Đulio Karlo Argan roden je Torinu 1909, gde je završio Filozofski fakultet, na grupi za istoriju umetnosti, kao student Lionela Venturija. Na njegovu karijeru posebno je uticao boravak na Varburgovom institutu u Londonu 1946. godine kod Ervina Panofskog. Devet godina kasnije postaje profesor istorije umetnosti na fakultetu u Palermu, a 1959. godine prelazi u Rim gde na Katedri za modernu umetnost zamenjuje svog ucitelja Venturija. Objavio je veliki broj naslova medu kojima se isticu Storia dell" arte italiana (1937), Salvezza e caduta nell" arte moderna (1946) i Progetto e destino (1965).
19.09.06
Modernizam je ideologija izdajnika
Akile Bonito Oliva
Ko je izdajnik? Neko ko je nezadovoljan svetom, ali ne čini ništa da ga promeni! Neko ko ne veruje u ljude, ali ne želi ni da komunicira s njima! Neko ko se odnosi prema svetu isključivo putem kulturoloških citata
Akile Bonito Oliva, slavni italijanski kritičar i teoretičar umetnosti, ponovo je gost Beograda. Učesnik je Likovnog Bitefa, prateće manifestacije ovogodišnjeg Bitefa, a tokom prošle nedelje u prostorijama izdavačke kuće "Klio", Oliva je predstavio knjigu koju je uradio zajedno sa ´Đulijom Karlom Arganom "Moderna umetnost 1770-1970-2000". Oliva je stekao svetsku slavu kao glavni ideolog i medijator transavangarde, umetničkog pokreta koji je proklamovao povratak istorijskim avangardama i koketeriji s masovnim kičem. Transavangarda postaje obrazac postmodernističkog mišljenja i tzv. ´umetnosti citata.
Monografija "Moderna umetnost 1770-1970-2000" je kapitalno delo dva čuvena italijanska istoričara umetnosti, sačinjeno od dve posebne autorske studije, potpuno različite po metodološkom i ideološkom pristupu. Deo knjige koji se odnosi na modernu umetnost od 1770. do 1970. napisao je Đulio Karlo Argan i prvobitno je objavljen kao zasebno delo. Posle velikog uspeha knjige, italijanski izdavač zatražio je od autora da knjigu dopuni tekstom o modernoj umetnosti skraja 20. veka, što Argan, zbog narušenog zdravlja nije mogao da prihvati. Za taj posao predložio je Bonita Olivu kao najupućenijeg stručnjaka. Monografija koja se prvi put pojavljuje na srpskom jeziku podeljena je u tri bogato ilustrovana toma.
- Sentimentalno sam vezan za Srbiju i Beograd budući da je puno mojih knjiga prevedeno na srpski. Smatram Argana najvećim istoričarem umetnosti 20. veka, iako su naša shvatanja umetnosti potpuno različita. Imao je potpuno shvatanje arhitekture, tvrdio je da je arhitektura najpotpuniji odraz vremena u kom nastaje. Argan je polazio od evolucionističkog shvatanja, sna istorijskih avangardi da umetnost, ipak, može da menja svet.
Ne delite njegov stav?
Ceo san o progresu je i te kako doveden u pitanje početkom sedamdesetih, kada levica doživljava opšti poraz na globalnom planu. Zatim naftna kriza, ratovi... Argan se nije snalazio s tendencijama posle 1970. Zato je pozvao mene da dopunim njegovu knjigu, što predstavlja veliku čast! Jasno je da je posle Argana nemoguće pisati neku univerzalnu istoriju umetnosti, niti odreŞđivati univerzalnu estetiku. Ne možete prosuđivati istim parametrima štafelajsku sliku, video-rad ili digitalnu umetnost. Umetnički mediji su ti koji diktiraju estetske normative. To je vrlo šizofrena situacija.
Ne slažete se ni sa Arganovom tezom da moderna umetnost počinje neoklasicizmom 19. veka?
Za mene modernistička misao počinje pet vekova ranije, već sa italijanskim manirizmom. Maniristi su bili primorani da žive od prodaje svojih slika. U odnosu na ulogu koju je umetnik imao u renesansi, maniristički slikar je oličenje izdajnika. On ne uživa nikakvu zaštitu ni države ni mecena. Parmiđanino, Broncino i Pontormo citiraju svoje velike prethodnike, ali u celom manirizmu nema frontalnih kompozicija kao kod Rafaela. Zašto? Jer maniristi nisu ni hteli da imaju direktan odnos prema svetu! Retko su slikali po prirodi. Sve se svodilo na unovčavanje slikarskih rešenja iz prošlosti. Figure na slikama su izdužene, gotovo da su karikature Da Vinčijevog kanona idealnih proporcija ljudskog tela.
I tako stižemo do pitanja ko je izdajnik.
Ko je izdajnik? Neko ko je nezadovoljan svetom, ali ne čini ništa da ga promeni! Neko ne veruje u ljude, ali ne želi ni komunicirati s njima! Neko ko se odnosi sa svetom isključivo putem kulturoloških citata, isključivo posredstvom memorije! U manirizmu se javlja stav da je istorijsko pamćenje jedino stvarno vlasništvo individue. A kako će ga individua (zlo)upotrebiti ne podleže nikakvom opštem moralu. Maniristi si antipatriote, ateisti. Ne veruju u sakralnu misiju umetnosti. U njihovom vremenu otkriveno je da Zemlja nije centar univerzuma, niti je čovek centar prirode! Karlo Veliki je pregazio Italiju. San o razumu koji će pokoriti svet je potpuno uzdrman.
Sličan udarac modernoj umetnosti su naneli film i fotografija.
Mehanička reprodukcija stvarnosti neminovno je donela potpuno novo shvatanje umetnosti! Argan je insistirao na tome da likovna umetnost mora koristiti jezike novih tehnologija da bi bolje razumela svoju poziciju u svetu koji se nepovratno promenio. Ali Argan nije mogao niti želeo da razume haos civilizacije kraja 20. veka - civilizacije koja je izgubila veru u sve, pa i u samu sebe.
Srđan - Đile Marković
18.09.06
Ja sam kao panda
Akile Bonito Oliva
Gost izdavačke kuće „Klio“, Italijanskog instituta za kulturu i Bitefa ovih dana je čuveni teoretičar umetnosti Akile Bonito Oliva. Razlog njegovog dolaska u naš grad je i promocija srpskog prevoda negove studije o modernoj umetnosti, tačnije umetnosti koja se rađa posle 2000. godine. To je bio povod da ga zamolimo za intervju koji prof. Bonito Oliva rado prihvata naviknut na medije koji ga odavno tretiraju kao zvezdu.
Za razliku od autora prva dva toma studije o modernoj umetnosti, takođe u izdanju „Klio“, a pre njega još filozofa Hegela, vi ne smatrate da u naše vreme dolazi do smrti umetnosti. Kakav je vaš stav?
- Hegel je govorio o smrti umetnosti u tom smislu da će nju vremenom progutati filozofija. Đulio Karlo Argan takođe strahuje da će doći do smrti umetnosti jer će je poklopiti nove tehnologije. Ja verujem da transavangarda, tj. avangarda u tranzitu koja, iako nastaje u trenutku opšte društvene krize, kada umetnost više ne teži invenciji, citiranjem istorijskih avangardi nastavlja umetnost. Činjenica je da kroz nju umetnost i dalje diše.
Svedoci smo otvaranja novih muzeja. Njima ne nedostaje publike. Kažete da gotovo postoji moda savremene umetnosti. Otkud to?
- Živimo vreme buma muzeja, buma savremene umetnosti, buma kolekcionarstva, međunarodnih sajmova, kritičara koji postaju zvezde (tako ih mnogi tretiraju). Svi oni zajedno kreirali su modu savremene umetnosti.
Otuda sve brojnija publika u muzejima?
- Ljudi masovno odlaze da vide izložbe savremene umetnosti. Muzeji su jako dobro organizovani - imaju čak i odeljenja za majke s malom decom, pored kafića, prodavnica... Nisu predviđeni da se u njima provede slobodno vreme. Oni nam nude totalno ispunjeno vreme. U njima se publika bombarduje snažnim emocijama. Nude joj se remek-dela. Doduše to nisu uvek remek-dela, ali... Lično nisam za gomilu remek-dela kojoj teže kolekcionari. Pristalica sam jednog na koje bi bile usredsređene sve moje emocije, kao nekad kada smo u kući držali samo sliku Bogorodice - ikonu. U gomili remek-dela emocije se rasplamsavaju i čovek eksplodira. Kada se tome doda umetnički film, pa video-art, performansi i instalacije, najzad interaktivna umetnost putem satelita i kompjutera, kada umetnost postaje video-gejm, publika upada u veoma snažnu ekstazu. Kao kad se doživi intenzivan orgazam. Njeno srce je slabo, ne može sve to da izdrži i ono puca...
Kakva je uloga kritičara?
- Nekada su umetnici podređeni kritičarima, a nekada su kuratori u službi umetničke scene. Oba smera su pogrešna. Mislim da sam ja od onih danas retkih postrenesansnih globalnih intelektualaca, poput zaštićene vrste - recimo kao panda. Predajem na Rimskom univerzitetu, priređujem istorijske izložbe, priređujem i izložbe o aktuelnim trendovima, pišem za dnevni list „Republika“, pišem knjige (sad mi je u Kini prevedeno čak pet). Ja sam poslednji izdanak totalnog kritičara, kao što su bili Harald Zeman i Rudi Fuks.
Ima li razlike između kuratora i kritičara?
- Ta razlika se javlja devedesetih. Zbog brojnih muzeja koji tada niču, a niču čak i u malim gradovima jer su političari shvatili da su im od koristi za kreiranje imidža društva. I još nešto. Posle svakog rata odmah nikne novi muzej. Kao u Sarajevu. Umesto da se popravi grad - podiže se muzej. To je demagogija. No, mi ne možemo prenebregnuti činjenicu da ti muzeji postoje. Kuratori u njima bave se održavanjem zbirki umetničkih dela. Ja, pak, kao kritičar, tumačim umetnost i kao takav, ponavljam, nikad ne mogu biti u servilnom odnosu prema umetnicima.
Posle knjige „Umetnost preko 2000“ čije srpsko izdanje sada promovišete, napisali ste još nekoliko. Jedna je naziv „Lekcija iz boksa“. Zašto?
- Zato što je umetnik moj najveći intimni neprijatelj - kao i žene, uostalom! Moram stalno s njima da se rvem.
Da li se stvarno osećate kao zvezda?
- Ma ne, ja se osećam kao ulični kritičar... Kritičari, kao i umetnici, ne služe nikome, a ponajmanje društvu. Ali oni su nužni jer su odraz demokratičnosti jednog društva. Oni su slika njegovog bogatstva, idejnog naravno.
Znate li da će u Beogradu uskoro biti otvoren Sajam knjiga na kojem će ove godine počasni gost biti Amerika?
-Znam ja dosta o Beogradu i Srbiji. Ja sam jedan od onih retkih intelektualaca koji su kršili kulturni embargo u vreme Miloševića, dolazio sam i tada u Begrad, Novi Sad, Vršac. Uostalom, u mojoj knjizi navodim nekoliko vaših umetnika, Marinu Abramović, Bracu Dimitrijevića... Ne podnosim američku politiku, pogotovo Buša mlađeg, ali to ne znači da mrzim Ameriku. Imam jednu ideju za vinjetu tim povodom. Neka neko nacrta, na primer u „Blicu“, kako Amerikanci bombarduju Srbiju knjigama!
Milena Marjanović
10.09.06
Kritičar je kao Don Žuan
Akile Bonito Oliva
Povodom predstojećeg Bitefa u Beograd dolazi Akile Bonito Oliva (1939), jedan od najuticajnijih i najradikalnijih kritičara umetnosti na savremenoj svetskoj likovnoj sceni. Povod njegovog dolaska je izložba „Dokumenti istorijskog i aktuelnog” koja obuhvata dokumentarne snimke umetničkih događaja u periodu između 1968. i 1973. godine, a odigravaće se u raznim gradskim prostorima i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Autorke su Biljana Tomić i Dobrila Denegri. Ovom prilikom biće predstavljena i knjiga Akilea Bonita Olive „Moderna umetnost 1770–1970–2000” (prevod Milena Marjanović, izdavač „Klio”) koja predstavlja treći tom istoimene knjige Đulija Karla Argana. Akile Bonito Oliva je profesor istorije moderne umetnosti na Univerzitetu u Rimu. Autor je više knjiga, promovisao je pojam transavangarde u umetnosti, bio je umetnički direktor Bijenala u Veneciji 1993. godine...
Kako se danas sećate sedamdesetih godina prošlog veka kada ste prvi put bili u Beogradu?
– Prvi put sam došao u Beograd kada me je pozvala Biljana Tomić iz Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Pozvan sam na Bitef 1971. godine i učestvovao sam na veoma važnom festivalu avangardnog teatra izložbom koja se zvala „Persona”. Pozvao sam i jednu grupu značajnih umetnika iz Italije, koji su na jedno veče zauzeli prostor pozorišta. To je bilo izmeštanje umetnosti van galerija, u prostor akcije, gestova i pozorišta. Sećam se atmosfere Bitefa kao veoma žive, eksperimentalne i veoma slobodne. To je bio skup umetnika čije su poetike bile različite, a u Beogradu se osećao duh inovacije. Sećam se da sam te godine upoznao Bracu Dimitrijevića, Marinu Abramović, Ješu Denegrija... Beograd je bio u rangu drugih centara kulture i u njemu se zaista nije osećala nikakva cenzura. Kada sam ja bio na Bitefu, tamo je vladala velika gostoljubivost, otvorenost za kulturu i osećao sam se kao da sam u Rimu, Milanu, Londonu, Parizu ili NJujorku. Bila je to kulturno uzavrela atmosfera.
Jednom ste sebe, kao kritičara, uporedili sa Don Žuanom. O kakvoj je sličnosti reč?
– Rekao sam da ja kao kritičar umetnosti prelazim sa jednog umetnika na drugog, kao što Don Žuan prelazi sa jedne na drugu ženu. Poredio sam se i sa Marselom Dišanom, jer kao što Dišan smešta svakodnevne predmete u neuobičajeni prostor (kontekst), tako i kritičar smešta umetnika u njegov atelje, studio i izložbeni prostor. Poredio sam se i sa Endijem Vorholom, od koga sam naučio koliko je važna komunikacija i, konačno, sa Lojolom, osnivačem reda jezuita, jer kritičar pokazuje put umetnicima ka besmrtnosti.
Postoji li danas u umetnosti entuzijazam sličan onom iz osamdesetih godina prošlog veka?
– Osamdesetih godina desio se jedan veliki fenomen. Pojavila se grupa mladih italijanskih slikara koji su osvežili slikarstvo. S jedne strane, to slikarstvo je bilo pod uticajem Pikasa, a sa druge Dišana. Metod tog slikarstva bio je konceptualan, posedovao je slobodu izražavanja, subjektivnost i bio je to jedan veliki kulturni nomadizam, oživljavanje slobode umetnika. Iz tog slikarstva kasnije je nastala fotografija, video, bioskop i drugi mediji. Posle kolekcionarstva, oživljavanje umetnosti postao je internacionalni bum. Jasno je da danas više nema ni bogatstva, niti entuzijazma osamdesetih godina. Nema ni socijalnog hedonizma osamdesetih. Ovo je epoha nesigurnosti, širenja terorizma, sukoba civilizacija, epoha fundamentalizma na Bliskom istoku, pa danas umetnici više ne žive u srećnim trenucima osamdesetih godina. Žive u trenucima traganja, nesigurnosti, u vremenu u kome treba da predstave probleme koji se tiču celog čovečanstva.
Kako je komponovana Vaša knjiga koja predstavlja nastavak Arganove „Moderne umetnosti”?
– Moja četvrta knjiga u stvari je nastala u Srbiji. Uvek sam smatrao da je Beograd pun mladih radoznalih ljudi. Knjiga počinje od šezdesetih godina, od odnosa između Evrope i Amerike, preko transavangarde do devedesetih i ovog milenijuma. To je i knjiga koja želi da predstavi načine na koje mladi umetnici shvataju socijalni kontinuitet, umetnost i avangardu. Ona se bavi temama kao što su ekologija, različitosti, nacizam, razne opasnosti, smrt, bolest... To su teme koje umetnost koristi. U knjizi pominjem 11. septembar, veoma važan datum, kada je Bin Laden sa svojom islamskom grupom napao „Bliznakinje” u NJujorku. To je epohalan i vrlo, vrlo dramatičan trenutak. Mislim da se umetnost posle 11. septembra 2001. godine promenila. Postala je dramatičnija, više analitička i moralistička. Ranije je bila više spektakularna, postavljala se nasuprot modi. Mislim da posle 11. septembra mladi umetnici osećaju veću socijalnu odgovornost.
Beograd i Srbija su prošli kroz teške i dramatične godine. Kako vidite način da ponovo oživi ovdašnje umetničko tržište?
– Verujem da je Beograd grad koji lako može da se vrati na međunarodni nivo, zato što je oduvek imao umetničku uzavrelost i dobar univerzitet. Dobri umetnici, dobre galerije, dobri kritičari, dobri muzeji – sve to može da oživi umetničku scenu Beograda i privuče kolekcionare srpskim umetnicima. Isto tako verujem da je umetnost globalna, da ne može biti nacionalistička i teritorijalna. Beograd treba da se vrati svojoj internacionalnoj vokaciji.
Marija Đorđević
21.10.06 Pobjeda
U epohi kulturne industrije
Moderna umetnost 1-3, Akile Bonito Oliva i Đulio Karlo Argan
Kapitalno djelo dva čuvena italijanska istoričara umjetnosti čitaocu pruža uvid u umjetnost u vremenu globalizacije, i umjetnost koja se bori da opstane uprkos „mekdonalds" mentalitetu
Veliki izdavački poduhvat IK „Clio“, kapitalno djelo dva čuvena italijanska istoričara umjetnosti sačinjeno od posebne autorske studije, različite po metodološkom i ideološkom pristupu, završeno je objavljivanjem posljednjeg dijela studije koju je napisao Akile Bonito Oliva.
Dio knjige koji se odnosi na modernu umjetnost od 1770. do 1970. napisao je Đulio Karlo Argan i prvobitno je objavljen kao zasebno djelo. Kasnije, nakon velikog uspjeha knjige, italijanski izdavač zatražio je od autora da knjigu dopuni tekstom o modernoj umjetnosti s kraja 20. vijeka, što Argan, zbog narušenog zdravlja nije mogao da prihvati. Za taj posao predložio je Bonita Olivu kao najupućenijeg stručnjaka.
Po riječima samog Argana, cilj djela nije ispisivanje istorije moderne umjetnosti, već zasnivanje pretpostavki za jednu modernu istoriju umjetnosti i stvaranje uslova za istorijsko razumijevanje i tumačenje umjetnosti koja nastaje u razdoblju moderne epohe.
Prvo poglavlje posljednjeg toma Moderne umjetnosti otvara tekst Akilea Bonita Olive o umjetnosti do dvijehiljadite godine. Poslije Drugog svjetskog rata, ispitivanje novih, ne tradicionalno poetskih sredstava, u Americi teče nesputano, dok se u Evropi umjetnost oslanja na sve opštije kriterijume koji se ne odnose samo na područja individualne kreativnosti, nego, prije svega, na njeno mjesto u društvenom kontekstu. Kroz prikaz konteksta evropske kulture koja stalno teži kulturnim modelima i matricama i u suštini je okrenuta ka istoriji i istoriji umjetnost, Oliva navodi da se američka umjetnost bavi eksperimentom. On svoje gledište ilustruje tumačenjem djela Jozefa Bojsa, Endija Vorhola, Pjera Manconija, Yona Kejya i drugih istaknutih umjetnika. Akile Bonito Oliva profesor je Istorije moderne umjetnosti na Univerzitetu u Rimu. Autor je više knjiga, smatraju ga pravim militantnim kritičarem, a on za sebe kaže da je bavljenje kritikom stvar kulturne biologije, lične neuroze, vokacije i smisla za igru. Oliva je promovisao pojam transavangarde u umjetnosti: na planu stvaralačkog postupka, ovaj pokret obnavlja zadovoljstvo manuelnog izražavanja ( u slikarstvu, skulpturi i crtežu), stilski eklekticizam i nomadizam citiranja, pri čemu ponovo ističe individualnost koja sada nije epska, nego ironično fragmentarna i prisna. Motiv je zadovoljstvo u slikanju, napokon oslobođenom tiranije novine. Ovo slikanje počiva na korišćenju raznih manira, a reference su od Šagala do Pikasa, od Sezana do De Kirika, od Karaa futuriste do Karaa metafizičara. Sitem umjetnosti koji obuhvata umjetnika, kritičara, kolekcionara, muzej, masovne medije i publiku, postao je dobar osnov, smatra Oliva, za razvoj stvaralačkog procesa.
„ Ja kažem ne globalizmu, i ne lokalizmu. Afirmišimo ravnotežu između evropske otvorenosti i karaktera svake zemlje,“ izjavio je Oliva u jednom intervjuu prije četiri godine. Poslije 11. septembra, po mišljenju profesora, umjetnost se vraća predstavljanju naših malih utopija. U epohi kulturne industrije, prevashodno televizijske, video – spotovi su geyet proizvodi. Umjetnost je više od zabave za oko i um. Oliva objašnjava da je krajem osamdesetih i devedesetih postojao hedonizam u umjetnosti, igra odvojena od stvarnosti. Sada se umjetnost vraća problemima čovječanstva, smatra Oliva. Umjetnost će imati društveni značaj samo ako uspije da pokaže problem identiteta.
Ovo nije ni samo teorija, niti samo istorija. Riječ je, prije svega, o svojevrsnom uybeniku - priručniku - kako posmatrati modernu umjetnost. Nastajanje ove knjige trajalo je pune tri decenije. Prevod novinara i istoričara umjetnosti Mirjane Marjanović, čitaocu može da pruži uvid u savremenu umjetnost, odnosno umjetnost u vremenu globalizacije, i umjetnost koja se bori da opstane uprkos „mekdonalds" mentalitetu. Prvi dio svakog toma posvećen je društvenim uslovima u kojima je umjetničko delo nastalo, dok je drugi dio, sa zaista sjajnim ilustracijama, analiza umjetničkih djela.
Nataša Radović
31.08.06 Vreme
Do dvehiljadite i posle
Moderna umetnost 3, Đulio Karlo Argan i Akile Bonito Oliva
Upravo objavljenom knjigom Umetnost do dvehiljadite Akilea Ponita Olive izdavačka kuća Clio u biblioteci "Ars figura" dovršava vredan poduhvat štampanja trotomnog dela Moderna umetnost 1770–1970–2000 u prevodu Milene Marjanović u kome prve dve sveske čine knjige Đulija Karla Argana, prva objavljena 2004, druga 2005. Time najzad dobijamo na srpskom jeziku jednu značajnu ediciju posvećenu sagledavanju više od dva veka duge istorije moderne i postmoderne umetnosti obrađene od strane dva pomenuta vrlo istaknuta italijanska istoričara umetnosti i umetnička kritičara.
Izuzetno je zanimljiva priča kako je došlo do toga da se tekstovi ova dva autora nađu u sklopu jednog zajedničkog naslova (Moderna umetnost 1770–1970–2000), u izvornom italijanskom izdanju čak i u koricama jedne (vrlo obimne) knjige. Naime, izdavač Sansoni pozvao je Argana da za druga izdanja knjige L"Arte moderne 1770–1970, prvi put objavljene 1970, dopiše nastavak teksta o umetnosti do dvehiljadite godine. No ne želeći i ne mogavši se upustiti u taj posao, Argan izdavaču predlaže da umesto njega to objavi Bonito Oliva, koji će zaista taj zadatak izvršiti knjigom o kojoj je ovde reč. Zanimljivost celog ovog slučaja jeste baš u tome što je Argan za nastavljača sopstvene, definitivno zaključene knjige odabrao pisca sa kojim se po mnogim pitanjima poimanja i interpretacije moderne i savremene umetnosti načelno ideološki i metodološki nije slagao, ali ipak ga je smatrao osobom najpogodnijom i u njihovoj (rimskoj) sredini najkompetentnijom da upravo on dovrši raspravu koju je sam Argan započeo baveći se umetnošću perioda navedenog u naslovu svoje knjige (dakle, umetnošću između 1770. i 1970). Ovaj primer poučan je i vredan pomena zbog toga što pokazuje kako oko nekih krupnih projekata autori različitih stručnih profila i gledišta mogu da tolerantno sarađuju, čak i da se dopunjuju uprkos svojim znatnim principijelnim razlikama.
Umetnost do dvehiljadite je čak četvrta knjiga Bonita Olive na srpskom: prethodne su Ideologija izdajnika (1989), Priručnik za letenje (1994) i A.B.O.M. D. (1999), sve tri u izdanju novosadskih Svetova. Prvi put Bonito Oliva stiže u Beograd povodom izložbe "Persona" u Galeriji 212 u okviru V Bitefa 1971, potom je ovde boravio u više navrata, redovno na poziv Studentskog kulturnog centra, u kojim je prilikama dao brojne intervjue (među kojima dva puta za "Vreme"). Njegovi tekstovi učestalo su objavljivani u ovdašnjoj stručnoj periodici ("Vidici", "Moment", "Košava", "Projekart", "Artkontekst"). Ko je, dakle, to želeo imao je više nego dovoljno mogućnosti da u ovoj sredini posredstvom prevoda i čak lično upozna i prati Olivine osnovne teorijske i kritičke ideje.
U ovoj knjizi Bonito Oliva najpre sažimae svoje brojne već dobro poznate teze o "geografiji umetnosti", specifičnim svojstvima i razlikama između američke i evropske umetničke scene, o "sistemu umetnosti", o "sazvežđu transavangarda", dodajući im upravo ovom prilikom niz po prvi put iznetih teza, a koje se odnose na stanje savremene umetnosti u vremenu i u uslovima globalizacije. Savremena umetnička produkcija bitno je predodređena kontekstom u kojme nastaje, izričitio tvrdi Bonito Oliva, i upravo kontekst, dakle društvena i kulturna okolina nastanka i odvijanja savremene umetnosti, posebno one oko dvehiljadite i posle, u središtu je pažnje njegovog razmatranja. A taj kontekst čini, konkretno rečeno, "sistem umetnosti" koji obuhvata najpre sâmu umetničku produkciju, ali takođe i mrežu izlagačkih muzejsko-galerijskih institucija, velikih međunarodnih izložbi, kritika, kolekcionarstvo, masovne medije i širu kulturnu javnost, kao činioce unutar čijih se složenih međusobnih odnosa vrlo intezivan savremeni umetnički život neprestano i gotovo svakodnevo odvija.
A umetnost oko dvehiljadite i posle odvija se u uslovima globalizacije, za koje se Bonito Oliva pribojava da prete poništavanjem i brisanjem specifičnih identiteta pojedinih dosad prepoznatljivih kulturnih sredina. Odgovor koji na tu pretnju stiže sa pozicije koju on naziva "tribalizacijom", drugim rečima zatvaranjem u lokalne autarhične granice, nipošto ne smatra poželjnim i pozitivnim. Stoga nasuprot antitetičkim pojmovima globalno-lokalno, Bonito Oliva predlaže medijalni pojam glokalno pod kojim podrazumeva uravnotežen odnos između oba ekstremna stanovišta. A to u praksama saremene umetnosti znači da umetnici problemu ispoljavanja sopstvenih identiteta pristupaju koristeći globalno rasprostranjene izražajne jezike zasnovane na upotrebi najsavremenijih tehnoloških medija. Kritička strategija Bonita Olive najčešće se podudara sa pojmom transavangarda, što je zapravo pojam znatno širi od pojave jedne grupe italijanskih slikara ranih osamdesetih za čiju se promociju on svojevremeno zalagao. "Sazvežđe transavangarda" podrazumeva, u suštini, stanje umetnosti u postmodernom dobu konačnog iscrpljenja utopijskih projekcija istorijskih avangardi i posleratnih neoavangardi u uslovima prestanka modernističkih "velikih naracija", posle kojih umetnost na kraju XX i početku XXI veka protiče u znaku diskontinuiteta i potpune fragmentacije izražajnih jezika i medijskih postupaka, definitivno lišenih poverenja u konstruktivni pojam projekta, upravo pozicija na kojoj je Argan u prethodne dve knjige ove trotomne edicije zasnovao svoje viđenje i tumačenje umetnosti istorijske moderne između 1770. i 1970.
Između ideološkog i metodološkog pristupa kako Argan vidi modernu umetnost do 1970, a Bonito Oliva postmodernu umetnost posle 1970. postoji indirektna načelna polemika koja je, u svojim temeljima, zapravo uslovljena istorijskim memorijama na čije se izvore ovi autori oslanjaju u polazištima svojih razmatranja. Za Argana to su tekovine evropskog racionalizma u rasponu od kulture renesanse do prosvetiteljstva, za Bonitu Olivu to je prva evropska kultura "krize" kao što je manirizam čije se daleke i posredne posledice – po njemu – nalaze u osnovama svih potonjih mentalnih i psiholoških stanja umetnosti, dopirući do njenog sadašnjeg stadijuma u uslovima multikulturalizma i globalizacije, o čemu je jednu od mogućih interpretacija na podlozi sopstvenog kritičarskog iskustva Bonito Oliva ponudio knjigom Umetnost do dvehiljadite.
Ješa Denegri
07.08.06 Danas
Kapitalno delo
Moderna umetnost 1770-1970-2000(I-III), Argan Đulio Karlo i Oliva Akile Bonito
Kapitalno delo, "Moderna umetnost 1770-1970-2000(I-III)", iz pera dva čuvena italijanska istoričara umetnosti, Đulia Karla Argana i Akile Bonita Olive, objavila je i promovisala izdavačka kuća Clio. Delo je sa italijanskog prevela Milena Marjanović i ono se sastoji od dve posebne autorske studije, različite po metodološkom i ideološkom pristupu. Deo knjige koji se odnosi na modernu umetnost od 1770. do 1970. napisao je Argan i prvobitno je bio objavljen kao posebno delo. Nakon velikog uspeha knjige, italijanski izdavač zatražio je od autora da knjigu dopuni tekstom o modernoj umetnosti s kraja XX veka, što Argan, s obzirom da je već bio u poznim godinama i narušenog zdravlja, nije mogao da prihvati. Za taj posao predložio je Olivu kao najupućenijeg stručnjaka. Po rečima samog Argana, cilj ovog dela nije ispisivanje istorije moderne umetnosti, već postavljanje novih pretpostavki za jednu modernu istoriju umetnosti i stvaranje uslova za istorijsko razumevanje i tumačenje umetnosti koja nastaje u razdoblju moderne epohe. Ovo delo, koje po rečima Zorana Hamovića, osnivača i glavnog urednika izdavačke kuće Clio, staje po značaju uz Džensonovu "Istoriju umetnosti", po prvi put se pojavljuje na srpskom jeziku i podeljeno je u tri ilustrovana toma. U prva dva toma nalazi se autorski tekst Đulia Karla Argana, dok se u trećem nalazi prilog Akile Bonita Olive. Zanimljivo je da je ovo delo bilo u izdavačkom planu još 1978. u izdavačkoj kući "Jugoslavija" i da ga je za objavljivanje predložio profesor Lazar Trifunović. Prevodilac Milena Marjanović godinama je radila na prevodu ovog dela, upoznala Argana i sa njim vodila zapažene razgovore. Arganovo i Olivino delo zasigurno će biti od pomoći i studentima, ali i svima onima koji vole i žele da bolje razumeju i upoznaju umetnost. Akile Bonito Oliva biće gost Beograda i izdavačke kuće Clio u septembru ove godine.
S. Domazet
04.08.06 Politika
Izdavački poduhvati
Moderna umetnost 1770-1970-2000, Đulio Karlo Argan i Akile Bonito Oliva
Izdavačka kuća „Klio” iz Beograda upravo je predstavljanjem trećeg toma zaokružila kapitalni projekat, objavljivanje knjige italijanskih likovnih kritičara i likovnih istoričara Đulija Karla Argana i Akile Bonita Olive „Moderna umetnost 1770-1970-2000”. Sva tri toma prevela je sa italijanskog Milena Marjanović, prevodilac, istoričar umetnosti i novinar, kojoj je izdavač učinio i posebnu čast, objavljujući uz prevod i separat na više stranica u kojem pored osnovnih informacija o izdanju stoji i cela „Odiseja” prevodioca, odnosno priča kako je najzad došlo do ostvarenja ovog poduhvata.
Za Zorana Hamovića, direktora „Klija”, ovakva kapitalna dela sve su ređe pred našom čitalačkom publikom, ali se „Klio” ipak upustio u ovu izdavačku avanturu, smatrajući da je u pitanju delo koje je jednostavno neophodno i stručnjacima ali i svima koji žele da upoznaju i shvate modernu umetnost. Istoričar umetnosti Jerko Denegri podvukao je da je knjiga (u originalu u jednom tomu) „Moderna umetnost 1770-1970-2000” Đulija Karla Argana i Akile Bonita Olive kapitalna za žanr kojem pripada. Argan je, zapravo, svoje delo završio sa 1970. godinom, da bi na nagovor izdavača da se vremenski pregled moderne umetnosti produži, predložio da to učini njegov kolega Akile Bonita Olive, sa kojim se inače, dodao je Denegri, razilazio često u viđenju moderne umetnosti.
Naime, Argan (što se vidi i iz knjige koja je sada prevedena) sasvim drugačije poima umetnost, objasnio je Denegri: na evropsko-humanističko-prosvetiteljskoj ideji, dok Bonita Oliva, inače tvorac pojma transavangarde, smatra da u modernoj umetnosti više ne postoje pravci već ona, posle postmoderne, nastaje u fragmentima jedne multikulturalne atmosfere, i sasvim u skladu sa haotičnim svetom u kojem postoji.
Iako različitih uverenja kada je u pitanju moderna umetnost, Argan i Oliva su se našli na zajedničkom zadatku: da modernu umetnost čiji je početak Argan hrabro odredio u drugu polovinu 18. veka (1770. godinu) približe jedinstvenim stilom savremenom čitaocu. Tako su stvorili, kako je juče objasnila i Milena Marjanović, ne istoriju moderne umetnosti niti teoriju moderne umetnosti već udžbenik o tome kako treba posmatrati modernu umetnost. Prvi deo svakog toma posvećen je društvenim uslovima u kojima je umetničko delo nastalo, dok je drugi deo, sa zaista sjajnim ilustracijama, analiza umetničkih dela. Milena Marjanović je juče rekla da je inicijativu za ovaj prevod dao njen profesor Lazar Trifunović, da je prevod nastajao i u direktnom dogovoru sa Arganom a da je, posle Trifunovićeve smrti dragocenu pomoć imala u Jerku Denegriju koji je juče istakao da je „Moderna umetnost 1770-1970-2000” Đulija Karla Argana i Akile Bonita Olive u ovom času, na srpskom jeziku, možda jedini prevod koji čitaocu može da pruži uvid u savremenu umetnost, odnosno umetnost u vremenu globalizacije, i umetnost koja se bori da opstane „mekdonalds mentalitetu” uprkos.
Akile Bonita Oliva dolazi u Beograd 16. septembra, kada će knjiga biti posebno i svečano predstavljena u novootvorenom Italijanskom kulturnom centru.
A. C.
Blic
04.08.2006.
Trotomna studija o modernoj umetnosti
Sve boje naše epohe
Kapitalno delo „Moderna umetnost 1770-1970-2000“ Đulija K. Argana i Akile B. Olive, dva čuvena italijanska istoričara umetnosti, (izdavač „Clio“) donosi ne samo nov pristup temi već i dragocen uvid u geografski i suštinski markantne pojmove i pojave date oblasti. Prevodilac, Milena Marjanović, istoričar umetnosti i novinar, između ostalog ukazuje na posebnost ovog vrednog dela koja se ogleda u činjenici da svako poglavlje počinje slikom društvenog konteksta u kome su umetnici živeli a dela nastajala. „Ovo nije ni samo teorija ni samo istorija. Reč je, pre svega, o svojevrsnom udžbeniku - priručniku - kako posmatrati modernu umetnost.“ Ova obimna studija kod nas je objavljena u tri knjige, prethodne dve su izašle 2004. i 2005. godine, a treći, poslednji tom, promovisan je juče. Zanimljiva je, istina i duga priča, o nastanku ovih knjiga. Pomenimo samo da je njeno prevođenje počelo još pre tridesetak godina. Zainteresovanih izdavača je bilo, ali nijedan nije istrajao u nameri da je finansira. Sve dok „Clio“ nije ušao u poduhvat shvatajući koliko je štivo važno za studente, ali i za sve koji žele da razumeju modernu umetnost.
T. Nj.