Knez Miškin u Belom Valjevu

01.01.00

Politika
29.08.2002.

KADA KNJIŽEVNOST ZAKORAČI U ŽIVOT
Knez Miškin u Belom Valjevu
Radovan Beli Marković napisao roman u kojem je literatura iznad stvarnosti

Svoj najnoviji roman Radovan Beli Marković, jedan od naših najznačajnijih pisaca, nazvao je zagonetno ? "Knez Miškin" u Belom Valjevu". Upravo objavljen u ediciji "Delo" izdavačke kuće "Narodna knjiga", roman predstavlja novi, drugačiji iskorak u savremenoj srpskoj književnosti jer stvarnost, tešku, tužnu i fatalnu posmatra iz potpuno nove vizure, iz vizure literature.
Drugim rečima, "Knez Miškin u Belom Valjevu" jeste roman u koji su junaci književnosti iz korica knjiga u kojima su carevali stupili u stvarnost. Na našem tlu, u vreme Drugog svetskog rata, kada se najavljuju veliki lomovi u društvu i u dušama onih čije su strepnje jače od nada.
Na jučerašnjem predstavljanju novog romana Radovan Belog Markovića, glavni urednik "Narodne knjige" i književni kritičar Radivoje Mikić u nadahnutoj besedi o piščevom delu, proširujući je na celokupno stvaralaštvo Belog Markovića, kazao je da je "Knez Miškin u Belom Valjevu" knjiga koja, kako bi Andrić rekao, ponire u "poremećena vremena". U njoj nema jednog glavnog junaka već mnoštvo njih, među njima i Gogoljev revizor, i ovde varalica u životu kao što je u Gogoljevom romanu... i knez Miškin, koji se, kao i kod Dostojevskog, ne snalazi u stvarnosti...
I ovaj roman Radovana Belog Markovića odlikuje specifičan jezik, fragmentarna kompozicija (svako poglavlje ima tri priglavlja) i artizam na najvišem nivou. "Knez Miškin u Belom Valjevu", na čijoj se naslovnoj strani nalazi Van Gogova slika "Žuta kuća", i proza je i poezija, a iznad svega potresna, tragična i melanholična priča o ljudima koji su, kao i junaci Crnjanskog, stranci u svetu, okrenuti imaginarnom.

A. C. Blic
18.01.2003.

Radovan Beli Marković: Moj roman je jezičko pletenije o sutonskom stanju jednog sveta, dok se u svakom čoveku pomalo hladi duša. Sa svakog sam se srpskog bunara žedan vratio, osim sa zdenaca knjiga srpskih spisatelja

Moji junaci su bolesni od sebe

Dok okončavamo ekskluzivan razgovor sa Radovanom Belim Markovićem - petak u podne - piščev roman ?Knez Miškin u Belom Valjevu? još uvek je samo jedan od favorita, sasvim ozbiljnih, za prestižnu NIN-ovu nagradu, budući da će njen nosilac biti poznat danas u podne.

U romanu ?Knez Miškin u Belom Valjevu? junaci i junakinje su imaginarni ili stvarni (?) likovi Valjevaca uoči Drugog svetskog rata.
- Reč je, razume se, o romanu i, po mom uverenju, junaci iz romana ne podležu merilima onih koji bi ih, možda, i pohapsili - zbog svega što su počinili. Junaci mog romana većma imituju život, većma se ?prave da žive?, većma su bolesni od sebe i pričaju priče onih koji su već jednom umirali. Na žalost, stvarne Valjevce ja prisno ne poznajem, ali, na sreću, poprište mog romana i nije u administrativnom Valjevu, no u Belom Valjevu, a Belo Valjevo nije municipalna nego estetička činjenica. Moj roman nije Moralische Erzählung, već jezičko pletenije o sutonskom stanju jednog sveta, dok se u svakom čoveku pomalo hladi duša i svako se od sebe drži malo odvojeno. Možda je nedavni rat otvorio i neke druge prozore u takozvanu realnost, ali ja sam vreme pred Drugi svetski rat uzeo kao ?promenu žanra? - ako Svet uzmemo kao Božji roman!

Stiče se utisak da je vaš roman pre hronika u kojoj više držite do stila nego do priče?
- Hronika podrazumeva proverljivost datuma i podataka, a ovde je reč o zamišljanju vremena osem vremena, o žalosnoj sudbini ?viših svetskih (i srpskih!) ciljeva?, o izohipsama na duhovnoj mapi jednog smorenog i iznutra obogaljenog sveta... Stil je jemstvo da je neka hiljadu puta ispričana priča jedinstvena u svojoj vrsti. Rečenice, u romanu, možda i ne mogu da ?žive o svom trošku?, niti je to razlog za mojih rečenica prekomernu dužinu, ali kao što postoje pesme koje se plaču - tako postoje i rečenice čije ?glave? jure sopstvene ?repove?, saobrazno osnovnoj priči koja svoju svenadležnost izvodi iz mnozine malih priča i ?opričaka?, pa se, stoga, čini kako osnovna priča sama od sebe odustaje... Volim da razne jezičke matrice upošljavam u orbiti jedne priče, ili romana. Nije istina da starovremenske reči upotrebljavam kako bih se manje brukao na jeziku ?koji ceo svet razume?. Presudnije od same jezičke matrice je: da li po njenom ?modlu? nastaje književnost. Sam jezik nikada nije dovoljan za nastanak jednog književnog dela, ali književnost izvan jezika ne postoji!

Pišete: ?...ali svet se, jamačno, ni u vremenah pomjateniju, ne bi bogzna promenio i svako ko bi, ma i u snu, vidimu neku promenu očekivao, mogao bi, kad iz sna se probudi, samo da iskolači oči, začuđen što promene nikakve i nema...? Koji je vaš stav o nama, sada i ovde?
- Čovek sam sa više duša; živ, ali kao neko prebijene kičme. O svojem stavu, glede ovih 55 godina kako sam ugledao mrak ovoga sveta, ne mogu da govorim jezikom kojim se služe novine. Ali da bih ipak nešto nagovestio, upućujem Vas na Munkov ?Krik?. Nisam umeo sa sobom, ni svetom! Sa svakog sam se srpskog bunara žedan vratio, osim sa zdenaca koje nude knjige srpskih spisatelja. Osećaj je moj da sam vavek s nekim napola živeo i da me obara i seče onaj ko sadio me nije. Ne, ne žalim se, ali ?nisam više na staroj adresi? i, osim o svetu koji nosim u sebi, nerado rasuđujem o stvarima za koje postoje svetovnom govorništvu vičniji ljudi.

Mislite li da knjige menjaju svet? I da li uopšte imaju budućnost? Zašto Vi pišete?
- Mislite li, pak, Vi da bi svet bez knjiga bio nešto drugo doli jedno kaljavo svinjište? Ne bih, razume se, knjigama pripisivao nekakvo svemogućstvo, ali pred poslednjim na ovom svetu čovekom, tvrdo verujem, prekorno će stajati knjiga! Na dometu mojih rečenica nije Drina, kao na dometu durbina Mišićevih oficira, ali na dometu su udaljenije pokrajine mojih dušâ; možda i zato pišem...

Kažete: ?... Bog uvek udesi da, makar jednom u životu, svako pogne gordu svoju glavu...? Da li vam se to desilo?
- Već sam vam nagovestio svoj osećaj: popljuvan da sam vavek po svetu išao, a nisam krao, lagao, ni klao... U Srbiji ne postoji ni jedna varoš u kojoj je piscu dobro, ako pisac u njoj mora da živi. Kapa s praporcima jedino je srpskom piscu za života okrunjenje... To je moje iskustvo, ali ja, kao čovek minulog doba, takorekuć: ?ostatak mračne prošlosti?, ne mogu, i ne želim, svoje iskustvo da uopštavam.

Citirate zapis iz berlinskih novina 1884. godine u kojima je izvesni Grundler izmislio bocu u koju bi se mogle zatvoriti i prenositi reči. Koje biste vi reči zatvorili u bocu da ih neko ?nađe? i čuje?
- ?Jao meni, jao?!

Da li se ponekad osećate kao Milostiva Aronijanka, tj. kako vi kažete, gospa u čijoj je duši izbio stečaj?
- Kad bih se bacio u pomno ?iščitavanje? svojih posrnuća, mnogo bi mi se iščupane kose belelo u šakama. Gospođa Aronijan je, u mom romanu, svoj život zasnovala kao pamflet protiv Sudbine, ali taj pamflet je, po sadržaju, katalog neophodnih sitnica za uspešno negovanje vlastite smrti. Svi se, na koncu, na upotpunjavanju tog kataloga svesrdno zalažemo, a ja se staram da istom poslu pribavim i nekakav književni alibi. Kao što je poznato, ni jedan stečaj ne može ostati bez posledica, ni bez izgovora!

Najzad, ima li smisla zavrtati nogavice kad je voda do grla?
- Rečeno je: ?Ploviti se mora, živeti ne? i ja sam odavno zatvorio oči pred dubinom vode. Ne znam ima li smisla, zašto, ni u ime čega, ali znam da grešni čovek stalno pravi sa sobom nekakve nagodbe i aranžmane... Tako i ja.

Osim Kolubarom, Valjevom, Lajkovcem... čime se još ?hranite? kad pišete?
- Molim Vas da Kolubaru, Valjevo i Lajkovac (kao i ostale u mojim knjigama pominjane toponime, hidronime i oronime) shvatite kao geografske činjenice iz izmišljenih pokrajina, Gornje i Donje Psače, i da mi ne zamerite što se ponekad naslutiti dadne da je Donja Psača ponad Gornje... Ne ?hranim? se, već se ?napajam? na zdencima Kraljevskog jezika srpskog, dok su ?isečci iz štampe? i ?ispisi iz arhiva? takođe psačanske provenijencije i, priznati se mora, ponekad nije lako do njih doći...

Zašto u belešci o piscu stoji: ?Za sada smireno i rezignirano živi u Lajkovcu??
- Već u skladu sa mnozinom duša, mnogi su u meni i zavičaji. Lajkovac je mesto u kojem ja ne živim od pozne antike, nego tek minulih tridesetak godina, pa zato ne mogu o Lajkovcu, već zbog pomanjkanja i nedostupnosti ?građe?, da kazujem ni lepo ni ružno. Šta me smiruje? ?Ako jedne zimske noći neki putnik? zatraži, u nekoj od lajkovačkih kavana, nešto za smirenje, uputiće ga u ambulantu, a iz ambulante - opet u kavanu... Šala-komika! Smiren sam, jer sam se udaljio od užarenog jezgra svojih nemira, a i rezignacija moja ima isti uzrok.

Do sada dobili osam nagrada? Da li biste rado i NIN-vu?
- NIN-ovom nagradom ovenčani su romani najviđenijih srpskih (i hrvatskih, do nedavno!) pisaca i voleo bih da se nađem u njihovom kolu. Iskustvo mi kazuje da piscu nikad nije lako, ni s nagradama ni bez njih, a gdekoja književna nagrada mogla je, ponekad, da povuče ?carske zahteve i njihove posledice?.

Nadam se da više nije tako!

Milena Marjanović

01.01.00

Politika
02.09.2002.
REČ KOJA ŽIVOT MENJA: RADOVAN BELI MARKOVIĆ
Stari tragovi tuge
Pisci život ne mogu osmisliti nikako; jedino što ponad knjige grešni čovek vidi manje jada u ovome svetu

Radovan Beli Marković, poznati pisac i dobitnik uglednih nagrada, napisao je novi roman "Knez Miškin u Belom Valjevu" koji je upravo izašao u izdanju "Narodne knjige". Marković, autor takozvane "Kolubarske trilogije" ("Lajkovačka pruga", "Limunacije u Ćelijama" i "Poslednja ruža Kolubare") je pisac koji na specifičan način spaja tradiciju i moderno, i od jednog i od drugog stvarajući autentični kolaž fragmenata o našim životima.
Svaki dosadašnji roman Radovana Belog Markovića predstavljao je iznenađenje i za čitaoce i za kritiku jer je uvek donosio potpuno drugačiji pogled, predstavljen i jezičkim inovacijama. "Knez Miškin u Belom Valjevu" je novost potpuno drugačije prirode: u njoj se junaci iz literature pojavljuju u realnom životu...

? Zašto baš knez Miškin? Kažete da "život celi može jedna reč da promeni". Može, onda, i roman, je li tako? Koja je reč kneza Miškina bila zaslužna da junak Dostojevskog može da zakorači u Vaše Belo Valjevo?

- Mnogu je pesmu, priču, roman, i mnogu nesreću jedna reč prizvala. Jedna reč ukloni prst sa obarača, a ponekad i ne ukloni. Reč jedna je dosta i psima da ne laju. A reč kneza Miškina?... Čini se da knez Miškin, sve vreme, traži i ne nalazi reč kojom bi najtačnije imenovao unutrašnja svoja ozarenja, sasvim pogrešno nazivana padavicom. U moj roman kneza Miškina priziva reč tuga. Tuga, i inače, ide starim tragovima...

Pisati časno

? Koliko pisci, smatrajući ponekad kao i obični ljudi da je život bez smisla, doprinose njegovom osmišljavanju?

- Različit se vidik svakom čoveku ponad ovog sveta prostire, ali svaki čovek, dok je i prâm duše u njemu, pati mnogo i svakom se, bar jednom u veku, učini da je Bog navukao pokrivač preko glave - baš za njegovu patnju i njegove srdačne molitve. Rekao bih da pisci možda i mogu da osmisle jedan roman, makar unekoliko, dok život ne mogu osmisliti nikako; jedino što, ponad knjige, grešni čovek vidi manje jada u ovome svetu. Uostalom, živeti se baš i ne mora... Ukoliko se već živi, onda je pisati časno, a čitati - nužno!

? Da li je uvođenje likova iz književnosti u stvarnost krajnji pokušaj pisca da svet opomene da ide u opasnom pravcu samouništenja?

- Moje poimanje književnosti kazuje mi da književnost nema drugog cilja osim sebe same, kao i da književnost ne treba da podleže procenjivanju sa stanovišta "upotrebljivosti u druge svrhe". Ne treba književnost da opominje! Dosta je od književnosti što, na osnovu svesporazuma s Bogom, povezuje neslične stvari, recimo: hujanje vetra i tužnu misao da po vetru će otići sva iz duše blaga sa prostom činjenicom da poštara jutros nema ne zato što ga je zadržala ljubav jedne žene, niti se poštar ponad knjige neke zabavio, nego su poštaru oteli torbu i u torbi novce - o čemu će javiti sutrašnje novine!

? Je li onda Vaš "Knez Miškin..". pokušaj da "knjiško umovanje" bude putokaz za bekstvo iz sve ružnijih snova?

- "Knjiško umovanje", za takozvani život, i nije najbolja "praktika", ali u romanu je mogućno i ono što, inače, mogućno nije, pa i da se zametne sasvim ozbiljna rasprava o izmišljenim suzama koje nas potresaju kao da su prave... Tako i u Belom Valjevu - u varoši koja je za sve mala, osim za jedan roman i veliku tugu - kneza Miškina iščekuju oni koji nikad ništa nisu dočekali i nikad ništa, osim smrti, neće dočekati... Priznajmo, ipak, romani su "nešto između" ružnih snova i života, pogotovo u vremenu kad život "emituje fleke"! Neopisivo bi mi teško bilo, ako bi iz sećanja moga neki književni junaci nestali, dok mnoge ličnosti iz tzv. života zaboravljam tako što ih, na osobit način, pamtim!

I sumnja je sumnjiva

? Humor doprinosi lakšem prihvatanju mnogih ružnih istina. Kažu da može da izleči i najteže bolesti. Da li humor u Vašim romanima pomaže napaćenoj duši da pre primeti belu mesečinu iznad Belog Valjeva nego apsurdno ništavilo svega oko sebe?

- Humor pokazuje da zglobovi ovog sveta nisu najbolje podmazani... Nešto "škripi" i kad se opelo čita, čak se može učiniti da onaj kome se "čita" i nije umro baš ozbiljno, pa je i takav humor napaćenoj duši nekakva olakšica. Problesci humora su, u opštoj tmini, kao oni crvi za koje se veruje kako čiste rane, ali i sopstvenom smehu ponekad se valja "nasmejat grohotom"...

? Kakav bi, ipak, bio svet u kojem ne bismo sumnjali u svrhu našeg postojanja? Možda bi, ironično, bio previše dosadan...

- "Posle patnje treba patiti još više; treba stalno volet, pošto se volelo", upućuje De Mise, u jednoj pesmi, ne ostavljajući baš mesta za sumnju, a meni se čini da je i sumnja odavno sumnjiva, ako se zna da je i svrha bez svrhe ostala, pa svoj život živim malo podalje od sebe, kao da nekakav roman na preskok čitam - smejući se "opštim mestima" i poglavljima pogrešno "upakovanim"...

Anđelka Cvijić

Večernje novosti
01.09.2002.

U mapi nesanica

Citirajući deo iz tajnog izveštaja za đeneralštabno Drugo odeljenje, iz 1896, ?poverenika za vašare i narodnu gungulu?, ondašnjeg ?udbovca?, romansijer Radovan Beli Marković u tek objavljenom romanu ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, u izdanju ?Narodne knjige?, navodi: ?Na sekcije svaki je Srbin podeljen, pak se samo čeka da na granicama se inostrana ispostavi vojska?.U ovom neobičnom delu, slično njegovoj trilogiji (?Lajkovačka pruga?, ?Limunacija u Ćelijama? i ?Poslednja ruža Kolubare?), pisac je uz anonimne junake za ?svedoke? o prvoj polovini prošlog veka pozvao i mnoge naše i strane ondašnje slavne pisce i političare. Uostalom i poglavlja romana imaju naslove poput ?Žurnalisti valjevski jedan drugog u laž ugone?, ?Sam bi se Staljin kraćom rukom prekrstio? ili pak ?U romanima se tera politika, dok ministri trubače zovu kad daju večere?.

Život s flekama

- U ?Knez Miškinu u Belom Valjevu?, o nedoglednim spiralama predratne groznice, opisano je vreme iz mog ugla kada je ?život emitovao fleke?, u rasapu jezika, kada su reči i rečenice ličile na simptome čistog ludila, a sam život na života puko imitovanje, u nastojanju da se sama od sebe osmisli svaka besmislica ? priča nam Radovan Beli Marković. ? Ovde je, najposle, reč o svojevrsnom književnom spiritizmu, o prizivanju duhova iz knjiga, a sve u drhtavici iščekivanja vazdušnih šturmova Luftvafe avijatike.

Zamoljen da malo bolje objasni vreme kada je ?stvarnost, pomalo u nestvarnost zalazila?, pisac nam odgovara: ?Stvarnosna pojava nekog književnog junaka takođe spada u oblast fantasmagorije i književnih gatanja, presenjenih lirikom iz prve polovine minulog veka. Pitanje ?stvarnosti? i ?fantastičnosti? kada je reč o književnosti, pravi pisac sebi ne postavlja?.

A da li ona, kao uostalom i druge umetnosti, može da bude ?usrećiteljica čovečanstva?, kako su neki do nedavno verovali, Marković nam negativno odgovara:- Sumnjam da književnost nešto može tu da učini, osim da uvek iznova, samu sebe ?nadknjiževljuje?! Ne vidim, stoga, ni jedan razlog da se baš književnost bavi onim čime su se, kroz istoriju sveta, bezuspešno bavili ?usrećitelji čovečanstva? i ?vođe? iza kojih bi, obično, ostajala lepa zbirka slepačkih štapova! ?Funkcija književnosti?, ako je uopšte o ?funkciji? umesno govoriti, može biti jedino da ?upija? ovog sveta tugu i neodredivi nemir koji u nekom času, čak i u xelatske duše dotreperi.

A na našu primedbu da se u svojim delima on stalno ?ušeprtljava? u istoriju, mada se ?ironično? nje odriče, kratko nam kaže: ?Takozvana istorija nas vazda ucenjuje sopstvenim životima, isto kao i takozvani narod, takozvana država. Nisam prihvatio ni jednu vrstu vere koja bi stajala iznad sna o književnosti kao putu do sopstvene duše!?

Isprovociran upadicom da njegove romana čitalac može da shvati i drugačije, on će ?decidirano? reći:

Beg od istorije

- U mojim pričama i romanima nema istorije, u smislu pozivanja na ?poverljive činjenice?, a presnu stvarnost ne volim zato što je nesvarljiva. Razume se da istorijski zasnovanu prozu ne potcenjujem, ja sam davno odlučio da bar moja proza bude predah od istorije. Ne znači to da sam ja ?iz lože? gledao kadrove istorijskog filma, iz one ?rolne? u kojem je i moj život protekao. U tom filmu bio sam jedan od onih u magli izgubljenih statista, otuda mogu da pišem samo o magli i izmaglici, gonetajući po sopstvenoj duši nestale tragove prilika i doba.

O kritičarskim tumačenjima njegovog dela, on će nam zatim, kazati: ?Tumačenje i tumače moje proze ne uzimam sudbinski. Svaki fenjer sopstvenu svetlost baca, a meni su bliski i oni fenjeri kojima je svrha da sami sebe obasjavaju. Imao sam čast i sreću da su o mojoj prozi nadahnuto pisala najviđenija pera srpske kritike novijeg doba?.

Želevši još da pojasni njegovu proznu trilogiju i ?Miškina?, on će dodati da je tu ?pokušao da potraži, u prostorima jezika, mape svojih nesanica i da, uzgred, ispriča priču o lelujavom končiću nade koja se gubi u lavirintima ludila i smrti?.

Pisac potom zaključuje: ?Hteo bih da moja književna korablja plovi po moru kraljevskog jezika srpskog i da, tokom plovidbe, ne mimoilazi zalive, ni mala koralna ostrva.

Dušan STANKOVIĆ

Dnevnik
26.10.2002.

Radovan Beli Marković:
Knjiga je Arijadnin konac

U ediciji Delo beogradske Narodne knjige, neposredno pred Sajam izašla je knjiga Radovana Belog Markovića ?Knez Miškin u belom Valjevu-građa?. Autor nam reče da je zamislio četvoroknjižje, neku vrstu ?valjevskog kvarteta?:
-Veoma sam zadovoljan svojim izdavačem, jer objedinjuje srpski kulturni prostor, što se vidi i po imenima autora. Posebno me raduje što ovde vidim knjige mojih kolega i prijatelja sa kojima sam počinjao sedamdesetih, sanjajući da ću postati pisac. Tu su Milica Mićić Dimovska, Radoslav Bratić, Slaven Radovanović, Miroslav Josić Višnjić i dr.
Inače Sajam knjiga pohodim preko 30 godina i, u najtežim vremenima, to je bila naša najznačajnija kulturna manifestacija. Ovogodišnji sajam je zaista svetski, na svakom koraku se oseća internacionalna energija kulture.
Ovo je jedina naša priredba koja se posećuje masovno, autobusima, na nju dolaze i sadašnji i budući čitaoci. Zato predlažem da osirotela država Srbija smogne snage da za učenike i studente ulaz bude besplatan, uz đačku knjižicu i indeks. Jer ovo nije sajam automobila, već sajam duha.
Knjiga nam je ipak najvažnija, jer ima lekovita svojstva i najpouzdaniji je oslonac u mračnim vremenima, u kojima nismo oskudevali. Za naš narod, knjiga je Arijadnin konac koji nas izvodi iz tame, a to se potvrdilo i u protekloj deceniji. Knjiga je jedino što spaja prošlost, sadašnjost i budućnost.
Kada to kažem, ne želim da potcenjujem ostale umetnosti, koje nisu tako demokratske kao knjiga. Ko će vam pozajmiti sliku Van Goga da u njoj privatno uživate? Živo izvođenje klasične muzike ipak je dvorska umetnost, za uži krug posvećenih. A knjigu gotovo svaki pismeni siromah može da stavi u džep.

R. Lotina

Politika
26.10.2002.

Savremeni roman

Pripovedanje o "ničemu"
Radovan Beli Marković: "Knez Miškin u Belom Valjevu"; izdavač: "Narodna knjiga", Beograd, 2002.

Ukupan pripovedni i romansijerski opus Radovana Belog Markovića (1947), a čini ga osam pripovednih zbirki i četiri romana, predstavlja dosledno opsesivan odgovor na iscrpljenost tradicionalnih formi, kako pripovedanja, tako i čitalačkog projektovanja stvarnosti.

Na tragu sveopšte nesigurnosti (kojoj, valjda, još jedino smrt izmiče), iz pozicije subjekta lišenog prava za učešće u igrama i stvarnosnog i istorijskog i literarnog smisla, on pokušava realizovati prozni tekst.

U njemu, s jedne strane, biva osporena sama konvencija pripovedne stvarnosti kao klasičnog jedinstva mesta, likova i radnje, te spoljašnjih i unutrašnjih sistema motivacija. S druge strane, osporava se i standardna jezička matrica, koja u verziji Belog Markovića biva mešavinom savremenog i arhaizovanog dositejevskog jezika upletenog u jednu ličnu viziju humorno-satirične i literarno-aluzivne mreže sveta.

Dakle, ovaj se pisac deklarativno, literarno ideološki, okreće ispisivanju "roman o ničemu". No, kako taj književno-nihilistički zadatak u ravni proznog smisla nikada nije do kraja ostvariv, on u svojim knjigama poseže za različitim varijantama stvarnosnih mistifikacija.

Ukleti hroničar

Tako je kolubarski kraj, sa svojim toponimima i delovima lokalnih povesti i predanja, u prethodnim romanima Belog Markovića poprimio mitske obrise, a sam, najčešće izmišljani, ukleti hroničar i lirski junak R. B. Marković auru fantazmagoričnog opozicionara kolektivnih stvarnosti.

U novom romanu "Knez Miškin u Belom Valjevu", "o ničemu" se pripoveda na četiristo strana, tenzija arhaizovanog i tuđicama iskvarenog jezika je ponešto smanjena, a melanholični hroničar sentimenta "jeseni i života bez smisla" donekle objektiviziran u monotono prepoznatljivom spoljašnjem okviru strukture proznog teksta.

Iza obrazine petnaest tekstova-poglavlja "rđave namere neznanog hroničara" i niza pratećih "priglavlja", pseudodokumenata, policijskih i drugih izveštaja i dostava, literarnih izviđanja vezanih za učesnike nekolikih književnih astala i salona, unutar i izvan valjevske lude kuće, sklapa se pripovedanje vezano za boravak različitih književnih junaka, od kneza Miškina do Gogoljevog revizora, u ovoj okružnoj varoši Trojedne kraljevine, pred sam početak Drugog svetskog rata.

O istinitosti i lažnosti

Ustvari, uz pomoć živih ljudi u knjigama i književnih junaka u životu, obnavlja se omiljena piščeva metafora o pravom i lažnom, jestastvenom i mnimom. U momentu kada se ovostrano i onostrano, dešeno i izmaštano, nađu u istoj ravni, u takozvanoj tekstualnoj ovdašnjosti, strukturi koja se istovremeno i gradi i urušava, tekst zadobija to toliko željeno svojstvo više i dublje stvarnosti.

Koristeći se u prozi sredstvima poezije, a i umnogome određujući okvire tadašnje duhovne klime kroz mrežu aluzija i konkretnih citata srpskih pesnika prve polovine HH veka (Crnjanskog, Dučića, Rakića, Disa, Pandurovića, Bojića, Srezojevića, Svetislava Stefanovića i Dragana Aleksića), romanopisac pokušava da sveprisutnu melanholiju i slutnju kataklizme koja sledi pretoči u izolovano vreme svedešenog, ono u kome se, uz pomoć teksta, a na sasvim patvoren jezički način osluškuje "trepet vaseljene". Istovremeno, on i restaurira sasvim određeno istorijsko "međuratno" vreme.

Tako, pred čitaocem, izranja svojevrstan poetski roman, čiji ga povremeni junaci uporno podsećaju na pitanja o istinitosti i lažnosti kako sveta o kome se pripoveda, tako i ma kog drugog, određenog znanjem, vremenom i istorijom. Sa stanovišta čitalačke prozne konvencije, pak, sklizak teren predočavanja neuhvatljivog, kao i uvek, otvara kako pitanje komunikativnosti.

Nenad ŠAPONJA

Blic
08.11.2002.

Danas počinju Devetnaesti književni susreti u Trsteniku
Posveta Belom od Lajkovca

U okviru Devetnaestih književnih susreta u Trsteniku, koji počinju danas, o spisateljskom portretu Radovana Belog Markovića govoriće ugledna imena iz sveta književnosti, poput Danila Nikolića, Mihajla Pantića, Radivoja Mikića... Sutradan će biti upriličen okrugli sto ?Jezik kao temi savremene srpske proze? u čijem će radu učestvovati Goran Petrović, Marko Nedić, Aleksandar Jerkov i drugi.

Govoreći o činjenici da je ova ugledna književna manifestacija posvećena baš njegovom opusu, Radovan Beli Marković za ?Blic? kaže da je veoma počastvovan time: ?Za srpskog pisca to je jedna od vrhunskih počasti koju može za života da očekuje.? Čime se najviše ponosite u svom opusu?

- To je teško pitanje. Najviše se ponosim time da sam nekako uspeo da napišem ono što sam zamišljao i o čemu sam sanjario. A ponosim se i time što sam ?90. ili možda ?91. napisao: ?Pada tiraž novinama, pada tiraž belim košuljama. Bele košulje će uskoro prestati da izlaze.?

A čime se ne ponosite ili čega se stidite?

- U svom životu nisam imao nekih krupnijih razloga zbog kojih bih pred ljudima gledao u vrhove svojih cipela. Naravno, svaki čovek u svojoj duši ima stidna mesta, ali ja sam ponosan što u mojoj duši nema stidnih oblasti. Šta biste rekli o mlađim autorima i o spisateljskoj sceni koju oni stvaraju?

- Po mom čitalačkom uvidu, ključna odlika te scene jeste činjenica da srpsko spisateljstvo zbilja ima budućnost. A vreme će to na svom majstorskom rešetu već pokazati.

Vaš najnoviji roman ?Knez Miškin u Belom Valjevu? u izdanju ?Narodne knjige? je, ako se ne varam, samo prvi deo tetralogije...

- Da, to je prvi deo ?Valjevskog kvarteta?, pošto je ?Aleksandrijski? već napisan (smeh). Upravo radim na drugoj knjizi, ali prerano je govoriti o tome.

T. Nježić

Nin
26.12.2002.

Roman po stanovniku

Ako je prošle godine, suočen s rekordnom romanesknom produkcijom od 115 naslova, čitalac mogao pomisliti da je proizvodnja romana u srpskoj književnosti dosegla najvišu tačku i da će polako početi da opada, grdno se prevario. I ove godine ubedljivo najjači utisak o srpskoj prozi je sam broj objavljenih knjiga. Sledeći logiku jednog od ovogodišnjih ?vlasnika? sopstvenog romana, po kojoj je ?valjda pravedno da svaki čovek ima svoj roman?, domaći izdavači su do sredine decembra već objavili 135 primeraka ovog žanra, a do kraja godine verovatno će ih biti još petnaestak. U 2002. društveni proizvod u Srbiji je porastao za 4 odsto, ali je zato proizvodnja romana u srpskoj književnosti porasla za čitavih 30 odsto. Nastave li romanopisci ovim udarničkim tempom, za pet godina proizvodiće 548 romana godišnje, a za deset 2028. Sve obećava da će ovde, u nekoj ne tako dalekoj budućnosti, po rečima onog istog ?vlasnika? romana, izlaziti ?matematički gledano jedan roman po stanovniku na kugli zemaljskoj u datom trenutku?.
Ali, suprotno onome čemu nas je učio dijalektički materijalizam, u književnosti kvantitet ne prelazi sam od sebe u kvalitet. Štaviše, i kvantitet i kvalitet naše romaneskne produkcije samo pokazuju da izdavači, s retkim izuzecima, romanu pristupaju raširenih ruku, bez iole ozbiljnijih kriterija, računajući tu i elementarnu pismenost. Kao i prethodnih godina, ovaj utisak donekle popravljaju nove knjige priča. Njih je u 2002. objavljeno dvadesetak, približno sedam puta manje nego romana, ali su zato njihovi autori, u celini posmatrano, pokazali više talenta, veštine i inovativnosti od svojih kolega romanopisaca. U naš izbor deset najboljih proznih knjiga u 2002, sastavljen po azbučnom redu, bez žanrovskih i vrednosnih prioriteta, uneli smo tri zbirke priča: ?Zrno zrnu? Mirjane Pavlović, ?Bližnje? Gorana Petrovića i ?Malu Aziju i priče o bolu? Miroslava Toholja.
Nasuprot mnoštvu priča i romana s tematikom iz naše najnovije istorije, u pričama Mirjane Pavlović prepoznatljiva socijalna tematika dočarana je iz ?pomerenog?, grotesknog ugla. Ostavimo li po strani povremenu želju za eksperimentom radi samog eksperimenta, njoj u najboljim ostvarenjima ove knjige polazi za rukom da, poigravajući se apsurdom i fantastikom, istrgne predočena zbivanja iz banalnosti svakodnevne faktografije. I Goran Petrović u ?Bližnjima? nije odoleo čarima naše savremene istorije. Ne napuštajući svoju već prepoznatljivu antitradicionalističku poetiku, on je iskoračio u aktuelnu stvarnost i pokušao da je dočara postmodernističkim sredstvima. Rezultat je efektna i originalna kombinacija čiji su najveći kvaliteti prečišćenost stila i lakoća u vođenju priče. Veština u vladanju različitim pripovednim tehnikama najizrazitije je obeležje Toholjeve proze. Gotovo svaka priča drukčija je po osnovnom narativnom postupku, a raznovrsnost formi kreće se od ?tradicionalne? lirsko-psihološke proze, preko pripovedne stilizacije dnevničkih zabeležaka, do postmodernističkog poigravanja s intertekstom. Lirska sugestivnost Toholjevog kazivanja, bogatstvo jezika i dubina psihološkog uvida u nekim slučajevima (?Poslednja verzija?, ?Kolac?) dali su rezultat izuzetne vrednosti.
Kao i prethodnih godina, i u 2002. roman je uglavnom imao istorijski i dokumentaran karakter. Kroz priču o mladoj Austrijanki koja se u predvečerje Drugog svetskog rata zatiče u Vojvodini, u službi bogate jevrejske porodice, Ivan Ivanji u ?Guvernanti? bavi se sudbinom Jevreja, Srba i Nemaca u poslednjih pola veka naše istorije. Guvernantin život, lišen ljubavi, prijateljstva i sreće još jedna je metafora ljudskog stradanja u politički i istorijski burnim vremenima. U autobiografskom romanu ?Sunčanik?, Ljubiša Jovanović oživljava junake svoje prethodne knjige, ?Kovčeg za vreme?. ?Sunčanik? je fiktivna hronika Sejača, malog moravskog sela, alegorijskog hronotopa srpskog duhovno-istorijskog ambijenta. Izraženo osećanje za groteskno, fantastično i apsurdno, kao i raskošan pripovedački i jezički dar čine Jovanovića potpuno samosvojnom pojavom u savremenoj srpskoj književnosti. Da je ?Sunčanik? za stotinak strana kraći, utisak o celini knjige bio bi još povoljniji.
Junak ?Šekspirovog klijenta? Miloša Latinovića je beogradski reditelj koji u gradiću ?na dnu iščezlog mora? postavlja Šekspirovu ?Buru?. Bežeći od surove srpske stvarnosti iz poslednjih ratnih godina, Latinovićev junak u trivijalnosti provincijske svakodnevice nalazi romantično utočište u kojem, razmišljajući o umetnosti, traga za višim smislom života. Inteligentno i nepretenciozno napisana, s pronicljivošću koja je retka u našoj prozi, Latinovićeva knjiga jedna je od najuspelijih transpozicija naše najnovije istorije u fikcionalni tekst visokih literarnih kvaliteta. ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, roman Radovana Belog Markovića, u poetičkom i stilskom smislu predstavlja nastavak Markovićeve ?lajkovačke trilogije?. Duhovita pripovedna mistifikacija i razigran burleskni jezik glavna su sredstva pomoću kojih se u romanu dočarava atmosfera straha i neizvesnosti u Valjevu, pred početak Drugog svetskog rata.
U naš izbor uvrstili smo i tri debitantska romana. ?Logika reke, pruge i otpada? Daniela Kovača i ?Soba za jedan krevet? Zlatka Pakovića eksperimentišu s romanesknim konvencijama i tradicionalnim, ali i postmodernim strategijama pripovedanja. U Kovačevom romanu težište eksperimenta počiva na ironičnoj destrukciji fabule; pripovedanje o događajima zamenjeno je gotovo neprekidnim opisivanjem. Eksperiment Zlatka Pakovića nešto je drukčije postavljen i zasniva se na povezivanju različitih formi književnog kazivanja u zaokruženu tematsku celinu. I prvi roman Nenada Teofilovića, ?Klopka?, može se čitati kao vrsta eksperimenta. Polazeći od jednog žanrovskog stereotipa - kriminalističkog romana - Teofiloviću polazi za rukom da prevaziđe njegova ograničenja, ispriča uzbudljivu priču i uverljivo dočara preobražaj svog glavnog junaka.

1. Ivan Ivanji, ?Guvernanta?, Stubovi kulture
2. Ljubiša Jovanović, ?Sunčanik?, Narodna knjiga
3. Daniel Kovač, ?Logika reke, pruge i otpada?, Beopolis
4. Miloš Latinović, ?Šekspirov klijent?, Stilos
5. Radovan Beli Marković, ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, Narodna knjiga
6. Mirjana Pavlović, ?Zrno zrnu?, Narodna knjiga
7. Zlatko Paković, ?Soba za jedan krevet?, Otkrovenje
8. Goran Petrović, ?Bližnji?, Narodna knjiga
9. Nenad Teofilović, ?Klopka?, autor
10. Miroslav Toholj, ?Mala Azija i priče o bolu?, Glas srpski

ADRIJANA MARČETIĆ