Knjiga japanskih simbola

05.02.11

Prevodilac i dobitnica nagrade “Dr Jovan Maksimović” o svom radu: U knjizi mora da ostane nešto što će čitaocu pokazati da je to prevod sa francuskog, nemačkog, ruskog ili engleskog, jer jezik je duh naroda


LJUDMILA Joksimović, dobitnica je nagrade iz fonda “Dr Jovan Maksimović” za prevod sa ruskog jezika dela Aleksandra Meščerjakova “Knjiga japanskih simbola. Knjiga japanskih običaja” u izdanju “Logos/Liber”. Mada iza nje stoji ozbiljan prevodilački opus, srpskoj publici približila je neka dela Viktora Lazareva, Pavla Florenskog, Pjotra Čadajeva, Nikite Tolstoja, Nikolaja Berđajeva i drugih, ovo je prva prevodilačka nagrada koju je dobila.

- Za prevodioca je najvažnije da dobro zna svoj jezik - kaže Ljudmila Joksimović. - Strani jezik se nauči, tu su rečnici i razna druga pomagala, ali sve to treba reći na svom jeziku. Važno je da prevodilac nikad ne zapadne u grešku i potpuno prevede knjigu, da ona zvuči kao da je napisana na jeziku na koji je prevedena. U knjizi mora da ostane nešto što će čitaocu pokazati da je to prevod sa francuskog, nemačkog, ruskog ili engleskog, jer jezik je duh naroda. Ruski pesnik Bulat Okudžava ima pesmu koja kaže da svako piše ono što čuje, svako čuje kako diše, kako diše tako piše, ne trudeći se mnogo ni da ugodi nekome, ni da bude sve kako treba. I ako pratite taj ritam, na dobrom ste putu.
PODRŠKA PREVODIOCI su kod nas veoma slabo plaćeni. Sa tim se slaže i Ljudmila, ali i dodaje da izdavači nisu za to krivi. Oni plaćaju koliko mogu i njima je, kao i prevodiocima, pre svega stalo da knjiga izađe. - I oni koji prevode i oni koji izdaju knjige uvek imaju nešto drugo na umu, žele da se sa knjigom nešto desi. Zadovoljstvo je u nečem drugom, a ne u zaradi. Država dosta ulaže u promociju naše književnosti u svetu, ali čini mi se da malo podržava ovdašnje prevodioce i izdavače.

Joksimovićeva je po majci potomak “belih” Rusa. Njeni preci su davno došli u Beograd. Zavoleli su Srbiju, a nikad nisu zaboravili Rusiju.

- Stalno putujem u Rusiju. Tamo imam rođake sa kojima imam dobre odnose. No, bilo bi patetično reći da je Rusija moja druga kuća. Nemam drugu kuću osim ove, ali Rusija je mesto na koje najradije odlazim.

Prevođenje je, kako kaže, deo njenog života. Čini joj se da kao prevodilac nije imala muka u svom radu, ali i da to apsolutno ne znači da je dobar prevodilac.

- Znate kad neko kaže ništa mi nije teško, to mora da znači da ne oseća dobro stvari. Ali meni se čini da su naprosto do mene dolazile one knjige koje sam dobro razumela, koje sam dobro osećala i volela. Sama ta ljubav utiče da čovek zaboravi ono što mu je bilo teško.

Ona smatra da je izuzetno teško prevoditi poeziju, zato što stihove najviše prikazuje njihov ritam.

- Ritam je poezija, on je važniji od reči. To je mnogo teže preneti u drugi jezik. Nisam se nikad ozbiljno bavila prevođenjem poezije, tu i tamo poneku knjigu. Nekad sam želela da prevedem Okudžavu i Visockog. Mislim da sam ispustila trenutak za Visockog, jer za mnoge njegove pesme kao da više nema publike, a za Okudžavu čini mi se da bi publika uvek mogla da postoji. On je druga vrsta pesnika.

O piscima sa zapada Ljudmila misli da su savladali tehniku pisanja, ali da tu, ipak, nešto nedostaje.

- Ne vidim upečatljive strane pisce na zapadu. Izgleda da su danas američki i britanski pisci savršeno savladali tehniku, pišu fantastično, besprekorno, ali nečeg tu nema. Možda to ne treba da bude tako besprekorno napisano, već mora na neki drugi način da dirne čitaoca. Isto je i sa prevodom. Ne mora biti besprekoran, ali čitalac mora da oseti da je prevodilac voleo tu knjigu dok je prevodio i da je prevod nekako zaista izašao iz njegove duše.

Dragana MATOVIĆ