Kratka istorija mita

28.01.06

Mitologija se bavi unutrašnjim svetom. Ona nam savetuje kako treba da se ponašamo, i to mnogo pre pojave Frojda i Junga

Karen Armstrong se ubraja među najpoznatije savremene istoričare religije. Svetsku čitalačku publiku zaintrigirala je već svojom prvom knjigom, bestselerom „Kroz uzane dveri” (1981) gde je opisala svojih sedam godina koje je provela kao opatica jednog rimokatoličkog reda. Na srpski je prevedena njena čuvena „Istorija Boga” („Narodna knjiga”, 1995), koja je doživela niz izdanja i na još tridesetak jezika sveta i koja se čita kao najzanimljivije romaneskno delo. Istu zanimljivost ima i njena poslednja publikovana knjiga „Kratka istorija mita”, uvodna studija u ediciji „Mitovi”, koju je pokrenuo škotski izdavač Canongate, a kod nas pre dva meseca objavila „Geopoetika”. Ova knjiga, nedavno objavljena u trideset zemalja sveta, neposredni je povod za razgovor sa Karen Armstrong koji smo vodili u Frankfurtu na Majni.

Koliko ste bili nadahnuti projektom koji je pokrenuo Canongate?

- Ovo je veoma uzbudljiv projekat, jer je u zapadnom svetu, a posebno u periodu od 18. veka, vladao veoma neobrazovan pogled na mitologiju. Šire gledano, u laičkim krugovima, mit se obično koristi da izrazi nešto što nije istinito. Ukoliko je političar optužen za nešto, on obično kaže da je to mit i da se nije desilo. Zbog neverovatnog uspeha koji su, od 18. veka, razum i nauka doživeli u našoj kulturi, mit gubi ugled i osporava mu se vrednost. Međutim, u predmodernom svetu ljudi su shvatali da postoje dva pristupa istini. Jedan se zasniva na činjenicama, nauci i realnosti, a drugi je više prividan, mada su oba podjednako važna. Mi smo izostavili ova mitološka sredstva kojima se dolazi do saznanja. Mitologija se bavi unutrašnjim svetom. Ona nam savetuje kako treba da se ponašamo, i to mnogo pre pojave Frojda i Junga. U modernom svetu mi razvijamo tehnologiju i pragmatične sposobnosti, ali smo zato često primitivni kada je u pitanju unutrašnji život...

Nekada se desilo

Rekli ste da je mit ono što se jednom, nekada desilo.

- Na neki način. Mit je nešto što se na neki način nekada desilo, ali to je nešto što se stalno ponavlja, a to je veoma važno. Ukoliko, u svesti ljudi, priča ne postane naivna i živahna realnost koja je udaljena vekovima, onda to nije mit. Mit održava nivo realnosti u kojoj ne postoji vreme. On je bezvremena realnost sveta. Istorija mitologije se ne menja mnogo. Menja se onda kada se menjaju okolnosti u kojima ljudi žive jer oni doživljavaju različite poteškoće i izražavaju ih u skladu sa svojom kulturom i vremenom u kojem žive. Međutim, osnovne teme o tome kako se živi ljudski život uglavnom ostaju iste. Istorija mitologije je, u isto vreme, i istorija unutrašnjeg, ličnog života čovečanstva.

Da li su mitovi arhetipovi, odnosno najranija sećanja i iskustvo sveukupnog čovečanstva?

- Mitovi se verovatno zasnivaju na sećanjima. Ako pogledate naša sećanja, ako se setite nečega što se desilo pre dvadeset godina, ili čak prošle nedelje, tom događaju je već pridodato neko značenje. U pitanju je vaša lična interpretacija jer bi se neko drugi toga sećao na drugačiji način. Moderna istorija, odnosno moderna naučna istorija, koja je u opticaju od 18. veka, uporno se trudi da otkrije i opiše šta se zaista dogodilo. Kada su ljudi predmodernog sveta opisivali neki istorijski događaj, nije ih toliko zanimalo šta se zaista desilo, već šta je taj događaj predstavljao za njih. Sećanja postoje, ali su, takođe, zapisani i događaji kojih se ne sećamo... Samo mali deo istorijskih zapisa koji su zabeleženi pre 18. veka zadovoljio bi kriterijume modernog sveta.

Mitovi su obično nastajali u praistoriji, ali se stvaraju i danas. Kako to objašnjavate? - Mi žudimo za stvaranjem mitova i za otkrivanjem značenja, za razliku od drugih životinja koje su se, očigledno, lako izborile sa smrtnošću. Kada pas treba da ugine on ne kaže „zašto baš ja” ni „koja je svrha mog života”. LJudi imaju mozak koji ih stalno navodi na razna pitanja, kao i um koji ima sposobnost da stvara ideje i doživljava iskustva. Imamo potrebu da sve pojasnimo, a to smo oduvek radili kroz priče, uz pomoć kojih otkrivamo značenje. To su nekada radili pesnici. Mitovi čine mitologiju ranim oblikom psihologije, a ne istorije! Mitovi nas uče kako da se izborimo sa svojim nemirnim unutrašnjim svetom, na primer, pričama o bogovima koji se spuštaju u podzemni svet i bore se protiv čudovišta. Ono što mi treba da uradimo jeste da utonemo u sopstveni um i izborimo se sa svojim problemima, a to treba da uradimo i na kolektivnom nivou, kao jedna kultura. Mitovi nas upućuju na ono što treba da radimo. Kada su Frojd i Jung krenuli u unutrašnju potragu, odnosno u naučno ispitivanje duše, oslanjali su se na stare mitove – o Edipu, o Narcisu... i to je ljudima pomagalo!

Da li su mitovi preteča psihologije?

- Da. Naša podsvest je samo podsvest, ali nas ona, s druge strane, uporno proganja. Ona progovara u našim snovima, utiče na naše ponašanje, na to kako reagujemo, utiče na različite stvari. Međutim, nisu nam bili potrebni Frojd i Jung da bismo ovo otkrili. To su svi vrlo dobro znali. Mitovi su pomagali ljudima da rastumače i razumeju nemire sopstvenog unutrašnjeg sveta.

Balkan, odakle dolazim, ima obilje mitova. Da li ih poznajete i kako ih tumačite?

- Balkan je nedavno prošao kroz zastrašujući period. Oduvek je bilo pogrešno mešati mitologiju i politiku. U antičkom, odnosno predmodernom svetu, postojala je jasna razlika između onoga što se zvalo mythos, sa jedne, i logos, sa druge strane. Logos je razum i nauka i podrazumeva pragmatičnost. Mora da odgovara postavkama racionalnog sveta, dok mit predstavlja drugu stranu realnosti. Kada pomešate te dve stvari, onda to postaje opasno. Moderno doba meša mitologiju sa politikom, za koju se pretpostavlja da je pragmatična. Vi ste izvesne mitove stavili pod uticaj politike, a oni nisu namenjeni tome. Oni imaju psihološku svrhu. Isto se dogodilo i u ranoj istorijskoj fazi zapadnog sveta. Za vreme Krstaških ratova ubijali su muslimane i Jevreje misleći da Bog to želi i smatrali da su Evropljani božanski narod. Posledice su bile brutalne. Postoji mnogo sličnih primera gde je došlo do mešanja mythosa i logosa, što je veoma opasno. Politika je prljav posao i može da se pomeša sa raznim idejama. Napisala sam knjigu o Jerusalimu i objasnila da su mnoge priče o njemu mitološkog karaktera. Da je u pitanju samo istorija, problema ne bi bilo, ali je u pitanju mitologija, odnosno ideje koje počivaju na podsvesti i vezane su za naše najdublje strahove i želje. Kada bismo ih preveli na politički nivo, postale bi eksplozivne i opasne. Potrebno je da bliže upoznamo mitologiju, šta ona predstavlja, šta sve može, a šta ne može.

Značaj milosrđa

Objavili ste nekoliko knjiga koje se bave istorijom religije. Gde se mitovi i religija ukrštaju, a gde razdvajaju?

- Nedavno sam u Americi imala sastanak sa Dalaj Lamom. Došao je da održi govor povodom događaja od 11. septembra. Posle nekoliko dana zamolio me da sazovem sastanak kojem bi prisustvovale vođe svih religija, pa čak i najkonzervativnijih. Rekao je, onako prostodušno, da su sve religije iste. „Sve religije su jedno te isto. Nema potrebe menjati veru. Treba zadržati onu koju ste dobili rođenjem”. U potpunosti se slažem sa njim. Sve one, u suštini, propovedaju značaj milosrđa. O tome sam napisala knjigu koja bi trebalo da bude objavljena sledeće godine. Bavi se poreklom danizma, hinduizma, budizma... Sve religije propovedaju sledeće: do prisustva božanskog nas ne vode doktrine i verovanja, već naša dela i milosrđe. LJudi streme ka ekstazi i traže trenutke u životu kada su u vezi sa unutrašnjim svetom. Svi se slažu da nas od sopstvenog savršenstva i božanskog deli egocentrizam. Najbolji način da se prevaziđe jeste – milosrđe. Treba skloniti sebe iz centra sopstvenog sveta i tu postaviti nekog drugog.

Sve religije, takođe, insistiraju na tome da milosrđe ne sme da se ograniči samo na grupu, već mora da se proširi na svako biće. To je, ujedno, i osnova Isusovog učenja. Mogu da verujem u to da je pomerao planine, ali ako mi nedostaje milosrđe, onda to ne vodi ničemu. Isusa nisu zanimale doktrine. Mnogi religiozni ljudi izbegavaju da budu saosećajni, jer to podrazumeva da se oslobađamo sebe i da druge ljude, pa čak i neprijatelje, stavljamo u centar svog sveta. Isus kaže „voli svoje neprijatelje”, to nas dovodi do prisustva božanskog, a tome podučava i budaizam, pa čak i hrišćanstvo i islam, ali je to teško pronaći pa ljudi odustaju i izmišljaju druge prioritete.

Danica RADOVIĆ