Krstaši tame

04.02.09

Cilj umetnosti nije da utvrdi već postojeća znanja već da nam pokaže koliko ne znamo, da nas dirne, potrese i podstakne, kaže italijanski pisac Đulio Leoni

Popularni italijanski pisac Đulio Leoni bio je nedavno gost izdavačke kuće „Laguna” koja je objavila njegove romane „Zavera trećeg neba”, „Imperatorovo zaveštanje”, kao i najnoviji „Krstaši tame”, u prevodu Gordane Subotić. Reč je o seriji detektivskih romana u kojoj je glavni lik Dante Aligijeri, u ulozi istražitelja.

Leoni se opredelio za istorijske romane zbog toga što je, kakoobjašnjava, zaljubljen u prošlost i u istoriju književnosti. Iako upravo piše još jedan istorijski triler, čija je radnja smeštena u Rim 16. veka, u vreme dolaska na vlast porodice Bordžija, za „Politiku” kaže da to ne znači da neće nastaviti serijal romana o Danteu istražitelju.

Da li ste nešto dodali Danteovoj istorijskoj ličnosti?

Možda bi bilo pretenciozno reći da sam Danteovom liku nešto dodao, samo sam izvukao njegovu ljudsku stranu iz činjenica koje znamo o njemu, a pre svega iz njegovih književnih dela. To nije ona strana Danteove ličnosti koja je poznata istoričarima i teoretičarima književnosti. Može se reći da u mom romanu ništa nije izmišljeno, i da su samo povezane poznate činjenice o Danteu sa onima koje se mogu saznati i naslutiti iz njegovog dela. Naravno, nigde ne piše da je Dante bio policijski istražitelj, postoji sumnja da to jeste bio. Uloga istražitelja koju sam mu dodelio jeste, zapravo, kompletiranje događaja istorije i fikcije.

Firenca nam je znana kao grad umetnosti i kulture. Vi je, međutim, prikazujete kao mesto intriga i zločina. Kako vidite tu vezu umetnosti i zla?

Umetnost se često rađa iz zla. Setite se filma Orsona Velsa „Treći čovek” u kojem je napravljeno poređenje između Švajcarske i Italije. Švajcarska je oduvek bila mirna, a nije ostavila tako značajan trag u umetnosti. U Italiji se svašta dešavalo, različite spletke, zavere i ubistva, a iznedrila je velike stvaraoce i veliku umetnost. Na primer, današnja Venecija, lep je i moderan turistički grad koji čuva ono što je u prošlosti bilo najlepše od umetnosti i kulture, a prema onome što je arhitektonski očuvano pripada 14. veku. Međutim, Danteova Firenca iz 13. veka bila je mračni grad uskih, prljavih, ružnih ulica. Tadašnji bogataši nisu živeli u klasičnim kućama već u nekim vrstama kula koje su, čak, povezivali mostovima. Kule su išle visoko samo zbog toga da oni ne bi morali da silaze na ulice, prepune prljavštine i različitog otpada. Prošlost je drastična suprotnost sadašnjosti.

Kako prikupljate podatke za svoje knjige?

Nije lako pronaći izvore, tim pre što se mnogi ne podudaraju međusobno, a nisu ni uvek pouzdani. Reći ću Vam kao primer smrt imperatora Fridriha fon Hohenštaufena koji je tema druge knjige trilogije i koji je bio izuzetan čovek, mecena umetnika i naučnika. On je ulagao u nauku i umetnost, težio je naprednim saznanjima, a u romanu „Imperatorovo zaveštanje” bavim se i njegovom idejom o saznavanju tajne rasprostiranja svetlosti. Takve zamisli nailazile su na otpor crkve tako da se, prema nekim izvorima, smatra da je život završio nasilnom smrću. Prihvatio sam takvo tumačenje izvora, taj deo zvanične istorije, i „ubio” ga u svom romanu.

Kako posmatrate ljudsku prirodu u skladu sa Vašim interesovanjem za ezoteriju? Da li je Vaše shvatanje humanog bliže srednjovekovnom ili renesansnom?

Renesansni čovek tesno je povezan sa ezoterizmom. Postoji greška u tumačenju istoričara, pre svega onih iz 19. veka, koji su renesansnog čoveka videli kao racionalnog, okrenutog ovom svetu, koji nije imao ništa zajedničko sa onim mračnim, okultnim i ezoteričnim. Razlika, u tom smislu, između srednjovekovnog i renesansnog čoveka jeste u tome što je čovek srednjeg veka živeo sa tim strahom od nepoznatog, a čovek renesanse je pokušavao na različite načine – filozofijom, umetnošću i, uopšte, načinom razmišljanja da se suprotstavlja tome. Baš u periodu renesanse javljaju se alhemičari, ezoteristi, oni koji su se bavili okultnim. Lov na veštice nije postojao u srednjem veku, izmislili su ga upravo renesansni ljudi, štaviše luterani koji su u stvari trebali da budu progresivni i da raskrste sa nekim do tada postojećim doktrinama crkve.

Koliko smo mi, moderni ljudi, sposobni da budemo slobodni i da bez najrazličitijih uticaja, prevashodno uticaja medija, formiramo svoje stavove?

Mediji manipulišu kolektivnom podsvešću ljudi. Kao što je renesansni čovek verovao da neki mag poseduje sva znanja, tako i mi verujemo da mediji poseduju znanje i istinu. Dobar primer za to je internet koji pruža iluziju da možemo da saznamo sve. Mi danas živimo u nekoj vrsti magičnog sveta, slično čoveku renesanse, samo što danas ta magija dolazi iz elektronskih medija.

Šta mislite, kako bi se Dante snašao u našem vremenu?

Mislim da bi se odlično snašao u našem vremenu jer se ono, u načelu, ne razlikuje mnogo od vremena u kojem je živeo Dante. Verovatno bi ponovo napisao „Božanstvenu komediju” koja bi drugačije izgledala, ali njena suština ostala bi ista. Taj period prelaska iz 13. u 14. vek jeste period velikih promena, u njemu su živeli veliki mislioci a, istovremeno, počelo je da se gubi poverenje u dotadašnje vrednosti, pre svega u carstvo kao uobičajeni oblik društvenog sistema. Javlja se sumnja u zvaničnu religiju i pojavljuju se veliki jeretički pokreti, dolazi do raslojavanja u samoj crkvi, osnivaju se i bratstva franjevaca i dominikanaca. Velike države su u krizi i stari sistemi se ruše. I baš na tom prelazu iz 13. u 14. vek svet se suočio sa opasnošću nadiranja islama, vojne i teritorijalne nadmoći; u sličnoj situaciji nalazimo se i danas.

Kako živi pisac koji smišlja tako zanimljive romaneskne zaplete?

Proždirem knjige i vrlo sam radoznao, volim da čeprkam po tezgama sa starim i retkim knjigama. Volim da istražujem po paralelnom umetničkom i književnom svetu, utoliko pre ako tretira ono što je manje poznato i o čemu je manje pisano. Cilj umetnosti nije da utvrdi već postojeća znanja već da nam pokaže koliko ne znamo, da nas dirne, potrese i podstakne.

Marina Vulićević

01.02.09

Italijanski pisac Đulio Leoni poznat je po seriji romana čija se radnja odvija u renesansnoj Italiji. Riječ je o misterijama koje rješava poznati pjesnik Dante Aligijeri. Iz ovog serijala objavljeni su naslovi: “Zavjera trećeg neba”, “Imperatorovo zavještanje”, a odnedavno i “Krstaši tame” u izdanju “Lagune” i prevodu Gordane Subotić.
U “Krstašima tame” pratimo Dantea kako 1301. godine kreće u Rim kao predstavnik svog grada pri Svetoj stolici. Firentinski izaslanik nepovjerljiv je čak i prema svojim pratiocima Mazu Minerbetiju i Koraci da Sinji. Sam, podozriv, okružen jedino sopstvenim brigama i pergamentima „Enejide“ obožavanog Vergilija, pjesnik stiže u Rim. U gradu vladaju unutrašnji sukobi i zavjere. Na Danteovu misiju obrušilo se kobno predskazanje: jezivo unakaženi leševi djevojaka otkriveni u kratkom vremenskom razmaku pokazuju nesumnjive znake ritualnog sakaćenja. On nema nikakva ovlašćenja da istražuje ubistva u stranom gradu, ali osjećaj za pravdu podstaći će ga da obeća majci jedne žrtve da će otkriti ubicu i osvetiti oskrnavljeno tijelo.

Đulio Leoni je veliki poznavalac istorije iluzionizma i mađioničar amater. Osnivač je i urednik časopisa „Symbola“ koji se bavi eksperimentalnom poezijom i prozom. Leoni živi u Rimu odakle je i govorio za „Vijesti“.
Zašto ste odabrali Dantea Aligijerija za svog književnog junaka?
- Dante je bio jedan od najistaknutijih umjetnika i intelektualaca svih vremena. Pošto sam odlučio da pišem istorijsku misteriju, bio mi je potreban kako dinamičan, tako i misaon lik. Učinilo mi se da je on savršena ličnost: hrabar ratnik iz bitke kod Kampaldina, uporan borac za slobodu, ali takođe i konspirator i organizator oružane pobune protiv vlasti u svom gradu, savjetnik briljantnog tiranina kakav je bio Kangrande dela Skala, pohotan ljubavnik izvan braka. On je bio duboko u filozofiji, teologiji, umjetnosti, ali isto tako i u astrologiji i muzici. Ali u cjelini, bio je veliki ekspert Zla: “Komedija” je, pored svega drugog i sjajan esej kriminalne psihopatologije, gdje je aristetolovska struktura obogaćena poetskom fantazijom i intuicijom. Dodajte tome duboko znanje o ljudskoj prirodi, dobićete sve kvalitete književnog detektiva, ali u stvarnom čovjeku. Dakle, na stranu moja ljubav prema njemu, ali zašto se boriti sa izmišljenim detektivima, kada već postoji jedan gotov?

Koja je istorijska pozadina Vašeg romana “Krstaši tame”?
- To je predio Rima na početku XIV vijeka: nevjerovatan i metafizički grad. Za vrijeme srednjeg vijeka, Rim, kao i svi gradovi Evrope pretrpio je dramatičan gubitak populacije, sa milion, na 50-60.000 ljudi. Ali, za razliku od drugih drvenih gradova, Rim je bio sagrađen od kamena i cigala, a građevine su se i dalje dizale tih godina. Bio je impozantna pustinja kamena, pun hramova, lukova, bazilika, ali bez ljudi. Grad je, samo po imenu vodio rimski senat pod papom, ali u realnosti tu su bile velike rimske porodice koje su između sebe, prema moći podijelile grad na kvartove. Hrišćanska religija je dominirala, ali postojalo je dosta skrivenih kultova, neki zbog jeresi, a ostali su opstali još iz drevnih rimskih obreda. U to okruženje dolazi iz Persije ambasada mongolskog kana, koji zabrinut zbog islamske ekspanzije, pita papu Bonifacija VIII da osnuje zajedničku naoružanu ekspediciju protiv njih. Istorijski, taj čudni krstaški rat se nikada nije desio, ali ja sam ga zamislio kao zaplet mog romana.

Pa, imaju li krstaši ulogu u Vašem romanu „Krstaši tame“?
- Kao što rekoh, krstaši nijesu postojali. Ali roman je takođe način da ispričam i preispitam upotrebu ideologije kao motora istorije i često korišćenje ideologije i vjere kao instrumenata. U romanu, iza ideologije krstaša, skrivena je totalno drugačija zavjera, koja se u istom obliku pojavljuje iza tekućih ratova i sloma civilizacija.

Koje su veze „Krstaša tame“ sa Danteovom „Božanstvenom komedijom“?
- Kao i u mojim prethodnim romanima, radnja je smještena u godine kada Dante još nije bio napisao „Božanstvenu komediju“, ali je razmišljao o njoj. U ovoj knjizi, za razliku od prethodnih romana gdje se nalaze precizne reference na stihove ili situacije u „Komediji“, cio grad Rim je viđen kao što je to Dante uočio, kao simbolička predstava mrtve regije.

Šta je u srži misterije ovog romana?
- Postoje mnogi tragovi na Danteovom putu: političke, istorijske, teološke, pa čak i seksualne enigme. Ali duboka misterija unutar ovog romana je: što se desilo sa drevnim obredima Rimskog carstva, kada je ono opalo i bilo potisnuto od strane hrišćanstva? Da li su oni zaista iščezli? Da li je među njima bilo preživjelih u podzemlju, možda su to bili najčudniji i najmračniji ljudi?

Kako Vi tumačite veliku popularnost Vaših knjiga u toliko puno kultura i jezika, uključujući i Koreju?
- Sigurno je zbog toga što je Dante veoma poznat, a ideja vidjeti velikog pjesnika u neočekivanoj ulozi, pogodila je maštu mnogih. Ali, mnogi čitaoci su imali razumijevanja za pokušaj pisanja detektivskog romana koji kombinuje strukturu žanra sa malim spekulacijama o politici, filozofiji, umjetnosti i nauci u prošlosti. Možda im se dopao način na koji sam pokušao da prikažem ne samo antičko mišljenje, već i način na koji su razmišljali. Očigledno je da je Dante poznat na svakom mjestu na svijetu, ja mislim da je zbog toga u inostranstvu porastao interes za knjigu. Glavni problem bio je u prevođenju, neki pojmovi firentinskog miljea koji postoje u italijanskom teško se prevode na druge jezike, ali suština romana će se svakome dopasti. Ovih dana sam dobio kinesko izdanje knjige, i nijesam bio u stanju čak ni da otkrijem položaj mog imena na naslovnici knjige, ali sam veoma radoznao da saznam kako će Azijati u XXI vijeku ocijeniti fikcionalne avanture italijanskog poete sa granice XIII i XIV vijeka.

Privlačnost ezoterije

Ezoterija je bila veoma popularna u renesansi. Iz kojih razloga? Kako ste Vi iskoristili to skriveno znanje u Vašem djelu?
- Ideja da postoji nešto iza percepcije čula i da se to može iskoristiti kao skriveno znanje, je vjerovanje koje se proteže kroz cio srednji vijek, buknulo je u renesansi, u XIV vijeku. Utisak da su neki ljudi u prošlosti imali direktno saopštenje od Boga (hebrejskog, egipatskog...) je bio široko rasprostranjen, čak i među hrišćanskim intelektualcima. Cio roman sadrži reference na takav način mišljenja, kakav je gajio i sam Dante, u svojoj mladosti duboko zaražen intelektualnim idejama “na granici” i jereticima kakvi su bili Đoakino da Fjore i Siđijeri di Brabantem.

Vujica OGNJENOVIĆ

22.11.08

Smatram da su moji romani zabavni. Nisam pokušao da se maskiram između nekih istorijskih maski

Popularni italijanski pisac Đulio Leoni boravio je nedavno u Beogradu, gde je predstavio svoj najnoviji roman „Krstaši tame“, koji je nedavno objavila beogradska izdavačka kuća „Laguna“. Na pitanje kako objašnjava toliku popularnost kod srpskih čitalaca, Leoni u razgovoru za Glas kaže da je to „na neki način pre poklon srpskih čitalaca meni, nego moj njima, jer znam da moje knjige nisu jednostavne za čitanje“.
- Moji romani su višeslojni. Ima tu dosta zagonetki, tako da ja zapravo treba da uputim kompliment srpskim čitaocima. Nemam nikakvih iluzija. Ja smatram da su moji romani zabavni. Nisam pokušao da se maskiram između nekih istorijskih maski. Pre svega, ne volim u književnosti takav pristup. Budući da pišem istorijske trilere, u središtu tih romana, u središtu njihovih događanja jeste neka enigma, neka misterija, koju treba rešavati. U to vreme, u 13. veku nisu postojala nikakva sredstva. Nije postojala čak ni lupa. Jedino što je istražitelj mogao da koristi bio je njegov intelekt i njegov um i to je ono što upravo radi Dante. Naravno, u tome mu mnogo pomaže njegova kultura, njegova kulturna formacija i ta njegova aristotelovska logika i ja sam hteo da prikažem kako jedan čovek u 13. veku potpuno bez sredstava uspeva da reši te strašne zločine.

STROGO LIČNO

Dante je bio političar, ratnik, zaverenik... Imao je izuzetno zanimljiv život i zato sam ja odabrao da pišem o tom periodu njegovog života kada se u njemu tek začinje ideja da će napisati „Božanstvenu komediju“. E, sad, njegovim delom neka se bave književni teoretičari i istoričari. Do sada, oni su uglavnom govorili da je Danteov motiv bila neka kolektivna krivica. Ja smatram da je to bilo nešto strogo lično i individualno i ima da otkrivaju dalje - kaže Leoni.

Tematika vaših romana i dalje je u domenu istorije, misterija, zagonetki koje ona nosi. Kako je došlo do toga da se bavite ovom tematikom, a ne, recimo, pisanjem ljubavnih romana?
- Podstakla me je radoznalost. Ona je bila presudna. Jer, ja sam neobično radoznao prema stvarima koje ne poznajem, kao i većina ljudi, pretpostavljam. Kad bih se našao ispred neke zatvorene kutije, ja bih morao da je otvorim. Tako je i sa odabirom tema. Što dublje zadiremo u prošlost, tih kutija je sve više i one su sve veće. To me je i podstaklo da radnju svog romana smestim u srednji vek. Jedno ubistvo može da se dogodi i u autobusu, ali svakako je mnogo zanimljivije ako se dogodi u dirižablu. Sve moje romane, osim toga, karakterišu snažna motivacija i, naravno, dobar zaplet. Ja sam odabrao da pišem o periodu Danteovog života, o celih petnaest godina, pošto se mislilo da je on celog svog života pisao. A Dante je zapravo celog svog života radio sve drugo, dok se pisanjem bavio samo 15 godina.

Poznajete li srpsku književnost? Da li ste čitali neka dela srpskih pisaca?
Nažalost, osim Andrića nisam čitao ništa drugo. Od kako „Laguna“ objavljuje moje knjige na srpskom, dešava se da mi mnogi srpski pisci šalju svoje knjige. Međutim, ja ne mogu da ih čitam, jer nisu prevedene. Drugo, zapazio sam i prevodioci su mi rekli da je tematika tih knjiga ili ratna ili sa temama koje su se iskrilile kao posledica ratova. Mislim da srpski pisci moraju malo više da se smeju, da budu nekako radosniji, a ne da pišu samo na tužne teme.
Autor:
Mila Milosavljević