuo Srbiju je bog srpskog „identiteta“, bog srpskog nacionalnog prostora, srpske pasije, srpskog junaštva, zaštitnik i čuvar „srpskog sveta“. On je, kao i ostala metafizička uporišta srpskog nacionalizma u srpskoj kulturi, u službi naroda. Pomislili biste da srpski rod, srpske gusle i druga srpska poezija i proza, uključujući i onu koju neguju neki najviši velikodostojnici SPC, slave Boga. Ne, razmislite malo, pročitajte i ponešto od ovoga što ovde pišem, i videćete da srpski nacionalisti Boga pozivaju da prizna jedno od njega važnije božanstvo – obogotvorenu naciju.

Koncentrišem se na tekst – ne samo u ovoj knjizi – zato što on zaslužuje punu pažnju, ali ne mislim, kao neki radikalni konstrukcionisti, da izvan teksta nema ničega. Pri tom želim da istaknem da pažnju zaslužuje ne samo značenjska sadržina teksta, koja se može „izvući“ iz jednog i preneti u drugi tekst, nego i njegova forma, njegove figure, njegova retorička i poetička sredstva. Objašnjavajući kako treba shvatiti podnaslov njegove knjige o Hitlerovom Mein Kampfu, koji glasi – „Ka poetici nacionalsocijalizma“, Albreht Košorke kaže da se radi o tome „da se predoči blizina između jedne u najširem smislu "poetske" imaginacije i razularenog političkog nasilja“.1 I u tekstovima koje ovde čitam i komentarišem često nalazim tu blizinu, tesnu vezu između tekstova s karakteristikama književne naracije i najgoreg političkog nasilja, i fizičkog i mentalnog.

Zbog toga radije govorim o figurama, simbolima i toposima nacionalističkog imaginarijuma nego o ideologiji i kolektivnim verovanjima, jer na taj način mogu bolje da istaknem naizgled nevažnu činjenicu da politika voli da priča i peva. Što je gora to je pričljivija i raspevanija. Zbog toga što se uverljivost tekstova koje ovde komentarišem zasniva pre svega na pretpostavci o neupitnoj istinitosti i emotivnoj nosivosti toposa koji se u njima variraju, a samo u neznatnoj meri na argumentaciji, u mom čitanju ovih tekstova ima manje osporavanja iznetih tvrdnji a više raščaravanja, ako tako mogu da nazovem nastojanje da sredstvima ironije i humora dovedem u pitanje opsene političke magije kojoj pribegava savremeni nacionalizam u Srbiji. Ovako zamišljen obračun sa nacionalizmom praktikovali su – jer, razume se, nisam ga ja prvi započeo – i danas praktikuju i mnogi njegovi kritičari u Srbiji i izvan Srbije, svuda gde su čudesne i očaravajuće nacionalističke priče moćno oružje politike. Na žalost, malo gde nisu. U takvim okolnostima raščaravati i dekontaminirati nacionalističke svetinje svuda nosi sa sobom veći ili manji rizik, svuda vladajuće elite to nazivaju otpadništvom i izdajom. Ali i za ovu vrstu kritike – koja je kritika politike pretvorene u magiju – važi ono što je za književnu kritiku rekao T. S. Eliot, a rekao je, u eseju „Tradicija i individualni talenat“, da je kritika neophodna književnosti kao što je ljudima neophodno disanje.

***

Ovu knjigu čine tekstovi najpre objavljeni na portalu Peščanik, prvi marta 2019, poslednji avgusta 2020. Ovde su oni samo neznatno izmenjeni, a nekima od njih dodate su ilustracije. Da ih pišem podstakle su me urednice ovog portala, Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, na čemu sam im sada kad sklapam ovu knjigu neizmerno zahvalan. Ne bi je bilo bez njih. Ohrabrenje da istrajem i dragocene primedbe i savete imao sam i kod kuće, od istoričarke Dubravke Stojanović, kojoj i ovde, da svi čuju, kažem hvala. Veoma sam zahvalan i lingvistkinji Svenki Savić, filozofu Milanu Subotiću, istoričaru Slobodanu Mandiću, etnologu Miroslavu Niškanoviću i umetničkom fotografu Srđanu Veljoviću, koji su mi pomogli da nađem i proverim neke izvore i podatke koje u knjizi koristim.

Oktobar 2020.

15.04.21 Vreme

Antropolog Ivan Čolović nije se, poput svojih slavnih kolega Bronislava Malinovskog, Margaret Mid ili Pjera Klastra, probijao kroz pustinje i prašume u potrazi za autohtonim ljudskim zajednicama kako bi tu, na licu mesta, izučavao jezik, običaje i prehrambene navike svojih (recimo) domaćina, niti se, posledično, izlagao opasnosti da ga rastrgnu zveri, izujedaju zmije i pauci, ili, šta-ti-ja-znam, da ga oglođu mravi. Ništa od svega toga, međutim, ne znači da se Čolović nije suočavao, ili da se ne suočava, s pojavama i bićima zastrašujućim poput afričkih pčela (Apis mellifera scutelata), bizarnim poput ameba koje jedu mozak (Naegleria fowleri) ili tajanstvenim poput glavatog mrmoljka (Triturus carnifex). Ko bi priseban, recimo, i manje avanturistički nastrojen od Čolovića, pohitao ("bez oklevanja") da presluša integralnu verziju ("bez preskakanja") promocije sabranih dela počivšeg mitropolita Amfilohija (maj 2020. godine), na kojoj su promociji govorili dvojica sveštenika (od kojih jedan budući patrijarh) i dvojica prominentnih mirjana (kako Čolović voli da kaže), dakle jedan pjesnik-akademik i jedan profesor književnosti (budući akademik, naravno), te iz svega toga izašao ne samo neoštećena uma, nego vedar i čio: "I, odmah da kažem, vredelo je truda" (str. 50). Kada pročitamo Čolovićev izveštaj naslovljen "Amfilohije u 36 knjiga", možemo, no i ne moramo, da podelimo piščevo ushićenje, ali ćemo svakako biti neizmerno zahvalni izveštaču što je, vođen nesalomivim naučnim duhom i neutaživom radoznalošću, rečeno preslušavanje obavio on, a ne mi. Ako je suditi po sažetom zapisniku u koji su, sva je prilika, ušli najprobraniji i najpotresniji momenti događaja, samo je istraživač čvrstog duha i obdaren ironijom bio u stanju da se suoči s nečim što najviše podseća na religiozni trans u kojem obuzeti vernici naprosto bulazne, dok posvećeni slušaoci i predani obožavaoci lika i dela (Radovićevog) usredsređeno pokušavaju da u buncanju pronađu viši smisao (pošto je onaj niži svakako nedostupan). Na ovom mestu na scenu stupa Čolovićeva istraživačko-spisateljska metoda. Umesto tumačenja koje bi, koristeći naučnu aparaturu i disciplinarni žargon, razlagalo, objašnjavalo i kritikovalo šta se na tom predstavljanju čulo, pisac pribegava ironiji. Umesto, dakle, da gomila viškove koji su svojstveni teorijskom tekstu (objašnjenja), Čolović se poigrava manjkom koji je svojstven ironiji: ironičar kaže manje da bi rekao više. Za taj postupak potrebna su, uglavnom, dva elementa: poštovanje logike i montipajtonovski duh (malo li je?), pa kada istraživač postavi buncanje u logički poredak, svodeći svoje intervencije samo na to da ukaže na izostanak logičkih relacija koje su govornicima promakle (a ne bi smele), učinak biva urnebesan. Budući patrijarh će, recimo, izjaviti da su Amfilohijeve reči, u stvari, reči boga, na šta će Čolović primetiti da "u vreme rasprostranjene pojave plagijata" ovaj nalaz "može da ima neželjen prizvuk optužbe", te da se, "u skladu s dijalektikom crkvenih laudacija" da zaključiti kako govornik "najveću vrednost Amfilohijevih knjiga vidi u njihovoj neoriginalnosti" (str. 52-53). Pjesnik će, opet, podeliti s pastvom davnašnji jedan događaj kada se u Parizu susreo s budućim mitropolitom, te da je najlepša stvar koju je u tom pustom Parizu video bio upravo rečeni mitropolit. Dakle (ako je nekome promaklo), najlepše što je pjesnik video, pored svih pariskih žena i muškaraca, usred tog prelepog grada, bio je upravo Risto Radović. Ironičaru poput Čolovića nije se mogao ponuditi lepši i plodniji motiv (jer da se tako nečeg bizarnog on sam nikada ne bi dosetio). Prominentni će profesor, pak, uspeti da se uplete u kučine nelogičnosti i neistina u tolikoj meri da će Čolović, gospodski odmaknut, samo da pribeleži kako to izgleda kada se profesor, uhvaćen u mrežu sopstvenih koještarija, koprca. Taj prizor, pribeležimo, ne odiše dostojanstvom.

Čolović se, dakle, ne probija kroz pustinje i prašume nego se probija kroz tekstove, a tekst "Virus u tekstu" koji daje naslov ovoj zbirci tekstova, piše autor na početku epidemije kovida, te odmah i bez oklevanja primećuje kako ovdašnja medijska mašina (mešina?) bliska vlasti, ili pod njenom direktnom kontrolom, koristi epidemiju na svoj prepoznatljivo neinteligentan, ali provereno delotvoran način, ne bi li radosno razvila sumanute religijsko-nacionalističke konstrukcije u kojima, da sažmemo, nepobedivi srpski narod vojuje protiv nevidljive pošasti, ali, bez brige, i nevidljiva će pošast da prođe onako kako je prošao i onaj nevidljivi američki bombarder na srpskom nebu za vreme NATO pohoda (oboren), i kao što su, uostalom, prošli svi srpski neprijatelji još od praistorije do danas i do sutra i do zauvek. Razume se, da bi sakupio tako bogat materijal, morao je Čolović da obavi temeljno ispitivanje tabloidne srpske kanalizacije, što je poduhvat spram kojeg epizoda u kojoj Malinovski ide na kazan ljudožderima deluje kao poseta Hajd parku.

Tekst o novim balkanskim identitetskim obračunama, pak, počinje ovako: "Težak je život takozvanih nacionalnih identiteta (NI) na Balkanu. Kao da su rođeni da bi patili i stradali" (str. 151). Personifikacija identiteta na ovom mestu mnogo je više od puke dosetke. Identitet je apstraktna konstrukcija, sablast koja telo dobija u tekstu i govoru jer se (identitet) u takozvanoj stvarnosti ne može pronaći. U srpskom slučaju, telo identitetu pribavljaju desničarske koještarije, što, posledično, telo čini nakaznim. Šta biva kada to i takvo telo identiteta ogrnemo ironijom? Biva čolovićevsko tekstualno čudovište nalik čudovištu doktora Frankenštajna, s namerno debelim šavovima koji spajaju upravo raskošne izlive nesuvislosti što nadiru iz svih balkanskih zakutaka, iz svih tih podruma gluposti otkud izranjaju panična zapomaganja kada neka srpska ekipa smesti Marina Držića među srpske pisce (pa šta?) ili, obratno, kada neka hrvatska ekipa pridruži Milutina Milankovića hrvatskim naučnicima (o tome kroz šta je prolazio nesrećni Tesla ni da ne govorimo). Ne čudimo se, međutim, čitajući Čolovića, junacima našeg doba poput Dačića Ivice, ili njegovim homolozima u Hrvatskoj, Bugarskoj ili Bosni, koji izgovaraju stvari od kojih bi svaka pristojna osoba propala u zemlju, nego se čudimo samima sebi, pitamo se šta nam se to dogodilo te smo dopustili da tako plitki mozgovi, osobe na kojima civilizacija nije ostavila vidljiv trag, postanu gospodari života i smrti?

Čolovićevi se tekstovi čitaju brzo i lako iako im sadržina ni malo nije zabavna, smejemo se iako tu nema mnogo toga smešnog. No, kada Čolović potegne roman Džejn Ostin Razum i osećajnost da bi lik i delo Vučić Aleksandra provukao kroz analogije s racionalnom Elinor i osećajnom Merijen (u briljantnom tekstu "Razum i sećajnost"), naš se suzdržani smešak razliva u grohot iako i dalje ništa nije (naročito) smešno. Kao kad Koraks obuče dotičnu osobu u kostim striptizete, na primer (da bi ga time ogolio), samo još urnebesnije jer Čolović uspeva – kako, to samo on zna – da ne napravi nijedan suvišan pokret, da dok Vučića preoblači čas u Elinor, čas u Merijen, sve vreme, dakle, zadrži odmak. Biće da je upravo to dar rođenog ironičara.