Knjiga o Sarajevu

01.04.06

Otkrivanje vrednosti, ali onih teško uočljivih na prvi pogled, uvek je bio zadatak umetnosti

Vuk Krnjević, pesnik, književni kritičar i antologičar, upravo je objavio „Knjigu o Sarajevu” (izdavač „Altera”) poetsko i eseističko svedočanstvo o ljudskoj sudbini u sarajevskom karakazanu, kako naziva svoj rodni grad. Krnjevićevo poluvekovno poetsko stvaralaštvo, osvedočeno u sedamnaest zbirki pesama i potvrđeno književnim nagradama, samo je jedan segment njegovog značajnog doprinosa srpskoj literaturi. Dvadeset i sedam godina uređivao je najstariji beogradski časopis „Književnost” o čijem ugledu i važnosti dovoljno govori podatak da je baš tu Andrić prvi put štampao „Prokletu avliju”. „Antologija srpskog pesništva 20. veka”, koju je Krnjević priredio, najpre je objavljena u Sloveniji (1984), i to je prva antologija srpske poezije na slovenačkom jeziku.

Pesništvo je, smatra Krnjević, opasan i odgovoran posao, ono na svoj način govori o našem dobu, mudrije o odgovornije nego što to na prvi pogled izgleda. Dubinsko svedočanstvo o vremenu, to je poezija po njegovom mišljenju, a svoj poetički stav potvrđuje i najnovijom „Knjigom o Sarajevu”.

Oživljavanje strahova

Rat, stradanje, strah, nasilne smrti, deo su Vašeg životnog iskustva od detinjstva, ali i opsesivne teme Vašeg stvaralaštva, prisutne i u najnovijoj knjizi. Kod Vas su život i literatura nerazdvojivi?

– Pokazalo se u modernoj poeziji da je lično iskustvo presudno za formiranje osnovnih slika koje se posle ovaploćuju u poeziji, a nažalost, ono što bi rekao Danilo Kiš, pisac iz moje generacije, to je „gorki talog iskustva”. Naime, osnovne slike straha doživeo sam u šestoj godini kada je Nemačka bombardovala Sarajevo. U zatamnjenim sobama i vlažnim podrumima, kada se sve treslo, podmukli zvukovi eksplozija uništavali su sve moguće radosti deteta. Kasnije sam otkrio kod Ejera da su to one, takozvane, „granične situacije”, u kojima se duhovna esencija gubi, a samo se javlja egzistencijalana ugroženost. O tim slikama i osećanjima pisao sam i ranije, od 1957. do novih dana, ali su bombardovanjem Beograda 1999. godine sve te slike oživele i počele da se vraćaju i da se mešaju sa mojim novim strahovima.

Moja generacija pesnika i prozaista, Branko Miljković, Bora Radović, Kiš, imala je taj istorijski zadatak da u literaturu unese ne samo nove teme nego i da pokuša da stvori novi jezik poezije i proze, oslobođen nanosa socrealizma, jer su se bitke modernizam–realizam već završavale u periodu kada smo mi stupali na književnu scenu. Naime, to je podrazumevalo, što bi rekao Svetozar Marković, istovremeno i pevanje i mišljenje.

Nekada su časopisi poput „Književnosti” imali važnu ulogu u književnom životu. Kakav je njihov uticaj na pisce i čitaoce danas?Da li ih čitaju samo oni koji u njima i objavljuju tekstove?

– Sa pojavom novih medija i raznovrsnosti štampe, književnim časopisima ostaje privržena elita i njihov uticaj izvan masmedija je takav da su oni izdanja za sladokusce. Ali njihova najviša funkcija danas je da otkrivaju nove darovite ljude i nove književne orijentacije koje posle prihvataju masmediji.

Priredili ste pre desetak godina „Antologiju srpskog pesništva 20. veka” i rekli da biste voleli da do 2000. godine objavite antologiju u kojoj će biti svi pesnici veka za nama. Razmišljate li dalje o ovom projektu i gde se stalo?

– Neki dan sam potpisao ugovor za četvrto izdanje antologije dvadesetovekovnog pesništva. Prva tri su se završavala 80-tim godinama, a u ovom četvrtom naći će se i period postmoderne. Tako će ova antologija obuhvatiti pesništvo čitavog 20. veka. Postmoderna je donela u našu poeziju nešto vrlo bitno: dve osnovne tendencije, neoklasicistička i neoromantičarska, o kojima sam pisao u predgovoru, potpuno su se izmešale i pomešale. Kao i svaka secesija, postmoderna nema predrasude prema estetičkim teorijama i pesnici postmoderne uspeli su da svoje „pevanje i mišljenje” izjednače sa modernim pevanjem bez predrasuda. Kad pogledate stihove Dragana Jovanovića Danilova ili Milosava Tešića videćete koliko su oni uspeli da naprave potpuno lični pristup materiji o kojoj pevaju.

Tumačenje ljudske sudbine

Šta mislite o neskladu koji postoji u izboru knjiga koje izdvajaju i nagrađuju kritičari i onih koji su po bibliotečkim podacima najtraženije od čitaoca?

Najveća kriza koju imamo u našoj literaturi danas je duboka kriza književne kritike. Naime, moderna književna kritika je nastala sa i u novinama. Sa vrlo malim izuzecima, kao što su Kulturni dodatak „Politike” ili NIN, književna kritika je potpuno izbačena iz naše štampe. Ona je dobila elemente takozvane univerzitetske kritike u časopisima i književnim revijama za koje smo rekli, da zbog malih tiraža, nemaju nikakav odjek u javnosti. I postmoderna je dovela do toga da kritičarski sud postaje manje važan, a da je interpretacija bitna. Međutim, književna kritika mora imati jasan i precizan sud o vrednosti dela. Ako sada čitate kritike Marka Ristića, Isidore Sekulića, Milana Bogdanovića, vi ćete videti da je tu sud bitan.

Jedan od Vaših poetičkih stavova je da pisac treba da otkriva nove vrednosti i da razvija humanost. Ima li toga u današnjoj literaturi?

– Otkrivanje vrednosti, ali onih teško uočljivih na prvi pogled, uvek je bio zadatak umetnosti. Kritika je ta koja treba da kaže da li je to i na ozbiljnom literarnom nivou. Mladi pisci su hrabri i ova društvena situacija im omogućava da budu hrabri bez posledica. Ali žestoki prodor feljtonizma i potreba da budu dopadljivi, udes je koji je opasan. Funkcija književne kritike je da ukaže ne samo na hrabre, već i na dobre pisce.

Kako treba razumeti Vaše reči da „u pesništvu nema napredovanja: postoji samo autentičnost”?

- Od „Epa o Gilgamešu” ili od Homera, bitno je tumačenje ljudske sudbine u pravoj literaturi i do današnjeg dana ništa se tu nije promenilo. Promenila su se samo sredstva izražavanja. A kad kažemo poezija, onda mislimo na ono bitno – na tumačenje ljudske sudbine. Stilovi različitih epoha ustoličuju određene estetičke tendencije, ali oko Prvog svetskog rata veliki talas modernizma, od Bodlera na ovamo, definitivno je pokazao da su sva sredstva dozvoljena i moguća da bi se dostigao autentičan poetski pristup životu i svetu.

Jelena NIKOLIĆ