01.01.00
Politika
24.03.2000.
Savremena proza
Mali pomereni svetovi
Kad se kopa rupa a da se o kopanju ne sme govoriti, u takvu rupu stanu svi njeni kopači - kaže Radovan Beli Marković (1947) u pripoveci "Rupe" svoje nove knjige "Male priče", upravo izdvojene nagradom "Borisav Stanković". U drugoj pripoveci, "Sveća", čitamo: Ako se sveća pali po danu, zna se kakav je to dan, odnosno, Kad se svećom traži čovek, zna se kakvi su ljudi. Ovakve rečenice, jezgrovite i sažete, zasnovane na paradoksalno-oksimoronskoj osnovi i sa grotesknom slikom u sebi, već su postale piščev zaštitni znak. Još više, njegove rečenice su priče u malom, a, sa druge strane, Beli Marković svoje najbolje pripovetke gradi, istim sredstvima i na isti način, kao proširene rečenice.
Kratke priče se u književnosti javljaju sa nastankom novina i zadatim prostornim ograničenjima u njima: sve male priče prethodno su objavljene u "Politici", "Književnim novinama" i valjevskom listu "Napred". Međutim, nije reč o iznuđenom opredeljenu. Naprotiv, verovatno je jedan od naših najznačajnijih proznih pisaca prethodne decenije (zbirke pripovedaka "Živčana japija", "Stare priče", "Septembrini u Kolubari" i roman "Lajkovačka pruga") želeo da vidi šta može da da u kratkoj i najkraćoj formi. Ovo čišćenje alata učinilo je da se (is)pripovedaju elementarni činioci književnog sveta Radovana Belog Markovića i, u izoštrenom vidu, na delu pokažu njegova pripovedačka sredstva i postupci.
Groteskno i lirsko
Zaista, koliko svakodnevan i običan, toliko je neobičan i pomeren svet malih priča. U njima živi sve i sve može da postane književni junak: bunari i pijani romani, tucač kamena pepeljavih svojstava i vodenoglava stvorenja, rupe i malo kandilo, život odvojen od vlasnika života i lopata od pet kila. Prizvani i prepoznatljivi mitski, kulturni i religijski prostori njegovog književnog zavičaja (Gornja i Donja Psača, Lajkovac, Belo Valjevo, Kolubara) međusobno se prožimaju i pretapaju jedan u drugi, dinamizujući pripovedačevu svest i samo pripovedanje. Vrši se svojevrsno mitologizovanje naizgled običnih stvari i pojava, ali se, značajnije, uspostavlja ironična distanca prema mnogim našim životnim, kulturnim i književnim klišeima.
Svaka od pripovedaka Radovana Belog Markovića jeste jedan mali, u sebe zaklopljeni univerzum. Recimo, "Negde u unutrašnjosti" počinje klišetovanom slikom dečaka koji mašu vozovima, da bi se, potom, motiv unutrašnjosti, prevashodno u značenju provincije, varirao kroz brojne ironično- groteskne slike ("Još samo u unutrašnjosti, u dubokoj, možete sresti čoveka koji liči na Klerk Gebla"), sa sve snažnijim elegičnim tonovima što se priča bliži kraju. Njen efektni završetak, "A u mojoj unutrašnjosti, a u mojoj... Sve me, sve me bole", naglo menja i ton i perspektivu pripovedanja prevodeći spoljašnji svet u unutarnji doživljaj i groteskno u lirsko.
Kada se u ovoj pripovedi pomene da u prestonici glava nije skuplja od onomašnje Glave šećera, onda to nije samo dobra karakteristika našeg sadašnjeg trenutka nego i jedno od, zaista, brojnih mesta koja čine snažnu književnu podlogu Markovićevog pripovedanja. Nju pisac uspostavlja raznovrsnim načinima i sredstvima. Već naslovi sva četiri pripovedačka ciklusa ("Na bunaru", "Pisma Haralampiju", "Pijani romani", "Sovjeti") daju pripovedanju meta-književni ton; drugi od ciklusa stilizovan je u duhu Dositeja Obradovića ("Sikira se, odnekud, ko iza uma čuje: udara po drevu, a serdce moje po prazdnini bije"). Osim Glišića i Obradovića, prizvani su, uglavnom diskretno, i Vuk Karadžić, Laza Lazarević, Čehov, Svetolik Ranković, Radoje Domanović, Bora Stanković, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Dragoslav Mihailović, Milosav Tešić, a podnaslovom vitae fragmenta i jedan od naših prvih i najboljih majstora kratke priče, Milutin Uskoković. Krležijansko-kajkavski podsticaji, kojima je povremeno pisac bio veoma sklon a nisu doprinosili vrednosti njegove literature, ovde su, na sreću, sasvim nestali.
Rakija i Rakija majka
U "Malim pričama" veoma se često kurzivom naglašavaju pojedine reči i sintagme (život bez smisla, pisci, onoga doba, jastuk groba moga, Đedo - iz Lazarevićeve pripovetke koja zajmi naslov prvom ciklusu) i na taj način preuzima se tuđ govor ili, tek, tuđa tačka gledišta, mada je njihova uloga znatno složenija: njima se pisac poigrava, detronizuje ih, gradi distancu prema onome što imenuju. Zapravo, pokazuje da pripovedanje danas teško može da postoji bez već ispričanih priča ili, drugačije rečeno, da modernom pripovedaču više nije dovoljna samo "obična", vanknjiževna stvarnost. On hoće da boravi u životu kao u literaturi, i obrnuto - da poništi razliku između Knjige i Sveta.
Preciznije, i da poništi i da potvrdi. Priča "Nema me i nema" realizovana je razbijanjem frazeologizma povući se u sebe. Mnogobrojne su situacije i okolnosti od kojih se pripovedač sklanja u neimenovano drugo Ja, u Tebe ("Povukao sam se u Tebe"). U prvi mah pomislimo da je reč o priči, jer gde bi i mogao pripovedač drugde. Rečenicom "Nikome me ne kaži" kao da se ukida i ta mogućnost: (zasad) ne postoje bezglasne priče. Jasniji signal dolazi na kraju priče, u pretposlednjoj rečenici: "A možda bi sve ovo moglo da stoji ispod starinskog, ali priličnijeg naslova: Rakijo, majko". Ona nas vodi ka određenoj predstavi o piscima sklonim piću i ka priči usredsređenoj na elementarne životne manifestacije. Međutim, završna rečenica, "Ni čekanje na smrt, ispod navedenog naslova, nije tako beznadežno kao u redu za bršno", vraća nas ponovo (i) književnosti: beži li to pripovedač u pijanstvo ili u književni svet Petra Kočića (jer njegov je navedeni naslov) i šta nas to zapravo hrabri na čekanje u redu do čijeg kraja moramo stići.
U pričama Radovana Belog Markovića - zahvaljujući izuzetnoj, gotovo lirskoj sažetosti i prozno organizovanom vremenu i prostoru - nijedna mogućnost nije ukinuta.
Aleksandar JOVANOVIĆ
01.01.00
NIN
24.03.2000.
Po mojim čitanjima njegove proze, Beli-Marković je negde u prostranstvima između staza koje su utabali Crnjanski i Andrić
Mali zapis o radovanju
O radovanju, o zadovoljstvu sa kojim odavno (sada i bez beskrajnih, plavkastih, dimnih koluta) čitam prozu Beli-Markovića, Radovana, Belog, kao i još nekoliko drugih meni dragih i važnih pisaca, mogao bih dugo i uporno pričati, mogao bih i vence od reči splitati. Ali ono što sam pročitao u Narodnoj biblioteci Srbije (22. novembra 1999, na promociji Malih priča, 75. knjige u biblioteci "Albatros" koju sam pokrenuo 1984. godine, a onda su došli drugi i bolji urednici), jerbo nemam običaj a i ne praktikujem da improvizujem na tribinama, bilo je samo jedan pogled, jedan pokušaj glasnog govorenja, nešto što će koliko sutra biti na stranicama kakvih književnih iliti običnih novina, ali i "meždu koricami", pečatano.
Iako je "lajkovački mnimi literata" RBM samo godinu dana mlađi od mene, zbog toga što je nešto kasnije požurio da objavljuje, a verovatno smo u isto vreme počeli da krmačimo papire, mogu da kažem da ga poznajem od njegovih malih književnih nogu.
Srodnosti
Kad je on došao u glavni grad sa prvim pričama, sa prvim "opričkom", u mojoj bibliografiji već je bilo dve knjige i stotinak bibliografskih jedinica. On je morao da popričeka, strpljivo i radno, četiri do pet godina da bi objavio prvu knjigu (između ostalog i zbog toga što su po bogzna koji put naišli mračni i mutni talasi njegovog bivšeg režima, ponovo je režala država koja se za manje od dve decenije raspala kao krvav mehur od sapunice, pukla kao zagnojen čir).
Kad bismo tako merili vreme koje živimo, po prvim knjigama, onda bih ja bio stariji od Radovana sedam godina. A poznato je da se, što postajemo zreliji (tj. matoriji), ta razlika potire. Potiru je najpre sama dela koja prete da će prepoloviti policu na kojoj čekaju čitaoce.
Ne tako davno, u jednom pogovoru je odnedavno i doktor književnih nauka Milisav Savić, vlasnik bugarske barake, kum naše varoši, tj. pisac sa ožiljcima tišine, progovorio i o onoj nesuđenoj prvoj knjizi RBM, koja nikad nije objavljena u onom obliku u kojem je trebalo da se pojavi u "Pegazu". Nije mogao da se, kao urednik i garant, kod čoveka zaduženog za kulturu u Centralnom komitetu sada već i fantomske partije koju su svi obožavali, izbori za nekoliko "sumnjivih" (jarosnih ili jeresnih) reči, a osobito ne i za jednu rečenicu od koje Radovan, mlad i nadobudan, prepušten čarima "književnog švindleraja", sa negovanim brkovima (guslarskim li, hajdučkim li, nisam siguran), nije hteo da odustane.
U jednoj knjizi koja je objavljena pre devet i ponovo pre pet godina, a reč je o mojem Azbučniku prideva u srpskoj prozi dvadesetog veka, RBM je predstavljen u 11 primera. A sada kada je, pored ostalog, objavio i tako značajne knjige kakve su Setembrini u Kolubari, Lajkovačka pruga ili Male priče, on bi u toj knjizi (kad bih priredio treće izdanje) dobio još najmanje tridesetak primera.
Te tri knjige, tri koje su nedavno objavljene i ovde pomenute, dokazale su i onima koji su mrgodni ili u oblake zagledani, pa baš i svima koji su dežurna sumnjala, da je RBM isti onaj pisac koji je svoj talenat u punom sjaju pokazao već u prvoj knjizi Palikuća i Tereza milosti puna, objavljenoj pre gotovo frtalj veka u jednoj tada maloj i mladoj izdavačkoj (ubrzo zakatančenoj) kući, u prisustvu Danila Nikolića, klasika srpske pripovetke.
Ima neke srodnosti između Malih priča i prve Radovanove knjige. Kada bismo pojedine delove te knjige odvojili, iščupali iz poglavlja, prepisali na prazan list, oni bi mogli biti preneti u Male priče kao samostalne celine, ili to meni samo tako danas izgleda. Na primer, kako onaj uvodni tekst tako i poslednji zapis u knjizi, sa guskom koja pripovedača gakanjem prokazuje (u dopunjenom, u ponovo napisanom, u trećem izdanju). Ali i većina onih kurzivom označenih delova Palikuće, onih u kojima je glavni, tako govore kritičari, lirski ton.
Promene
Po tome su Male priče bliske onoj struji u srpskoj prozi koja ima epitet - poetska, onom krugu pisaca u kojem smo i Miloš Crnjanski i ja, da ne širim spisak.
Nisam istraživao šta je sve i zašto RBM menjao u prvoj knjizi (u tri njena izdanja), ali sam uporedio one rečenice koje sam citirao u Azbučniku prideva... i video šta je menjao. Ne računam tu one promene da je nešto bilo kurziv a sada nije, niti da je direktan govor bio sa crticama pa dobio navodnike, niti da je jedna reč pomerena ili da su dodate zapete. Samo u dva slučaja (pepeljav i prosjački) autor ništa nije menjao.
Rečenica je u Azbučnik prideva... prepisana iz prvog izdanja: "Tuđi sebi, gledali su kako napolju dečurlija lancem od bicikla pridavljuje debelu i sisatu crnu mačku kojoj krv šprica na usta i na oči". U trećem a možda već i u drugom, nisam proveravao" izdanju Palikuće autor je izbacio "glavni" pridev i pokvario "moj" primer koji sada ovako glasi: "Tuđi sebi, gledali su kako, napolju, dečaci-jarci lancem od bicikla pridavljuju crnu mačku, kojoj krv šprica iz usta i očiju."
Ali i taj primer je dokaz, smem da upotrebim i pridev: neoboriv, kako je za autora tekst koji je jednom potpisao i objavio uvek živ i podložan promenama.
Ništa nije savršeno. I niko, osim Boga.
Ergo, po mojim čitanjima njegove proze, Beli-Marković je negde u prostranstvima između staza koje su utabali Crnjanski i Andrić. Ili Bora Stanković, jer nije slučajno što je u ovim martovskim danima iz Vranja stigla vest da je dobio Borinu nagradu baš za ove medaljone od priča. A dobro znam da će jedna od njegovih novih knjiga "prva ili druga po redu) biti presudna za sve što je do sada napisao: ona će poneti zagonetnost Palikuće, snagu Pruge, ritam Setembrinija i svedenost Malih priča. I to će biti još jedan prozni odgovor na pitanje upisano na poslednjoj stranici knjige komponovane od "fantazije, skerca i kapriča", pitanje koje je Radovanov pripovedač i postavio: "Ima li igde ikog ko će napisati jedan roman?" Ja ga čekam, znam da ću se radovati.
MIROSLAV JOSIĆ VIŠNJIĆ
