Mario Puzo je rođen u Njujorku gde je, po završetku vojne službe u drugom svetskom ratu, pohađao Njujoršku školu za socijalna istraživanja kao i Univerzitet Kolumbija. Njegov najprodavaniji roman Kum pojavio se nakon romana koje su kritičari veoma dobro ocenili: Tamna Arena (1955) i Srećni hodočasnik (1965). Godine 1978, izdao je roman Budale umiru, posle koga slede Sicilijanac (1984), Četvrti K (1991) i drugi nastavak iz njegove triologije o Mafiji, Poslednji Don (1996), koji je postao međunarodni bestseler kao i jedna od najgledanijih televizijskih mini-serija u 1997. godini. Mario Puzo je takođe napisao mnoge scenarije za filmove, kao što su Zemljotres, Supermen, sva tri Kum-a, za koje je dobio dve nagrade “Oskar” koje dodeljuje filmska akademija.
Poslednje tri godine svog života proveo je pišući svoj poslednji roman o Mafiji – Zakon ćutanja. Umro je jula 1999. godine, u svojoj kući na Long Ajlendu u Njujorku, u sedamdeset osmoj godini.
Amerigo Bonasera sedeo je u Njujorškom kriminalnom sudu broj 3 i čekao pravdu; osvetu nad ljudima koji su mu svirepo povredili kćer, koji su pokušali da je obeščaste.
Sudija, zastrašujuće krupan čovek, podvrnuo je rukave crne toge kao da namerava telesno da kazni dva mladića koji su stajali ispred njegovog stola. Ledeno lice zračilo mu je kraljevskim prezirom. Ali u svemu tome bilo je nečeg lažnog; Amerigo Bonasera je to osećao, ali nije uspevao da shvati.
„Poneli ste se kao najgori izrodi“, reče sudija oštro. Da, da, mislio je Amerigo Bonasera. Životinje. Životinje. Dvojica mladića kratko podšišane sjajne kose, s izrazom poniznog kajanja na svežim licima pravilnih crta, pokorno pognuše glave.
Sudija nastavi: „Ponašali ste se kao divlje zveri u džungli i sreća vaša što niste seksualno povredili tu jadnu devojku, inače bih vas poslao iza rešetaka na dvadeset godina.“ Sudija zastade, pogled njegovih očiju ispod impresivno gustih obrva podmuklo okrznu bledo lice Ameriga Bonasere, a zatim se spusti na svežanj izveštaja socijalnih službi. Sudija se namršti i slegnu ramenima kao da postupa protiv svoje prirodne želje. Zatim ponovo progovori.
„Ali zbog vaše mladosti, zbog vaše čiste prošlosti, zbog vaših dobrih porodica i zbog toga što zakon, u svom veličanstvu, ne teži odmazdi, ovim vas osuđujem na tri godine zatvora u kaznenoj ustanovi. Kazna je uslovna.“
Samo je četrdeset godina profesionalnog oplakivanja sprečilo da se snažni nemoćni bes i mržnja razliju licem Ameriga Bonasere. Njegova prelepa mlada kći još je u bolnici, slomljene vilice povezane žicom, a ove dve animales sada su slobodne? Sve je ovo bila farsa. Posmatrao je srećne roditelje kako se jate oko svojih milih sinova. Oh, sada su svi srećni, svi se sada smeše.
Crna kiselo-gorka žuč diže se u grlo Amerigu Bonaseri i pokulja mu kroz čvrsto stegnute zube. Izvadio je iz džepa belu platnenu maramicu i prislonio je na usne. Stajao je tako kad su dva momka slobodno krenula prolazom između sedišta, samouvereni i mirnih pogleda, ni ne pogledavši ga. Pustio ih je da prođu ne rekavši ni reč, pritiskajući na usta sveže oprano platno.
Sada su mu se približavali roditelji ovih animales, dvojica muškaraca i dve žene njegovih godina, ali više američki odeveni. Pogledali su ga, postiđenih lica, ali u očima im se video čudan, pobednički prkos.
Izgubivši kontrolu nad sobom, Bonasera polete ka prolazu i hrapavo povika: „Plakaćete kao što sam ja plakao – nateraću vas da plačete kao što su mene vaša deca naterala da plačem“, držeći sada platno na očima. Iza roditelja išli su advokati i gurali svoje klijente ispred sebe u zbijenu grupu; ona okruži mladiće koji su krenuli niz prolaz da zaštite svoje roditelje. Krupni sudski službenik brzo se pomače da zatvori red sedišta u kom je stajao Bonasera. Ali, to nije bilo neophodno.
Amerigo Bonasera je tokom svih godina provedenih u Americi verovao u red i zakon i to mu je pomoglo da napreduje. Sada se, iako mu je mozak bio natopljen mržnjom, iako su mu divlje slike samog sebe kako kupuje pištolj i ubija mladiće žuljale same kosti lobanje, okrenuo svojoj i dalje zbunjenoj ženi i objasnio joj: „Napravili su budale od nas.“ Zastao je, a zatim doneo odluku, više se ne plašeći cene. „Moramo da na kolenima zatražimo pravdu od don Korleonea.“
U raskošno nameštenom hotelskom apartmanu u Los Anđelesu, Džoni Fontejn bio je ljubomoran i pijan poput svakog drugog običnog muža. Ispružen po crvenom kauču, pio je viski direktno iz boce, a zatim ispirao ukus iz usta gurajući glavu u kristalnu posudu s vodom i kockicama leda. Bilo je četiri sata ujutru i po glavi su mu se motale pijane maštarije o tome kako će ubiti onu skitaru od svoje žene čim se bude vratila kući. Ako se ikada vrati. Bilo je prekasno da pozove prvu ženu i pita je za decu, a bilo mu je neugodno da zovne bilo kog prijatelja sada kada mu karijera klizi nizbrdo. Nekada bi bili oduševljeni i polaskani da ih pozove u četiri ujutru, ali sada ih je gnjavio. Čak se slabašno nasmešio samom sebi pomislivši kako su nekada, dok se peo ka vrhu, nevolje Džonija Fontejna očaravale neke od najslavnijih glumica Amerike.
Gutajući viski iz boce, najzad je čuo ključ svoje žene u bravi, ali nastavio je da pije sve dok nije ušla u sobu i stala pred njega. Bila mu je tako lepa, anđeoskog lica, mekih ljubičastih očiju, krhkog i nežnog, ali savršeno oblikovanog tela. Milioni muškaraca širom sveta bili su zaljubljeni u lice Margot Ašton. I plaćali da je vide na platnu.
„Gde si bila, do đavola?“, upita Džoni Fontejn.
„Jebala sam se“, reče ona.
Pogrešno je procenila njegovo pijanstvo. On skoči preko niskog stočića i zgrabi je za grlo. Ali tako blizu tog čarobnog lica, tih ljupkih ljubičastih očiju, njegov bes iščeze i on ponovo postade bespomoćan. Ona načini grešku, podrugljivo se nasmeši i vide njegovu pesnicu kako zamahuje. Vrisnu: „Džoni, ne po licu, snimam film!“
Smejala se. Udario ju je u stomak i ona pade na pod. On se pruži po njoj. Osetio je njen mirišljavi dah dok se borila za vazduh. Udarao ju je pesnicom po mišicama i čvrstim mišićima svilenkastih preplanulih nogu. Tukao ju je kao što je nekada tukao drsku manju decu, davno, dok je bio tvrdi šiparac u njujorškoj Paklenoj Kuhinji. Bolna kazna koja ne unakažava trajno, ne ostavlja rasklimane zube ni slomljen nos.
Ali nije je udarao dovoljno jako. Nije mogao. A ona mu se kikotala. Ležala je na podu raširenih ruku i nogu, brokatne haljine zadignute iznad bedara, izazivala ga je: „Hajde, gurni ga. Nabij ga unutra, Džoni, to je ono što zapravo želiš.“
Džoni Fontejn ustade. Mrzeo je ovu ženu na podu, ali njena lepota bila je čarobni štit. Margot se zakotrlja i baletskim skokom nađe na nogama, oči u oči s njim. Zaigrala je poput deteta i stala da skandira: „Meni nije ništa, meni nije ništa.“ Zatim gotovo tužno, svečano lepa, reče: „Jadno glupavo kopile, biješ me u stomak kao klinac. Oh, Džoni, zauvek ćeš ostati glupi romantični žabar, čak i ljubav vodiš poput klinca. Još misliš da je tucanje zaista kao u onim ljigavim pesmicama koje si nekada pevao.“ Zatresla je glavom i rekla: „Jadni Džoni. Zbogom, Džoni.“ Otišla je u spavaću sobu i on je ču kako okreće ključ u bravi.
Džoni sede na pod i zagnjuri lice u ruke. Obuzimao ga je mučni, ponižavajući očaj. A onda ga ulična tvrdoća pomoću koje je preživeo u džungli Holivuda natera da podigne slušalicu i pozove kola da ga odvezu na aerodrom. Ima jedna osoba koja može da ga spase. Vratiće se u Njujork. Otići će jedinom čoveku čiji su mu moć i mudrost bili potrebni i u čiju ljubav je još verovao. Svom Kumu Korleoneu.