Mirjana Marinšek Nikolić je književnica i psiho-vizuelna umetnica.
Diplomirala je na Beogradskom univerzitetu, a studirala je umetnost i književnost, na Ohio University, SAD, kao i astrologiju na na departmanu za astronomiju istog univerziteta (Academy for Astropsychology). Doktorirala je na matematici i informatici na Beogradskom univerzitetu, kao i na astrologiji sa temom "Sinastička astrologija: Analiza kompatibilnosti u partnerskim odnosima", takođe u Ohiou.
Piše za najpoznatije domaće i inostrane časopise iz književnosti i umetnosti. Njen književni opus obuhvata eseje, priče, putopise i romane.
Knjige proze: „Putogledi“ - knjiga ogleda, putopisa i priča (izdavač „Methaphysica”, Beograd, 2004), „Tri Fride“ - roman (izdavač „Svet knjige”, Beograd, 2006), „Tango za Evitu“ - roman (izdavač „Svet knjige”, Beograd, 2007), „Panonski triptih” - Ogledi o Dobroviću, Krleži, Vazareliju“ - eseji (izdavač „Čigoja”, Beograd, 2009), ”Snohvati o letenju” - eseji i priče (izdavač „Prometej”, Novi Sad, edicija „Draško i prijatelji”, 2011), „Taj mali bioskop u našim glavama“ - bildungs roman (izdavač „Prometej”, Novi Sad, 2012). Neke od njenih proza objavljene su i u domaćim i stranim antologijama priča.
Knjige su joj prevedene na nemački „Dieses kleine Kino in unseren Köpfen“, mađarski, kao i francuski jezik „Image parlant“ - (antologija eseja, u ediciji izdavača „La traductiere“, Pariz, 2013.), kao i „Les visages d`une imagination solitaire“ - (antologija eseja, edicija izdavača „Incertain Regard“, Pariz, 2013.)
Umetnički rad zasniva na crtežima, eksperimentalnom filmu i multimedijalnim projektima. Autorka je više likovnih dela: crteža, eksperimentalnih i video radova, kao i multimedijalnih književnolikovnih projekata. Izlagala je na mnogim grupnim i samostalnim izložbama, kao i na art festivalima, u zemlji i inostranstvu. Dobitnica je nagrade Galerije Kulturnog centra Pančeva na konkursu ArtScape (maj 2012).
Član je ULUS-a i UKS-a. Živi i radi u Beogradu.
10.10.14
RECENZIJA ZA KNJIGU MIRJANE MARINŠEK NIKOLIĆ MOKAMBO
Gotovo da nema spisateljke u domaćoj literaturi koja je, posle Anke Gođevac Subbotić opisala Ameriku živopisnim bojama Drugog/Druge. Dok se Subbotićka fokusirala na opise Manhatna (kako naziva ostrvo i glavni deo Njujorka), Mirjana Marinšek Nikolić u kratkom romanu Mokambo uspela je da čitaocu predoči onaj American Dream, tj. sve ono što reprezentuje Ameriku u najboljem, ali i najtužnijem svetlu.Kao kontrast blještavog Brodveja i sumorne, poluosvetljene sobe u hotelu u kojem je najslavnija glumica svih vremena okončala život. Unutar okvirne priče o nastanku i recepciji romana o Merilin Monro, koju piše neimenovani Spisatelj (a svi likovi su, izuzev istorijskih ličnosti u ovom romanu neimenovani) i njegovom intrigantnom odnosu sa potencijalnom koautorkom, smestila se američka supkultura i umetnost iz famoznih šezdesetih godina. U samoj srži romana, rezervisanoj za istorijske, pseudoistorijske i one događaje za koje autori otvoreno priznaju da su fiktivni, pažnja se usmerava na ličnosti poput Merilin Monro i njenu smrt čiji razlozi, budući enigmom, provociraju niz mogućnih odgonetki, potom Endija Vorhola, ekscentričnog postmodernističkog umetnika, Elu Ficdžerald, kraljicu džeza, legendarnog trubača Majlsa Dejvisa i druge. Muzika, konkretno džez i bluz, kojima se Mirjana Marinšek Nikolić bavi u romanu, diktirali su i samu njegovu kompoziciju, koju odlikuju disperzivnost, kratki rezovi, preplitanje junaka – jednom rečju, ono što je sama suština džez muzike – improvizacija. Tako je ovaj roman na neki način i roman o muzici i muzički roman – on u isti mah odbacuje mogućnost koherentnog zasnivanja priče, ali održava jednu nit koja spaja sve protagoniste – svi su oni hazari širokog srca, svi su podredili život svojoj umetnosti i svi istu često poistovećuju sa vlastitim životom.
Pisan u prvom licu, koje je često neupadljivo kada se naratorka odaje samo u sentimentalnim trenucima u kojima pokušava da se približi nagrađenom autoru romana o Merilin Monro, ili onda kada i sama traga za građom kojom bi mu oponirala ili ga izazvala na spisateljski dvoboj, ovaj roman ukazuje i na ono duboko lično, žensko, intimno, na onu sferu osećajnosti i topline svojstvene ženama, te on u neku ruku nosi mogućnosti, preciznije, zametke ljubavne povesti. Zametke, pišem, jer nijedna od navedenih priča ne prelazi granicu skice, scene, čemu doprinosi i njihovo munjevito smenjivanje, menjanje pripovedačkih perspektiva i glasova. Stoga je Mokambo u pravom smislu reči džezerski roman uspele improovizacije, koji nas vraća u vreme zadimljnih klubova, intimnih atmosfera i vrsnih solaža, u doba kada je muzika nastojala da iskaže duboke emocije baršunastim glasovima crnačkih vokalnih diva, uz otegnuto južnjačko muziciranje koje nikud nije hitalo i koje je umelo da upravlja vremenom, čak i kada je o kratkovekosti reč.
Nesvakidašnji roman, Mokambo će nesumnjivo privući čitalačku pažnju jer iz ugla jedne male zemlje, kakva je šezdesetih godina, čak i u vreme najvećeg prosperiteta, bila SFRJ, daje reprezentativne odlomke kulture jedne moćne nacije kakva je američka i nastoji da iste veličine približi i učini prijemčivom čitaocu malene Srbije XXI stoleća.
Dragana V. Todoreskov
