Melod na vodi

06.08.09 Koraci

Melod na vodi je osma pesnička knjiga Zlate Kocić.Prethodile su joj: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla(1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Polog (1999),Vazdušne freske (1999) i Lazareve lestve (2003). Sa-stoji se iz osam ciklusa: Reljef, Ponornica, uskličnik,Platan, Susret, na vodi podno Magliča, Iz čaše žičke,Ka staklenom moru, Kroz talase i Sveti melodi. Svakiciklus sadrži po sedam pesama i, moglo bi se reći, zapra-vo i jeste jedna – razvijena, melodijski skladana i raz-bokorena. Pesme su uglavnom astrofične. Samo sedam imastrofe. Od toga, Melod predžičkim Raspećem – tri okta-ve, Ostaci – tri oktave i jedan katren, a Svete česti-ce – četiri oktave. Pojavljuje se i unutrašnja, kao i„razbacana” rima. Uvučenim stihovima istaknuti delovipesama imaju nagomilane rime, nalik na završne, uzne-sene, deveterce labudove pesme Laze Kostića Santa Mariadella Salute. U najvećem broju slučajeva, kada je o stiho-vima s nagomilanim rimama reč, imamo „ogledalsku” kom-poziciju: od sredine otpočinje se sa obrnutim ponavlja-njem već pribeleženih stihova. Tako se nalazimo usredsrca poetske i muzičke polifonije. Nju ostvaruje Gudač sBožjim gudalom u ruci. Može li „muzika” koja veje izovih stihova (i ne samo njih) pobediti nanovo vaskrslihaos? Spasava li – je li to, uopšte, u njenoj moći ili smomi samo zatočnici jedne varke više? – lepota svet? Kojalepota? Koji svet? Primetna je simbolika brojeva sedami osam. Prvi broj je, između ostalog , simbolička zamenaza svemir i makrokosmos, označava potpunost, sveukup-nost, savršenstvo, počinak, izobilje, sintezu, devičan-stvo, simbiotički spaja duhovno i svetovno, broj je Veli-ke Majke. „Pokriva” sedam stadijuma univerzuma, nebesa,pakla, planeta i njihovih metala, sunčanih zraka, du-ginih boja, dana u nedelji, nota, svetskih čuda, svetih taj-ni, vrlina, smrtnih grehova itd. Osam je broj nanovo za-dobijenog raja, uskrsnuća, blaženstva, ponovnog početka.Drugi ciklus Ponornica, uskličnik ima odrednicu:„Prahu? Seni Jovana Dučića”. U njemu dominira osme-rac. Ukazuje li ovaj detalj na to da je Dučić, iako se prven-stveno smatra versifikacijskim magom jedanaesterca idvanaesterca, svoj osnovni stih ipak pronašao u poznijeprigrljenom osmercu.
Melod na vodi pun je citata. Citiraju se 51 i 104 Da-vidov psalam, Jevanđelje po Mateju i ono po Jovanu, Po-kajni kanon sv. Andreja, Otkrivenje Jovanovo... Ima i ci-tata iz crkvenih pojanja. Zbirka se asocijativno nadove-zuje na poeziju svetih meloda: Jovana Damaskina, KuzmeMajumskog , Teodora Studita, Josifa Himnografa, Andri-je Kritskog , Teofana Grapta, Pavla Tivejskog , JefremaSirina... Tu je i TERI – REM, Ne – a – ne, što je, prema sred-njovekovnim zapisima, bila uspavanka Majke Božje Mla-dencu Hristu. Na drugom polu nalaze se, u zbirku inkor-porirane pojedinim stihovima, pesme Jordana Nikolićakoje je narod prihvatio kao svoje.
Obratimo pažnju na leksičku ravan proučavane zbir-ke. Njome vrve lokalizmi, deminutivi, posebno arhaizmipreuzeti iz religijske literature: „az; angel; arka; bde-nije; blagouhanije; bogospasaemom; brodica; vavedenje;vaseljenski; velebni; vkusiti; vodokrsni; vozdvizaemi;vtoriti; dver; dunavlje; eskadrila; žal; žitije; zaskra-miti; zasočiti; zgrliti; zgubiti; jaoh; kajni; konfeta(kasetna); jelejni; lečebni; ljuveni; miloduh, mnogaja; mo-gun; nadvojiti; nebovidni; nebosvod; nebula; nevidim;obretenije (ali: duše); otrok; pipun; poljub; praška(deminutiv); pregrešenje; raspahnuti; savlje; samovida-nje, saraspeće; slavosloviti; slobodica; smakovni; stolp-nik; studit; tvojevo; umiljenije; hlebac; horovati; celov;črevo.“ Tu su i onomatopeje ptičjeg oglašavanja. U či-tavoj zbirci jezik se, iznutra, razlistava, mladi, a potom– razigrava. Sve pesme su „zamelodijane“ na osobennačin. Njihov melodijski ritam mogli bismo okrstitikao „vodopojanje“. On je, ne retko, nalik na onaj prisutanu tepanjima, uspavankama, bajalicama.. No, ne retko do-seže i do himničkog .
Zbirku Zlate Kocić valja čitati uz neprestanoosvrtanje na znamenitu studiju Voda i snovi francuskogfenomenologa Gastona Bašlara. Po njemu, voda je„suštinski ontološki preobražaj vatre i zemlje. Bićeposvećeno vodi obuzeto je vrtoglavicom.” U isti mah,„patnja vode je beskrajna”, ona sama je „potpuno biće” koje„ima telo, dušu, glas”, „istinsko (je) oko zemlje”,„izokrenuto nebo na kojem zvezde dobijaju novi život”, a„ljudski jezik organski poseduje izvesnu tečnost, pro-točnost (...), ima vodu u suglasnicima”. „Voda ukrštaslike”, piše Bašlar. Citirano Zlata Kocić „ugrađuje” usvoje pesme. Protok i žubor reka našoj pesnikinji jenalik na lirski tok svesti, džojsovski, posebno u ciklusuKa staklenom moru.
Planine, reke, ponornice, manastir Žiča, pored togašto su realni toposi, sam venski sistem naše geografijei duhovnosti, imaju nesumnjivo simboličko značenje. Tre-bišnjica je, na primer, „nevesta ponorna“ (Ispovest), aŽiča „žičara na nebu“.
Nekolike reči mogli bismo zbog njihovog lajtmotiv-skog „kruženja” zbirkom nazvati rečima-temama, opsedant-nim metaforama knjige o kojoj pišemo. To su, pre svihdrugih, „pahulja“ i, posebno, „platan“. Ovaj poslednji de-finiše se ovako: „To su Adam i Eva / u pra-zagrljaju / (...)Božja plata duši / (...) Rodoslov Postanja / (Plata duši)/.Platani su i „sunčeva garda“ i „patrijarsi“. Dovodi se,igrom reči, u vezu sa rečima koji pripadaju istoj i srod-nim porodicama reči: „plato“; „plot“; „planetarni“; „plat-no“; „plaštanica“.
Naslućuje se unutrašnja aritmetika knjige. Posebno unjenom prvom delu dominira trijadni sistem. Kada se, naprimer, peva o realnom svrljiškom planinskom reljefu,onda su u igri tri planine: Stara, Siva i Svrljiška, te„tri gusenice goleme“ (Prototip), postoje tri sestrekoje mese praznički kolač: Vera, Nada i Ljubav; tu su itromeđa i troglas. Često se nabrajanje, i zaumno, okončavana trećem „stepeniku”: „Putnička pesma, rog . Zvona. Vio-lončelo. / Zvuk uranja u oblik – klobuči mehur žubora /rodnog / narečenog presahlim /“ završni stihovi prvepesme zbirke (Glina, gips); pesnikinja peva o žili, granii munji platana. Pored navođenja tri predmeta, poseže sei za trima mini pesničkim slikama: „Ugarak raspečate,grb, glinu“ (Konfete); „banu u pola reči, pola sna, polačanka“ (Isto). Uz Zemlju, tu su i Sunce i Mesec. Solarnoi lunarno su i u ljubavi i u ratu. I pra-elementi su upotpunoj simbiozi: „Nisu zasebno vazduh i zemlja“ (Uljulj-kivanje); „Nisu zasebno voda i vatra“ (Hod po oplamenu).Završetak jedne pesme često je i početak druge. Posto-je „formulaični” počeci pesama pojedinih ciklusa.Navodimo nekolike sintagme koje vredi zapamtiti:„bilja mirisnog zvon“ (Gudalo. Polifon); „ranjene ka-pije“ (Kolo); „vodokrsne zore“ (Isto); „u žilavoj peni“(Vodopad); „pod kapom vedrom“ (Magla); „arije dugine“(Pojilo); „Danu uspravnom gde ispreči se vodo-ravna noć,“„onde je središte tvojega krsta“ (Sitan hod); „nacrtajdušu vode“ (Čista). Lako se da uočiti personifikacijakoja je u njenom srcu, ali i čest sinestezijski zamah. Di-namičnost pesama osnažuju učestala retorska pitanja.Retorskoj uzvišenosti tona doprinose i apostrofiranjaGospoda.
Aktualno se javlja kao jedan od pozadinskih fonovaovih pesama. U pesmi (Ispovest) pesnikinja ovako „boji”Trebišnjicu: „Jato belih golubica / (...) / trebi njene ple-tenice / od zle bombine gamadi, / Trebi njezine velove / odugrušanih odrona.“ Kada u pesmi Konfete naiđemo nastih „Brzi danas jahači sa svetlošću utrkuju se“, prednašim očima se ukažu jahači Apokalipse, ali se oni, sa-da, nalaze u bombarderima i svedoče kako se Apokalipsazbivala usred naše zemlje, upravo pred našim očima. Dasmo u apokaliptičnom dobu koje je naš usud svedoče namsledeći stihovi: „I da verno beše izvajan reljef – ogled-ni – / ne oslikava više zavičaj: drugi sad pejzaž / ovdezenicu pritiska. Drobi se i sleže / strašna pečurka: gu-taj! Tvorac delo svoje / više ne prepoznaje, kamoli ono nje-ga“ / (Pečurka) /.
Pesničke slike „pokrivaju” zaumne, unutrašnje, du-šine pejzaže, metaforiku knjige, snovidelne nadrealne,ne retko na igri reči zasnovane, ponorne metaforičkekovitlace: „Blažen, koji zakorači / u zrak kao u zvonari“(Zvonara); „otvaraš oči – knjigu rasklapaš očevu, /sitnim koračaš slogom, u krupniji red / zaviruješ, u zna-kove prozirne i tmaste“ (Rasadnik);“ Dušu prostreš: dabude rasadnik platana“ (Isto); „Duga podastire platna“(Kolo); „Na dnu nebeske čašice“ (Vodopad); „ Čašapričesna, priče sna / da priljubiš usni na javi. / Usni najavi ljubav / u ljubavi usni. Najavi...“ (Zidanje); „jutarnjisvetli poljub“ (Svete čestice); „To horuju moreuzi izme-đu dva sveta“ (Dar); „horski pljusak očinji“ (Februarskirod); „A naše vode kao iznad pakla“ (Nota); orezuju „Ma-kazama podzemnim prostore nebeske“ (Moleban); „velikovodeno drvo“(Voda života); ... „zavijore nebom / nevi-dime kose zemljine“ (Uljuljkivanje). Navodimo još i pri-mere za dva „obrasca” uspešnog aktiviranja igri reči:„Za oratorijume (o, rat, o riju me)“ (Nota); „pa – mučnitepih“ (Pojilo), kao i dve jedine poetičke slike (prva jedata u upitnoj formi) čitave zbirke (ako se ne potru-dimo i implicitno poetičko ne nađemo u lirskoj poeti-ci vode koja struji ovom knjigom): „Možda delatnijimpokazaće se san?“ (Maketa); „misliš rez, a pesma“ (Uljulj-kivanje).
Navodimo iscela pesmu (Atlantik):

Izvode ljubu ponornu,
a ti – u ponor tuđinski.
Sunce je k tebi uznosi.
S obale tvojih rečenica
jablan uzleće: uskličnik
i tačka pod njim – kugla
zemaljska, božja lubenica.
Blaženo u njoj seme.

Kako pesnikinja u njoj vrši „pomeranje”? Uvodi, „pod-zemno”, Kostićevu teoriju ukrštaja. Spaja na prvi poglednespojivo, jer Reč gornje i reč donje / skliske su... „(Her-cegovačka Gračanica)“: pridev (sam po sebi ponoran)uvezuje s imenicom (hiperbolično njome i stradalno ozna-čavajući tuđost, obeskorenjenost), drvo uzleće kao reč dabi se, bumeranški, vratilo, sada iz interpunkcijskihznakova, na zemaljsko tle s kojeg je, kao u najponornijemSterijinom stihu „Jablani lete nebo da prostrele“, uzlete-lo, no sada premetnuto u „božju lubenicu“. „Blaženo seme“koje se nahodi u poenti pesme unosi dopunsku, ambiva-lentnu po logici stvari hermetičnost, u kratku pesmu ko-jom smo se najkraće moguće, i na prvu loptu, pozabavili.Nesporno antologijska pesma (ona koja se mora naći iu najrigoroznijim cvetnicima srpske poezije) je Vodaživota.
Miodrag Pavlović iz poslednje faze svoga pevanja au-tor je sa kojim se naša pesnikinja samerava. Tu je, veomablizu, i Momčilo Nastasijević na čiju se poetiku, bitnoizmenjenu, njenom pesničkom senzibilitetu prilagođenu,stvaralački naslanja. (Ovaj znameniti srpski pesnik, nepristupi li mu se otkrivalački i nepodanički, inače„potapa” pesnike koji se nađu u njegovoj orbiti, te se mo-že pisati o čitavom pesničkom groblju koje se nepresta-no umnožava unutar naše savremene poezije.)Na prvi pogled, poezija Zlate Kocić ukazuje se kaoveoma bliska onoj koju stvara Milosav Tešić. No, to je„optička” varka: Tešić se „gubi” u jeziku, robujući mu idopuštajući da on sasvim prevlada semantičku ravan pre-tvarajući je u puku zvučnu odoru razigranog jezika; ZlataKocić, naprotiv, „kontroliše” jezik, on joj služi, fili-granski brušen, za cizeliranje velike „vodene” slike či-je su sastavnice pesme ove zbirke.
Melod na vodi jedna je od najzvučnijih knjiga sveko-like srpske poezije. Pesnikinja zida pesmu, knjigu-pesmu,jezikom, glasovima: i u jeziku i na jeziku.

Dušan Stojković

09.02.09 Polja

Pesnikinja Zlata Kocić (1950) javlja nam se, ništa neuobičajeno, svojim stihovima ovog puta sabranim u knjizi Melod na vodi, sudeći po jezičkim i značenjskim svojstvima, iz našeg pamćenja. Iz naše prošlosti, dakle. I to oslanjajući se i na svetootačku literaturu, ali nikako ne zaboravljajući, štaviše, stavljajući u prvi plan – današnje ili skorašnje uzlete i padove, usude i udese nacionalnog korpusa kojem i ona pripada. Tako su u pesmi „(Vodopad)“, koja može biti paradigma i pesničkog postupka i sadržaja Kocićkinih stihova, umreženi juče i danas:

To što zovemo vodopad – u dnu sljubljenih brda
pod tvrđavom, niz udolinu, sa izmaglicom druga
imena svoja razgrće. Na dnu nebeske čašice
slapove vodenične pretačeš poput vina
u Kani. Mutna je naša pritoka. Talog
još valja čelenke, štitove. Preko bedema
još – zavežljaji izbeglički: selice obrušene
oživljavaš u žilavoj peni.

Dakle, uvođenjem vremena i prostora u kategoriju beskraja i jednog, pesnikinjin pogled i doživljaj sveta oko nje, pruža otpor svakom obeznačavanju i obesmišljavanju života, favorizujući bitno, nasušno, ono što će nadživeti sve Scile i Haribde, nezavisno od vremenskih i prostornih datosti. Lestvičnik od niščeg do svetog, od prošlosti do sadašnjosti, od efemernog do značajnog, od prolaznog do večnog, i obratno, nije uvek na prvi pogled prepoznatljiv i dostupan, iako je i zadan i zadat, upozorava nas pesnikinja, dosmišljavajući, opravdavajući i predlažući nam putokaz pohranjivanja prvopomenutih i sposobnih za podvig.
Od samog naslova knjige, pesnikinja nam ukazuje da je za svoju pesničku supstancu odabrala vodu kao jedan od večnih elemenata, uvažavanih i od naivnih prazemljana pa do nas danas, zbog čega svoj književni put zove „vodočašćem”. Inače, i u antičkoj filozofiji, i u hrišćanstvu, i u paganstvu, voda je simbol večnog trajanja i istrajavanja, zastupljena kao potentna i začudna materija koja čoveka prati od rođenja i krštenja do smrti. Ukoliko se neko zapita zašto voda, a ne, na primer, vatra, evo pesniknjinog odgovora u vidu njihovog uzajamnog odnosa u pesmi „(Hod po plamenu)“: „Nisu zasebno voda i vatra./ Voda napila se vatre hramovne” (što me asocira na prastaru i naivnu legendu južnoameričkih Bororo indijanaca koja uči da vatra nastaje u nedostatku vode i obratno – koliko da se ilustruje aktuelnost i večnost pominjanih iskonskih elemenata). Isti je odnos i sa zemljom.
No, pre govora o sadržajnom uporištu, važno je akcentovati primarni unutarnji književni kontekst Meloda na vodi zasnovan na obnavljanju likova i pojava i njihovog dovođenja u blizak kontakt sa našim životima. Takav transvremenski i transprostorni osećaj omogućava čitaocima da ih potpuno prihvate kao svoje. Osim toga, sublimišući i mireći istoriju i večnost, sadašnjost i prošlost, duhovno i materijalno, naše i strano, dobro i zlo, tradicionalno i moderno, Kocićkina poezija povezuje se sa drugim tekstovima, najčešće onim biblijskog porekla. Neretko nadovezivanje više tekstova različitih značenja i vremena porekla, dobija i kvalitet metatekstualnosti. Lav Tolstoj je takvo književno delo, mnogo pre definisanja inter-i metateksta, oslovljavao „lavirintom ulančavanja”, koji je ne samo prirodno-duhovni lament za prostorima i vremenima van književnog teksta, nego i stanište individualne i nadindividualne duhovnosti, kolektivne, mitske ili arhetipske.
U takvim intertekstualnim uslovljenostima pesnikinja je ubeđena da se samo jezikom, biblijskim i drugim citatima (čija su slika u ogledalu naši životi ili obratno), integrisanim u njen književni jezik, mogu i moraju, sačuvati oni bitni belezi, a zatim i tragati za mogućim i pretpostavljenim (a ne samo već viđenim) duhovnim doživljajima i iskustvima. Zato je i njen povremeno arhaičan jezik prilagođen tom međuvremenu, sve u nameri da se poetski tekst prepozna i razume, i da iza njega čitalac oseti ili bar nasluti duhovno biće poetskog junaka (M. Radulović). U pitanju je, dajem sebi slobodu, pre svega, dopuna Kocićkinih stihova preuzetim mudrostima svetitelja (kurzivom naznačenih), a ne tumačenje i približavanje čitaocima naznačenih citata.
Međutim, i kada je polazna tačka Kocićkine pesme pojava, lik ili predmet iz njenog vidokruga, kao u ciklusu Platan, koji sam po sebi poseduje atribute dugovečnosti, povod pesme odmah prerasta u asocijacije iz davnine (na primer: „To nije deblo. To su Adam i Eva/ u pra-zagrljaju (...) to nije krošnja – to je rodoslov Postanja“). U ciklusu Ka staklenom moru, pesnikinja pored citata iz staro i novozavetne literature (u četiri navrata pesnikinja se poziva na apokaliptičko Otkrivenje Jovanovo, od kojih se u tri citata imenuje voda – „glas voda mnogijeh“; „vodenični kamen“, ali i „more stakleno, smiješano s ognjem“), u svoje stihove skladno ugrađuje i stihove i naslove narodnih izvornih pesama i savremenih pesnika. Da se zapitamo, ne daju li pesnikinji za pravo baš događaji iz naše neposredne prošlosti koje ona uočava:

Brzi danas jahači sa svetlošću utrkuju se.
Glasnike ne šalju. Probiju vazdušni zid,
banu u pola reči, pola sna, pola čanka.
Ugarak raspečate, grob, glinu.
Na nedužni reljef – eskadrile sruče brda
konfeta kasetnih, punjenih razornom bojom
rđe: nezajazivim preplavljuju strahom
peštere, dubodoline, visove

kako bi uspostavila samosvojne parabole i slikovite analogije sa pomenutim biblijskim književnim uzorom.
Iako preuzeti novozavetni citati pridržavaju pesnikinjin stih i promisao, ipak metaforama i asocijacijama po sličnosti sa našim današnjim sudbinama, jasno je da pesnikinja Zlata Kocić, u ovoj knjizi, kao i u njenim ranijim pesničkim celinama u manjim razmerama, prednost daje događajima iz neposredne prošlosti, učestalo se koristeći „dubokom starinom“ (V. Čajkanović) kao komparacijom. Ciklus koji obiluje neposrednim poređenjima i kombinacijom tradicionalnog i modernog jeste Ka staklenom moru, čija je apokaliptička pojava nedvosmislena. Ovaj ciklus, istovremeno je i primer zgusnute upotrebe citata iz različitih epoha (najčešće biblijski motivi, kao i naša narodna baština ili, pak, savremena srpska poezija), ali je i prava razdelnica u tematskoj usredsređenosti pesnikinjine knjige. Naime, u prva tri ciklusa Reljef; Ponornica, uskličnik (Prahu? Seni Jovana Dučića); Platan, pesnikinja povremeno i u dijaloškim pesmama govori o nama i prošlosti koja je integralni deo nas. Dok u prvom ciklusu kroz značenjske asocijacije ključne reči (gline) Z. Kocić meditativno ilustruje moć stvaralaštva, pa i stvaranja sveta („pod prstima, reljef zavičaja/ hoće li oživeti na nehajnoj šperploči“ – pesma „(Glina, gips)“), pa preko neumitnih i cikličnih umiranja na zemlji („opet ilova primiće nedra“) rezultuje strahom da smo sve više udaljeni jedni od drugih, kao i od svog prvobitnog ipostasa i zavičaja („mehur žubora rodnog“), naročito uz obilatu „pomoć“ silnika („reljef ogledni –/ ne oslikava više zavičaj: drugi sada pejzaž/ ovde zenicu pritiska (...) Tvorac delo svoje/ više ne prepoznaje,/ kamoli ono njega“ – pesma „Pečurka“), ciklus posvećen Dučiću dočarava toponime hercegovačkog podneblja kao izvore Dučićevih stihova, ali i kao čuvare i posednike Dučićeve poezije. „Platan“ je simbol večnosti i moći onih koji poseduju moć da ljube, veruju i nadaju se („Dušu prostreš: da bude rasadnik platana“; „platani-patrijarsi šire ruke-zrake:/ čeljadi, ovako je moćna duša koji voli,/ ovako velik je čovek kad je sa njim Bog“; „Sve je – da poredimo: od Zemlje, veća su njena/ pregrešenja; od njih, veća je Božja milost“). Četvrti (Susret, na vodi / Podno Magliča) i peti (Iz čaše žičke) ciklus svedoče pesnikinjinu istrajnost da umrežava i stapa različite epohe, horizonte i dimenzije, čiji je jedan od simbola i glina. Takvim dodirima i spojevima, navikla nas je pesnikinja, pokreću se brojni slojevi (i oni zaboravljeni i iščezli) iz duhovnog i imaginativnog života čoveka današnjice (T. Kragujević) – usamljene jedinke, koja još uvek oseća pripadnost korpusu nacionalnog bića. Zato su u dijalogu i kontrastu svedoci tragičnosti i stradanja dvadesetog veka (neznanje i predrasude: „Još kipte naši ponoćni vodenični besi./ Još guta jaz“; preteći zaborav: „ne znamo ništa – koliko beše duša,/ koliko hlebova, koliko kolena kumstva“; zablude: „huškaju moje otroke avetinjskom zlobom“; neprebol i stradanja: „neožaljeni kosovski jad (...) trunke pepela Bogorodice Ljeviške“; raspolućenost i izgubljenost: „Te i ja (deo mene!) ostatkom snage skočih./ Ne pokrih onog drugog sebe, umrtvljenog: dok zebe,/ još može da se prene: gde sam? U zemlji? Svojoj a tuđoj?/ u domu, svom a tuđem? U hramu? Nije li srušen?/ Još može, ostatkom volje, svesti, ostatkom nade,/ ostatkom običaja, kao nad istočnik, da se nagne/ nad ogledalsku srču: ko sam, čovek ili ostatak/ čoveka – đavolji ispljuvak, smrću kušan?“) na jednoj, a bezrazložno potiskivane duhovne vrednosti koje su oduvek sredstvo (s)mirenja („Tvoje su reči na usnama našim./ Tvoje je svega čega god se mašim“) na drugoj strani. Poslednja dva ciklusa Kroz talase i Sveti melodi, asocijacijom na naslov Melod na vodi, koji je novozavetna parabola o hodu po vodi, naspram čega su Jovanovo Otkrivenje i Potop, pesnikinja učvoruje sve dominantne reči svog pesništva. I vodu, i vatru, i glinu, i zemlju, i pesmu, i svetitelje, čije su zajedničke osobine, pre svega, besmrtnost („Ne boj se, dušo. Ne mogu te sekirom,/ kao ni vodu, vatru, vazduh, a ni zemlju“), zatim, uzajaman i blizak odnos, koji nije dovoljno vidljiv i uočljiv („O čemu pevaš u vodi, ako ne –/ o čemu voda u tebi peva“), kao i putokaz prema večnosti i smislu („U bukvare bez kvara, gde, oprane od hule,/ reči teku i slavoslove./ Iz dna duše. Tvoj vodeni žig“). U završnim ciklusima prisutne su i aliterija, asonanca, tautološke figure i igre rečima, ranije, inače, češće zastupljene.
Posebnost Kocićkine poezije ogleda se i u tome što, iako su novozavetni spisi većinom podloga ili podtekst njenih stihova, u prvom su planu ipak njena zapažanja i obraćanja i to intimističkog ili ispovednog karaktera. Takav iskaz je osobitost i vrednost, jer to nije više samo smišljenost ili organizovanost stiha, već mnogo više – otkidanje od sopstva, koje se, pišući svoj dnevnik razmišljanja i gledanja na svet, nudi i čitaocima, ovom prigodom u vidu knjige stihova i svedočenja da je moguće tradiciju održati živom (S. Radojčić), a da se pri tom ne iznevere vrednosti modernog.



Aleksandar B. Laković