Lepotica

Džojs Kerol Outs (1938) američka je spisateljica i profesorka kreativnog pisanja i društvenih nauka na Univerzitetu Prinston. Radi i kao pomoćnik urednika književnog časopisa The Ontario Review i godišnje književne zbirke Ontario Review Press, koju je do smrti, 2008. godine, uređivao njen suprug Rejmond Smit.
Outsova je izdala svoju prvu knjigu 1963, a od tada je napisala više od 50 romana, veliki broj kratkih priča, pesama i eseja. Knjiga Crna voda je 1992. nominovana za Pulicerovu nagradu, kao i još dva njena romana (1994. i 2000), a 1992. je bila finalista američke nagrade za književnost National Book Critics Circle Award for Fiction. Outsova je napisala neke od klasika našeg doba, uključujući romane We Were the Mulvaneys, The Gravedigger’s Daughter i The Falls. Dobitnica je američke nagrade za književnost National Book Award i nagrade PEN/Malamud.Outsova je pisala i pod pseudonimima Rozamund Smit i Loren Keli.
Još od ranog detinjstva je volela da čita knjige, a prvu priču je napisala sa 14 godina. Baku Blanš smatra zaslužnom za svoje književne prapočetke – upravo ona joj je poklonila knjigu Alisa u zemlji čuda, koja je bila „njena prva ljubav” i ostavila dubok trag u njenom književnom radu. Osim toga, od bake je dobila i prvu pisaću mašinu, na kojoj je napisala svoju prvu priču. U srednjoj školi je obožavala da čita Foknera, Dostojevskog, Hemingveja, Šarlotu i Emili Bronte, a malo kasnije Lorensa, Kafku, Tomasa Mana, čiji su romani ostavili dubok trag na nju i njeno pisanje. Prvi roman je napisala u 26. godini.
Teme kojima se Outsova bavi su širokog dijapazona: od gotskog romana, otuđenosti pojedinca, društvenih fenomena i anomalija, zavođenja, nasilja, incesta, silovanja, feminizma, razlike između polova... Važi za osobu koja neumorno i neprestano piše, takoreći „štancuje”, na šta ukazuje i tekst objavljen u New York Timesu iz 1989, u kojem se njeno ime pominje kao sinonim za produktivnost. „Smatraju me radoholikom, a ja sam oduvek živela jednim konvencionalnim i umerenim životom, nema tu ničeg egzotičnog. Nemam osećaj da mnogo radim, čak nisam svesna ni činjenice da uopšte radim. Pisanje i predavanje su mi oduvek pružali zadovoljstvo, tako da ih ne doživljavam kao ’rad’ u uobičajenom smislu te reči.”