Dok je u komunističkoj Rusiji žanr detektivskih romana bio skoro nepostojeći, jer, kako kaže Akunjin, "u zemlji u kojoj je trebalo da svi budu srećni, nije moglo biti ozbiljnih zločina", danas on doživljava pravi procvat. Sve do pada komunizma 1991, obrazovani ruski čitaoci su zadržali klasični ukus, ali sve se promenilo kada je postala dostupna ne samo "dekadentna" zapadna književnost, već i dugo zabranjeni ruski autori.Brzinom s kojom je rastao kriminal u Rusiji, cvetala je i kriminalistička književnost, a interesantno je da su vodeći pisci krimi-bestselera koji slikaju život u savremenoj Rusiji dvoje ljudi koji su upoznali zakon iz prve ruke, bivša policajka i bivši osuđenik. Ipak, i pored njihove velike lokalne popularnosti, nedovoljna književna vrednost sprečavala ih je da dopru do strane publike. Ali pojavio se jedan autor kriminalističkih romana koji je probio granice svoje zemlje, Boris Akunjin.Iako je njegov prvi roman objavljen pre samo sedam godina, Akunjinovi tiraži se već mere milionima, njegovi romani su prevedeni na 28 svetskih jezika, a naša izdavačka kuća Informatika poduhvatila se objavljivanja celog ciklusa "Avantura Erasta Fandorina". Najnoviji objavljeni naslov iz ovog ciklusa, Levijatan, osvojio je nagradu za najbolji prevod ruske proze koja nosi ima Jovana Maksimovića.
Karakteristično za Akunjinove romane je da nisu smešteni u savremenu Rusiju, već u devetnaesti vek, "kada je književnost bila velika, vera u napredak beskrajna, a zločini vršeni i otkrivani otmeno i sa stilom." Ova dela mogu se čitati kao postmoderna književnost, koja poznaje i vešto se koristi kontekstom svetske, a posebno ruske književnosti i kulture, ali je moguće i prepustiti se uzbudljivom zapletu i čitati ih kao pravo kriminalističko štivo. Ono što ih još izdvaja od ostalih masovno popularnih ruskih krimi romana je da njihov autor nije ni bivši policajac, ni bivši zatvorenik, već predstavnik književne elite .
Boris Akunjin je pseudonim Grigorija Čhartišvilija, cenjenog filologa, japanologa i književnog kritičara. Zbog uvrežene predrasude o visokim i niskim žanrovima, koja je u Rusiji još uvek na snazi, autor je na početku sakrivao svoj identitet: "U svetu kome ja pripadam", otkriva on u intervjuu koji je prošle godine dao za Telegraf, "pisanje detektivskih romana je bilo nezamislivo. Čak i sad neki od mojih starih poznanika me gledaju kao nekog raščinjenog sveštenika." Poznata je anegdota po kojoj je autor počeo da piše krimi romane da bi zabavio svoju ženu - "Bili smo u metrou, ona je čitala detektivski roman, a ja sam primetio da je knjiga umotana u korice tako da ljudi ne mogu da vide šta čita. Želela je da misle da čita nešto intelektualno.Tada mi je palo na pamet da neko mora da napiše detektivski roman koji se dame poput moje žene neće stideti da javno čitaju." Pseudonim koji je autor sebi izabrao na japanskom znači "loš momak", a inicijali B.Akunjin asociraju i na Bakunjina, poznatog revolucionara, filozofa i anarhistu iz 19. veka.
Iako su Akunjinove knjige skupe za ruske standarde, izvrsno se prodaju, a u inostranstvu je trenutno najčitaniji ruski pisac. Po njegovoj prvoj knjizi, "Azazel", snimljen je trodelni televizijski film, u moskovskom pozorištu je po njemu postavljen komad, a američki reditelji i producent Pol Verhoven otkupio je pravo na njegovu ekranizaciju. U isto vreme poznati ruski režiser Nikita Mihalkov najavio je snimanje filma po romanu "Državni savetnik".Akunjin je nedavno završio jedanaestu knjigu svog serijala o Fandorinu, a u međuvremenu je napisao i dve knjige o Fandorinovom unuku koji se vratio iz egzila i dve o kaluđerici koja se bori protiv kriminala. Svaki roman je napisan u drugačijem maniru - "Azazel" je romantična avantura, "Levijatan" podseća na Agatu Kristi, "Turski gambit" je špijunski triler smešten u doba rusko-turskih ratova.
O liku detektiva Fandorina autor kaže - "Kada sam bio dete nije postojao ni jedan lik iz ruske književnosti koga sam mogao da imitiram. Bio sam Šerlok Holms ili Dartanjan, ili neki drugi prokleti stranac. Ne možete sa jedanaest ili dvanaest godina da se pretvarate da ste lik iz Turgenjeva. Šta biste radili? Cmizdrili? Žalili se?" Pozajmivši ponešto od svojih omiljenih književnih likova - Bolkonskog, kneza Miškina i Pečorina, Akunjin je stvorio lik koji je sasvim nov u ruskoj književnosti. Zamišljen kao suprotnost negativnom stereotipu ruskog intelektuaca, Fandorin je inteligentan, ali i praktičan, uvek u dobroj fizičkoj formi. Pored toga, on je besprekorno obučen i odmeren prema damama na koje ostavlja veliki utisak, fasciniran kineskom filozofijom i japanskim borilačkim veštinama, smiruje se kaligrafijom, a s vremena na vreme sastavi i haiku. Za razliku od ruske inteligencije, koja je kritikovala političku vlast, ali uvek bila odana državi, Fandorin je individualista koji ne služi ni šefa moskovske policije, ni gradonačelnika, čak ni cara, već samo svoju zemlju.
Paralela koju autor podvlači između vremena koje opisuje i današnje Rusije je očigledna - poslednja četvrtina devetnaestog veka je period koji je sledio nakon prve ruske liberalne revolucije, kada su na kratko ostvarene slobode ponovo ugušene, kapitalizam se širio ogromnom brzinom, ekonomija jačala, što uporedo sa padom moralnih vrednosti, naglim bogaćenjem jednih, a siromašenjem ostalih, podseća na stanje u Rusiji posle Gorbačova. Akunjin smatra da je Čehovljev moralni imperativ "ceđenja roba iz sebe, kap po kap" najznačajniji proizvod postkomunističke Rusije: "Iscedili smo dosta. U poslednjih deset ili petnaest godina ljudi koji žive u ovoj zemlji su ispravili svoja leđa."
Iako se shvatanje uloge književnosti u Rusiji donekle izmenilo, Akunjin ipak ističe: "Nikad se ne srećem sa ruskom publikom zato što bi se tu uvek našao neki tip koji bi ustao i rekao, ‘Šta je smisao života? Da li Bog postoji?’, i tako dalje. Rusi su navikli da gledaju na pisca kao na učitelja života. Mene ta tradicija iritira zato što ja ne želim da budem učitelj života. Ja želim samo da budem zabavljač, to mi je dovoljno."
Tijana Spasić
15.06.06
Samoubistvo nije poštena igra
Boris Akunjin, autor monografije "Pisac i samoubistvo"
Za razliku od običnih ljudi, pisac-samoubica će obavezno da objasni zašto se ubio, napisaće poruku, roman ili pesmu
Boris Akunjin, najtiražniji ruski savremeni autor u inostranstvu i pisac čuvenog ciklusa o avanturama detektiva Erasta Fandorina, svoje pravo ime Grigorij Čhartišvili sačuvao je za za monografiju "Pisac i samoubistvo", nedavno objavljenu i u Srbiji, u izdanju Informatike. Akunjinovi tiraži "lake literature" broje se milionima, snimaju se filmovi po njegovim romanima, a Čhartišvili je, u stvari, cenjeni filolog, japanolog i književni kritičar. LJubaznošću Olge Kirilove, odgovorne urednice u Informatici, dobili smo intervju koji je ona vodila sa gospodinom Akunjinom/Čhartišvilijem ove godine u Moskvi, koji će moći i da se vidi u Ruskom domu, 23. juna, na promociji poslednje dve prevedene knjige o Fandorinu "LJubavnica smrti" i "LJubavnik smrti".
Prva knjiga od onih koje su vas učinile jednim od najpopularnijih pisaca u svetu izašla je 1998. godine?
- Da, u februaru 1998. Od tog trenutka počeo je život B. Akunjina.
Zašto ste odlučili da pišete romane?
- Te 1997. skupljao sam materijal za knjigu "Pisac i samoubistvo", o fenomenu suicida i sudbini pisaca koji su se ubili. Bio je to veoma depresivan posao i osetio sam da se prosto gušim od beskrajne količine tragičnih priča, da mi je neophodno da to nekako prekinem, da moram da uradim nešto veselo, lakomisleno. Prvi roman napisao sam za šest nedelja. Još dva puta sam pravio pauze u radu nad tom debelom knjigom, zatim sam izdao "Pisac i samoubistvo", skinuo sam teret, ali sam se dotle već zaneo novom igrom, ispalo je da je to zabavnije od svih vrsta poslova kojima sam se tada bavio. Sada sam u znatno većoj meri Boris Akunjin nego Grigorij Čhartišvili.
Tema smrti je jedna od osnovnih u vašem stvaralaštvu.
- U našem životu postoje samo dva zaista važna događaja - rođenje i smrt, pa u tome ne vidim ništa čudno. Što se tiče teme samoubistva, ni tu nema ničeg začuđujućeg. Pitanje: "Biti ili ne biti jeste glavno pitanje egzistencije. Zbog toga sam počeo da pišem tu knjigu. Problem samoubistva me je veoma zanimao. Ne u tom smislu da sam razmišljao da li da se obesim. Morao sam da shvatim da li to spada, u pravila poštene igre, kako govore Englezi. Da i ne govorim o tome da sam odrastao u zemlji koja je 90-ih godina 20. veka bila lider u svetu po broju samoubistava. Ne mogu da kažem da sam našao odgovor na to pitanje, ali sam prestao da se opterećujem time.
Da, jer pokazujete da je s one strane, tamo gde su samoubistva, gde se čini da je sve tako individualno, već ogroman broj ljudi.
- Da, da. I samoubica ima vrlo različitih. Ja sam uzeo sudbine pisaca zato što je pisac veoma pogodan za proučavanje. Pisac-samoubica će obavezno da objasni zašto se ubio, napisaće poruku, roman, pesmu. Za razliku od običnih ljudi, za razliku od komšije koji se obesio, a ti obično ne znaš zašto je on to uradio. Pisac je uopšte profesija, u nekom smislu, jadna i smešna. Zato što pisac stalno izlaže ogoljeno ono što ljudi kriju. Žao ti dođe pisaca, naročito kad pročitaš skoro 400 odrednica o piscima-samoubicama iz raznih zemalja i naroda, onda ti uopšte čitavog ljudskog roda dođe nekako užasno žao.
Rekli ste da niste religiozan čovek, i zato mi pada na pamet rečenica iz Dostojevskog: "Ako Boga nema, onda je sve dozvoljeno".
- Duboko se ne slažem s tom rečenicom. To je fraza čoveka koji se ponaša pristojno samo zato što se boji. On se boji da će, ako se bude ponašao kako ne dolikuje, na onom svetu već dobiti svoje. To je onda moralan čovek na silu. Ali, budi ti moralan prosto zato što si takav i što imaš unutra neki moralni štimer koji ti šapuće šta možeš da radiš, a šta ne smeš. To jest, budi čovek, a ne svinja, ne iz straha, već iz ubeđenja. Ja znam priličan broj ljudi koji ne veruju u Boga a ponašaju se veoma dobro, za svako poštovanje i oponašanje. I znam mnoge ljude koji veruju u Boga, ali ne postaju bolji. Nisam ateista. Pre bi se reklo da sam agnostik. Spreman sam da prihvatim svaku varijantu...
ČOVEK KOJI PROČITA KNJIGU REŠIĆE DA IPAK ŽIVI NA OVOM SVETU
Učinilo mi se da ste uklonili patetičnost problema. Ako je neko uzeo da čita knjigu s namerom: "Sada ću da vidim šta mi je činiti", na kraju knjige mora da kaže: "Neka, bolje mi je da se priberem i živim".
- Veoma me pogađaju optužbe da moja knjiga propagira samoubistvo. To nije tačno jer sam hteo da ta knjiga pruži egzistencijalnu hrabrost. Da učini čoveka jačim, a ne slabijim. Ja ne obmanjujem ljude. Delim s njima informacije, svoje misli, u nekim slučajevima - osećanja, mada se trudim da ih ne zamaram. Čini mi se da će čovek koji pročita ovu knjigu rešiti da ipak još poživi na ovom svetu.
Olga Kirilov
16.06.06 SEEcult.org
O Akunjinovoj knjizi Pisac i samoubistvo
Pisac i samoubistvo, Boris Akunjin
BEOGRAD, 15. juna (SEEcult.org) - Okrugli sto posvecen monografiji Grigorija Chartisvilija, “Pisac i samoubistvo”, povodom 50 godina rada tog autora koji se predstavlja pod pseudonimom Boris Akunjin, kao i povodom 30 godina kuce Informatika i desete knjige Biblioteke “Avanture Erasta Fandorina”, bice odrzan sutra u Ruskom domu u Beogradu.
Ucestvovace neuropsihijatar Vladimir Adamovic, protojerej stavrofor hrama Svetog Trifuna Dejan Dejanovic, professor Filozofskog fakulteta u Nisu Jovan Pejcic i profesor Filoloskog fakulteta u Beogradu Andrej Tarasjev, najavio je Ruski dom.
Monografija “Pisac i samoubistvo” istrazuje istorijske, pravne, religijske, eticke, filozofske, kao i druge aspekte “najgoreg od svih grehova“, posvecujuci posebnu paznju sudbinama pisaca-samoubica.
Akunjin suicidalnost ljudi koji pripadaju stvaralackim profesijama objasnjava ogoljenoscu nerava, narocitom emocionalnom nezasticenoscu, ali i “opasnom bogohulnoscu zanata koji su odabrali“. Pisac za svoje delo kaze da to nije knjizevno-teorijsko istrazivanje, vec “esej, to jest iskljucivo privatno delo, koje ni na koji nacin ne nastoji da zauzme mesto prvog ruskog obimnog rada iz suicidologije”.
Monografija se moze podeliti na tri dela: Covek i samoubistvo, u kojem se razmatra problem sa istorijskog, religijskog, filozofskog aspekta, Pisac i samoubistvo, u kojem se razmatra suicidalnost pisaca i Enciklopedija literaturicida, koja sadrzi 363 biografske odrednice o piscima koji su dobrovoljno napustili zivot.
Za srpsko izdanje dodato je 13 odrednica o srpskim piscima.
Cartisvili, rodjen je u Tbilisiju 1956. godine, pise eseje, romane i prevodi. Pod pseudonimom Boris Akunjin napisao je niz romana koji su doziveli svetski uspeh.
Prema njegovim pricama snimljeni su i uspesni filmovi, a 2000. godine dobio je nagradu Ruski pisac godine i nagradu Antibooker.
Prezentacija novih knjiga Akunjina “Krunisanje”, “Drzavni savetnik”, “Ljubavnica smrti” i “Ljubavnik smrti” bice odrzana 23. juna u Ruskom domu.
Bice prikazan i prvi deo intervjua “B. Akunjin, grigorij Chartisvili: Besede... O Erastu Fandorinu i ne samo o njemu...”, kao i film “Drzavni savetnik” s titlovima na srpskom jeziku.
