Moj Mihael

07.10.13

Sukobi između Izraelaca i Palestinaca nisu holivudski film u kom učestvuju dobri i loši momci; to je tragedija u kojoj se sukobljavaju oni koji su u pravu sa onim drugima koji su u pravu

„Na svom radnom stolu imam dve hemijske olovke, plavu i crvenu.Crvena mi služi za to da vladi poručim da ide do đavola. Dam im do znanja da vuku pogrešne poteze, da naciju nikud ne vode. A onda me premijer pozove na pićei pita u čemu je nacija pogrešila i kako dalje. Premijer moje odgovore uvaži, ali ih sasvim ignoriše” kaže Amos Oz (1939, Jerusalim), jedan od najvećih izraelskih pisaca i angažovanih intelektualaca, na početku našeg razgovora ovog leta u njegovom stanu u Tel Avivu, u svedenom i ušuškanom prostoru pretrpanom knjigama između kojih se ugnezdio i veliki akvarijum sa ribicama.
Sa dvadeset godina ušao je u politiku a sa 25 stekao književnu slavu. Zahvaljujući naslovima „Moj Mihael”, „Crna kutija”, „Panter u podrumu”, „Priča o ljubavi i tami” (delo koje se smatra jednim od najboljih romana 20. veka i koje će se uskoro pojaviti u srpskom prevodu)i brojnim drugim, dobio je gotovo sva svetska književna priznanja (poslednja u nizu je nagrada „Franc Kafka” koja će mu biti uručena krajem oktobra), a godinama je u užem izboru za Nobelovu nagradu. Njegov novi naslov „Među prijateljima” odmah je postao bestseler u Izraelu a doživljava i evropsku promociju. Posle gotovo 6 decenija od svoje prve prozne knjige „Kad šakali zavijaju”, Oz se vraća svojoj omiljenoj temi – životu u izraelskom kibucu u drugoj polovini prošlog veka.
„Kibuc je svojevrsno besklasno društvo, slobodna zajednica ljudi koji žive ravnopravno. U njemu nema novca isvi sve dele. To je najzanimljiviji eksperiment 20. veka”, kaže Amos Oz.

Kažete da je to fascinantan mikrokosmos za proučavanje ljudske prirode.
Kibuc je mikrokosmos ljudskog postojanja: tu su ljubav, gubitak, usamljenost, čežnja, smrt, želje. Sva ova osećanja se sažimaju u toj maloj komunigdesvako o svakom zna sve.

Vašilikovi u kibucu žive „među prijateljima”. Okruženi su ljudima, ali su usamljeni.
Ljudi jesu usamljeni. Ako mi u glavu uperite pištolj i zatražite da vam jednom rečju kažem o čemu su sva moja dela, odgovorio bih: O porodicama. O usamljenim i nesrećnim porodicama.

Kao dečak ste napustili porodicu i otišli u kibuc, gde ste proveli trideset godina. U romanu „Priča o ljubavi i tami” pišete i o svom životu u kibucu.
Kad mi je bilo petnaest godina, pobunio sam se protiv sveta mog oca. Promenio sam njegovo prezime Klausner i uzeo Oz. On je bio intelektualac, a ja sam odlučio da budem traktorista. On je bio konzervativac, a ja sam postao socijaldemokrata. On je živeo u gradu, a ja sam otišao u kibuc. Otac mi je bio oniži čovek, a ja sam odlučio da budem veoma visok. To baš i nisam uspeo, ali sam bar pokušao. Otišao sam u kibuc rešen da započnem nov život. Posle izvesnog vremena otkrio sam da se čovek ne može ponovo roditi. Kud god da odete, u sebi nosite svoje gene, detinjstvo, uvek ste bremeniti svojim roditeljima. Roditelja se ne možete osloboditi.

„Priča o ljubavi i tami” zauzima posebno mesto u vašem životu. To je roman o detinjstvu, o odrastanju, o stvaranju Izraela,o istoriji, samoći, ljubavi, smrti - i veoma lična knjiga...
Tu knjigu sam pisao šest dugih godina istalno prerađivao. Najveći problem bio je kako s ličnog životnog plana preći na javan i istorijski, a zatim sevratiti na porodičnu priču. Kako ulaziti i izlaziti, vremenski i prostorno, iz umadeteta u um odraslog čoveka.

U tom romanu prvi put pominjete smrt majke. Imali ste šezdeset godina kad je objavljen. Dugo vam je trebalo da pristupite toj temi.
Dugo mi je trebalo jer se moja majka ubila kad mi je bilo dvanaest godina. Bio sam veoma ljut na nju jer se ubila, kao da je pobegla sa ljubavnikom ne ostavivši ni poruku. Bio sam ljut na oca zato što ju je izgubio. Bio sam ljut na samog sebe jer sam mislioda sam bio nevaljao dečak. Zato sam svoje roditelje izbrisao iz svog novog života. Ali s godinama, došao je i oproštaj. „Priču o ljubavi i tami” pisao sam ispunjen mešavinom saosećanja, humora, znatiželje i strpljenja. U njemu nema ni trunke ljutnje niti gorčine.

Porodica je i veoma tajanstveno mesto? Veoma mi se dopada rečenica iz romana: „Čoveka od čoveka dele hiljade godina tame”.
Ceo život nastojimo da se približimo jedni drugima, ali ne previše. Postanemo li suviše bliski, onda jedni druge povređujemo. A ukoliko se previše udaljimo, smrznemo se od zime. Kao ježevi na snegu. Oni imaju bodlje. Ukoliko se previše zbiju, povrede jedni druge. A ukoliko se raziđu, smrznu se. Zato se ježevi stalno primiču, ali i udaljavaju jedni od drugih. To je ples koji svi mi celog života plešemo – to je ritam ljudskog života.

Čitajući vaša dela saznala sam mnogo toga i o Izraelu - o mentalitetu, duhu, o uticaju istorije na svakodnevan život, o razlikama između starih i novih Jevreja. U „Priči o ljubavi i tami” kao i u „Panteru u podrumu”, duhovito pišeteo tome da novi Jevreji moraju jesti mnogo mesa, piletine i voća kako bi bili mišićavi i dovoljno snažni da odbrane svoju zemlju. Pominjete i novu ‘rasu’ Jevreja.
To je bio san očeva i majki osnivača Izraela. Oni su se nadali da će nastati nova vrsta Jevreja - čvrstih, snažnih, preplanulih, samouverenih - sušta suprotnost nekadašnjim Jevrejima. To se, kao ni san, ne može ostvariti. Odgovoriću i na pitanje koje mi niste postavili. Izrael je nastao iz sna. Sve ostale zemlje su proistekle iz istorije, geografije, politike, a Izrael je rođen iz sna. A sve što nastane iz sna, nije savršeno. Jedini način da san ostane savršen, jeste da se nikadne ostvari.

Napisali ste na stotine političkih članaka i nekoliko dela sa tom tematikom. Zalažete se za postojanje dve države na ovom prostoru...
Pišem o potrebi za istorijskim kompromisom između Izraela i Palestine.Sukobi između Izraelaca i Palestinaca nisu holivudski film u kom učestvuju dobri i loši momci; to je tragedija u kojoj se sukobljavaju oni koji su u pravu sa onim drugima koji su u pravu. Palestinci su u Palestini jer nemaju drugu zemlju. Izraelski Jevreji su u Izraelu jer ni oni nemaju drugu zemlju. Ovo je veoma mala zemlja i ta mala kuća se mora podeliti na dva manja stana. Eks Jugoslavija je u krvavom ratu podeljena na više manjih država, a Čehoslovačka jepodeljena mirnim putem. To se mora desiti i između Palestinaca i Jevreja. Mora postojati država Izrael pored države Palestine,gde će ljudi živeti u miru i koegzistenciji.

Proživeli ste život u jednom istorijskom vremenu. Da li osećate zamor od istorije?
Voleo bih da tokom mog života zavlada mir. To mi je najveći san. Ukoliko budem imao prilike da doživim mir između Izraela i Palestine i mir na Bliskom istoku, onda ću znati da nisam uzalud živeo.

Neda Valčić Lazović

29.05.13 Dnevnik - Novine i časopisi

Jedan od najpoznatijih izraelskih pisaca današnjice Amos Oz dobitnik je ovogodišnje međunarodne književne nagrade Franc Kafka za svoje priče o životu u jevrejskoj državi.
Oz će nagradu i ček na 10.000 dolara primiti u oktobru na ceremoniji u Pragu, saopštilo je Udruženje Franc Kafka koje dodeljuje nagradu. Oz, 74-godišnji pisac rođen u Jerusalimu iz poljsko-ruske porodice, najpoznatiji je po humoru i mašti koje koristi u svojim delima prevedenim na preko 40 jezika. Najpoznatija dela Amosa Oza su romani "Moj Mihael" (1968), "Brdo lošeg saveta" (1976) i "U zemlji Izraelu" (1983), u kojima je dao, kako mnogi smatraju, najupečatljivije portrete Izraelaca ikada predstavljene.
Tokom godina pisac i mirovni aktivista koji je prezime Klausner promenio u Oz, hebrejsku reč za snagu i hrabrost, dobio je brojne nagrade uključujući i Izraelsku nagradu za književnost 1998. i nemačku Gete nagradu 2005. godine, prenosi AFP.
Nagrada Kafka, nazvana po književniku i autoru "Metamorfoza", "Procesa" i "Zamka", prvi put je dodeljena 2001. Među ranijim dobitnicima su i Haruki Murakami, Filip Rot, Harold Pinter, Vaclav Havel.

03.01.12 Danas

Dela izraelskog pisca i vrhunskog intelektualca Amosa Oza nažalost se retko prevode na ovim prostorima. Srećom dogodio se izuzetak. Objavljen je njegov roman „Moj Mihael“ u odličnom prevodu Žermen Filipović (izdavač: Laguna).
Koliko se ova knjiga dopala čitaocima svedoči i podatak da su na veb-sajtu izdavača ostavljena četiri dobra komentara. Možda će se broj komentara nekome učiniti kao veoma mali, ali budući da ova knjiga ne spada u red komercijalnih bestselera kakve ovaj izdavač zna da izbacuje na tržište, govori o tome da čitaoci umeju da prepoznaju dobar rukopis koji nije mnogo komercijalno eksploatisan. Tako je čitalac koji se potpisao kao Gordan Golubović napisao i ovo: „Začuđujuće je da ovaj roman tek prvi put posle 43 godine od premijere, objavljuje „Laguna“. Dosta jevrejskih pisaca je prenelo realne slike života u Izraelu, ali Amos Oz je malo drugačije obradio temu, bez prenaglašenih opisivanja kibuca i etno momenata, koji su prisutni u naznakama. Iz vizure mlade studentkinje Hane on tka romansu koja se urušava kroz splet događaja u kome je stub radnje, ljubav na prvi pogled njenog života, Mihael. Pisac nema problema sa pisanjem u ženskom rodu, a emocija deluje autentično. Šesta decenija prošlog veka na Bliskom istoku projektovana je preko male porodice proširene sinom Jairom. Život nije uvek onakav kako nam deluje. „Obmana se uvek otkrije sama. To je kao kratko ćebe - pokriješ noge, viri ti glava, a ako pokriješ glavu, vire ti noge.“ Likovi prolaze pored Hane i oplemenjuju kolorit romana. Ubrzo posle poleta i velike ljubavi, poglavlja često počinju mislima: „Dani su sumorni i isti.“ Mobilizacijom Mihaela dolazi do još veće krize. Pretpostavka da je u Sinajskoj pustinji, još više oštećuje duhovni mir a bekstvo od stvarnosti je sve češće jedino prihvatljivo. Do kraja ove snažne storije najbolja definicija se nalazi u sledećem pasusu: „Svi dani su isti, i ja sam ista. Postoji nešto što nije isto. Ne znam kako se to zove. Moj muž i ja smo dva neznanca koja se slučajno sreću izlazeći iz klinike gde se leče od nekakve fizičke tegobe“. Drago mi je da se ovakva knjiga pojavila pa makar i sa ovolikim zakašnjenjem, zato što za dobru literaturu nikada nije kasno.“
Sa ovim čitaocem složila se svojevremeno i književna kritika. U Njujork tajmsu je pisalo da je ovaj roman „istančan, promišljen, samouveren i mudar, vešto uobličen bogatim mnoštvom tonova i tekstura u pripovedanju. Madam Bovari savremenog Izraela... ističe se svojom toplinom, lirikom i izvanrednim stilom.“
A Artur Miler je rekao da je „Moj Mihael je prekrasno delo ogromne dubine koje ćemo pamtiti i kao lirsku pesmu posvećenu narodu piščeve zemlje i kao dirljivu ljubavnu priču.“
Inače, Amos Oz rođen je u Jerusalimu 1939. Studirao je filozofiju i književnost na Hebrejskom univerzitetu. Jedan je od najboljih izraelskih živih pisaca, a uz to je i ugledni politički komentator i pobornik mira na Bliskom istoku. Autor je mnogih književnih dela među kojima su romani „Crna kutija“, „Poznavati ženu“, „Fima“, „Ne odlazi noćas“ i najnoviji „Isto more“, kao i dokumentarna prozna dela „Na tlu Izraela“, „Padine Libana“, „Izrael“, „Palestina i mir“ i „Početak priče“. Njegove knjige prevedene su na dvadeset osam jezika. Dobitnik je mnogih međunarodnih književnih nagrada. Oženjen je i otac dve kćerke i sina. Živi u Aradu, u Izraelu.

V. Matković