08.06.10 e-novine.com
Čovek koji je ska(l)pirao zlo
Krvavi meridijan Kormaka Makartija
Subverzijom zapadnog mita, posebno ideologije o američkoj posebnosti, autor Krvavog meridijana ili večernjeg crvenila na zapadu stvara moderan mit, u kojem zlo govori samo za sebe, a ne više u dualitetu sa dobrom, kao svojim komplementarnim parnjakom. Sukob dve mitske figure, „dečaka“ i „sudije“, razrešiće se u korist sudije. Bačen u napušteni svet redukovane iluzije, dečak/čovek neće uspeti da ostvari svoj herojsko-mitski potencijal otpora zlu. Bezimen i nepismen, lišen svake istorije, kako one lične, tako i svetske, Makartijev „dečak“ nužno završava u tragizmu nemogućnosti osvajanja vlastite povesti. Junak prestaje da bude mitski, parodira se herojska potraga, a žrtvovanje gubi svaki smisao
To je sudbina obećana našem demokratskom poduhvatu: on je truo u zametku
zbog zaborava nužne diskriminacije, zbog izostavljanja Zla.
Jean Baudrillard
Pitanje zla, njegove prirode, porekla i učinaka povlači za sobom svest o nemogućnosti govorenja zla u čistom stanju, slično Parmenidovom označavanju ne-bića kao nemoguće mišljenog, a samim tim neizrecivog. Aberaciju od dobra (zlo) možemo detektovati samo naknadno – kroz formu, akcident ili događaj (nesreću), što znači da sebi možemo predstaviti zlu realnost, ali da nikada ne možemo presuditi o realnosti zla. O zlu se može govoriti samo kao o predstavi zla, iluziji i virtuelnosti zla. Pitanje o njegovoj suštini ostaje duboko zatvoreno u cirkularnosti mišljenja čoveka o samom sebi, jer je život u zlu jedan od modaliteta života samog čoveka. Bačenošću čoveka u svet, on sebe nalazi u banalnoj realnosti (svakodnevici), svetu koji je izgubio svoj princip predstavljanja (metafiziku) i ostaje sam naspram zla, kao nepremostive praznine bez smisla; sam u strahotnom.
Jedan od trenutno najvećih živih američkih pisaca, Kormak Makarti, u svom kultnom romanu Krvavi meridijan ili večernje crvenilo na zapadu - objavljenom prvi put u Americi 1985. godine, a kod nas u izdanju BeoBooka 2009. godine - preispituje zlo u svoj svojoj ogoljenosti, sveprisutnosti i reverzibilnosti, kao neumitno stanje ljudske prirode. „Ne postoji život bez krvoprolića, ideja da se vrste mogu popraviti u nekom smislu i da svi mogu živeti u harmoniji, nameće se kao opasna“ (Makarti u intervjuu za New York Times, 1992). U „optičkoj demokratiji“ Makartijevih krajolika - „svim pojavama zaveštana je čudna izjednačenost... svako povlašćenje je plod hira, a čoveku i steni podaruje se neočekivana srodnost“ (KM, str. 226) - svet se otvara u redukovanoj iluziji, sa najmanje moguće atributa, ispražnjen i ogoljen do esencije. Međutim, to prazno sveta, pustinja očišćena od znakova i rasuta u mnoštvu fenomena (pojava), od kojih „ništa, ni pauk, ni vlat trave, nije moglo položiti pravo na prednost“, zapravo simulira njihovu prisnost i jedinstvo. Stvari koje od „samih svojih predznaka postaju višeznačne“ i koje su „toliko opterećene značenjem da im se oblik rastapa“, zamagljuju (usled „potencije“ njihovih mnogobrojnih značenja) ivice Makormakove pustinje (svet negacije, ultimativnog ništavila) u kojoj na prvi pogled nema ničeg na osnovu čega bi mogli da odmerimo čovekovo napredovanje. Privid decentralizacije (odsustva centralizujuće ili determinišuće logike), odnosno „zemlja koja je u svim pravcima podjednako zakrivljena“ – skriva svet kao metonimiju, čije su granice ništa drugo do čovekov opisani krug, u kojem je on jedini centar.
Makartijev revizionistički vestern, smešten u „mitsko“ doba Amerike posle američko-meksičkog rata, donosi istinitu priču (baziranu na istorijskim faktima, kao i na romantizovanim memoarima generala Semjuela Čemberlena) o grupi lovaca na indijanske skalpove Džona Džoela Glentona (po završetku američko-meksičkog rata, u kojem je učestvovao, angažovan od strane nekoliko meksičkih guvernera, Glenton postaje vođa paramilitarne, plaćeničke vojske, koja je imala za cilj da „zaštiti“ lokalno stanovništvo, ubijajući i pljačkajući sve pred sobom) paralelno sa fikcionalnom, „mitskom“ sudbinom neimenovanog protagoniste, „dečaka“ (the kid), odnosno njegove odiseje američkim jugozapadom (graničnim oblastima Teksasa i Meksika), kao i trenutak pridruženja Glentonovoj grupi ubica. Iako dečakova sudbna uokviruje čitav roman, koji se završava samo nekoliko stranica posle njegove smrti, kao odraslog (u kratkom narativnom pasusu sažeto je nekoliko godina života glavnog junaka), „čoveka“ (the man), Makarti u centar svog unuverzuma postavlja polulegendarnog „sudiju“ Holdena (pominje se samo kod Čemberlena i nigde više, ni u jednom izvoru). Holden je prikazan slično Čemberlenovom opisu, kao demonski humanista i filozof nasilja (bog rata), odnosno inspirator, kreator i svedok najraznovrsnijih vidova zločina, između ostalog i zločina pomenutih lovaca na skalpove. On se nameće kao sizeren Makartijeve apsolutne pustinje, tog apokaliptičnog settinga – metafore za najmračniji i najskriveniji deo ljudske prirode.
Subverzijom zapadnog mita, posebno ideologije o američkoj posebnosti (Manifest Destiny), autor Krvavog meridijana ili večernjeg crvenila na zapadu stvara moderan mit, u kojem zlo govori samo za sebe, a ne više u dualitetu sa dobrom, kao svojim komplementarnim parnjakom. Sukob dve mitske figure, „dečaka“ i „sudije“, razrešiće se u korist sudije. Bačen u napušteni svet redukovane iluzije (jednodimenzionalnog sveta zločina), dečak/čovek neće uspeti da ostvari svoj herojsko-mitski potencijal otpora zlu; mada kreće u svet iz nužde, kao neko ko ima sklonost ka prolivanju krvi ali ne i srce ubice (dečak pasivno prihvata zanimanja koja su tesno povezana sa nasiljem i dela u zlu pre svake svesti o njemu, slično mitskom junaku), odnosno poseduje mogućnost prevazilaženja vlastitog nedostatka (usuda), on ni u jednom trenutku, sem možda na kraju romana, neće napustiti egzistenciju pri njemu poznatom svetu. Bezimen i nepismen, lišen svake istorije, kako one lične, tako i svetske, Makartijev „dečak“ nužno završava u tragizmu nemogućnosti osvajanja vlastite povesti. Junak prestaje da bude mitski („dečak“ ne postaje heroj već - „čovek“), parodira se herojska potraga, a žrtvovanje gubi svaki smisao.
Iako nam pisac na samom početku romana skreće pažnju na dečaka (see the child), podvlačeći njegovu važnost i specifičnost, on se čini neuhvatljivim – nije krupan, oči neobično bezazlene, velike šake, bled i mršav – samo su neke od referenci koje nam malo govore o njegovom izgledu; takođe, redukovana perspektiva naratora u trećem licu blokira uvid čitaoca u psihu protagoniste. Dečak malo priča (kada je reč o dijalozima), da bi u određenim scenama, posebno grupnog nasilja, potpuno odsustvovao iz narativa. Recimo, nikada nije prikazano da je uzeo i jedan skalp. Zapravo, autor nas poziva i primorava da tragamo za onim što nedostaje predočenom svetu masovnih grobnica, najrazličitijih sakaćenja, skalpiranih i ugljenisanih leševa, kao i zločina nad decom, u kojem su žrtve i njihovi dželati dovedeni do neprepoznavanja. Zlo (otelotvoreno u liku Holdena) u Makartijevom svetu negacije i supremacije zla, u odsustvu drugog dela dualiteta, dobra, stupa u relaciju sa prazninom (dečak nestaje iz narativa, a njegov moralni kod/identitet ostaje ambivalentan) da bi se pokazalo u svoj svojoj ograničenosti i apsurdnosti, kao čisti događaj zločina, čija reverzibilnost (misli se na forme zla) nikada ne može da dovede do prevazilaženja stanja večne perpetuacije, bez mogućnosti pojave znaka preporoda.
Mistični „sudija“ odnosi prevagu nad „dečakom“, i na sadržinskom i na formalnom planu romana, potiskujući ga u drugi plan. Njegova abnormalna pojava, ćelavost po celom telu, neobično mladalačko lice, ogromno telo i sitne šake, fantastična sveprisutnost (svako u Glentonovoj četi tvrdio je da je sreo „tu bitangu crne duše“ na nekom drugom mestu), kao i poznavanje i memorisanje tekovina zapadne civilizacije (starih kultura, jezika, nauka, književnosti, istorije...), izdvojiće ga od okoline - sačinjene od belaca koji tragove svojih zločine maskiraju da liče na zločine indijanskih počinilaca i indijanaca, ogrnutih životinjskim kožama i delovima uniformi prethodnih vlasnika, sa cilindrima i kišobranima - i omogućiti mu da prema vlastitoj volji kreira pustoš između dva sveta (Teksasa i Meksika), koje su isto što i bele oblasti na starim mapama – „gde nema ničeg drugog od poznatog sveta, sem pretpostavljenjih vetrova“ (KM, str. 139) i njihove destrukcije, odnosno inteligencije zla. Holden obeležava duh jedne epohe u Americi (sredina 19. veka) i omogućava piscu da pored priče o zlu (njegovoj pojavnosti i suštini) napiše roman, koji bi se bavio načinom na koji se reprezentuje prošlost.
Čovekov pokušaj da shvati i predoči zlo možda se najlakše može analizirati kroz način na koji se odnosi prema prošlosti. Revizija istorije, sa ma koliko humanističkih pozicija kretala - a te pozicije Makarti oštro kritikuje - čak i kada računa na vremensku distancu, kao izgovor za što objektivnije sagledavanje onoga što se „zaista“ dogodilo, nije oslobođena ključnog pitanja sa kojim se zapadna misao suočava – da li se udaljavanjem od nekog čina proporcionalno smanjuje empatija, a samim tim i težina odigranog, bez obzira na čovekovu težnju da ne bude pristrasan i da se oslanja na istorijske fakte, kao i njegovu spremnost na samokritičnost? Svesavlađujuća praznina zaborava (Makartijeva metafora pustinjskog vetra) i njena erozivna priroda (destrukcija), odnosno inteligencija zla, delimično (a ponekad u potpunosti) onemogućava rekuperaciju tragova na osnovu kojih bi mogli da konstruišemo „istiniti“ narativ o prošlim događajima i delanju čoveka. I zato „sudija“, kao reprezent imperijalističkog Zapada, determinisanog pre svega naučnom i kapitalističkom logikom, svestan neophodnosti postojanja svedoka (trećeg lica, onog koji ima poslednju reč, tj. onog koji presuđuje), napušta uverenje da je ljudska sudbina datost i preuzima odgovornost nad svetom gospodareći njegovim kontekstima; on dopušta da stvar bude isto što i reč.
Arhiviranjem (precrtavanjem i beleženjem) prirodnog i istorijskog sveta u svoju knjižicu, Holden imputira red u haos, čime podražava odnos zapadne civilizacije prema Drugom, koji je uvek počivao na njenoj ambivalentnoj želji i da uništi i da se dopadne ili svidi potiranjem razlike – ekspanzijom, istrebljivanjem, porobljavanjem, pokrštavanjem, eksploatacijom, nametanjem vrednosti, potom uređivanjem (katalogizovanjem) i arhiviranjem fenomena „novog sveta“. Međutim, svestan nemogućnosti da se univerzum obuhvati u celosti, on je osuđen na selekciju, iz koje kao jedino rešenje proizlazi parcijalna, koliko toliko zadovoljavajuća destrukcija: „Okolne stene na svim zaklonjenim mestima bile su prekrivne drevnim crtežima, te se sudija uskoro bacio na precrtavanje... prikazivali su ljude, životinje, lov, bilo je čudnih ptica... zatim je ustao i komadom polomljenog rožnaca ostrugao jedan crtež, ne ostavljajući od njega traga osim izgrebanog mesta na kamenu“ (KM, st.158; struganjem najverovatnije bitnog crteža, koji mu omogućava da uništi značenje cele kompozicije). Sudija uništavanjem, odnosno „brisanjem iz ljudskog sećanja“ svega onoga što je ušlo u njegovu svesku, neće uspeti da ostvari do kraja svoj potencijal – prevaziđe reverzibilnost vlastitih činova i postigne željeni ideal potpunog izjednačenja egzistencije i njene reprezentacije, koji bi vodio mogućnosti da znakovi (sudijini crteži i slova) postoje sami za sebe, u vlastitoj ekonomiji, primoravajući reprezentaciju da stoji umestno originala.
U svom romanu Krvavi meridijan ili večernje crvenilo na zapadu Makarti potvrđuje da je količina zla u svetu nepromenjiva i konačna kroz istoriju, tj. ograničena na pojedinačnu epohu. Zlo se događa u događaju koji se ne može predvideti, a manifestuje se u dualitetu prema dobrom, kroz svoje pojave – zločine, nasilja, nesreće, korupcije, diskriminacije i zloupotrebe svih vrsta, suvišnosti (gubljenje mere), itd. Makartijevo poimanje zla vezuje se za svaki čin delanja kao izvor zla, što je blisko shvatanju zla u istočnim civilizacijama. Takođe, Makarti izražava sumnju u čovekovo demaskiranje iluzije zle realnosti, ostavljajući sudiju Holdena da bude njen jedini svedok. Iako ne postaje gospodar sveta, on se nameće kao gospodar njegovih parcijalnih konteksta. Iščitavajući prvu horsku pesmu iz Sofoklove Antigone, Hajdeger daje definiciju čoveka: „Biti ono što je najnezavičajnije, najstranije, najstrašnije, najstrahovitije jeste osnovna crta ljudske suštine u kojoj uvek i svagda moraju biti ucrtane sve ostale crte“.
Irena Javorski
