Dok je u komunističkoj Rusiji žanr detektivskih romana bio skoro nepostojeći, jer, kako kaže Akunjin, "u zemlji u kojoj je trebalo da svi budu srećni, nije moglo biti ozbiljnih zločina", danas on doživljava pravi procvat. Sve do pada komunizma 1991, obrazovani ruski čitaoci su zadržali klasični ukus, ali sve se promenilo kada je postala dostupna ne samo "dekadentna" zapadna književnost, već i dugo zabranjeni ruski autori.Brzinom s kojom je rastao kriminal u Rusiji, cvetala je i kriminalistička književnost, a interesantno je da su vodeći pisci krimi-bestselera koji slikaju život u savremenoj Rusiji dvoje ljudi koji su upoznali zakon iz prve ruke, bivša policajka i bivši osuđenik. Ipak, i pored njihove velike lokalne popularnosti, nedovoljna književna vrednost sprečavala ih je da dopru do strane publike. Ali pojavio se jedan autor kriminalističkih romana koji je probio granice svoje zemlje, Boris Akunjin.Iako je njegov prvi roman objavljen pre samo sedam godina, Akunjinovi tiraži se već mere milionima, njegovi romani su prevedeni na 28 svetskih jezika, a naša izdavačka kuća Informatika poduhvatila se objavljivanja celog ciklusa "Avantura Erasta Fandorina". Najnoviji objavljeni naslov iz ovog ciklusa, Levijatan, osvojio je nagradu za najbolji prevod ruske proze koja nosi ima Jovana Maksimovića.
Karakteristično za Akunjinove romane je da nisu smešteni u savremenu Rusiju, već u devetnaesti vek, "kada je književnost bila velika, vera u napredak beskrajna, a zločini vršeni i otkrivani otmeno i sa stilom." Ova dela mogu se čitati kao postmoderna književnost, koja poznaje i vešto se koristi kontekstom svetske, a posebno ruske književnosti i kulture, ali je moguće i prepustiti se uzbudljivom zapletu i čitati ih kao pravo kriminalističko štivo. Ono što ih još izdvaja od ostalih masovno popularnih ruskih krimi romana je da njihov autor nije ni bivši policajac, ni bivši zatvorenik, već predstavnik književne elite .
Boris Akunjin je pseudonim Grigorija Čhartišvilija, cenjenog filologa, japanologa i književnog kritičara. Zbog uvrežene predrasude o visokim i niskim žanrovima, koja je u Rusiji još uvek na snazi, autor je na početku sakrivao svoj identitet: "U svetu kome ja pripadam", otkriva on u intervjuu koji je prošle godine dao za Telegraf, "pisanje detektivskih romana je bilo nezamislivo. Čak i sad neki od mojih starih poznanika me gledaju kao nekog raščinjenog sveštenika." Poznata je anegdota po kojoj je autor počeo da piše krimi romane da bi zabavio svoju ženu - "Bili smo u metrou, ona je čitala detektivski roman, a ja sam primetio da je knjiga umotana u korice tako da ljudi ne mogu da vide šta čita. Želela je da misle da čita nešto intelektualno.Tada mi je palo na pamet da neko mora da napiše detektivski roman koji se dame poput moje žene neće stideti da javno čitaju." Pseudonim koji je autor sebi izabrao na japanskom znači "loš momak", a inicijali B.Akunjin asociraju i na Bakunjina, poznatog revolucionara, filozofa i anarhistu iz 19. veka.
Iako su Akunjinove knjige skupe za ruske standarde, izvrsno se prodaju, a u inostranstvu je trenutno najčitaniji ruski pisac. Po njegovoj prvoj knjizi, "Azazel", snimljen je trodelni televizijski film, u moskovskom pozorištu je po njemu postavljen komad, a američki reditelji i producent Pol Verhoven otkupio je pravo na njegovu ekranizaciju. U isto vreme poznati ruski režiser Nikita Mihalkov najavio je snimanje filma po romanu "Državni savetnik".Akunjin je nedavno završio jedanaestu knjigu svog serijala o Fandorinu, a u međuvremenu je napisao i dve knjige o Fandorinovom unuku koji se vratio iz egzila i dve o kaluđerici koja se bori protiv kriminala. Svaki roman je napisan u drugačijem maniru - "Azazel" je romantična avantura, "Levijatan" podseća na Agatu Kristi, "Turski gambit" je špijunski triler smešten u doba rusko-turskih ratova.
O liku detektiva Fandorina autor kaže - "Kada sam bio dete nije postojao ni jedan lik iz ruske književnosti koga sam mogao da imitiram. Bio sam Šerlok Holms ili Dartanjan, ili neki drugi prokleti stranac. Ne možete sa jedanaest ili dvanaest godina da se pretvarate da ste lik iz Turgenjeva. Šta biste radili? Cmizdrili? Žalili se?" Pozajmivši ponešto od svojih omiljenih književnih likova - Bolkonskog, kneza Miškina i Pečorina, Akunjin je stvorio lik koji je sasvim nov u ruskoj književnosti. Zamišljen kao suprotnost negativnom stereotipu ruskog intelektuaca, Fandorin je inteligentan, ali i praktičan, uvek u dobroj fizičkoj formi. Pored toga, on je besprekorno obučen i odmeren prema damama na koje ostavlja veliki utisak, fasciniran kineskom filozofijom i japanskim borilačkim veštinama, smiruje se kaligrafijom, a s vremena na vreme sastavi i haiku. Za razliku od ruske inteligencije, koja je kritikovala političku vlast, ali uvek bila odana državi, Fandorin je individualista koji ne služi ni šefa moskovske policije, ni gradonačelnika, čak ni cara, već samo svoju zemlju.
Paralela koju autor podvlači između vremena koje opisuje i današnje Rusije je očigledna - poslednja četvrtina devetnaestog veka je period koji je sledio nakon prve ruske liberalne revolucije, kada su na kratko ostvarene slobode ponovo ugušene, kapitalizam se širio ogromnom brzinom, ekonomija jačala, što uporedo sa padom moralnih vrednosti, naglim bogaćenjem jednih, a siromašenjem ostalih, podseća na stanje u Rusiji posle Gorbačova. Akunjin smatra da je Čehovljev moralni imperativ "ceđenja roba iz sebe, kap po kap" najznačajniji proizvod postkomunističke Rusije: "Iscedili smo dosta. U poslednjih deset ili petnaest godina ljudi koji žive u ovoj zemlji su ispravili svoja leđa."
Iako se shvatanje uloge književnosti u Rusiji donekle izmenilo, Akunjin ipak ističe: "Nikad se ne srećem sa ruskom publikom zato što bi se tu uvek našao neki tip koji bi ustao i rekao, ‘Šta je smisao života? Da li Bog postoji?’, i tako dalje. Rusi su navikli da gledaju na pisca kao na učitelja života. Mene ta tradicija iritira zato što ja ne želim da budem učitelj života. Ja želim samo da budem zabavljač, to mi je dovoljno."
Tijana Spasić
