"Na Cvetnu nedelju, godinu dana posle Velikog rata protiv Santadiovih, don Domeniko Klerikucio proslavljao je krštenje dvoje dece svoje krvi i doneo najvažniju odluku u svom životu. Pozvao je sebi najvažnije šefove Porodica, kao i Alfreda Gronevelta, vlasnika hotela ?Ksanadu? u Vegasu, i Dejvida Redfeloua, koji je izgradio ogromno carstvo droge u Sjedinjenim Državama. Svi su, u nekom stepenu, bili njegovi partneri.
Šef sada najmoćnije mafijaške Porodice u Americi, don Klerikucio je nameravao da prividno preda tu moć. Bilo je vreme za drugačiju igru; ocigledna moć postala je preopasna. Ali i odricanje od moći je takođe bilo opasno. Morao je to da izvede sa krajnje veštom dobroćudnošću i ličnim uticajem. I morao je to da izvede na sopstvenom terenu.
Imanje Klerikucio u Kuogveu širilo se na osam hektara okruženih zidom od crvenih cigala visokim tri metra sa bodljikavom žicom i elektronskim senzorima. Osim vile i domova trojice njegovih sinova, na imanju je bilo i dvadeset malih kuća za odane sluge Porodice.
Pre dolaska gostiju Don i njegovi sinovi seli su za sto od kovanog gvožđa u vrtu iza vile. Najstariji, Đorđo, imao je male, smele brkove, bio je visok i vitak na način engleskog džentlmena, što je naglašavao noseći odeću šivenu po meri. Imao je dvadeset sedam godina, bio je ćutljiv, divlje oštrouman i zatvorenog lica. Don je obavestio Đorđa da će se on, Đordo, upisati u Poslovnu školu ?Varton?. Tamo će naučiti sve pojedinosti o tome kako se krade novac ostajući u granicama zakona.
Đorđo se nije raspravljao sa svojim ocem; ovo je bio kraljevski ukaz, a ne poziv na raspravu. Klimnuo je u znak pokornosti.
Don se zatim obratio svom nećaku, Džozefu ?Pipiju? De Leni. Don je voleo Pipija koliko i svoje sinove, ne samo zato što ih je vezivala krv ? Pipi je bio sin njegove pokojne sestre ? nego i zato što je Pipi bio onaj veliki general koji je porazio divljaka Santadija.
?Ti ćeš otici u Vegas i nastanićeš se tamo?, rekao je. ?Pazićeš na naše interese u hotelu ?Ksanadu?. Sada, kad se naša Porodica povlači iz poslova, tamo neće biti mnogo posla. U svakom slučaju, ostaješ porodični Čekić?.?
Video je da je Pipi nesrećan i morao je da iznese svoje razloge.
?Tvoja žena, Nelini, ne može da živi u atmosferi Porodice. Ona ne može da živi u Enklavi Bronksa. Suviše je različita. Neće nikada biti prihvaćena. Morate da gradite svoj život daleko od nas.? Sve ovo je bilo istina, ali Don je imao druge razloge. Pipi je bio veliki heroj i general porodice Klerikucio, i ako ostane ?gradonačelnik? Bronksa, biće previše moćan za Donove sinove kada jednom njega više ne bude.
?Bićeš moj Bruglione* na Zapadu?, rekao je Pipiju. ?Obogatićeš se. Ali, tamo ima važnog posla.?
Dao je Pipiju tapiju na kuću u Las Vegasu. Zatim se Don okrenuo svom najmlađem sinu, Vinsentu, mladiću od dvadeset pet godina. On je bio najniži od sve dece, ali građen kao kamena kapija. Malo je govorio i imao je meko srce. Pored svoje majke naučio je da sprema sva italijanska seljačka jela, i vrlo je gorko plakao kada im je majka umrla mlada.
Don mu se nasmešio. ?Treba da odlučim o tvojoj sudbini?, reče, ?i da te pošaljem na pravi put. Otvorićeš najbolji restoran u Njujorku. Nemoj štedeti novca. Želim da pokažeš Francuzima šta je prava hrana.? Pipi i ostali se nasmejaše, čak se i Vinsent nasmešio. Don mu se osmehnu. ?Ici ćeš na godinu dana u najbolju školu kuvanja u Evropi.?
Vinsent, iako zadovoljan, progunđa: ?Čemu oni mogu da me nauče??
Don ga oštro pogleda. ?Tvoji špageti mogu da budu bolji?, reče. ?Ali glavni cilj je da naučiš kako se vode finansije takve kuće. Ko zna, možda ćeš jednog dana posedovati lanac restorana. Đorđo ce ti dati novac.?
Don se najzad okrenu Pitiju. Piti je bio srednji i najveseliji njegov sin. Bio je vrlo privlačan, u dvadeset šestoj je ličio na dečaka, ali Don je znao da je on prava slika sicilijanskih Klerikucija.
?Piti?, reče Don. ?Sada kada Pipi ide na Zapad, ti ćeš biti gradonačelnik Bronksa. Snabdevaćeš sve vojnike porodice. Osim toga, kupio sam ti građevinsku kompaniju, veliku. Popravljaceš oblakodere po Njujorku, gradićeš kasarne za Državnu policiju, asfaltiraceš gradske ulice. Taj posao je siguran, ali očekujem da kompaniju napraviš zaista značajnom. Tvoji vojnici će imati zakonit posao, a ti ćeš zaraditi mnogo novca. Prvo ćeš da šegrtuješ kod čoveka čija je kompanija sada. Ali zapamti: tvoja prva dužnost je da snabdevaš vojnike Porodice i komanduješ njima.? Don se okrenu Đorđu.
?Đordo?, reče Don. ?Ti ćeš biti moj naslednik. Ti i Vini nećete više učestvovati u opasnim poslovima Porodice, osim kada je krajnje neophodno. Moramo da gledamo unapred. Tvoja deca, moja deca i mali Dante i Krocifiksio ne smeju da rastu u ovakvom svetu. Bogati smo, ne moramo više da se izlažemo riziku kako bismo zaradili za svagdašnji hleb. Naša Porodica ce od sada služiti samo kao finansijski savetnik drugim Porodicama. Pružacemo im političku podršku, izglađivati njihove nesporazume. Ali, da bismo u tome uspeli, moramo da imamo adute u rukavu. Moramo da imamo vojsku. I moramo da štitimo novac svih njih, a za to će nam oni dati da se omastimo.?
Zastao je. ?Za dvadeset, trideset godina svi mi ćemo se utopiti u zakoniti svet i uživaćemo u našem bogatstvu bez straha. Ova dva dečaka koje danas krštavamo nikada neće morati da čine naše grehe niti da podnose naše rizike.?
?Zašto onda da držimo Bronks?? upita Đorđo.
?Nadamo se da ćemo jednog dana biti sveci?, reče Don. ?Ali ne mučenici.?
Na Cvetnu nedelju, godinu dana posle Velikog rata protiv Santadiovih, don Domeniko Klerikucio proslavljao je krštenje dvoje dece svoje krvi i doneo najvažniju odluku u svom životu. Pozvao je sebi najvažnije šefove Porodica, kao i Alfreda Gronevelta, vlasnika hotela “Ksanadu” u Vegasu, i Dejvida Redfeloua, koji je izgradio ogromno carstvo droge u Sjedinjenim Državama. Svi su, u nekom stepenu, bili njegovi partneri.
Šef sada najmoćnije mafijaške Porodice u Americi, don Klerikucio je nameravao da prividno preda tu moć. Bilo je vreme za drugačiju igru; očigledna moć postala je preopasna. Ali i odricanje od moći je takođe bilo opasno. Morao je to da izvede sa krajnje veštom dobroćudnošću i ličnim uticajem. I morao je to da izvede na sopstvenom terenu.
Imanje Klerikucio u Kuogveu širilo se na osam hektara okruženih zidom od crvenih cigala visokim tri metra sa bodljikavom žicom i elektronskim senzorima. Osim vile i domova trojice njegovih sinova, na imanju je bilo i dvadeset malih kuća za odane sluge Porodice.
Pre dolaska gostiju Don i njegovi sinovi seli su za sto od kovanog gvožđa u vrtu iza vile. Najstariji, Đorđo, imao je male, smele brkove, bio je visok i vitak na način engleskog džentlmena, što je naglašavao noseći odeću šivenu po meri. Imao je dvadeset sedam godina, bio je ćutljiv, divlje oštrouman i zatvorenog lica. Don je obavestio Đorđa da će se on, Đorđo, upisati u Poslovnu školu “Varton”. Tamo će naučiti sve pojedinosti o tome kako se krade novac ostajući u granicama zakona.
Đorđo se nije raspravljao sa svojim ocem; ovo je bio kraljevski ukaz, a ne poziv na raspravu. Klimnuo je u znak pokornosti.
Don se zatim obratio svom nećaku, Džozefu “Pipiju” De Leni. Don je voleo Pipija koliko i svoje sinove, ne samo zato što ih je vezivala krv – Pipi je bio sin njegove pokojne sestre – nego i zato što je Pipi bio onaj veliki general koji je porazio divljaka Santadija.
“Ti ćeš otići u Vegas i nastanićeš se tamo”, rekao je. “Pazićeš na naše interese u hotelu ‘Ksanadu’. Sada, kad se naša Porodica povlači iz poslova, tamo neće biti mnogo posla. U svakom slučaju, ostaješ porodični ‘Čekić’.”
Video je da je Pipi nesrećan i morao je da iznese svoje razloge.
“Tvoja žena, Nelini, ne može da živi u atmosferi Porodice. Ona ne može da živi u Enklavi Bronksa. Suviše je različita. Neće nikada biti prihvaćena. Morate da gradite svoj život daleko od nas.” Sve ovo je bilo istina, ali Don je imao druge razloge. Pipi je bio veliki heroj i general porodice Klerikucio, i ako ostane “gradonačelnik” Bronksa, biće previše moćan za Donove sinove kada jednom njega više ne bude.
“Bićeš moj Bruglione* na Zapadu”, rekao je Pipiju. “Obogatićeš se. Ali, tamo ima važnog posla.”
Dao je Pipiju tapiju na kuću u Las Vegasu. Zatim se Don okrenuo svom najmlađem sinu, Vinsentu, mladiću od dvadeset pet godina. On je bio najniži od sve dece, ali građen kao kamena kapija. Malo je govorio i imao je meko srce. Pored svoje majke naučio je da sprema sva italijanska seljačka jela, i vrlo je gorko plakao kada im je majka umrla mlada.
Don mu se nasmešio. “Treba da odlučim o tvojoj sudbini”, reče, “i da te pošaljem na pravi put. Otvorićeš najbolji restoran u Njujorku. Nemoj štedeti novca. Želim da pokažeš Francuzima šta je prava hrana.” Pipi i ostali se nasmejaše, čak se i Vinsent nasmešio. Don mu se osmehnu. “Ići ćeš na godinu dana u najbolju školu kuvanja u Evropi.”
Vinsent, iako zadovoljan, progunđa: “Čemu oni mogu da me nauče?”
Don ga oštro pogleda. “Tvoji špageti mogu da budu bolji”, reče. “Ali glavni cilj je da naučiš kako se vode finansije takve kuće. Ko zna, možda ćeš jednog dana posedovati lanac restorana. Đorđo će ti dati novac.”
Don se najzad okrenu Pitiju. Piti je bio srednji i najveseliji njegov sin. Bio je vrlo privlačan, u dvadeset šestoj je ličio na dečaka, ali Don je znao da je on prava slika sicilijanskih Klerikucija.
“Piti”, reče Don. “Sada kada Pipi ide na Zapad, ti ćeš biti gradonačelnik Bronksa. Snabdevaćeš sve vojnike porodice. Osim toga, kupio sam ti građevinsku kompaniju, veliku. Popravljaćeš oblakodere po Njujorku, gradićeš kasarne za Državnu policiju, asfaltiraćeš gradske ulice. Taj posao je siguran, ali očekujem da kompaniju napraviš zaista značajnom. Tvoji vojnici će imati zakonit posao, a ti ćeš zaraditi mnogo novca. Prvo ćeš da šegrtuješ kod čoveka čija je kompanija sada. Ali zapamti: tvoja prva dužnost je da snabdevaš vojnike Porodice i komanduješ njima.” Don se okrenu Đorđu.
“Đorđo”, reče Don. “Ti ćeš biti moj naslednik. Ti i Vini nećete više učestvovati u opasnim poslovima Porodice, osim kada je krajnje neophodno. Moramo da gledamo unapred. Tvoja deca, moja deca i mali Dante i Kroćifiksio ne smeju da rastu u ovakvom svetu. Bogati smo, ne moramo više da se izlažemo riziku kako bismo zaradili za svagdašnji hleb. Naša Porodica će od sada služiti samo kao finansijski savetnik drugim Porodicama. Pružaćemo im političku podršku, izglađivati njihove nesporazume. Ali, da bismo u tome uspeli, moramo da imamo adute u rukavu. Moramo da imamo vojsku. I moramo da štitimo novac svih njih, a za to će nam oni dati da se omastimo.”
Zastao je. “Za dvadeset, trideset godina svi mi ćemo se utopiti u zakoniti svet i uživaćemo u našem bogatstvu bez straha. Ova dva dečaka koje danas krštavamo nikada neće morati da čine naše grehe niti da podnose naše rizike.”
“Zašto onda da držimo Bronks?” upita Đorđo.
“Nadamo se da ćemo jednog dana biti sveci”, reče Don. “Ali ne mučenici.”
