Lazareve lestve

08.02.04

Čovek nije sasvim izgubio ljudskost, načelo ljubavi očuvano je u svakom pojedincu

U bogatom izboru zbirki poezije u prošloj godini književna kritika u sam vrh stavlja nekoliko njihovih autora koji su se, ipak, izdvojili svojim izuzetnim pesničkim rukopisom. To će pokazati i prve nedelje u ovoj, 2004, u kojima su ti pesnici dobili i naša izuzetno ugledna književna priznanja.

Uskom krugu najboljih pripada i Zlata Kocić, pesnikinja suptilnih stihova, bogatih asocijacijama. Spev „Lazareve lestve” u izdanju „Gutenbergove galaksije” iz Beograda dobio je upravo ovih dana „Zmajevu” nagradu za najbolju knjigu poezije u 2003.

Jedan od naših najistaknutijih savremenih pesnika, Miodrag Pavlović, u strofama „Lazarevih lestvi” pronalazi nezadrživ prodor pesničke izvornosti, poredeći Zlatu Kocić sa velikanima poput Laze Kostića i Momčila Nastasijevića, ili možda još nekim od nadahnutih pesnika poslednjih decenija...

Kako su i koliko dugo nastajale„Lazareve lestve?”

- Tokom pet-šest godina, ciklus po ciklus: upravo lestvično. Život kao da je doturao znakove da budu prevedeni u novu realnost. A ta fiktivna realnost prestizala je stvarnost, najavljivala životne zaokrete. Ovo ulančavanje je, uz razrešenja, otkrivalo i nemoći. Nemoć pred nepojamnim kao što je rat, mržnja, smrt, na primer. Nemoć pred nesagledivim: kuda to srlja današnji čovek? U šta se pretvaramo, u strašila? Jesmo li se doista opredelili za trulež? Kakav je zadatak pred svakim od nas? Umesto odgovora stizale su znakovite poruke samog života, pomoć bližnjih kad toga i nisu bili svesni: sve se povezivalo i slagalo u celinu.

Načelo svetosti

Da li zbog toga ovu Vašu knjigu smatrate sabornom?

- Da, ali težište je na sledećem. U ranijim mojim knjigama je sabirno ime za čoveka bilo - Begunac (potukač; starozavetna oznaka). Begunca sam potom preimenovala u božjaka. U „Lestvama”, božjak dobija ime Lazar (novozavetna oznaka). Lazar je takođe sabirno, saborno ime. Lazar je svako od nas, i svi smo zajedno - Lazar. Prema hebrejskom, Lazar znači Bog pomaže. Ako čuvamo naš starinski pozdrav (Pomaže Bog!), čuvamo i svakodnevno podsećanje na vaskrsenje Lazarevo, na izlivanje božjeg čovekoljublja na nas. Kao i sećanje na drugog, ubogog Lazara, koji stiče večni život za razliku od sebičnog bogataša (ovo je i metafora o duhovnom bogatstvu koje znači život samo ako se deli sa drugima).

Da li naš jezik čuva ta sećanja i neposredno?

- I te kako. Lazar i lazaron kod nas su sinonimi za prosjaka, božjaka, bogalja. Isto kao i lazarka, lazarkinja - žensko načelo tu je ravnopravno. I lazarica koja, odevena u mušku odeću, predvodi lazaričku povorku - takođe je lazar. Lazarica je i crkva posvećena knezu Lazaru, a i narodna pesma; lazarkinja, lazarica je i lekovita biljka. U Lazaru se sustižu zemlja i nebo: laz, lazbina, lazina (međa, krčevina, uzan planinski prolaz, humka...), mineral lazurit, lazaret, ali i lazur (plava nebesna dubina). Ključ i kalauz u žargonu su - lazar. Lazila su skele, gimnastičke lestve, da ne govorimo o drugim izvedenicama od glagola laziti. (Freske i ikone prikazuju ustalog Lazara u belim povojima, kao novorođenče.) Lazar kao da je neka drevna šifra za onog koji leže, lazi, uzlazi. Narodni pevač je u kosovskoj tragediji očito prepoznavao i blagodat otelovljenja te šifre: u liku kneza Lazara, novozavetna priča obnovljena je u našem nacionalnom biću. Ali sve ovo služi mi samo kao polazište. Ključan je pokušaj sagledavanja današnjeg čoveka kao Lazara (da li umrtvljenog, da li uspavanog, ogubanog, u lazaretu, tek - treba ga buditi!). U osnovi, u „Lestvama” se posmatra tragično udaljavanje današnjeg čoveka od načela svetosti, od ideje o postupnom uspinjanju ka njoj, od budnosti nad stupnjevima duhovnih spoznaja i stanja. Nije akcenat na nacionalnom.

Otkud upravo takvo sagledavanje današnjeg čoveka?

- Verovatno iz potrebe da se ublaži raspuklina koju danas zovemo raskolom moderne svesti i praiskonskog stanja bića. Uverena sam da zalog praiskonskog i celovitog, zapreten u čoveku, i danas možemo oživeti, i da nam mimo tog dubinskog dosluha isceljenja i nema. Koliko god bilo bolno, moramo skidati skorele ljušture zarad postupnog oslobađanja bića, zarad duhovnog pomeranja, uzrastanja. Likovi u „Lazarevim lestvama”- božjak, pisar, lazarećanin, strašilo - jesu i zasebno, ali jesu i u Jednom: u Lazaru, u Bogu. I ličnosti, i slojevi jedne ličnosti. Kao i Martamarija: Marta i Marija, simboli približavanja Bogu kroz brigu o donjem, zemaljskom, i gornjem, uzvišenom -žive u svakom od nas. Pokušala sam da te slojeve razlistavam, otud i višeglasje i neposredan govor. Računam s prihvatanjem ove polifone postavke koja, razume se, nije sama sebi cilj: suštinski napor usmeren je na praćenje postupnosti čovekove spoznaje i duhovnog rasta.

Lepota i sklad

Da li je to put kojim ide pesnik?

- Da, to je pesnikov teren, pokušaj prepoznavanja suštastvenih poruka i njihovog daljeg prodevanja.

Polazim od uverenja da sve što postoji i što se dešava ima nekog smisla. Pa i današnje vreme - ubrzano, haotično, dehumanizovano -bombarduje nas teškim formulama i sav smisao je verovatno u tome da im smisao tražimo. Da uživljavanjem u taj smisao otkrivamo one konstante na kojima se svet dosad održavao, koliko god one danas bile prepokrivene ili preoblikovane. Za mene nije fraza da svet počiva na ljubavi, da je ljubav vezivno tkivo, kohezioni princip koji sve povezuje. Iako je više nego očigledno da se čovek prepušta zavodljivim, razornim silama suprotnim ljubavi; iako smo svesni da emotivni razvoj čovečanstva stagnira dok fantastični tehnološki razvoj jeste mač sa dve oštrice - verujem da čovek nije sasvim izgubio ljudskost i da je načelo ljubavi očuvano u svakom pojedincu. Poznat je fenomen ponašanja pojedinca u masi i izvan nje: dovoljno je izdvojiti čoveka pa da njegova agresivnost splasne i da se ukaže slabo stvorenje željno pažnje i ljubavi. U takvog pojedinca se uzdam: u njegovu sposobnost da se suoči sa svojim pogreškama i da postaje bolji.

Šta nas čini boljima?

- Najboljima nas uvek čini ljubav (prema čoveku, svetu, Bogu). Revitalizacijom ljubavi u čoveku obnavljaju se i sve druge vrednosti, i sam svet. To i jeste predmet moga pevanja, jer tema opšteg vaskrsenja za nas je nedostižna: pokušavam da se bavim malim vaskrsenjem - duhovnim preporodom pojedinca, oživljavanjem duhovno mrtvog pomoću vere ili ljubavi bližnjeg. Da ukažem na zagluhnutost naših ušiju, jer prvi uslov buđenja je - da se čuje sam poziv ustani. Naša svakodnevica puna je malenih znakova, u kojima se mogu naslutiti velike poruke. I to što svakodnevno upisujemo u prostoru krst ležeći pa ustajući - i to je možda mali obrazac, priprema za neku veliku kosmičku zakonitost koja nam je nedostupna dok smo omeđeni vremenom i prostorom.

Pesnik Miodrag Pavlović ističe Vaše duhovno posvećenje jeziku. Koje su nepoznanice jezika pred piscem? Da li one leže u Vašoj zapitanosti koja ide od praiskonskog, kolektivnog nesvesnog, do današnjeg samotnog Ja - pojedinca?

- Zahvalna sam Miodragu Pavloviću, od koga učim, na podršci kao i na spevu „Divno čudo”, iz kog je izbila i neka klica za moj spev. Da, i jezik je čudo, on izmiče našem poimanju. To je živa srž prapočetka, u magmatičnom previranju punom... dubokih zakonitosti! U poeziji se briga o jeziku podrazumeva, trebalo bi da je prirodna i zapitanost o kojoj govorite. Privlači me poniranje u smislove drevnih tekstova, osvajaju me lepotom i skladom. Visoka metaforičnost čini ih suštom poezijom, njihovu gustu mudrost danas kao da i nismo kadri da ispijamo. Jezik je pečat duha, odgonetati ga znači odgonetati postojanje. Od Hlebnjikova sam najbolje naučila da osluškujem smisao ne samo reči već i njenog korena - da se tako okrećem budućnosti: kroz jezik i u jeziku postojimo i opstajemo. Ako se današnji nevoljnik mahom okrenuo od poezije, to je bolest vremena, a bolesti se leče. Jedan lek smo spomenuli - lazarkinju - lazaricu: listovi jajastog oblika, levkasti beli cvetovi, prijatan miris. Lek za živo u kosti - protiv truleži kostiju!

Anđelka Cvijić

17.03.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Zlata Kocić, pesnikinja, prevodilac, esejist, od svoje prve pesničke zbirke opredeljena je za cikluse pesama i njihovo organizovanje u celinu. Knjigama Klopka za senku, Oro oko grotla, Rebro, Gnezdo i kupola, Polog, Vazdušne freske - obogatila je književnu kulturu prethodne decenije. Za najnoviju knjigu pesama, Lazareve lestve, objedinjenih na temu Lazarevog vaskrsenja, nagrađena je Zmajevom nagradom Matice srpske.
Književni jezik Zlate Kocić posebna je polifonija staroslovenskih arhaizama u smelim kombinacijama savremenog jezika i nosi u sebi snažne vibracije koje na mahove dočaravaju slike, milozvuke, brujanje prirode. Preobilje reči meškolji se i preliva iz strofe u strofu. Cela poema ključa metaforama, a svako, i najmanje biće (biberče, svitac, slavuj), ravnopravno egzistira u zbirci. U megalopolisu Lazarevih lestvi vri kao u mravinjaku, a opet - sve je u usklađenom duhovnom disanju i međusobnom prožimanju. Ličnosti i likovi iz Novoga zaveta, žitija svetaca i liturgijskog pojanja kao i srpske istorije, vešto su utkani u savremen kontekst nemilih ovovremenih događaja i jedne Lazareve subote kada su istovremeno padali sneg i bombe. Neprirodnost i jednog i drugog događaja tematska su nadgradnja biblijskim natprirodnim motivima. Prepoznatljivi su, okosnica je priprema i iščekivanje Lazarevog vaskrsenja, a pesnikinja je na kraju knjige dodala i mali rečnik za bolje razumevanje smisla, naslovivši ga “Sa pisarevih listića”.
Lestve koje Zlata Kocić slaže, prečku po prečku, u svakom posebnom ciklusu (Lazaret, Glas uže, Lazur), a uvek s istom preporukom: Siđi u svoje srce, - putanja su kojom metafizički nadvladava moderan, apokaliptički Lazaret svakodnevice i kači se za jedinu izvesnost smisla svakog novog koraka - za naizgled nedohvatne, nebeske sfere. Ako se rasplet oko Vaskrsa i ne čini tako ekstatičnim u odnosu na uzvodni tok poeme - to je zbog njegove kosmogonijske upletenosti u spiralnu strukturu lestvi - gde se na odmorištima poetskih potcelina, nakon zagledanja u svoja tamna ogledala - duša odmara u predukusu gozbe za koju se priprema.
Svilene lestve kojima je pre 600 godina knez Lazar obeležio put srpskoj istoriji, čije su prečke danas natrule, pesnikinja monaškom posvećenošću obnavlja - pronoseći duhovnu struju duboko misaone poezije, čiji je oslon u molitvenom kodu kojim treperi sva tvorevina Zlate Kocić. “Čiji su ono dvorovi/ u blagom sjaju usnuli./ Dižeš li kapke travnate,/ vidiš li okom sklopljenim -/ posluga sneva sunčeva, /snevaju vrle zvanice,/ snevaju hori zvezdani./ Iz čista mira, iz čista/ ka tebi trube glasničke/ razbudnu prašku razveju/ sejući pojne kvazare:/ vstani mi, vstani, Lazare.”

Julija Kapornjai

18.09.03 NIN

U podnaslovu sedme pesničke knjige Zlate Kocić - nanizani su, uz to, u poetesinoj bibliografiji izvanredni pripevi i priređivački poduhvati - stoji spev. Sklopljene su Lazareve lestve iz tri pevanja; prvo i završno sadrže šest, odnosno sedam dugih i višedelnih pesama, a središnje je jedna, metrički ritamski autonomna pesma sa sedam strofa. Spev odista oživotvoruje objedinjujuću zamisao, pevanja na svoj način proizlaze jedno iz drugog, pa se i obrisi “priče” mogu naslutiti. Čak bi se i epski junak mogao identifikovati. Pri svemu, rasponi ovog teksta su najvećma iz moderne lirike baštinjeni.

Hrišćanska (objedinjujuća) tema speva ishodi iz ideje neophodnosti samoispitivanja, očišćenja i pokajanja. Iskupljenja koje, u krajnjoj konsekvenci, vodi poništenju smrtnosti (vaskrsenju), obnovi života u duhu i u večnosti.

Razvija se rečena tema u prvom i u trećem pevanju (“Lazaret” i “Lazur”) saglasno učenju apostola pokajanja Isaka Sirina koje nalaže da se “lestvica za penjanje u carstvo Božije” nađe u sopstvenom srcu.

A to će reći da Zlata Kocić, zapravo, peva vidove i, možemo reći, etape dubinskog, duhovnog i duševnog, samosagledavanja. Kroz njih prolaze kako starozavetni Lazar (u prvom pevanju), tako i srednjovekovni naš knez Lazar (u završnom), likovi sa mnogim drugim sjedinjeni da reprezentuju u greh ogrezao ljudski rod. Pokrenuti pozivom odozgo (“otkrivajte, čistite svoje rane”), oni teže da spoznaju vaskrsnu misao, da dosegnu “livadu bez obruba”.

Ispevani čistim lazaričkim zvukom, sliveni u bruj hora koji na kraju svake strofe poziva “Vstani mi, vstani Lazare”, pripevi središnjeg pevanja (“Glas, uže”) doimaju se kao poetički kontrapunkt koji harmonizuje mnogoglasje, smiruje kakofoniju narativnog toka. U isti mah, pripevi prizivaju iskustvo kalektiva (folklorno iskustvo, takođe), kao i duh sabornosti ne bi li smo se oduprli svekolikoj dezintegraciji i padu. Jer, “poskitana noga begunčeva” je - kaže se u trećem pevanju - “niz vrleti svikla na smer neželjen, tako da je uspinjanje uslovljeno samopregorom i dugotrajnim oslobađanjem od grešnosti, smernošću i nesebičnošću. I, dakako, besprizivnim verovanjem u Tvorčevu promisao. Spev se, kako god bilo, finalizuje “slutnjom osunčanja”, Lazarevim ustajanjem iz mrtvih i “obretenijem duše” (u ovom slučaju, duše kneza Lazara) koja se uznosi u visine. U okrilje sveopšte i večne svetlosti i harmonije.

Primerena nadahnuću (religijskom), temi, pa i množini citata iz Starog i Novog zaveta (i ne samo otud), zvučanja i sazvučja speva obiluju arhaičnim tonovima, “vuku” na drevnost. Posredi je, međutim, stvaralačka sinteza: vremena se u poetskom tekstu sjedinjuju, iskon se prelama u ovovremenom zbivanju.

Unutar čudesno razmaknutih međa jednog dana, Lazareve subote, pesnikinja je oživela metaforički Lazaret (karantin) oko koga nema dilema. To je naš svet, naše doba, pa i naš istorijski čas. U jednoj ravni prvog i trećeg pevanja figurativna energija pesničkog jezika gradira doživljaj rušenja našeg sveta: tragična epizoda NATO-bombardovanja podstiče apokaliptične slike koje nagoveštavaju “probno stanje za Had”... Modernoj lirici je, isto tako, svojstveno i (auto) poetičko iskazivanje. “Grešni pisar”, ili neka od više njegovih alternacija se, tako, razvojem speva natpevava “s bušilicom, s mitraljezom”, pita se da li je dorastao odgovornom zadatku da “probudi usnule” i kako da uobliči ono što mu je dano da spozna, sumnja u svrhovitost svog poslanja. Njegovi su iskazi poetički i, u ovom slučaju, ništa manje moralistički.

Hoće se, dabome, naglasiti da su Lazareve lestve pesnički govor iz našeg vremena. Poetski tekst je smisaono višeslojan, a delovi celine računaju sa dejstvom konteksta. Izraz je zgusnut i aluzivan, a citati u funkciji značenja.

Vrlo je verovatno da je ovaj spev stvaralačka sinteza pesničkog iskustva Zlate Kocić, a u dananjoj našoj poeziji je, sasvim izvesno, delo izuzetne osobenosti i vrednosti. U žanrovskom i formalnom pogledu, koliko i po meri aktiviranog dara, pesničkih veština i znanja... Ukratko, jedinstven pesnički poziv na osvešćenje i obnovu ljudskosti u najsloženijem i najtananijem značenju reči, na povratak vanvremenim standardima.

Bogdan A. Popović

08.05.03 Politika

Biblioteka "Pesma neprestana" beogradskog izdavaca "Gutenbergova galaksija" obogacen je još jednom knjigom, spevom Zlate Kocic "Lazareve lestve". U istoj ediciji do sada su izašla dva speva, "Divno cudo" Miodraga Pavlovica, i "Spev o vojevanju Igorovom" (na staroruskom, i u prevodu na srpski jezik).

Ediciju "Pesma neprestana" ureduje Miodrag Pavlovic kao gost-urednik, a o knjizi stihova Zlate Kocic ima izuzetno mišljenje: "Ova je poema jedan od vrhunaca naše savremene poezije i vrhova naše tradicije", kaže ugledni pesnik. Spev Zlate Kocic gotovo da izmice interpretaciji, i nudi mnogobrojne mogucnosti da bude tumacen, mišljenje je Pavlovica. Mnogobrojni su i planovi na kojima se misao pesnikinje krece, kao i izvori jezika, od modernih poetika do naše najdublje tradicije. Jednom recju, ocenjuje Pavlovic, "Lazareve lestve" su najnoviji glas naše pesnicke iskoni.

Zlata Kocic, naš poznati pesnik, prevodilac, esejista i urednik, radila je, prema sopstvenim recima, na spevu "Lazareve lestve" više od pet godina. Užas i besmisao rata bili su ti koji su je okrenuli ka vecnim temama, onim patnje, iskupljenja i vaskrsnuca.

A. C.