Dragoslav Mihailović rođen je 1930. godine u Ćupriji.
Prvi poluknjiževni rad, humoresku pod naslovom „Pismo“, objavljuje krajem 1957. u Ježevom kalendaru. Zatim nekoliko godina sarađuje u novosadskom časopisu Letopis Matice srpske. Matica srpska objavljuje 1967. i prvu njegovu knjigu, zbirku šest pripovedaka pod naslovom Frede, laku noć, za koju dobija Oktobarsku nagradu Grada Beograda. Opet, najpre u Letopisu, isti izdavač 1968. objavljuje i drugu njegovu knjigu, kratki roman Kad su cvetale tikve. Treća knjiga, Petrijin venac, izdata 1975. godine, osvojila je „Andrićevu nagradu“. Roman Čizmaši objavio je 1983. i za njega dobio prestižnu Ninovu nagradu kritike, a 1985. godine i Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine.
Godine 1969, prema motivima svog romana, napisao je dramu Kad su cvetale tikve, koja je objavljena i, u oktobru te godine, pet puta igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali posle mnogobrojnih napada na političkim skupovima i u štampi, na radiju i televiziji, lične intervencije Edvarda Kardelja i javnog govora Josipa Broza Tita, skinuta je s repertoara zbog eksplicitnog pominjanja golootočkih zatočenika. Posle toga drama četrnaest godina nije nanovo stavljena na repertoar – obnovljena je u Narodnom pozorištu u Beogradu 1984, a igrani film prema već otkupljenom scenariju nije snimljen. Roman je u zemlji bio devet godina praktično zabranjen, a isto toliko zvanični jugoslovenski diplomatski predstavnik odlagao je izlazak prevoda u jednoj socijalističkoj zemlji.
Godine 1990. počeo je da objavljuje i dokumentarno-publicističku knjigu u više tomova Goli otok (poslednji, peti tom objavljen je 2012. godine).
Objavio je još publicistička dela i naučne studije Kratka istorija satiranja (1999), Crveno i plavo (2001), Vreme za povratak (2006), Majstorsko pismo (2007), kao i dramu Skupljač (2011). U polemičkim tekstovima, izjavama i intervjuima osuđivao je dve državne koncepcije koju je Srbija tokom XX veka branila: Jugoslaviju i socijalizam.
Izabrana dela su mu štampana dva puta, u šest knjiga 1984. i u sedam knjiga 1990. godine. Osim pomenutih, dobio je Kočićevu nagradu za životno delo, „Račansku povelju“ za celokupno književno delo, Vitalovu nagradu za zbirku pripovedaka Preživljavanje, i mnoga druga književna priznanja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1981, a za redovnog 1989. godine.
Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste Šveđanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde običaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenović. Jedva se naučio da izgovori celo svoje ime. Učim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima - on ima ćerčicu i sinčića - slao na more. A kako bih inače objasnio zašto ih šaljem? Ovi blesavi Šveđani misle da je Jugoslavija čitavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad pođem, oni kažu: "On je otišao na svoje more. On ne može bez svog mora." Meni je ovde lepo. Pre četiri godine žena i ja smo nekako skupili malo para, uzeli kredit i počeli da dižemo kućicu izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam živeo među dušanovačkim kućercima, pa bih to hteo i tu. Kućica mi je skoro gotova. Nije još sasvim gotova zato što se ja oko toga baš i ne lomim previše. Stalno nešto oko nje ili po baštici prčkam. A i ova ti je zemlja nekako jalova; tek što se jedan sneg skine, već počinje da se sprema drugi. Leta, onog našeg, tako reći i nema. I uvek se nađe nešto posla.
Moj klinac me obožava; a ne mogu da kažem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim ulicom, a on stoji s nekim svojinm drugarima i hvali se: "Moj stari je u Jugoslaviji bio šampion. Novine su o njemu pisale." A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad sam služio vojsku. A svojoj majci Arne kaže: "Kad smo ono letos bili u našoj Jugoslaviji ..."
Kad smo se Inge i ja uzeli, želeo sam da imamo decu. I rekao sam joj: "Ako mi ne rodiš klinca, ostaviću te." Ali u početku nismo mogli. A posle, kad je prešla tridesetu, nekako je počela da se boji. Naravno, još za to nije kasno, još ona može da rodi. I ako bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: možda bih bar tog straha mogao da je poštedim? I rekao sam: "Inge, ti se, izgleda, bojiš da rodiš?" Ona kaže: "Ne znam čega se više bojim: toga da rodim ili toga da ćeš me ostaviti. Znaš šta mi je lekar još onda bio rekao. A meni je sada već trideset i četiri." "Pa, u redu", rekao sam. "Možda nam više dece i nije potrebno. Dosta nam je naš Arne. Ako se ti složiš." A ona počela da mi ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali - volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo možda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pričamo mnogo o tome.
Na Dušanovcu sam išao s najlepšim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja će više da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi išle sa mnom. "Ona ide s Ljubom Šampionom", govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kraću nogu i vanbračno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraća, za tri santimetra. Nije ništa strašno, ali - primećuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da će to tipa zadržati. A tip sačekao da se on rodi, pa nestao. I, čudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju čak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset i osma mi je.
Moja Inge ume da bude i džandrljiva, kao i sve ostale blesave žene. Ona isto ume da zakera: "Opet si uneo blato u kuću! Zašto ne brišeš noge?" I: "Opet te tvoje blesave novine!" I: "Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!" I uopšte. Po tome su nam, kao što vidite, običaji isti. Ali kao što sam ja naučio da poštujem švedske, i ona se naučila da poštuje naše. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da žvalavim. Ni oko čega. Otkako sam otišao, međutim - prvo jezik, a onda i sve drugo - postao sam ćutljiv. Ovde svet, uostalom, i nije baš mnogo pričljiv. I kad dođem kući neraspoložen ili ljut, ili kad me uhvati moje ludilo, i ćutim, ona me ne dira. Ćuti i sama. Nije to za ženu baš mnogo prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prođe, onda možemo po starom. I, mada takve stvari ipak retko činim - obično gledam da im pomognem na neki drugi način - kad neki naš čovek, iz Jugoslavije, ovde baš zaglavi, ja ga i kući odvedem. A narod ovde nije loš, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna, sin za majku, svako ima svoju računicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kuću zalaze. A moja Inge nas dočekuje s osmehom i kaže tipu srpski: "Mi volimo naša Jugoslavija." I pere mu prljave gaće, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po našem vešu i odvaja mu moje stare košulje: dok se malo ne snađe. I kad nas je prošle godlne jedan takav bio pokrao - ništa strašno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se jeo kao Mesec: eto kakvi smo! - ona mi kaže: "Nemoj da se sekiraš. Sav je bio propao, jadnik. Mi ćemo zaraditi drugo."
Pre dve godine sam se opet bio zapio - dešava mi se to povremeno - i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, šta imam da se bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. "On", kažu, "ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako našem najboljem radniku ne možemo da dozvolimo da vidi svoje more?" A ja, kažem, nisam imao pravo, a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao baš nije menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kažem: "Šta se, bre, zezate? Kakvo more, kakvi bakrači! Niti sam na more išao niti koji đavo. Bio sam se naždrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili." "A ne", kažu oni. "Svoje doušnike zato ne otpušaju. Otpustili su te zato što si sindikalista. A uz to ti si još bio i bolestan! Mi to možemo i da dokažemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste."
22.07.15 Dnevnik - Novine i časopisi
Tikve su prve procvetale
Jednom od retkih preostalih klasika i, po mnogima, najvećem živom srpskom piscu Dragoslavu Mihailoviću (1930) beogradska “Laguna” objavljuje sabrana dela u 12 knjiga. Prvi tom pripao je kultnom Mihailovićevom romanu “Kad su cvetale tikve” , a tokom 2015. godine izaći će još tri naslova: roman „Petrijin venac“ i zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ i „Lov na stenice“. U 2016. i 2017. godini “Laguna” će objaviti i preostala dva kola , zaključno sa knjigom Mihailovićevih sabranih drama.
Tokom pola veka književnog rada, Dragoslav Mihailović objavio je pet zbirki pripovedaka , šest romana, nekoliko drama i filmskih i TV-scenarija, više publicističkih knjiga. Njegove knjige su prevedene na dvadeset jezika, a Mihailović je redovni član SANU. Moglo bi se reći da je njegovu literaturu najdominantnije obeležio njegov stvarni život, a ponajviše činjenica da je kao dvadesetogodišnjak uhapšen i skoro dve godine proveo u zloglasnoj socijalističkoj robijašnici na Golom otoku. Pre književnog, bavio se mnogim poslovima, bio je pekar, akviziter, imprresario putujućeg cirkusa, novinar, lektor. I svuda ga je pratio golootočki pečat, pa su mu lako i rado davali otkaz. Ipak, diplomirao je na je Filološkom fakultetu 1957. a iste godine je objavio svoj prvi književni rad , humoresku “Pismo”, u “Ježevom kalendaru”.
Usledile su godine saradnje sa Letopisom Matice srpske. Matica mu je objavila i prvu knjigu, zbirku od šest pripovedaka pod naslovom “Frede laku noć”, za koju je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda. Njegova druga po redu knjiga, kratki roman “Kad su cvetale tikve”, takođe je prvo objavljen u LMS. Za kasnije naslove dobio je najprestižnija književna priznanja :za roman “Petrijin venac”(1975) Andrićevu nagradu, a za roman “Čizmaši” (1983) Ninovu nagradu. Dve godine kasnije stigla je i Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.
Ostalo je zabeleženo da je njegovu dramu „Kad su cvetale tikve“(koju je Mihailović napisao po romanu, dve godine kasnije), lično osudio tadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz, zbog eksplicitnog pominjanja golootočke golgote. Dragoslav Mihailović skrenuo je na sebe pažnju kritičara i čitalaca novim i snažnim književnim izrazom, koji je odražavao sudbine ljudi sa društvene margine polovinom prošlog veka. On je predvodio tadašnju mladu generaciju srpskih pisaca čija su dela svrstana u prozu novog stila (Miodrag Bulatović, Vidosav Stevanović, Milisav Savić, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Bora Ćosić, Živojin Pavlović, Slobodan Selenić i dr). U njihovim knjigama preovladavali su kritički tonovi prema tada zvanično ulepšavanoj stvarnosti, pa su ih nazvali pripadnicima “crnog talasa”.
U jesen 1969. godine na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta postavljena je drama Dragoslava Mihailovića “Kad su cvetale tikve” . Izvedena je samo pet puta, a zbog eksplicitnog pominjanja golootočkih zatočenika, brzo je sinuta sa repertoara. Tome su prethodili orkestrirani javni napadi sa partijskih skupova, preko medija, te osuda visokih državnih zvaničnika i samog Tita.Trebalo je da prođe decenija i po da postavka bude obnovljena u Narodnom pozorištu, a i roman je čitavu deceniju bio “na ledu”. Nedavno je Beogradsko dramsko pozorište postavilo “Tikve”, a tako i sećanje na prošla vremena.
Mihailoviću do sada nisu objavljena sabrana dela. Prisećajući se vremena kada se prvi put pojavio roman “Kad su cvetale tikve”(1968), autor je nedavno rekao da je sve prošlo tiho. I da je kasnije napisao mnogo bolje knjige od ove. Halabuku je izazvala istoimena drama, koja je, na osnovu romana, nastala dve godine kasnije, a najviše su ga napadali oni koji nisu čitali ni roman ni dramu. Kako to zvuči poznato.
R. Lotina
Andrićeva vera i odbrana
-U jednom trenutku, kada su posle romana “Kad su cvetale tikve” ideološke strele bile usmerene na ovog pisca, na njegovoj strani bio je, po svedočenju savremenika, poslovično oprezni Ivo Andrić, zapisao je Petar Pijanović:
- Bila je to izrazita potvrda ne samo njegove kolegijalne solidarnosti sa piscem u kvrgama moćne ideologije, već i odbrana pisca u čiju je pripovedačku reč i književnu budućnost Andrić iskreno verovao.
