Orkestar na pedale

23.10.10

Nekada se na Lajkovačkoj pijaci govorilo bar desetak jezika. Nekada je na robnoj blagajni Lajkovačke železničke stanice radila dama koja je, hronološki gledano, mogla poznavati i Bruna Šulca, pošto je bila iz Brohovica, a sada se sve svelo na nas takve kakvi jesmo. Mi nemamo s kime da se upoređujemo, već sami sa sobom, a to nikako nije prava mera, kaže Radovan Beli Marković
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu pojaviće se dve nove knjige Radovana Belog Markovića: izdavačka kuća „Evro-Giunti” iz Beograda objavila je novi roman „Gospođa Olga” (Duše i priključenija). Reč je o petom segmentu „valjevskog ciklusa”, koji još čine romani: „Knez Miškin u Belom Valjevu”, „Devet belih oblaka”, „Orkestar na pedale” i „Kavaleri starog premera”, a izdavačka kuća „Dnevnik” iz Novog Sada objavila je knjigu „Priče”, u kojoj su sabrane priče „kratkog metra”, uz tri nove novele.
Radovan Beli Marković (1947), piše kratke priče, novele i romane, autor je zbirki priča: „Crni kolač”, „Švapska kosa”, „Godine raspleta”, „Živčana japija”, „Setebrini u Kolubari”, „Ćorava strana”, „Stare priče”, romana: „Palikuća i Tereza milosti puna”, „Limunacija u Ćelijama”, „Poslednja ruža Kolubare”...
Književnu slavu stekao je romanom „Lajkovačka pruga”, koji ga je obeležio i postao njegov zaštitni znak. Čitav radni vek Beli Marković je proveo u Lajkovcu, u ovoj srpskoj varoši živi i danas, u Ulici vojvode Mišića 74 (bivšoj Maršala Tita), u ulici iz čijeg se podruma ispumpava fekalna kanalizacija. Puši slovenačke cigarete „57”, koje se sada proizvode u Makedoniji! Brija se i šiša u salonu gospodina Milete Lukića, koji sada vodi njegova kćerka. Sedi, povremeno, u kafiću „Havana”, jer u Lajkovcu više nema kafana. Nekada ih je bilo čak trinaest. Železničari su primali platu u tri dela, u pet kafana bilo je muzike do zore, nisu se, zapravo, ni zatvarale.
U Lajkovcu, lajkovačkom prugom, ne prolaze vozovi, rominja kiša, mrtva jesen. S piscem razgovaramo u Gradskoj biblioteci, gde je bio direktor do „oktobarske revolucije”, tamo ga i danas uvažavaju (ima mesto savetnika direktorke). Biblioteci je poklonio sve svoje knjige, i one s posvetom svojih kolega, pisaca. U Lajkovcu ga svi oslovljavaju sa – Književniče.
Petoknjižje, započeto romanom „Knez Miškin u Belom Valjevu”, kaže, vrhuni romanom „Gospođa Olga”, što se, na neki način, moglo i predvideti, pošto se gospođa Olga pojavljuje i u četiri prethodna romana, čime je zaslužila da se nađe i u posebnim koricama knjige. Odlučio je da knjigom o gospođi Olgi završi ciklus „valjevskih romana”. Roman „Gospođa Olga” zamišljen je kao pripovedanje o podnebesnom lutanju duše gospođe Olge, kroz viđenje jednog klonulog sveta, u klonuloj varoši, nad kojom se nadnela slutnja katastrofe i rata. Reč je o Drugom svetskom ratu. Sve je to, naravno, dato kroz jezičko pletenije, već viđeno u četiri prethodna romana iz ovog ciklusa.
– Čitav ciklus zamišljen je pre 35 godina, o čemu svedoče odlomci iz tadašnje periodike. To je bilo doba kada su knjige i književni junaci konačno zagospodarili prazninom u meni. Elem, gospođa Olga je romaneskna fantazija o mogućstvu delimičnog ili potpunog brisanja pamćenja zbog preinačenja i ponavljanja čitavog života. Sam naslov „Gospođa Olga” pozajmio sam od Milutina Bojića, prema istoimenom, komičnom dramatu, koji je svoju premijeru, a bojim se i poslednju predstavu, imao šezdesetih godina prošlog veka – ističe Beli Marković.
Sledeći Dučićev primer, koji je jednu od svojih pesničkih knjiga jednostavno nazvao „Pesme”, čime je najtačnije odredio i sam sadržaj i suštinu knjige, i sam se odlučio da knjigu svojih najkraćih priča, kojima je pridodao i tri novele, jednostavno nazove – „Priče”.
– U knjizi su, unekoliko, uglađene, kanonizovane priče iz knjiga „Male priče” i „Aša”, koje su dubok naklon Milutinu Uskokoviću, jednom od prvih i pravih pisaca priča „najkraćeg metra”, čemu sam pridodao i tri novele „Pošljednji vitezovi u našoj odžakliji”, „Čvarci” i „Raskrštenje”, koje se prvi put objavljuju u knjizi – kaže Marković.
U želji da uđemo u „piščevu radionicu”, pitamo ga kako se sprema za pisanje svojih romana. On kaže: „Ne spremam se za pisanje, čitavog života sam u najprisnijem odnosu sa svojim novim tekstovima. Pišem u krevetu, na papirićima. Te papiriće odlažem u jednu kesu i kada ta kesa oteža onda se ’razabiram u pletivu’. Ostalo je tehnika. Kada pišem romane u kojima ima i istorije, oslanjam se na sopstveno znanje, ali da ne bih pomešao „doba i barjake”, raspitam se kod ljudi koji o tome više znaju i kojima verujem.”
Jezik Radovana Belog Markovića je neobičan, deluje starinski, otežava čitanje njegovih knjiga. Pisac izmišlja taj jezik. Srpski jezik, objašnjava, u svojoj istoriji više puta je menjao svoju matricu. Ako srpski jezik zamislimo kao more, onda sigurno postoje i male uvale i zalivi, ali svejedno, to je ista voda, isto more. Pokušava da svoj književni brod vodi ne samo pučinom, već i zatonima maternjeg jezika. U pamćenju njegovih predaka postojale su i reči koje su se retko mogle čuti, ali koje nisu izgubile svoje zlatno važenje. Prateći tu nit, dolazio je do sličnih reči, a time i do zamišljenih situacija u kojima su te reči izgovarane.
Nekada se na Lajkovačkoj pijaci govorilo bar desetak jezika. Nekada je na robnoj blagajni Lajkovačke železničke stanice radila dama koja je, hronološki gledano, mogla poznavati i Bruna Šulca, pošto je bila iz Brohovica, a sada se sve svelo na nas takve kakvi jesmo. Mi nemamo s kime da se upoređujemo, već sami sa sobom, a to nikako nije prava mera.
Nije Lajkovčanin, veli naš sagovornik, rođen je u Ćelijama, u šumadijskoj Kolubari. Zavičaj je izabrao, ali to nije Valjevo, već Belo Valjevo, koje je sam izmislio. A o Lajkovcu, gde nikada, kako misli, nije bio dobro viđen i dobro došao, kao pristojan čovek, ne želi da govori ružno, a lepo ne može.
Zanima nas kako živi veliki pisac u maloj srpskoj varoši, zašto nikada nije poželeo da pređe u Beograd, kao što su to uradili toliki pisci pre njega, kako izgleda njegov radni dan?
– Ja sam ranoranilac, ustajem u četiri ujutru, ne budi me sat, sat imam u sebi. Nekada sam pola sata posvećivao svojim mačkama, a onda prelazio na svoj književni posao, na priče i romane. Odnedavno, iako ustajem u isto vreme, sve svoje vreme posvećujem mačku Žući. Trenutno ništa ne pišem, čitam Stevana Sremca i Janka Veselinovića. Ne želim da grebem po praznom tiganju, ukoliko se desi da započnem neki novi prozni krug, počeću, na uobičajen način, da ispunjavam svoj radni dan – kaže Marković.
Njegov zavičaj uvek je bio u jeziku i knjigama. Otuda nije imao neku veliku potrebu ni da putuje, ni da menja prebivalište. Male varoši, pouzdano zna, čoveka dovode u nedoličnu blizinu rđavih ljudi, dok velike varoši broj rđavih ljudi umnožavaju. Odlučio je da u maloj varoši, kao svrab, trpi taj mali broj opakih ljudi. „Piscu, kao ni vezirovom slonu, u kasabi – nije lako, ali zar mislite“, pita naš sagovornik, „da bi vezirovom slonu bilo lakše u Knez Mihailovoj ulici“?
Najugodnije se oseća u Belom Valjevu, koje je izmišljeno, ali i u administrativnom Valjevu. Ako mu, kojim slučajem, ispadne kifla iz ruke, spreman je da je podigne iz valjevske prašine i pojede do kraja... Jednostavno, voli taj grad.
Beograd je prestonica Srbije, i to je samo po sebi razumljivo, da sve što se književnosti tiče, pre ili kasnije, mora da doživi prestoničku overu, ukoliko je o pravoj književnosti reč. Nada se da su, s te tačke gledišta, njegove „književne hartije“ uredu...
Radovan Beli Marković nas vodi, na kraju, u svoje rodno mesto, u manastir sv. Đorđa u Ćelijama, gde počivaju kosti ratnika iz Kolubarske bitke, koji su, između 16. i 25. novembra 1914. godine stradali na Vračem brdu. Tada je poginuo i Dimitrije Tucović.
Porta prazna, nema nikoga.
Zoran Radisavljević

07.04.07

„Posle rata godinama sve očajno smrdi. Stare poetičnosti se predstavljaju kao nove. Tipovi, kojih se i sama smrt odrekla, žustro se prihvataju državnih poslova. Ne bira se nego sledi. (...)Posle rata rat se objašnjava miroljubivim namerama. (...) Posle rata niko ne zna da li je sin svoga oca“, napisao je Radovan Beli Marković u svojoj novoj knjizi „Aša“ (Književna zajednica „Bora Stanković“). Književni znalci vele da su ove priče i mali eseji prijemčiviji od njegovih romana, a on za „Blic“, u jednoj lajkovačkoj kafanici, kaže da su to opričice koje je pisao mnogo godina.
I još kaže kako ga je teniser Đoković, svojom igrom i uspehom, nagnao da pomisli kako ipak nije džabe platio kablovsku televiziju; i da ljudska priroda, ipak, ostaje nepromenljiva; i da se, eto, u njegovom životu proređuju ljudi s kojima može da razgovara. Pomenuo je i svoj susret sa Alanom Robom Grijeom, čiji je poklonik od mladih dana bio; i prijem u francuskoj ambasadi. Obukao, veli, svoj najbolji crni žaket u koji je mogao da stane, nekako uz ženinu pomoć vezao i leptir-mašnu, jer nije prijem u ambasadi mačji kašalj, a kad je stigao tamo, sreo poznanike i prijatelje ipak nonšalantnije odevene. Prilazili mu, kaže, nepoznati ljudi i tražili piće, zaličio im s onom leptir-mašnom što ga davi na konobara. „Al ne mari, stao sam na skrajnuto mesto, nijedan francuski konjak nisam propustio“.
O svojoj novoj knjizi kaže: „Knjiga je raznorodnog sadržaja, nastajala je bezmalo tri decenije. U njoj su probrani moji zapisi, popričci i opričci kako ja volim da ih zovem, objavljivani u raznim novinama u kojima se vijala moja književnička duša. Promenio sam poneki naslov namenski, za ovu knjigu, nastala je priča ‘Mir’.
Naime, devedesetih godina u Valjevu, mislim da je to bio prvi antiratni miting, okupila se grupa dobromislećih ljudi, među kojima su bili prof. Miladin Životić, Zaga Golubović. Čestiti Valjevci poput Zdravka Rankovića napravili neki protest. Bio sam zadužen da napišem letak koji je bacan iz aviona u tri boje i 15.000 primeraka. I tako je ta priča nastala.“

Da li biste danas pisali neki letak?
- Ne znam. To se nikad ne zna. I tada i sada sam uverenja da je mir važna stvar, a da je mir koji dolazi posle rata - mučno otrežnjenje. Ako sam slobodan da procenjujem, čini mi se da se u toj pričici ni u čemu nisam prevario. Rat je strašan, a otrežnjenje mučno.

Nije li, pomalo neobičan, naziv knjige „Aša“ višeznačan?
- To je 30 priča poređanih po azbučnom redu, od A do Š, plus trideset prva koja počinje opet na A i koja otvara novi (hipotetički) krug. Otuda „Aša“ što je, inače reč koja znači konjski pokriv te otuda i podnaslov „Pod životom“. Ostao sam u tom pogledu privrženik proze Milutina Uskokovića, našeg velikana. Podnaslov ove moje knjige je naslov njegove zbirke kratkih proza izašle početkom 1905. godine.

Zašto pod životom? Ko je pod životom? Svi?
- Izgleda da je tako i Milutin Uskoković mislio.

U jednoj od priča pominjete fenomen „opasna tačka’“; kažete da je to „kad rulju ne može da ukroti ni najluđi njezin pojedinac“...
- Sociološka činjenica u kojoj nema moje imaginacije. Došla je iz pročitavanja knjiga o ponašanju masa, takozvane rulje koju neki nazivaju narod. Masa ima svoje zakone. Nagon da sledi. Događa se i da se otme kontroli.

Gde je ta „opasna tačka“ danas?
- Nisam kadar da procenjujem. Čovek sam koji ima priličan broj godina i ne bih hteo da sudim o ovom trenutku, ponajmanje o budućnosti jer ni trenutak ni budućnost više ne pripadaju meni. Pripadaju mladim ljudima, a oni će valjda znati šta će i kako će sa sobom i koji će životni model izabrati. Ja sam čovek minulog doba. Rođen sam krajem prve polovine prošlog veka. To je činjenica koja me obavezuje da u sebi ukrotim onog starca koji bi sada da deli lekcije kako treba živeti i kako je pre sve bilo bolje, a sada ne valja ništa. Neću da padnem u taj model. Toga je ionako previše.

Neke junake vaših priča odredili ste kao „trpitelje radnje“?
- To je svaki živi, grešni čovek. Trpitelj onih zbivanja koja u nekom vaseljenskom poretku, dakle, ne mislim ni na kakvu politiku, bivaju data i zadata. Čovek je, na neki način, samim činom rođenja „trpitelj radnje“, u sudaru je sa stvarima na koje ne može da utiče. Mada, postoje stvari na koje čovek može ili veruje da može uticati. S godinama i vremenom biva jasno koliko je nevelik taj drugi broj stvari.

Ipak ste na jednoj od poslednjih stranica napisali „dužan sam da se do daljnjeg osećam živim“?
- Zar se ima izbora... To je u priči „Šampanj“. Posvetio sam je srpskom velikanu Nikoli Miloševiću. Odrastao sam uz njegove knjige teorijsko-filozofskog proučavanja književnosti. „Aša“ je i moj naklon trojici velikana Bori Stankoviću, Milutinu Uskokoviću i Nikoli Miloševiću. A između njih, i rame uz rame s njima su takozvani mali, obični ljudi i njihov usud.

Tatjana Nježić

25.07.06

Novi roman Radovana - Belog Markovića „Kavaleri Starog premera“ („Narodna knjiga“), iako zasebna literarna celina, deo je petoknjižja o Belom Valjevu, svojevrsne sage o kolubarskom kraju u kojoj kroz vremenske i prostorne odlike tih predela i ljudi pisac progovara, kako to u dobroj literaturi biva ne samo o našim spoticanjima već i o suštinskim pukotinama čovekovog življenja.

Govoreći za „Blic“ o likovima u ovom romanu, zemljomercima, odnosno geometrima, Radovan - Beli Marković kaže:
„Kavaleri Starog premera, petnaestorica zemljomeraca iz različitih doba, zamišljeni su kao personalna postava imaginarnog katastra, to jest: kao junaci jednog, ovoga puta ‘činovničkog romana’ (četvrtog po broju, mada ne i po redu, iz najavljenog petoknjižja), ambijentisanom u takođe izmišljenom Belom Valjevu. Siguran sam, međutim, da bi preovlađujuća većina od pomenute petnaestorice katastarskih kavalera radije sebe nazvali geometrima, iliti geometerima, ali je besprizivnim aktom književničke samovolje rečeno da oni, skupno i pojedinačno, budu zemljomerci. A s obzirom na takozvanu stvarnost, pogotovo u zemlji večnih graničnih i pograničnih sporova, krvavih međašenja i svojinskih nesporazuma, odavno je vreme za jedan ‘katastarski roman’? Daleko sam, razume se, od pomisli da je upravo mojoj malenkosti taj i takav roman ‘pošao za rukom’, a i Vas molim da to uzmete na znanje.“

Jesu li vaši zemljomerci, koji mere, premeravaju, parcelišu i to (ne)ubeležavaju pedantno i valjano, odraz slike savremenog preparcelisanja prostora i ljudi?
- Petnaestoro katastarskih kavalera, a moglo ih je biti i dvanaestorica - taman koliko i Hristovih apostola... Roman bi se, u takvom sticaju, našao u nategnutoj simbolici, a izgubio bi, pri tom, trojicu junaka. Nisam upućen u potankosti katastarske struke, što je pomalo čudna izjava za pisca koji je upravo napisao roman prenakrcan geodetskom leksikom, ali mi se čini da se ovaj svet, odvajkada kao i sada, parceliše podalje od katastarskih komora, zna se gde i kako, dok zemljomerci samo „utvrđuju utvrđeno znanje“.

Ako vas zemljomerac ne premeri i u knjige ne upiše, može se desiti, a i dešava se, da živite u nepostojećoj kući?
- S katastarskog stanovišta, mnogi ljudi (o, zaista mnogi!) žive u nepostojećim kućama, ali bih tu trivijalnost prepustio zakonodavnoj vlasti, ukoliko pomenuta vlast, osim uoči izbora, uopšte i uzima u račun lakomislene podanike, među koje i moja malenkost nesumnjivo spada, spremne da svoj takozvani život provode u kućama čije postojanje, donekle, priznaju pismonoše, a u potpunosti: samo komunalni inkasanti, policajci, sudski izvršitelji i raznosioci poziva za navodne izbore, na stranu što se i za neuknjiženu, dakle: nepostojeću kuću, pod pretnjom ovrhe, naplaćuje masna „kućarina“.

Ne ispostavljaju li se katastarske knjige kao svojevrsne hronike ljudskih života i istorije?
- Baštinske knjige su, kako god da bi se uzelo, pouzdane hronike i istorijski podsetnici, uz znanje da se katastarska stvarnost nikad ne uređuje po pravdi, već po sili oružja i novca - uopšte uzev, a i u pojedinačnim sticajima počesto. Ali stvarnost romana „Kavaleri Starog premera“ nije stvarnost koja puni novinske rubrike.

No, da li zemljomerci, tako, svojom delatnošću definišu ili menjaju zavičaj i šta on zapravo znači?
- Zavičaj mi, nekada, bejaše čitav Svet, da bi se, vremenom, sveo na vidik koji se s kućnog praga može dogledati, a otkako mi se i taj prag ispod nogu izmakao - unutar gledam u jednu zvezdu na duševnom nebu. Toliko o tome.

Svojevremeno u jednom našem razgovoru govorili ste o stidu kao meri ljudske savesti. Kako danas stojite sa pitanjem stida u sebi? I, oko sebe?
- Stidim se i zbog činjenja i nečinjenja, podjednako. Ako bi se moj stid merio podeocima na zemljomerskoj letvi - pod sam njezin vrh morao bi se upraviti pogled... Zar je mogućno da toliko dugo živim u svetu u kojem mi se živelo nije? O, moj Bože!

Knjiga koju sada pišete, ako se ne varam, poslednja je kockica u mozaiku o valjevskom petoknjižju. O čemu je?
- Roman o jednoj ženi biće poslednja „kockica“ u mom „belovaljevskom pazlu“. Ako i tu „kockicu“ složim, biće to više nego što sam se nadao, premda manje od onoga što sam hteo. Mnogo manje!

Tanja Nježić

14.07.06

“Zavičaj je, u mom poimanju, pre duševni negoli geografski prostor, s tim što se svojim ‘realnim selom’ veoma ponosim, u srcu i bez suvišnih reči, ne misleći pri tom da bi svuda i pred svakim trebalo da hvalim svoje babe lepinje, po ugledu na one koji to bez ikakvog stida čine, pa i kad tuđi ‘lebac umaču u tuđi paprikaš”

Ni pre, ni kasnije, već po dogovoru... – rekao je, kao da ispušta kakvo veliko, teško sticano breme, Radovan Beli Marković, ulazeći zadihan od pešačenja sa glavne autobuske stanice u kancelariju vlasnika i glavnog urednika “Narodne knjige” Milička Mijovića.

Predao je rukopis svog novog romana Kavaleri Starog premera, prvog srpskog romana o geometrima.
Disketu i, za urednika knjige profesora Radivoja Mikića, jedan na kompjuteru odštampani i ukoričeni primerak.
Pisac je došao kod izdavača 15. juna, knjiga od izdavača treba da krene 15. jula.
Poslednjih godina, otkad je ušao u krug vodećih pisaca svoga vremena, Radovan Beli Marković uobičajio je da se svakog novog leta ponovi sa novim romanom; izuzetak je napravio prošle godine, iz porodičnih razloga.
O novom romanu i takvom svom književnom ritmu, Beli Marković govori:

- Književno mesečarstvo, kojem sam se rano, premda neoprezno priklonio, omogućuje naizgled nesmetani "štrapac” po raznim dobima i prekosvetovima, pa sam tako zamislio i sedmi svoj roman: Kavaleri Starog premera, to jest: četvrti, po broju (ali ne i po redu) iz takozvanog Valjevskog petoknjižja _ koje ću, ako od Boga bude dana, domiriti upravo začetim romanom, takođe "valjevsko-kolubarskog štelunga”, ponadan da ću, time i tako, "oknjiževiti” jedan od mojih duševnih prostora: zaturenu "Kolubarsku guberniju”, sa Belim Valjevom kao "ocrnjenom prestonicom”. Hteo sam, sve to, da površim još u ovoj godini, ali sam, splićući Kavalere Starog premera, to jest, roman o kojem je reč, pošao zaobilaznim putem, starajući se da nikog od mojih junaka ne ostavim na cedilu, i stoga sam ponad rukopisa zatrajao duže negli inače, a mogao sam, može biti, okapati i godinu pride, pošto mi kavaleri, pojedinačno i u ansamblu, bejahu zanimljivo društvo. Uzgred samo: petnaest je zemljomerskih kavalera u novom mom romanu, zamišljenom kao svojevrsna katastarska kronika, premda to, razume se, ne bi trebalo shvatiti u doslovnom smislu.

Elem, kršeći samouvedeno "pravilo” da svake godine objavljujem roman, pojedinim čitaocima morao sam da se unekoliko "ispovedim”, što je primano blagonaklono i s razumevanjem, a i nekim, čitalački ne sasvim legitimisanim subjektima da ponukam "pitko” objašnjenje, služeći se kadšto i prenemaganjima. Razume se: kako kad i u kojoj zgodi. Nisam, naime, "poklecnuo”, niti svojim romanima udešavam "tajming”, i nije tačno da je, u mom književnom slučaju, reč o "olako obećanoj brzini”.

A kad se okrene za sobom...
- Pouzdani tragovi nastajanja mojih romana mogu se pratiti od ranih sedamdesetih godina – po onovremenim književnim listovima i časopisima, a minula leta bejahu dovoljna da "kvasac podigne testo”, najposle i piscu – da se odluči: hoće li ili neće zametnim poslom u to pustopolje. Najposle, u ovoj godini "jubilujem” tri decenije od pojave prve knjige, ("romana kratkog metra” iliti "protegnute pripovetke”) Palikuća i Tereza milusti puna – pečatne u tada, a valjda i zauvek prestižnoj ediciji "Slova ljubve”, pod uredničkom egidom dobrog i čestitog Rada Vojvodića, na preporuku velikog srpskog pisca i gospodina za priču – Danila Nikolića. Ali počeli smo o "narušenom ritmu”, o "sinkopi u produkciji”, iliti o neočekivanom zastoju, ako se ne varam...

Upravo tako, zato nastavlja:
- Radi se, naprosto, o pokušaju autora da, makar i na ovaj način, "razbije shemu”, izađe iz jednog, samonametnutog cirkla, zanemarujući svaki upliv i bilo čija očekivanja. No, sve to i nije važno, pogotovo sada, u mojim godinama: kad bi ozbiljan čovek trebalo da razmišlja o mestu gde će zemlja da mu bude laka, ako već nije pomiren sa "pridolazećim društvom i personalnom perspektivom” na kojem od zavičajnih grobalja, a ne o produkovanju, da oprostite, nekakvih romana.

Ali, kako god da bilo, roman o zemljomercima je napisan i predstoji mu da, pred čitalačkim tribunalom, sam sebe opravdava i brani.

Pa i pred jezičkom dilemom... – provociramo razgovor.
- Pitate: "Zašto roman o zemljomercima a ne roman o geometrima?” Mogao bih, nekom drugom zgodom i u drugim okolnostima, da vam odgovorim takođe pitanjem: Zašto, zaboga, o geometrima a ne o zemljomercima? Ovo je, međutim, prilika za drugačije razgovore i nije red da, spram takvih sitnica, jedan pisac bude nakraj srca, pogotovo suočen sa sagovornikom u čiju se dobronamernost ne može sumnjati. S tim u vezi, i gospoda geometri, kavaleri Starog premera, kao književni junaci, s početka su se najozbiljnije (a u pojedinim slučajevima, i izričito!) protivili da, u tek začetom romanu, budu preimenovani u zemljomerce, kao da zemljomerac i geometar nije isto, da bi se – polako i bez izuzetaka – sasvim prepustili mojoj književnoj samovolji.

Čitaoci se mogu zapitati: kako pisac stoji sa “geometarskim zanatom”, koliko je morao da se bavi njegovim izučavanjem, pre nego što je odlučio da zađe u dušu zemljomeraca?
Pisac ovom svom sabesedniku poverava:

- Otkriću vam, najposle, i jednu bizarnu pojedinost u vezi sa romanom o kojem je reč. Nikada nisam izbliza video ma kakvu zemljomersku spravu, nikada upoznao nijednog realnog zemljomerca, iliti "katastristu”, i nikada nisam "hvatao u pero” iskaze onih koji su s ljudima te struke imali dodira. Ne pripadam, takođe, ni bratstvu onih koji pretražuju arhive, tragajući za "građom”, niti sam, pak, na bilo koji način upućen u katastarski status varošice u kojoj po nevolji živim, osim što sam odnekud dočuo da ni zgrada pod čijim se krovom nalazi moj takozvani stan nigde nije "uknjižena” – to jest: da postoji tako što ne postoji, što uostalom i priliči "titularu” koji ni u svoje postojanje nije odveć siguran.

Nisam, pa nisam... A šta, pobogu, jesam? Pročitao (je)sam nekoliko knjiga o zemljomerstvu (što se i vidi u Kavalerima Starog premera, a i inače je poznato da, kao pisac, ne skrivam knjige iz kojih "prepisujem”), nastojeći da akuratno pojmim kako se zemljomerske radnje u praksi izvode, kao i da katastristama iz minulih doba "opipam esnafske damare”. I to je, uglavnom, sve – ako se izuzmu bdenja ponad rukopisa. Nećemo o tegotama koje, gotovo usudno, prate svakog pisca. Ni o prostonarodnom i slugeranjskom poimanju tekuće politike, takođe nećemo. Od moje malenkosti se, valjda, ne očekuje ni da govori o vanknjiževnoj svakodnevici u maloj varoši (što, kao pristojan čovek, ne bih ni prihvatio), ili pak o starosti, koja je nekako prebrzo pristigla, što vodi, kao ordinarno nedotupavni temat, ravno u patetiku. Sledićemo, stoga, Floberov nauk: vratićemo se, dakle, u stvarnost i govoriti o novom romanu.

O naumu pisca...
- U Kavalerima Starog premera nakanio sam da ispletem jednu esnafsku povesnicu, neku vrstu činovničke rapsodije od jezičkog prediva, i da zemljomerski ansambl Starog katastra, kakav nigde i nikada postojao nije, književno odsanjam – što je, umesto mene, srećnim sticajem, učinio neimenovani drven-pisac i pensionovani zemljomerac, u prvom licu lične dvojine, ponukavši pisanu svoju radnju takođe odsanjanoj Redakciji Almanaha zemljomerske oba sveta Visoke kolegije – zarad pečatnje, a i kao pomenik upokojenim kolegama, s ciljem da pomenuta radnja posluži kao gradivo za buduću kolubarskog zemljomerstva Kroniku, ali i drukčije: dejstvujućim i budućim piscima – za "gotovljenje priča i romana”. Kao što već slutite, posrećilo mi se da, mojim perom i pod mojim imenom, neko drugi sav posao svrši!

A “geometarske mere” nisu samo mere zemlje!
- Ozbiljnim ljudima, čitaocima cenjenog NIN-a obaška, ne bi trebalo, ovim povodom a ni inače, popovati o značaju katastra, u pogledu uljuđivanja ekumene i njoj gravitirajućeg samerljivog sveta, kao ni o tome da se praktični katastar ne odnosi na nesamerljivi Sveprostor. To se ni u mom romanu ne pokušava, osim u parodijskoj ravni – kad zemljomerci sami sebe pojme u službenom svojstvu. Šta to znači? Pojedini junaci mog romana, izričito ništa ne tvrdeći, praktični katastar doživljuju kao petljavinu, neslužbeno i za svoju dušu, ali se krutim uzusima bezuslovno podvrgavaju, vodeći pri tom računa i o "nezakonitoj primeni zakona” – ne toliko zarad karijerne uzlaznosti, koliko zbog bestidne "prinude doba” i u dobu rđavih prilika, to jest: radi kore hleba i golog života.

Usput će pisac napomenuti:
- Ne znam, vaistinu ne znam, kako se u današnjici katastarske radnje obavljaju i šta će se sve zbivati tokom daljeg umnožavanja balkanskih kneževina i međusobnih razgraničenja, obaška: kako će se, spram te stvari, ravnati budući kneževi. Već sam rekao da zemljomerce prisno ne poznajem (ni staleški, kao činovničku podvrstu, a ni personalno) i da u zemljomerskim kampanjama nisam uzimao ni aktivnog ni pasivnog učešća, ali slutim samo da će se u barem tri buduće prestonice, koje se na ovim prostorima odavno najavljuju, čuti kad neki od pominjanih kneževa bude klao svinju i da će derani, iz pograničnih mesta susednih kneževina, praćkama naciljavati dvorske prozore – onom knezu na koga se budu nameračili!

Razgovor zahvata i druge teme.
- Pitate me o Lajkovcu, Belom Valjevu, zavičaju, o "vrelima inspiracije”, o fenomenu pisca izvan Prestonice...

Dubok uzdah, pa odgovor takvog odjeka:
- Eh, gospodine Janjiću, vi ste se, ne samo ovom prilikom, mogli uveriti da mojoj malenkosti ne pristaje uloga "lokalne žrtve”, a još manje rola "lokalne znamenitosti”... Ostavimo, sada i zanavek, Lajkovac i Lajkovčane, lajkovačku prugu – pogotovo! I ‘kompleksan, arhaični jezik’, razume se... No, mene ništa ne iznenađuje (s neba bi morao pasti onaj ko bi hteo da me iznenadi), pa ni vaša želja da se, neizostavno i po mogućstvu odmah, upoznate, "fizički lično”, sa nekim od junaka iz mojih romana. Nema takvih, niti ja, u ovdašnjosti, ikoga i išta nazivam svojim, izuzimajući najužu familiju i dve mačke domaćeg soja. Imam li, ovde, prijatelja? Tja... Ako ih i imam, mogli bi da mi se nekako "doznače”... Hajte, molim vas! Nisam snob... Odsutna ljubaznost ostala mi je iz stečajne mase kolubarskog plemstva, to jest: onog plemstva koje se nije uzdiglo prepadima na tuđe torove... Pobogu, zar moja malenkost, udovoljavajući predstavi o srpskom piscu, mora da liči na nekog od onih Rastinjaka, kakve uostalom viđate svaki dan: u redakcijskim ambijentima i okolo, koji ni Svetog Savu ne puštaju preda se, ako se o književnosti zapodene govor...

Još nešto bi da kaže. Zastaje, a onda će bez puno okolišanja:
- Zavičaj je, u mom poimanju, pre duševni negoli geografski prostor, s tim što se svojim "realnim selom” (Ćelije, šumadijska Kolubara, u Dunavskoj banovini nekoć) veoma ponosim, u srcu i bez suvišnih reči, ne misleći pri tom da bi svuda i pred svakim trebalo da hvalim svoje babe lepinje, po ugledu na one koji to bez ikakvog stida čine, pa i kad tuđi ‘lebac umaču u tuđi paprikaš. Ne mislim, takođe, ni da bi ić na kraju svog prezimena trebalo da skrivam, kao što poboleli pas među klecnulim nogama skriva repinu, niti sam pak ponadan da ću, tragom svojih knjiga, videti "Jevrope i Sveta”. Svud sam već bio, ovako ili onako... Uistinu, najvećma onako, u mislima, što me je potpuno zadovoljilo, a i kad bih realno stranstvovao, kao što pojedinci o državnom, znači: i o mom trošku lagodno stranstvuju, pridržavao bih se makar onog pravila (iz jednog od romana Morica Žigmunda), kojim bi valjalo početi svaki katehizis za nezvane pridošlice: "Nemoj, tamo, reći: ‘leba ne bejaše, da ti ne bi rekli: ni ovde ga nema!” Ali počeli smo o zavičaju...

Nastavlja ispovednički:
- Uzdam se, naravno, da se toponimi iz mojih priča i romana neće pobrkati sa administrativno priznatim selima i varošima, što se odnosi i na oronime i hidronime, a i na samu Kolubaru – kao na tekućicu i oblast, podjednako. Svestan sam, razume se, da ima i takvih čitalaca koji stvarnost od literature smišljeno ne odlučuju, u svemu tražeći "vilajetsku zvrčku”, po mogućstvu: sa sudskim epilogom, ali sa takvima, ostajući u granicama ukusa i boljih običaja, i ne započinjem, osim po moranju, nikakav razgovor. Priča je, kao što se zna, stara: Palanka, u vazdašnjoj opreci sa sobom, "usinjuje” pisca, podmećući mu se kao zavičaj, poput ženetine u kakvom bordelu, da bi mu, po očinsko-materinskom pravu, delila bubotke i šamarisala ga sneruke – čim nešto "sogreši”, a i bez pogrešaka, predohrane radi. Višekratno "očebrsnut”, tom i takvom "andragogikom”, odlučio sam da u realnom zavičaju nikada ne polažem repasaž, iliti "popravni ispit” – pogotovo ne pred "komesijom” kakva se, sličnim povodima, u svim dobima sastavlja od lokalnih nasilnika, svakojakih probisveta i oglašenih krvopija votivisanih kao vlast – tobož: narodnom voljom. U ovakvom svetlu, gospodine Janjiću, molim vas da za ozbiljno uzmete i čitaocima cenjenog NIN-a tako predočite moje primećenje, već iskazano početkom ovog razgovora, o zavičajnim grobljima kao apsolutno nepoželjnim mestima za posmrtni boravak telesnih preteklina moje malenkosti, pošto mi u Sveprostranstvo bude otpirila duša, premda time – nadam se: samo naoko – zalazim sebi iza leđa, u pogledu već obznanjene duševne odanosti vlastitom zavičaju...

U tom se trže, kao da se "ugrize za jezik”...
- Uh, uh! Odveć privatno, čak i s nedopustivim pomanjkanjem takta i ukusa, pogotovo mojih navika što bi se ticalo, ali po novinama se ionako svašta piše, pa neka se zapiše i ovo, kako bi se znalo i tubilo, s tim što mi morate verovati da se ovako ne preporučujem za neku od aleja velikana, kakve su i po nevidbozima davno isparcelisane, već za neki bezimen i neoznačen ukraj šume grobak. Uostalom, neka se čuje i moja, e da ne bi, posle, pisali – budu li uopšte pisali – "kako se kome nakrivi plajvaz”. Otkud toliki pečal? Rekao sam već, jednom prilikom, kako mi nije poznato da se neki pisac, okončavši knjigu, predao dobrom raspoloženju, trljajući ruke kao kontrabandist koji je srećno prošao carinu. A ni inače ne mislim da se sa ovog šara bilo koji čovek može veseliti, u godinama kad sa svetom i sa sobom svodi račune, pogotovo u zemlji Srbiji koja je, za mene, bila i ostala robijaški apel-plac, pod svim vladarima, nažalost i rekao bih: na sramotu, iako sam je, i takvu-nikakvu, voleo, i volim je – "do bola”, kako bi to rekli subjekti koji pune ovdašnje tabloide.

Na kraju, umoran od šetnje lajkovačkim sokacima, slikom i prilikom zemlje koju voli i grdi, predloži:
- No, još jednim spominjanjem Kavalera Starog premera okončajmo ovaj razgovor. Ne mislim da će pomenuti roman iko u juhtu (crvenu konjsku kožu, učinjenu u brezovom ulju) privatno povezivati, uz svilenu lisezu i ex libris prilepljen na "forzecu”, niti da samom sebi kao piscu treba da poljubim ruku, ali mislim kako je odavno kucnuo čas da se, pesničkim načinom ili makar u prozi, i o zemljomercima koja progovori. Nevolja je, možebiti, što je to mojoj malenkosti, slučajem, zapalo.

Jovan Janjić

29.12.05

Ko zna koliko je čitalaca proze Radovana Belog Markovića, i onih koji to nisu, prošlo kroz centar Lajkovca, magistralnim putem koji povezuje Beograd i Valjevo, a da ne zna da je prošlo ispod prozora danas jednog od najistaknutijih srpskih pisaca. Na adresi: Ulica vojvode Mišića, br. 74. Nekadašnjoj Ulici maršala Tita. Bivšem imenu – svuda, pa i ovde – glavne ulice.

Isto kao što je pre tridesetak godina retko ko od onih koji su zastali da natoče gorivo na benzinskoj pumpi u Zeokama, selu između Lazarevca i Aranđelovca, znao ili mogao da nasluti da je mladić bujne smeđe kose i takvih dugačkih oborenih brkova, u plavom radnom kombinezonu, koji ih je ljubazno dočekivao s benzinskim “pištoljem” – mladi pisac, buduće veliko ime srpske književnosti.

A nije mnogo ni onih koji su to znali, dok su ga, potom, sretali kao novinara valjevskog Napreda.

U međuvremenu, Radovan Beli Marković, kako ističe jedan od prvih čitalaca njegovih knjiga, profesor Radivoje Mikić, postao je “ne samo jedan od najboljih već i jedan od najneobičnijih savremenih srpskih pisaca”. Ali je, po svemu drugom, ostao jedan od nas najobičnijih. Upisan na pomenutoj adresi; u stanu od pedesetak kvadrata jednospratne oronule zgrade.

- Sasvim dovoljno za Emiliju i mene – skromno i zadovoljno će Radovan, dok supruga kuva kafu. _ Osim toga, a to i nije sasvim nevažno, ponosni smo što naš dom, kako se da videti, nikad ne može biti prokazan kao sumnjiva tečevina. Mi nikome ne dugujemo ništa, niti očekujemo da će nam ikada biti bolje, a jedino što bismo voleli, to je da ovi zidovi potraju dokle mi budemo trajali.

Potom će o enterijeru stana:

- Sve ove stvari su gotovo moji vršnjaci, nema u kući ništa što je mlađe od 35 godina. Naš TiVi je, kao što vidite, niški, kakvog više nigde nema; frižider “Obodinov”; šporet smederevac... Te stvari bile su jevtine i kada su bile nove... Najskuplje u ovom našem stanu su slike, premda ne mislim da bi i one, u ćiftinskom ovom vremenu, održale nekadašnju cenu, a i inače sve u ovom svetu, osim belih košulja, brzo izlazi iz mode.

Pokazuje na zidove ispunjene likovnim delima manje ili više poznatih umetnika. A tu su, pored ostalih: portret Qubiše Jocića, koji je uradila Qubica Marić, zatim portret Bore Stankovića, rad Zorana Petrušijevića, magistra slikarstva iz Vranja, potom portret domaćina – Radovana Belog Markovića, rad Mila Petrovića, akademskog slikara koji živi u Ubu, pa jedna mrtva priroda, koju je radila “žena koja ima lepu ruku za slikarstvo”, profesorka filozofije Valjevske gimnazije gospođa Jovanka Božić, onda jedna slika Radovana Trnavca...

Ni domaćin ne zna tačno koliko ih ima.

- Ja ih nikada nisam brojao – kaže – ali, znam, kada bi bilo koja od njih bila uklonjena sa mesta na kojem se nalazi, ja u takvoj kući ne bih mogao više da živim, jer su one postale deo ovog mog ambijenta.

Knjiga, ipak, ne toliko koliko bi se očekivalo. U dnevnoj sobi samo jedna poveća polica.

- Knjige držim po raznim mestima – predočava nam Beli. – Najviše ih je u nekoj mojoj takozvanoj kolibi u selu Ćelijama, gde odlazim retko; ni u godini jedared. Knjige, inače, poklanjam bibliotekama i pojedincima, ne vodeći nikakav “tefter” o tome... Ni primerke svojih knjiga nemam “u ukupnom zbiru”, da i ne govorimo o nekakvom “književnom arhivu”, znate ono: verzije, novinske anonse, pa plakate za književne večeri... Nisam čovek koji iza sebe želi da ostavi bilo kakvo zaveštanje, pa ni nekakav “u knjigama amanet”; nemam potomaka, niti volje da nešto, makar to i knjige bile, marljivo pribiram. Čitanja će biti u godine, sve dok se na ovom svetu ne ugasi i poslednja lampa, jer bez knjiga rano pada mrak a ni svitanje nije najava razdanjenja, otuda nije ni važno u čijem su posedu biblioteke. Jedine knjige od kojih se ne odvajam, pošto volim da su mi u vazdašnjem priručju, to su knjige mojih prijatelja pisaca, koje su mi dobom poklanjali; dakle knjige koje će se, jamačno, i iza mene zateći. Najposle, to i nije toliko važno... Knjige treba da pomažu u stvarima duše i da su, ovako ili onako, dostupne onima koji za njima osete akutnu potrebu.

Na polici su, razume se, i razne druge referentne knjige (rečnici, leksikoni, enciklopedije...), koje treba da se nađu pri ruci...

- Ovu policu poklonio mi je gospodin Mile Blagojević iz Sopota – napominje pisac, da se ne ogreši o darodavca. – Slučajno se jednom zatekao u našem domu, sa pesnikom Zoranom Bundalom. Vidi, knjige razbacane po podu, pa mi prijateljski ponudi da on napravi policu, pošto se time bavi... Kažem da bih mu bio vrlo zahvalan. Tako je i bilo. Već kroz nekoliko dana je napravio i doneo. Gde li je sada dobri i čestiti gospodin Blagojević? Nadam se da je dobro i da ga sreća prati.

Radni sto nema, niti je, veli, ikada imao. Kompjuter, na kojem piše, postavio je na običan stočić, u uglu kuhinje.

- Žena gotovi ručak, a ja pišem (smeh). Mi ne smetamo jedno drugom. Načelno, niko mi ne smeta, osim što samom sebi ponekad sam na smetnji, ali ta nevolja je počela odavno, još od rođenja. Uostalom “životni roman” svakog pisca je velika zavrzlama, s mnogo dosadnih epizoda koje se žanrovski teško “uklapaju”.

Radovan i Emilija vole mačke. Nekada su ih imali 17, sada samo tri: dva mačka i jednu macu. Nisu im nadenuli imena, samo im tepaju...

- To su naši ukućani – priča Radovan, dok mazi jednog od mačora, a drugih dvoje se gnezdi pored njega na trosedu. – S tačke gledišta takozvanog normalnog sveta i pojedinih lajkovačkih veterinara, to su životinje, ali ja svoje ukućane nikada ne nazivam životinjama. Ne bih voleo da naše mačke iko dovede u škripac, polazeći od njihovog, navodnog, životinjstva. Valjda i neće, pošto još nisam čuo da se za mačju kožu može dobiti šaka banki. I još ovo. Mogu da razumem prirodu osećajnosti koju neki ljudi imaju za bele miševe, pa i za karakonyule kakve se samo u ružnom snu mogu videti, stoga s pravom očekujem da ni mojim mačkama niko život ne otežava.

Prozor na dnevnoj sobi otvara pogled na opevanu prugu, a od kuhinje na staro lajkovačko groblje... Ispred zgrade je život danas – glavna magistrala...

Mnogi toponimi postali su mnogo poznatiji nego što jesu, pošto su razglašeni u književnim delima. Takav slučaj je sa Višegradom Ive Andrića, Vranjem Bore Stankovića, Sremskim Karlovcima Branka Radičevića, Mačvom Janka Veselinovića, Gružom Dobrice Erića, Žičom Gorana Petrovića, pa i sa Lajkovcem Radovana Belog Markovića.

Ali, kod našeg domaćina, Lajkovac iz knjiga njegovih i Lajkovac u kojem telom obitava nisu isto. Zato će, nastojeći da otkloni svaku sumnju:

- Pojma nemam gde zapravo živimo, ali je sasvim izvesno da moja supruga Emilija, naše mačke i ja stanujemo u Lajkovcu. Izvesno je, takođe, da se administrativni Lajkovac ne može poistovećivati sa istozvanim toposom iz mojih priča i romana. Isto vredi i za geografski prostor sliva Kolubare, za selo Ćelije i Belo Valjevo, kao i za obe Psače – Gornju i Donju. Svoj zavičaj i inače nisam tražio po mapi, nego po prostranstvima duše, kadšto i po knjigama, da bih ga, konačno, našao u brujanju srpskog jezika, premda je moj zavičaj, administrativno uzev, šumadijska Kolubara, odnosno: selo Ćelije – negda u beogradskom pašaluku, posle u dunavskoj banovini, a danas (to jest: od 50-ih godina prošlog veka) u opštini Lajkovac i takozvanom valjevskom okrugu.

Ipak, radnja svih njegovih romana i pripovedaka dešava se u tom njegovom rodnom kraju...

- Na tom dlanu zemlje, koja još nije sama sebi dosadila, osluškujem huk doba i damara svojih udaranje, određujući se crnim slovom, pod trepetljivim zvezdama, kao moji preci što su: ralom i motikom, kroz gladne godine – pomalo umorno će Radovan Beli Marković.

I dodaje:

- Zlo je vreme za književno osenjene ljude, a za pisce pogotovo. Da li će ovo doba svoje pisce prepoznati, i obrnuto, ili će sve u nekom dubljem mraku potonuti?

Važi za pisca tzv. stvarnosne proze. A da li i sam sebe tako doživljava? – upitasmo.

- Stvarnosna proza, koješta! Nije li tu reč o nekoj obećanosti trivijalnostima svoga doba, šta li? “Prestilizovao” sam svoju muku s ljudima (i od njih!) u osećanje ušuškanosti u krilu gorde osame, a sebe doživljujem kao pisca stvarnih priča iz izmišljenog života i ne pridajem važnosti “osvajanju stvarnosnih teritorija”, u smislu njihovog “oknjiževljenja”.

Profesor slavistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Vitomir Vuletić objavio je knjigu pod naslovom “Radovan Beli Marković”, u kojoj ovog pisca predstavlja kao “srpskog Gogolja”. A pisac, naš domaćin, nastavljajući ukratko svoju književnu ispovest, dodaje: Samo u srpskoj književnosti (a gde su ostale?) ima toliko prostora lepote i blagosti, toliko nedosegnutih visova, s tim što je čitalački život samo jedan, jedini... I taj bi neutaženi čitalac, to jest moje književno ja, kraj toliko napisanog, u neskromnosti svojoj, i sam hteo nešto da napiše; eh!

- Nisam bezuslovni privrženik ni jedne književne propedeutike, svestan da nikada na hartiji ništa biti neće kao u snovima mojim što je, jer snovi su jedno, a pisanje je puka praktika. Ključ za odgonetanje književnih nedouma i zagonetanja je, ako ga i ima, pomno čitanje i pisanje samo, a svaka je knjiga, sa piščevog i čitalačkog stanovišta, tvrdi grad koji se ne osvaja opsadom i razaranjem, nego iznutra – duševnim “umilenijem”, do potpune “predaje”!

Da li baš svaki dan? Kako izgleda obdanica pisca koji od 2000. leta, od kad je zaigrao za tim “Narodne knjige”, svake godine piše barem po jednu knjigu?(Ove godine, zbog “izrednih okolnosti”, poremetio je taj ritam.)

- Pripadam onima koji, najvećma, ranom zorom kapaju ponad svojih rukopisa, s tim što svaki pisac, pa i moja malenkost, po čitav dan vrze književno pletivo. Elem, dani su moji, spolja, jedan drugom nalik, a razlikuje ih samo ono što se događa unutar, ali to nerado dajem na uvid, kao što nikada, nikom, nisam dozvolio da mi gleda linije na dlanu. Navika da se živi podalje od sveta, premda ne i “mimo sveta” odavno se u meni ukorenila.

Prošetali smo zajedno Lajkovcem. Vidi se, svi ga znaju. Qudi se javljaju ljubazno...

- Moji odnosi sa sugrađanima su u skladu sa boljim običajima i načelima građanskog reda: bez preterane prisnosti i nepotrebnih čegrsti – kaže, u hodu. – Ne govorim i ne činim ništa “u ime naroda” i nije mi, stoga, ni stalo da znam šta se, en masse, misli o mojoj malenkosti, izuzimajući mišljenja čitalaca i onih pojedinaca koji moju prozu uzimaju “na ogled i strogu kritiku”. Dakle: dokle god plaćam vodarinu, ne zanima me šta o meni misli uprava vodovoda.

Podsećamo da je često u novinama. A kako na to reaguju njegovi zemljaci?

- Da, piše se u novinama, ali se, zbog toga, ni u Lajkovcu, niti igde, ne potežu zvona. “Medijski opijum” ne kola kroz moje vene, radio sam u novinama dovoljno dugo i znam posledice “medijske narkoze” – kaže pomirljivo, kao na nešto što mora da se istrpi.

Usput nam ispriča i jednu anegdotu:

- Pre neki dan zaustavi me jedna stara gospođa i kaže: “Radovane, čitam vašu knjigu Devet belih oblaka, ali je nisam najbolje razumela!” Šta sam mogao da kažem?! Rekao sam da ni ja nisam baš sve knjige, a možda ni pomenutu knjigu, najbolje razumeo!

Idemo prema zelenoj pijaci.

- Volim pijačno obilje, mislim na plodove zemlje i domaćinsko rukodelje, volim taj vrvež i tu vrevu, taj damar svakodnevlja. Naravno, samo poizdalje, kao (p)osmatrač.

Razlog je sigurno i to što mu je deda bio baštovan i pijačni čovek.

- Volim da (p)osmatram takozvanu stvarnost, a pijaca je te stvarnosti vrelo, ali samo da (p)osmatram; trenutno mi je svako učešće, pa i ova kupovina pro domo suo (smeh)... Drugo su uspomene iz detinjstva i sećanje na dedu, za tako štogod nije mi nužno tumaranje po pijaci, pošto je i tu reč o maglenom pletivu koje se u duši kanura.

...I tako, dok kupujem ovaj pijačni espap, ne baš znalački i s voljom, uvek mi je pred očima moj deda, sa tim njegovim povrtarskim zarzavatom – kaže.

- Pisac, pogledni ovo! – zove jedna seljanka pokazujući na svoje suve šljive, jabuke, belu bundevu i orase, dok se probijamo kroz nedeljnu pijačnu gužvu.

Kupuje žuti delišes...

Dve tezge dalje, jedna seljanka prodaje uređene piliće. I ona prepoznaje mušteriju:

- Pisac, ti ništa nema da brineš za ptičiji grip – kaže. – Moji pilići nigde nisu izlazili i ni sa kim se nisu mešali!

Ubedila ga je...

Radovan Beli Marković je, sada, u svom Lajkovcu na dužnosti savetnika Gradske biblioteke. Pitamo koliko mu to godi i kako se u tom poslu snalazi...

- Lajkovačka Gradska biblioteka je jedno pristojno mesto, pribežište odanih čitalaca, i privremeno odredište najboljih pisaca koji, danas, pišu na srpskom jeziku; mislim na uspele i lepo posećene književne susrete. Ne osećam se pozvanim da sam ocenjujem svoju uspešnost na poslu savetnika u ovom, rekao bih, malom saborištu knjiga i duha.

Mnogo je onih koji ocenjuju knjige njegove, dok život lajkovačkom prugom, Ibarskom magistralom i drugim ukrštenim ili neukrštenim putevima ide dalje...

Jovan Janjić

25.12.04

U izdanju beogradske „Narodne knjige” jesenas se pojavio najnoviji roman Radovana Belog Markovića, našeg bez sumnje najzanimljivijeg savremenog pisca koji u svojoj prozi spaja moderno i tradicionalno, prekoračujući okvire istorije i duboko zalazeći u dušu ljudi.

Delo pod nazivom „Orkestar na pedale” za glavnog junaka ima doktora Subotu, neobičnog čoveka koji je početkom prošlog veka došao u Srbiju i postao upravnik valjevske ludnice. Ratni vihor zahvata i njega, te doktor Subota, između ratišta i lude kuće, poput junaka Manovog „Čarobnog brega” ili Čehovljeve proze, traga za životnom lepotom i harmonijom. Žaleći za orkestrom na pedale kojem se izgubio trag, doktor Subota prelazi granice vremena i u sećanjima pokušava da pronađe ono što je zanavek izgubljeno, podsećajući nas da takva sećanja pogađaju svakog od nas...

I, evo nas opet u Ludoj kući! Biće da je sve manje razlike između sveta u njoj i sveta izvan nje?

- Luda kuća je unutrašnji prostor mog pripovednog sveta, a „Orkestar na pedale” je roman čiji tokovi, istina: zahvatajući i mimetičke ravni, iznose „duševne vejavice” doktora Subote koji je druge razumevao bolje nego sebe, smatrajući da je, među neizlečivim, premda „neopservisanim” ludacima, kakvi _ u ime drugih ludaka _ vode ratove i upravljaju državama, Luda kuća posvećeni prostor za „samu elitu ludaštva”, to jest: za one koji, primera radi, mogu biti oglašeni za lude samo zato što sa svog „duševnog prozora”, podalje od razvijenih barjaka i beznadežno zakrvljene rulje, belim maramicama mašu ( ...nekom iza vidika!), zarivaju nokte u dlanove i crvene do ispod kolira, pred svakim mutnim pogledom i zbog svake psovke, ili vlastitu kosu čupaju zbog tuđeg stida. Elem, doktor Subota, nije Lude kuće svemoćni upravitelj, od onih sa dugim bićem, nego u Sveopštoj ludnici bespomoćni pacjent čiji bojažljiv pogled nije upravljen ka Bogu, no ka jezno nesagledivim prostorima Smrti, sveprisutne i jedino izvesne, koja će svačije rane u belu svilu, kad-tad, uviti.

Priče-ledenjaci

Luda kuća ili banjska vila, sve zavisi kojom je bojom ofarbana spolja i iznutra. Večna Potemkinova sela Srbije?

- Kao što doktor Subota, lirski pobunjenik, postoji dvojinom u jednini, (primerice: Hamlet i Ofelija u istoj koži!), tako su se, u romanu „Orkestar na pedale”, pod istim krovom stekli ludnica i teatar, koje bi samo pravi poznavaoci mogli jedno od drugog razlikovati, u malčice estetizovanoj izmaglici prvih decenija minulog veka. Ipak, ono najluđe zbiva se među takozvanim normalnim svetom, zapravo: među vazda duševno zapenušenim i u svakom pogledu zapuštenim narodom, domamljenim na raskršća bez putokaza, kojem silnici i poglavari vavek pokazivahu Potemkinova sela, kadšto i na nebu, kako bi ih taj dronjavi narod _ upoređivan inače sa stokom _ uzdizao na tronove i pijadestale, ne osećajući da mu, rečeni „usrećitelji”, kožu s leđa deru. Ovo je, razume se, pokušaj da se predoči "boja" jednog romana, a nikako moje htenje da raspredam o političkim ishodištima "stanja stvari"; nekada, sada, „i na vjeki vjekov” _ bojati se...

Hans Kastorp, madam Šoša, Dama s psetancetom... jesu li se to Man i Čehov, zajedno, uputili u Srbiju?

- Velike priče su kao plutajući ledenjaci na nepreglednoj književnoj pučini i ponad tih ledenjaka (čija nam se čarolija otkriva pod Suncem, Mesecom, zvezdama i najrazličitijom duševnom svetlošću) izmenjuju se samo po nebu oblaci, inače su oni uvek isti: nedokučivi kao hramovi i dvorci iz nekog sna, viseći vrtovi i bez temelja kule, u kojima nas ubede da i smrt može biti ugodna i nežna! Takvim sam pričama-ledenjacima vavek opčinjen, verujući da u njima i oko njih valja potražiti Lepotu i Boga, premda slutim da se Lepota i Bog jedno drugim iskazuju... Uveren sam, stoga, kako madam Šoša, Hans Kastorp, Dama s psetancetom, knez Miškin, Setembrini, Pavel Isakovič i toliki drugi _ ćudljivi i nedokučivi, kao u svojim protoromanima i pričama što su _ nikada neće nestati na nekom obezličenom literarnom groblju. Ne, junaci velikih priča i romana nisu vampiri, iako svako malo iskrsavaju pred nama, oni su samo življi nego što i najpredaniji čitalac, ili „neromansirani pojedinac”, može samom sebi da dozvoli, pritisnut tonjom svoga doba i ophrvan nestilizovanom svakodnevicom.

Duševni kapidžik

A opet, čitamo da " između srbijanskog i europejskog veltanšaunga nema pomirenja"...

- Doktor Subota, trepetni junak „Orkestra na pedale”, svoju „Europu” doživljuje kao izraz „vertikalne čežnje” za nekim boljim svetom, nasuprot „horizontalnoj kaljuzi”, koju Tvorac nije namenio samo Srbima i srpskim svinjama, a u kakvu čitav svet, polako ali sigurno, tone. Razlika je samo u tome što se to „kaljužanje” ponegde zbiva iza scene, dok se u Srbiji sve odvija na proscenijumu i uz samorazdiruće uživljavanje svih aktera. Ta beskrajna srpska jednočinka koja vekovima traje, to besramno „u(bez)prizorenje” kome ni doktor Subota kraj ne nazire, osim ako se ne ostvari njegova slutnja o novom Velikom prasku! Glumci i režiseri ovog dosadnog pozorja, zapleteni u sopstvene peripetije, ovakav kraj kanda i sami priželjkuju. „Kakva Europa? Ajte, molim vas!” _ rekao bi doktor Subota, demonstrativno napuštajući svoju ložu u Nacionalnom teatru...

Sima Pandurović Vam je česti gost na „muzici” „Orkestra na pedale”. Da li su njegova seta i bol jači lek od burleske, ironije i podsmeha Vašeg pripovedača?

- Prizivajući duh Sime Pandurovića, setu i bol njegove lirike, kao i seni drugih pisaca i književnih junaka, ne bejaše mi namera da upriličim spiritističku seansu u memljivoj odaji kakve provincijske čitaonice, no da predočim njihovo živo prisustvo u kulturi koja me okružuje i u jeziku na kojem pišem, a sve po meri i nosivosti jednog romana koji se, iz rečenice u rečenicu i s promenljivom srećom, i sam bori za svoje dobro ime i žanrovski status!

Koliko nam, posle svega, valja odškrinuti „duševni kapidžik" a da ne budemo ranjeni spolja?

- O, samo smrt, „pravedna majka umnika i luda”( S.Pandurović), svakog zakriljuje od sebe i sveta... A „duševni kapidžik” ako se odškrine, s nebrojenim vredima mora se računati, s tim što će se svačija usmrdeti duša _ taj „kapidžik” zakračunjen ako ostane. E, sad, zamislite dušu koja je na izdržavanje uzela „vojnika čitavu četu”, eda bi taj „kapidžik” pod zaključom i stražom doveka bio!

Baš ste uporni pisac! Istrajavate na bujici jezika, vratolomiji reči, vrtlogu asocijacija na svetsku riznicu znanja iz istorije i literature. Budite iskreni, da ne tražite možda suviše od čitalaca?

- Upornost, o kojoj Vi govorite, ne zavisi toliko od naravi i volje pisca, koliko od množine nesvršenih poslova i nedoumljenih prosnutaka, a vrtložna bujičavost jezika, vratolomlje reči i asocijacija _ samo su neke od pojava koje prate „dugu plovidbu”, kao što je pisanje romana, ali i posve kratko, u lakom čunu, do vidljive obale plutanje, s kakvim se pisanje priča može uporediti. Tražim li suviše od čitalaca? Meni u san dolaze čitaoci koji me nišane iz pušaka, zbog omaški koje su se u mojim knjigama zatekle... Još nisam usnio čitaoca koji bi mi stisnuo desnicu, te stoga mislim da čitaoci vazda poiskavaju više nego što ih moja književna malenkost može ponukati.

Anđelka Cvijic