01.01.00
Rec
mart 1998
Bojan DJordjevic
Povest o nenapisanom romanu
Radovan Beli Markovic: Lajkovacka pruga, Nolit, Beograd 1997. DA JE OSNOVNA TEMA Lajkovacke pruge povest o pruzi i jednoj varosi koja uz prugu i sa njom zivi, traje i urusava se,da je ta povest, i pored realnih implikacija (topos mesta i istorije), u svojoj biti fikcionalna, predocava nam se vec u Prologu,glasom iz mase sto nagovestava izgradnju pruge. Taj glas veli: "Voz je jedna knjiska izmisljotina". Ako je time oznacen pravi vidb bivstvovanja jedne tematske komponente koja stoji u osnovi ovog dela, onda kraj Epiloga -- i kraj knjige -- na svoj nacin oslikava problem transpozicije te komponente u fikciji. Glas iz mase, sto godina posle, koji svedoci o ukidanju lajkovacke pruge, zbunjeno pita: "Ima li igde nekog ko ce napisati jedan roman?" Da je taj glas sasvim verovatno glas samoga autora (glavnog naratora), potvrdjuju i poglavlja koja su svojevrsni "prilozi za biografiju" samog pisca, a kojih ima devet. U njima se, prividno neutralno, govori o pokusaju "knjizevnika R. B. Markovica" da napise jedan roman, dok celu svoju knjigu, sve zapise u njoj -- o pruzi, Lajkovcu i ljudima u njemu -- smatra "notama" za buduci roman. Svi ti radovi o "nesudjenom piscu jednog romana" mogu se shvatiti kao samoironicno poigravanje i persiflaza, ali nas zapravo upucuju da ne podlegnemo carima olakog prihvatanja naratorovog glasa, te da ipak potrazimo dokaze za pretpostavku da je Lajkovacka pruga zaista roman.
I pored "skokovitog" pripovedanja, metanarativnih pasaza i lirskih digresija, ono sto Lajkovacku prugu cini romanom jeste uokvirenost i zaokruzenost price u svojevrsnom hronoloskom sledu koji, uz sve meandre kojima prica skrece i razliva se, daje toj prici pouzdan tok u vremenu -- od izvorista (izgradnje pruge i sudbine inzenjera Devecerskog) do usca (zatvaranja pruge I smrti otpravnika Georgijevica, prvostepenog naratora). Okosnicu u vremenu pripovedanja i glavni motiv u vremenu price nalazimo u samoj pruzi, sto nas podseca na Andrica i Na Drini cupriju. U vremenu price -- rasponu od gotovo jednog veka -- odvija se zivot varosi uz prugu i sa njom. Varos se suocava sa raznim pojavama koje donosi i odnosi pruga, tj. njeni vozovi. Njome stizu lepotice i kriminalci, izgnanici i avanturisti, probisveti i politicari. Njome stizu i komunizam i revolucija. Mnogi od tih dogadjaja u vremenu pripovedanja transponuju se u irealne motive. Tako misteriozni nestanak "inzinira" Devecerskog nije oslobodjen fantasticnog oreola cak ni posle saznanja da je obesen u Zagrebu. Tako se, u irealnom kljucu, obrazuje i jedan od osnovnih motiva price -- "gistovi", duse nestalih ljudi koje ravnopravno obitavaju u Lajkovcu i ukazuju se ljudima pred smrt -- "prosijavaju pred ocima onih koji cekaju svoj poslednji voz".
"Gde sam to posao?"
Vidokrug junakâ romana skucen je i fiksiran na prugu. Time se prostor romana ostvaruje kao vizuelna i emocionalna kategorija. zeleznicka stanica, peron, pruga, kafana -- to je sve sto od Lajkovca vidimo u romanu. Cak i lajkovacka vesala nalaze se na stanici, u svojevrsnoj nadrealnoj funkciji navikavanja ljudi na smrt. Sirenje prostora uvek je znak prodora simbolickog. Najcesce, to je slutnja o daljinama, o putu koji vodi nekuda -- u drugi prostor i drugo vreme. Ali, paradoksalno, to sirenje prostora uvek je vezano za smrt. Tako Devecerski ne umire, ne ubija se -- on nestaje u beskraju, drugim recima izlazi van okvira price. Dakle, vizuelna i emocionalno-simbolicka ravan prostora pripovedanja ogranicava egzistenciju knjizevnih likova u datim okvirima: oni postoje samo uz prugu (zadati prostor) i dotle dok pruga postoji (zadato vreme). Zato bi bilo pogresno videti prugu kao simbol. Ona to nije. Ona moze biti temporalno-transverzalni ram price, moze biti glavni motiv - ali simbol nije. Simbolika ovog romana oznacena je kljucnom radnjom koju junaci (uslovno receno) romana vrse, o kojoj misle I pricaju, koja obelezava njihovo postojanje. To je cekanje.
. "Onaj ko ceka je kao obesen za noge"
Cekanje je simbol samoga zivota u palanci, ali i univerzalni simbol ljudske egzistencije. Ono je viseznacni kôd kojim se resava sifra u sustini banalnog i besmislenog zivota. Uostalom, sustinski smisao cekanja je promasen. Jer, vozovi ne dolaze (ili kad dodju, to nisu oni cekani); nepoznati ljudi samo prodju kroz varosicu; ratovi poniste sve, pa i cekanje; oslobodjenje nije i sloboda od cekanja; znano i neznano su iluzije; bolji zivot je laz, a smrt kraj cekanja -- ali i kraj razloga da se ceka. Tako se osnovni simbol u romanu ukazuje kao paradoks i sublimacija ljudske egzistencije: "Svakom koji ceka, voz obicno kasni". Imajuci u vidu taj simbolicki kljuc, te omedjenost Prologom i Epilogom, moze se reci da ovaj roman ima ciklicnu strukturu. Sva uzbuna s pocetka, pobuna protiv izgradnje pruge, neizvesnost i strah od sutrasnjice, na kraju se, vek kasnije, stisavaju i uvidja se da se nista promenilo nije, samo je praznina jos veca bez pruge. Ovakav "povratak na pocetak" sreli smo vec u jos jednom Andricevom romanu -- Travnicka hronika, samo je kod Belog Markovica jos naglaseniji egzistencijalni pesimizam i osecaj izgubljenosti u vremenu i prostoru.
"Prica svoj zivot mora da stvara sama"
U prepletu lirskog i narativnog, ispovednog i refleksivnog, gradjen je Markovicev roman. Pripovedac je tome prilagodio i jezik. U pocetku, glas pripovedanja je glas otpravnika Georgijevica, hotimicno odaljen od sredine u kojoj zivi. To je starinski jezik, sa primesama slavenizama, koji kao da je izasao iz usta junakâ Crnjanskog ili Josica Visnjica. Dobijamo obavestenje da je to izbor samog pre-naratora Georgijevica, jer je to jedini nacin da se suvislo i nepristrasno misli, i kazuje, o Lajkovcu I Lajkovcanima, sa bezbedne daljine sto se ostvaruje lingvistickim zidom: "... pak je za rasudno izumevanje nekog svestenog jezika, za sam govor, i pisanje o Lajkovcu, i o Lajkovcanima..."
Glavni narator -- pisac -- svoj jezik, pak, gradi na knjizevnim osnovama, sa patinom starinskih pojmova i obrata, cime sebe odvaja od izvornog pripovedaca i poistovecuje sa Lajkovcem i ljudima u njemu. Takav stil jeste osnovni ton pripovedanja, ali I dalje postoje "upadi". "Krvnikovski spomenar" dzelata Harta pisan je kajkavskim (zagrebackim) hrvatskim, a imaginarni portret pisca esejistickim stilom leksikografskog priloga. Ova raznorodnost doprinosi viseslojnosti romana.
Osim toga, kao vrednost ove knjige moze se uzeti i poigravanje skrivenim citatima i brojnim asocijacijama na knjizevnu tradiciju, ali i savremenike. Ako lajkovacki kmet umire sa okrnjenom glavom secera, onda je jasna reminiscencija na Glisica, koja nije ni jedina, ni najupecatljivija. Jasne su aluzije, pa i direktna pozivanja, na Beketa, Lazu Kostica, Krlezu (u posebno ironijskom diskursu), Disa, Pandurovica; ali i na Milisava Savica, ziku Obretkovica, i samoga sebe -- "knjizevnika R. B. Markovica". Ima u tom kolopletu zaista briljantnih jezicko-stilskih bravura, kao sto je dnevnik dzelata Harta, u cije kajkavsko tkivo su umetnute postapalice i uzrecice vozda Karadjordja: "Ni staciona, kojekude, nigdar ne bu prez klozetona"; "Kus i kus, ako ne vufas se v onega vu gacami jarca cervnega, po dusi te". Humor ovog romana je diskretan, nenametljiv I uvek sa dozom ironije, a ponekad (u dzelatovoj filozofiji, recimo) i sa crnohumornim tonovima. Takav je zapis o vozovima koje otpravnici ne pustaju u stanicu, pa o gistovima i njihovim naravima. Takvo je i secanje na doba posle Drugog svetskog rata, kada je od svih nesreca koje su snasle srpski narod (boljsevicki teror, otimacina, beda i glad) najveca bila ta sto je "pesme pisala Mira Aleckovic".
"Vidi se da zivot pise romane, jer knjizevnost nam nije ni za kurac"
Ako smo danas svesni da u fragmentarnom svetu u kojem zivimo mogu da postoje i opstoje tek fragmentarne slike -- onda je Radovan Beli Markovic to odlicno shvatio, i tome saobrazio svoje pripovedanje. U tom kljucu napisao je ovaj roman. Umesto da bude grandomanski elokventan, usiljeno metafizicki i "prst-u-oko" metaforicki (a takvih je nemali broj u nasoj hiperprodukciji), njegov roman je brizno ispisana i dopadljiva prica o jednom vremenu i jednoj palanci i ljudima u tom vremenu. Rizikujuci da mu se zameri povrsnost, fragmentarnost i stilska neujednacenost, Beli Markovic je od ovih potencijalnih mana napravio vrline svog pripovedackog postupka, ubegavsi u prostor zanimljive i lepo ispricane price, podsecajuci nas na ove vecite kategorije, koje su mnogi savremeni pisci, kanda, zaboravili. Poslednjim dvema knjigama -- Setembrini u Kolubari i Lajkovacka pruga -- Radovan Beli Markovic je konacno osvojio meru i prostor slobode za svoje pripovedacke knjige. A to nije malo.
01.01.00
Dnevni telegraf
23.04.1998.
Poetizovana dosada
Cekanje odlaska nije samo glavni motiv romana "Lajkovacka pruga", ciji je autor, Radovan Beli Markovic (Celije kod Lazarevca 1947), dobitnik znacajne Andriceve nagrade za pripovedacko umece prikazano u zbirci prica "Stemebrini u Kolubari" (1997), vec je to i osnovni motiv ljudskog zivota: sve se,najzad, svodi na krace ili duze cekanje izmedju rodjenja i smrti,pri cemu svako ceka na nekoj svojoj staciji u vremenu. Ako tu poznatu istinu proglasimo za ideju ovog lirskog romana, u kom je dosad najuspesnije u srpskoj prozi poetizovana dosada i camotinja palanackog zivota, onda ne bismo mnogo pogresili imajuci u vidu da delo nastalo iz ljudske patnje nikada nije svodivo na samo jednu poruku.Pruga je glavni junak romanesknog dela Belog Markovica, poput Andriceve Cuprije na Drini, u istoimenom romanu naseg nobelovca. Tom prugom ce mnogi otici u nepovrat, sto ce i nju samu zadesiti. Uostalom, kuda bi nas mogla odvesti pruga koja je, po zamisli jedne od licnosti romana, "krenula za jednim zutim leptirom,sledeci lakomislenost njegovog svadbenog leta" ili je posla "jednom posve kurjackom stazom".Ova gvozdena staza u buducnost, naslucena u vizijama srpskih proroka, postade simbol nedocekane srece, pa zatim, i sama suvisna, uljuljkana u melanholiji i secanjima jednog kolubarskog decaka, ponovo ozive u njegovom prvom romanu.Celo ovo humoristicko-melanholicno romaneskno tkanje Radovana Belog Markovica, nastalo iz "nepojamnih predela duse", satkano je od mnostva originalnih metafora, metonimija, simbola, komparacija, lirskih opisa prirode, i sve to na osnovi dosad nepozantojg jezickog blaga sakupljenog iz davnih jezickih riznica, ali i iz novostvorenih reci koje prve zilice pustaju u ovoj cudesno omamljujucoj poetskoj prozi.
