Panonski triptih

10.06.10

Za Mirjanu Marinšek-Nikolić se može reći da je u pravom smislu multimedijalna umetnica, iako ne voli ovaj termin jer je, kaže, „prilično potrošen na svaštarenje“. Na Međunarodnom festivalu eksperimantalnog filma (FIFE) u Parizu, sredinom juna biće prikazana čak dva njena rada i to u najužem izboru, na vernisažu u bioskopu „Balzak“ na Jelisejskim poljima. Svi filmovi, pa i Mirjanini „Pourquoi“ („Zašto“) i „Carte postale“ („Razglednica“) zapravo ilustruju poeme učesnika francusko-engleskog festivala poezije koji organizuje magazin „La Traductiere“ („Prevoditeljka“).
Mirjana je nedavno objavila knjigu „Panonski triptih - ogledi o Dobroviću, Krleži i Vazareliju“, u izdanju „Čigoja štampe“, koja je bila u širem izboru za ovogodišnju nagradu „Isidora Sekulić“, a uskoro će biti prevedena na mađarski i promovisana u Pečuju, kulturnoj prestonici Evrope, gradu koji što rođenjem što stvaralaštvom povezuje pomenute autore. Jedan njen triptih mogao se videti na postavci „Album misterijskih životinja“ u beogradskoj galeriji „Feniks“, a drugi radovi na Prolećnoj izložbi u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, izložbi „Žene slikari“ u Majdanpeku, kao i na Bijenalu minijature u Gornjem Milanovcu.

- Odazvala sam se na poziv Luke Kurčija, istoričara umetnosti iz Bara, koji je već bio selektor dva festivala eksperimentalnog filma u Bitoli, na kojima sam učestvovala, da se ove godine prijavim na parisku smotru. Pored njega kao selektora, organizatori festivala su rumunski muzej „Baja mare“ (Mirče Bosea) i Udruženje frankofonskih i anglosaksonskih pesnika na čelu sa Žakom Rankurom. Poenta je da se prevođenje poezije sagleda u svim danas mogućim aspektima, pa i vizuelnom.
Koji je konkretno zadatak postavljen pred umetnike?
- Dato nam je na uvid trideset pesama, tačnije po nekoliko strofa od svakog pesnika francusko-engleskog govornog područja širom sveta. Stihovi su služili kao neki vid scenarija za film, uz uslov da se pojave na ekranu, ali da ne dominiraju slikom. Odabrala sam stihove iz pesama dvojice autora. Jedna je „Pourquoi“ Kanađanina Antonija Pelmasa rodom sa Hajitija. Čitajući njegove stihove o dubinama mora, u mojoj vizuri su se odmah javile slike katastrofalnog zemljotresa i maltene porinuća grada sa božanstvenom prirodom. Pitala sam se kako je moguće pisati toplu poeziju posle takve katastrofe i pomislila da je za poetu more simbol beskonačnosti, dubine koja sve guta i u isto vreme rađa novi život. Zato sam njegove stihove ispisala na talasima, bez glasa, s jedinim šumom - mora. U drugoj pesmi „Carte postale“ koju je napisala An Bihan iz Nove Kaledonije osetila sam nostalgiju za putovanjima i odvojenost od ostatka sveta. Moj eksperiment je bio da u treptaju (ženskog) oka, a ono je kako se to kaže, ogledalo duše, sagledam prodiranje do svojih bližnjih okeanima odvojenih.

Šta je zapravo cilj ovakvog festivala?
- U doba sve prisutne vizuelnosti, svet postavlja pitanje: šta učiniti da poezija dopre do čitalaca odnosno gledalaca. Zar to nije i naš problem jer i pored velike produkcije, poezija zamire u izdavaštvu.
U knjizi „Panonski triptih“ uviđate nekoliko spona između Krleže, Dobrovića i Vazarelija. Istovremeno, vaša knjiga je druge podstakla da ih dalje istražuju.
- Nedavno su istoričari umetnosti u Kinoteci pronašli film o Dobroviću prema Krležinom scenariju, a u režiji Aleksandra Petrovića. Reč je o fascinantnom spajanju književnosti, likovne umetnosti i filma... U svojoj knjizi, ja sam, pak, skrenula pažnju na to da su i Dobrović i Vazareli na neki način apatridi. Otkrila sam da je Vazareli, rodom iz Pečuja kao i naš Dobrović, 1957. bio u Beogradu i učestvovao na grupnoj izložbi serigrafija u Grafičkom kolektivu. Kad se Dobrović boraveći u Parizu odriče i Pikasa i Dalija izjašnjavajući se čak pežorativno o njihovoj umetnosti, Krleža ga podržava i sugeriše mu da se drži svog pravca ekspresije i kolorizma. Ukratko, okosnica moje knjige je prijateljstvo, ali i milje u kome su recimo odrasli Dobrović i Vazareli, prvi na beogradskoj kaldrmi, a drugi na pečujskoj. Raspolućenost između Srbije i Mađarske koja je kod Dobrovića primetna ista je kao i Vazarelijeva između Mađarske i Francuske koja ga je prigrila, posvetila mu muzej u Eks en Provansu, pa ga i naziva francuskim umetnikom ugarskog porekla. Sva trojica stvaralaca su predstavnici srednjoevropske kulture XX veka.
Ko se tuđim kiti, naružen će biti
Vaš rad na izložbi u „Feniksu“ pod nazivom „Ko se tuđim kiti, naružen će biti“ bavi se sasvim drugom temom?
- Kada me je Olivera Gavrić-Pavić, jedan od osnivača grupe „Ametist“(koja je organizator izložbe), pozvala da priložim rad na temu mitske životinje, dakle izvedem delo prema legendi, meni kao prozaisti je palo na pamet da „legendu“ sama smislim. Nacrtala sam ptice svodnike kako upadaju u gnezdo dve zmije u strastvenoj vezi da im pokradu košuljice koje svlače. Moja priča izložena uz triptih tretira, zapravo, temu privatnosti koja bi kao takva jednog dana mogla ući u legendu jer taj deo našeg života polako iščezava. U mom bestijarijumu tek će biti mesta za ljude koji reprezentuju životinjsko carstvo!

Milena Marjanović

30.09.09

Posle knjiga “Tri Fride” i “Tango za Evitu”, čija se radnja događa u Latinskoj Americi, novi junaci Mirjane Marinšek Nikolić potiču sa prostora tzv. Panonskog okeana. U esejističkim zapisima objedinjenim nazivom Panonski triptih”, u izdanju “Čigoja štampe”, ona piše o Petru Dobroviću, Miroslavu Krleži i Viktoru Vazareliju. Ono što spaja ove stvaraoce je mađarski grad Pečuj.
- Poznato je da su Dobrović i Vazareli rođeni u Pečuju, i da se Krleža u to vreme, početkom proteklog veka, tu školovao – kaže autorka. – Ovaj podatak, a uz to da su u tom gradu rođeni i pijanisti Preger i nedaleko od njega List, bio je više nego dovoljan da počnem da ispisujem stranice sopstvenog putovanja u umetnost.

Kalo i Barili
Moje bavljenje likovnošću došlo je nakon romana “Tri Fride” i “Tango za Evitu”. Iz književnih tekstova nastali su višemedijski projekti, pa crteži. Ostajem dužna Mileni Barili. Spojila sam je sa delima Fride Kalo, “otkrila” njihov susret u Parizu, potom, u Njujorku. Predstoji mi da okončam rad na knjizi “Njujork, 40”.

Postoji li pored Pečuja još neka veza između ovih umetnika?
- Nemoguće je izbeći ideološku nit koja ih povezuje. U Krležinim delima je to sasvim čitljivo, dok se u slučaju Dobrovića, u tematici njegovih slika to samo naslućuje. Recimo, na slici „U redakciji časopisa Danas“, na kojoj je ovekovečio Krležu, Marka Ristića, sebe i još neke, iz te davne 1934. U tu šemu se uklapa i Vazareli, koji svojoj umetnosti pridodaje naglašenu socijalnu dimenziju. Svako delo nastalo u susretu života i kulture, pretenduje da postane i autentično svedočanstvo.

Ovom knjigom oživljavate i baštinu prostora koji ste nazvali Panonski okean?
- „Panonski triptih“ jeste svedočanstvo o susretu sa bogatstvom kulturnog nasleđa, ne samo Pečuja, već i Panonije kao nepreglednog okeana kulturnog blaga, kroz dela srpskih, hrvatskih i mađarskih stvaralaca koji su odatle ponikli. Kada je u pitanju sadržaj jednog književnog dela inspirisanog radovima dvojice slikara koji su obeležili 20. vek i poznavaoca umetnosti kakav je bio Krleža, to su uvek obavezujuće slike – predstava. Naime, te slike uvlače svakog iole zainteresovanog posmatrača da u njima pronalazi, nikada dovoljno skrivene, istine sopstvenih sećanja. Istine su nas ponekad primoravale ne samo na rizik neželjenih razdvajanja, već i na sopstvene puteve i stranputice.

Postoji li neki poseban razlog da Pečuj bude u fokusu vašeg interesovanja?
- Postoje mnoge slojevitosti ovog grada, svojevrsnog panonskog vekovnika. Prošlost, sadašnjost i 2010. godina. Tada će Pečuj postati evropska prestonica kulture! Čini mi se da je u fantastičnom spoju tradicije u negovanju različitosti, moj osećaj da otkrivam mešanja, prožimanja i preplitanja međusobno različitih kultura.

Na predstojećem međunarodnom festivalu „Umetnici za mir“ u Istanbulu, vaš višemedijski projekat „Pecs, Istanbul 2010“, izabran je od međunarodnog žirija da predstavlja Srbiju?
- U umetničkoj koncepciji ovog festivala je negovanje kulturnih razlika. Suprotstavljen destrukciji, festival ističe potrebu za poštovanjem i tolerancijom. Moj projekat se nekim čudesnim dospevanjem našao među ljudima koji svojim umetničkim senzibilitetom misle kao ja.

Dragana Matović

29.09.09

Pečuj je grad prožimanja i preplitanja međusobno različitih kultura. Grad tradicije. I različitosti, kaže multimedijalna umetnica Mirjana Marinšek Nikolić


Mirjana Marinšek Nikolić, književnica i multimedijalna umetnica, u beogradskoj izdavačkoj kući „Čigoja štampa” objavila je novu knjigu „Panonski triptih, ogledi o Dobroviću, Krleži, Vazareliju”. Knjiga će, u okviru manifestacije „Dani evropske baštine”, biti predstavljena večeras u 19 časova u Biblioteci grada Beograda, a u razgovoru učestvuju prof. dr Irina Subotić, istoričar umetnosti, Dobrila Stojnić, dramska umetnica, i autorka.

Po rečima Vladimira Arsenića, ovo delo predstavlja interesantnu crossover studiju o tri čoveka, spojena na čudnovati način, u Pečuju. „Dobrović, Krleža i Vazareli iz ovog zanimljivog teksta isijavaju onom energijom koja je potrebna da bi se stvorilo autentično umetničko delo”, kaže Arsenić.

„Panonski triptih” Srpsko-baranjsko udruženje iz Pečuja prevešće na mađarski jezik i predstaviti ga u Pečuju, a izdavač „TIMP Kiado” iz Budimpešte, ponudiće ga na engleskom, nemačkom, mađarskom i turskom jeziku.

Vaša knjiga posmatra tradiciju grada, i prikazuje ga u ukrštaju kultura, u lirskom svetlu stvaralaštva...

Pisac je okrenut sećanju u kome traži i memoriše budućnost. U tom smislu je i moja knjiga, „Panonski triptih – Ogledi o Dobroviću, Krleži, Vazareliju”, imago Pečuja. Kompoziciji ovog grada prišla sam iz više različitih vizura; progovorila o njoj istovremeno kroz dela više stvaralaca. Pečuj je grad mešanja, prožimanja i preplitanja međusobno različitih kultura. Grad tradicije. I različitosti. Upravo te različitosti, slično umetničkom delu, svojom harmonijom pobuđuju u posmatraču (što da ne i moja lirska?) promišljanja o kulturnoj baštiniPanonije.

Razmišljate o Krleži, Vazareliju, Dobroviću, koji su živeli u kulturnom miljeu Pečuja. Da li su ti umetnici, svaki u svom mediju, govorili o sličnim stvarima?

Čitalac može da se upita kakav odnos postoji između pečujskih umetnika: Dobrovića-slikara, Vazarelija-grafičara i Krleže-pisca, i mesta o kojem pišem? U dugom stvaralačkom uzročno-posledičnom nizu, delo je rezultat nadarenosti pojedinca, ali i odraz umetničke i istorijske mape tog vremena. Za mene je to bio susret kultura. Mađar Viktor Vazareli, u svojoj optičko-kinetičkoj teoriji, podstiče ideju društvene i socijalne funkcije umetnosti. Slika, tvrdi Vazareli, nije potpis izolovanog umetnika, jer čovek više nije na jednoj, a svet na drugoj strani. Dobrović i Krleža, Marko Ristić i drugi osnivaju napredni list „Danas”, što je Dobrović, pak, ovekovečio na svom velikom platnu iz 1934. godine.

Pišete o slikama, mislite u slikama, i sami crtate, izlažete čak i izvan naše zemlje.

Linija i boja služe jednom cilju: da pribeleže i sačuvaju predmet pažnje stvaraoca. Svejedno, lik ili figura, crtež je način gledanja. On govori o sebi samom. Uvlači se u još neispisane stranice rukopisa; prati piščev ritam teksta. Eseja, romana, putopisa. Minijature su odredile moj slikarski izbor – crtež, u olovci, pastelu, malih formata, što se nastavilo mnogobrojnim izložbama u zemlji i svetu. Minijaturom u Milanovcu i BIMPE u Kanadi, izložbama u Dalijevom Kadakesu, Španiji, Mini artom u Mađarskoj, Art klinikom, Galerijom SKC-a...

Da li kod nas postoji dovoljno razumevanja za multimedijalne umetnike?

Savremena umetnost je jedan veliki kaleidoskop; višemedijske izložbe i projekti još uvek su retki. U postojećim galerijama u svetu, stvari se odvijaju malo drugačije. O iskustvima te vrste pričaćemo kada se vratim iz Istanbula, sa Međunarodnog festivala Art for peace,gde je moj višemedijskiprojekat „Pecs, Istanbul 2010” izabran da predstavlja Srbiju.

M. Vulićević

26.07.10

Gradina 35-36/2010


Knjige kakva je „Panonski triptih“ Mirjane Martinšek Nikolić kod nas su veoma retke iz jednostavnog razloga što retko razmišljamo o povezivanju, spajanju, ambijentalnom uticaju na različite umetnike i umetnosti. Mnogo se češće laćamo jednog umetnika, jedne umetnosti, jedne teme ili fenomena, smatrajući ovakav pristup pouzdanijim a mogućnosti takve analize temeljnim i dorečenim. Katkad kao da zaboravljamo da svaki pristup ima svoje prednosti i mane, ali i svaka inovacija u pristupu otvorene mogućnosti da osvetli ranije nevidljive veze, odnose, uzroke, te da se suoči sa drugačije sagledanim posledicama.
Ne volim reč projekt ali ona naprosto prianja uz ideju nastajanja „Panonskog triptiha“, uz misaoni i emotivni sklop ličnosti naše autorke, uz njenu poziciju među-žanrovski svojevoljno raspete ličnosti koja intuitivno prati maglovite utiske, biografske činjenice, tragove u delima (književnim, slikarskim, filmskim, grafičkim), pejzaže na putu kroz ravničarsku uzdržanost Panonije, od vojvođanskih prostornih i kulturnih veduta do Pečuja, drevnog grada sa praistorijskom, keltskom, rimskom, avarskom, slovenskom... istorijom, koja se već jedan milenijum može smatrati mađarskom prošlošću i sadašnjošću. Dijahronija i sinhronija Pečuja priviđaju se autorki kao „hermetički krug“ ujedinjenosti u različitostima. Da joj se ne priviđaju već i da postoje, vidljivo i opipljivo, svedoči ne samo današnji izgled i njegova usklađenost sa tragovima i otiscima prošlosti, već i izbor ovoga grada za kulturnu prestonicu 2010. godine, koji potvrđuje da oni koji znaju bez teškoća i vide.
„Panonski triptih“ je istovremeno i putopis kroz panonsko prostorno i duhovno jedinstvo, i lični utisak o sveprožimajućem duhu, koji ne samo što dozvoljava nego i nalaže da o srednjoevropskoj kulturi mislimo kao o susretanjima i suživotu, ma šta o tome govorile državne granice i političke volje. Da bi se ova činjenica danas bolje razumela, na zato što je manje vidljiva i neprisutnija nego nekad, nego zato što su nas (i što smo se) odučili od suštinskog razumevanja stvari i opredelili za parcijalne uvide, nacionalne podele i državne barijere, dovoljno se osvrnuti na bilo koji sloj prošlosti.
Mirjana Marinšek Nikolić odlučila se za ne tako davnu prošlost (tek nepun jedan vek) da bi pokazala u kojoj su meri tri različita umetnika, pisac Miroslav Krleža, slikar Petar Dobrović i grafičar Viktor Vazareli, kraće ili duže živeći u istom kulturnom miljeu Pečuja, poneli u sebi zajedničkog prtljaga koji će u novim sredinama (Beograd, Zagreb, Pariz) i njihovim burnim životima različitog trajanja izranjati iz njihove umetnosti poput jedinstvenog čvora koji će svako rasplitati na svoj način. O Krleži su potom napisane mnoge knjige, o Dobroviću je možda ponajbolje i nimalo slučajno pisao upravo Krleža, o Vazareliju se takođe dosta zna, ali cilj autorke „Panonskog triptiha“ nije posebno i detaljno proučavanje ni jednog od njih, niti njihovih bogatih umetničkih biografija, već slutnja o duhovnom uticaju Pečuja na njihovo stvaralaštvo, eventualno i na odluke koje su donosili kasnije birajući svoj životni i umetnički put. Usredsređenost autorkine pažnje na Pečuj u vezi sa trojicom umetnika je dvojaka: s jedne strane ima oblik razuđene asocijativne igre kojoj se beskrajno mogu dodavati novi elementi, a s druge je sasvim konkretna i ukazuje na određeno prizemljenje onoga što zovemo individualnim viđenjem, maštom, umetničkom slobodom, na geografske, kulturološke i društvene okvire koji utiču na stvaralaštvo i kada se u njemu obavezno ne vide i kada prividno iščile pod dejstvom novih utisaka i ambijenata. Zato se, bez obzira što autorka tome ne teži, stiče utisak o izvesnoj egzaktnosti ovakvog pristupa: presek kroz svest umetnika mogla bi da ukaže na slojeve različitih uticaja i iskustava slične geološkim slojevima kakve znalac iščitava sa kakve stene, ili u naslagama nekog drevnog grada.
„Panonski triptih“ je čas putopisna proza, čas ogled o umetnosti, čas esejističko štivo koje slobodno kruži između objektivnih činjenica i subjektivnih utisaka. Tekst je nevelik obimom (76 stranica) i ne sledi pravila bilo kog žanra, već skokovito i vrtložno usisava brojne podatke da bi ih nanovo presložio, lišio konvencionalnog reda i istih takvih zaključaka, i predložio kao jedan od puteva razmišljanja o prošlosti kroz povezivanje, spajanje i jedinstvo različitosti. Tekst zapravo poziva na otvorenu i beskrajnu priču, a ne na pametne i u tom smislu konačne sudove koji obitavaju u zatvorenim ladicama sa natpisom: proučeno i zaboravljeno. Jedan od primera usputnih namera ovakvog teksta, koji nema baš nikakve veze s trojicom umetnika iliti glavnim likovima ove disperzivne priče, ali ima sa osnovnom temom i tezom o multikulturalnosti kao načinu života i kada ga nismo tako zvali niti štitili od „tuđica“, jeste priča o obnavljanju zgrade hotela „Moskva“ u Beogradu. Premda tu priču znam od rane mladosti a od starih Beograđana (i tada je u meni izazivala prijatan osećaj povezanosti sa svetom i prošlošću koja ignoriše sve zagušljiviji pojam državnih granica), sada sam se s njom srela kao sa dobrim starim argumentom da ove dve decenije, protraćene u borbi protiv samozatvaranja, imaju smisla. Naime, rekonstrukcija „Moskve“, kao ni subotičke Gradske kuće, ne bi bila mogućna da u umetničkoj fabrici „Žolnai“, u Pečuju, nisu sačuvane skice svih proizvoda i kalupa koji su u njoj pravljeni, pa tako i onih iz 1903/4. godine, što je omogućilo povratak prvobitnom izgledu „Moskve“. Svaka samosvest, pa i ona nacionalna, tako se čuva i štiti od zuba vremena i agresije istorije, a ne patriotskom retorikom i patriotskim razaranjima posle kojih gradimo sve „lepše i starije“.
Ja „Panonski triptih“ pre svega vidim kao lucidan, inspirativan i vitalan način mišljenja, a ne kao knjižicu o određenoj temi koju u biblioteku možemo staviti među savremene proze ili knjige o istoriji umetnosti. Njen naslov i podnaslov su putokazi, a ne stanica na kojoj ostaje, uz druga i drugačija, još jedno viđenje Krleže, Dobrovića, Vazarelija kao putnika kojima je u jednom vremenu Pečuj bio zajednički imenitelj, a njegova skladna pomirenost različitih vremena i kultura eventualna inspiracija. Bez ovakvog načina mišljenja savremeni svet, njegova kultura i umetnost, bivaju gotovo neodgonetljivi, a njihovo odgonetanje u nacionalnim granicama polovično, uskraćeno za celovit ključ koji otvara možda najvažnije odaje. Kao u zastrašujućoj bajci „Plavobradi“, koju su nam roditelji čitali bez ikakvih objašnjenja ili šturo konstatujući da ima stvari koje se ne smeju raditi za naše dobro, a u kojoj zabranjeni ključ otkriva istinu koja jeste mučna kao i većina istina ali ukazuje i na izbavljenje, tako je, posebno u istorijski, ideološki, politički, nacionalno, verski itd. zatvorenim zajednicama važno gajiti svest o makar delotvornijem, ako ne i univerzalnom ključu za razumevanje većih celina, ako ne i sveta u celini.
Ne velim da mnogi ozbiljni ljudi sveta, njegovu kulturu i umetnost, upravo tako i ne tumače, ali smo svakodnevno svedoci i kako se zatvorene zajednice takvim tumačenjima opiru, kako ih svojom uskogrudošću i apelima na raznorazne čistote obezvređuju i negiraju, kako ih vraćaju na posebne, sve uže locirane korenčiće, tvrdeći da su važniji i presudniji za vrednovanje od širokog korenja usađenog u različite kulture, prostore, vremena, ideje. Nisu samo junaci „Panonskog triptiha“ već uveliko prošli kroz najrazličitija prebrojavanja krvnih zrnaca, ustoličenja i detroniziranja u sve užim sredinama omeđenim sve isključivijim i tvrdokornijim granicama, nego se i onaj mikrokosmos srednjoevropske kulture razbio u mnoštvo čestica koje se uzajamno više ne prepoznaju i ne uvažavaju. Toliko o prednostima i mudrosti trećeg milenijuma na jednoj geografskoj, geopolitičkoj i geopoetičkoj tačkici planetarnog ludila.
Bez obzira da li je to Mirjana Marinšek Nikolić želela ili ne, planirala ili ne, ali njen pristup odabranoj temi otvara pitanja sa kojima se naša današnja tumačenja umetnosti nerado i sporadično nose. Šta, recimo, naša današnja likovna kritika pred stvaralaštvom čitave plejade umetnika sa ovih prostora koji godinama žive i rade u Parizu zaključuje o njihovoj umetnosti, izuzev da su oni naše gore list, a da cvetaju tamo daleko. Šta je naša književna kritika videla u dugogodišnjem stvaranju Borisava Pekića, izuzev da iz Engleske dolazi sa obimnim rukopisima koje ovde pretvara u knjige koje nedovoljno čitamo jer prividno ne govore u dovoljnoj meri o nama, posebno onakvima kakvi bismo želeli da budemo u nečijem ogledalu. Šta je nama u suštini Danilo Kiš, izuzev nekoga ko je uzimajući iz mnogih izvora sebi i svetu potvrdio da su naši izvori pretesni i mutni, a onda nam se kao replika bludnog sina vratio da ga slavimo jer se vratio i pravoslavno sahranio, tek da nas ne ljuti i ne zbunjuje. O živima da i ne govorimo. Šta je nama Bora Ćosić koji nam lagodno pametuje iz Belina, grdi nas i poredi na našu štetu sa tamo nekim belim svetom, kad mi najbolje znamo da smo ga ne samo trpeli, nego i mazili i pazili pre nego što je odmaglio, o čemu u njegovim literarnim sećanjima na Beograd nema traga kakav bismo mi želeli da vidimo. Otkuda sad ta mediteranski opuštena glagoljivost, rovinjska pri tom, Mirka Kovača, kad mi najbolje znamo da mu nigde nije bilo tako dobro kao ovde, čak i onda kad smo ga zveknuli u glavu da se dozove našoj pameti. I šta je trebalo Davidu Albahariju, baš kad smo postali tako velikodušno spremni da se pohvalimo njime kao našim uspešnim čovekom u kanadskoj zimi, da tamo u nekom romanu crta mračnu situaciju koja je presudila u odluci da odavde ode. I šta fali ovde, recimo, Filipu Davidu, čije sjajne proze i ljudske geste ič ne razumemo niti su nam potrebne, ali ih nadmoćno ignorišemo, čime valjda dovoljno pokazujemo stepen svoje opštepoznate tolerancije. I ko bi se još temeljno i redovno bavio tamo nekim našim piscima, slikarima, kompozitorima, naučnicima, izuzev u okvirima kampanje o dijaspori i vesti o našoj genetskoj nadarenosti, kad su nas oni, ovako savršene i ovako nesrećne, i onako napustili, pa sada uživaju ne samo materijalne dobrobiti nego i opake uticaje spoljnjeg sveta. Kao da nemamo dovoljno problema i s onima koji su se deceniju ili više šetkali po tom svetu, pa se sada vratili s nekakvim pričama koje sve razumeju i sve mire, u kojima ni mi nismo poslednji niti je uređeni svet savršen, pa svojom ubedljivošću i prevelikom širinom unose naknadne zabune i nove kriterijume u naš omeđeni, znani i našim aršinima prevrednovani prostor.
Ali da se zaustavim u ovom nabrajanju, jer ironija kod nas nije uspešan komunikacijski kôd, a ako bi trebalo naglašavati da je prethodni pasus ironičan, onda se oko njega nije ni vredelo pomučiti.
Jednog ćemo dana, dakle, i mi morati da uvažimo činjenicu da umetnika ne rađaju samo majka, rodna gruda i ognjište, maternji jezik, nacionalna istorija i njen mitotvorački kapacitet, država, kojoj i onako umetnik ne znači ništa više od poreskog obveznika u uređenom a balast u tranzicionom svetu, već da se on, umetnik, sve češće oblikuje u različitim kulturnim miljeima, te da mu više raznovrsnih ambijenata pruža i veću šansu za svestraniji i relevantniji pogled na svet. Naši nacionalno angažovani umetnici odavno glume velikomučenike, žrtve svih prethodnih ideologija i vlasti, međusobno raspirujući patriotski zanos, štiteći se uzajamno u anahronim kulturnim institucijama, hvaleći se i nagrađujući među sobom. Državu ne interesuju iskreno ni oni, ni drugi, ni treći, posebno što svi zajedno ne raspolažu kapitalom jednog prosečnog tajkuna, a glas im se ne čuje ozbiljno ni u sopstvenom gradu a kamoli dalje. Osećanje za multikulturalnost, povremeno zadovoljeno kakvom akcijom ili manifestacijom (uglavnom u Beogradu ili Novom Sadu, pa čak i Nišu) topi se kao rđava šminka, baš kao što i iza osećaja multietičnosti i multikonfesionalnosti stoji pre ustavna retorika nego svakodnevna praksa.
Na prvi pogled otišla sam (pre)daleko od „Panonskog triptiha“. Ali, nisam, jer on je i zamišljen kao predlog za razmišljanje o značaju, vrednosti, neiscrpnosti susretanja i spajanja kultura i kulturnih modela ujedinjenih u različitostima.


Ljiljana Šop

17.06.10 Polja

Bila jednom jedna zemlja.
U stvari, bilo ih je više, oduvek, samo što im se kompjuterske konfi guracije stalno menjaju.Ima ih i danas, na sve strane. Bez obzira na to što se jednako utrkuju između sebe kojaće sebi da obezbedi bolji bekap. I neprimetno, sve zajedno pazare kod istog provajdera.Ali je bila i stalno će biti i neka priča.Neka priča koja, ma i posle svega, ipak čeka da je neko ispriča.Mirjana Marinšek-Nikolić nam tu priču iznosi i pre svega.Pa i pre nego što je mesto iz koje priča nastaje postalo jedna od tekućih prestonicaevropske kulture.Autorka se, naime, na vreme dosetila da priču koja čeka da bude ispričana potraži umađarskom gradiću Pečuju, dakako u sklopu svoje intelektualne radoznalosti, a moguće iiz razloga neke svoje biografske privrženosti nepreglednosti ravnice.Kako bilo, u svojoj najnovijoj knjizi ova multimedijalna umetnica – sopstvenim stvaralačkimpostupkom povezuje trojicu stvaralaca, i to, kako je rečeno, u Pečuju. U njemu su,u nekom trenutku svojih života – u trenutku, možda rođenja, možda sudbinskog sazrevanja,možda redovnog vraćanja, makar i u sećanjima – bili jedan slikar, jedan pisac, pa opetjedan slikar. Prvi slikar je prevazilazio sebe ovladavanjem likovnim kanonima; pisac je voleoda večitu čovekovu glupost razotkriva kroz romane, drame i polemike, mada je voleoda bude i miljenik vlasti; drugi slikar je, i ne posezajući za tehnologijama mejnstrima kakobi ga iznutra razotkrio, iz njega potpuno iskoračio svojim optičkim preispitivanjem samesuštine vizuelne umetnosti, i tako i sam postao prvoklasni umetnički brend, odnosnoopet deo dobro temperiranog establišmenta, tj. još jednog kanona. Petar Dobrović, MiroslavKreleža i Viktor Vazareli su u nekom trenutku svojih života bili u Pečuju, a kad je Mirjanaiz množine svojih razloga isto otišla tamo, nije se svela na putopis, nego je svoje utiskesa puta – na koji je, dakle, možda pošla i sa predumišljajem – tako vešto utkala u ove trisudbine koje je još veštije ispreplela u segmentu, da zapravo i nije važno šta je čemu prethodilo.Kokoška jajetu. Ili obratno. Sa puta na koji je srećom otišla, Mirjana nam je donelajoš jednu priču koja je čekala upravo na nju da bi bila ispričana.Svi su, i pre Aleksandra Fleminga, primećivali da voće hoće i da istrune. Samo se tajškotski lekar sagao i sa poda podigao gnjilu pomorandžu. Tada je otkriven penicilin.Naša Mirjana se nije čak ni sagla.Sve i da hoće, ona ne bi to mogla. U horoskopu je dvostruki Lav. Uz to, radije će da igrasalsu.Uostalom, i ne mora da se saginje, kad je na rukama dočekala priču o Pečuju i o duhovnimistočnicima tog grada na jugu Mađarske, i kad u okviru te priče čitalac može i samda putuje rečenicama Mirjaninim.Njenim razmišljanjima: „Simboli i značenja uvek vezuju dva sveta: onog čiji su znak, ionog kojem su znak“.Bilo nekad i neko more.Na njega se osvrnuo i jedan panonski mornar što je u zaključku pesme, kojom je kaokantautor proplivao, objasnio da se mornarima inače svašta dešava. Te oluja na otvorenommoru, te gusari odasvud. Sve, sve, samo ne još i to da ostanu i bez mora.Iza tog mora je ostala nemala geološka ravnica.Sred sve te ravnice, Mirjana je na svoj način uspela i Karlavarisa da nadmaši dometomsopstvenih dalekovida. Bogomil Karlavaris je onaj pak slikar što je samo sićušnim vertikalamau vidu bandera zaokruživao svoje pitome predele vodoravne prirode. Vodovi Mirjaninise neustrašivim transverzalama uma protežu i kroz svakojake prašume, sve do neizostavnogvrha brda ličnog nemira.Sopstvenim stvaralačkim činom ovoga puta je povezala trojicu gorostasnih stvaralacakojima je zajedničko jedno ušuškano mestašce, a uspela je iz tog njihovog mesta i sopstvenastanja i zapažanja da ispreplete sa njihovim putanjama, pri čemu je svaka od njihpovod za razmišljanje po sebi.U vezi sa istorijom, Duško Kovačević inače kaže da ima naroda koji se umnožavaju deobama;u vezi sa ovom knjigom, niz njenih merodavnih čitalaca jedinstveni su u oceni daona objedinjuje i nezavisnost subjektivnog delanja i pouzdanost objektivnog tumačenjaodloženih značenja. Po jednom od tih određenja, ova knjiga je „svojevrsna beletriziranaesejistička proza“. Složićemo se bez daljnjeg sa time, dodajući, međutim, da divljenje pobuđujei sama autorka, koja je kao takva uspela da sedamdesetak rastresitih stranica izazovnogštiva izvede u tvrdom povezu.Izazov ovakve knjige su i grafi čki prilozi same autorke, kao i njena odvažnost da knjižniblok podupre preuzimanjem ranijih autoreferencijalnih razmatranja o duhu mesta, tišine,klavira, zdanja i ljudi, te navodima podataka o Dobroviću, Krleži i Vazareliju u istom slogukojim se posle nastavljaju ogledi nemale metafi zičke zapitanosti, ali i nesumnjivog lirskogpristupa svekolikoj stvarnosti.Iz svoje umetnošću podstaknute stvarnosti autorka Panonskog triptiha nas usput podsećada je Matis navodno bio uveren da je kilo kobalta ili okera više plavo ili više žuto odpola kile kobalta ili okera. Svojim primerom i predanošću pisanju Mirjana Marinšek nampokazuje da je za jednu podsticajnu knjigu ponekad dovoljno i svega nekoliko tabakahartije.

Silvija Monros-Stojaković

24.03.10

Knjizevne novine - januar/februar 2010

U bogatoj i intelektualno radoznaloj ličnosti Mirjane Marinšek Nikolić, spisateljice i vizuelnog umetnika, doktora matematičkih nauka, sjedinjeni su stvaralac i istraživač. Iz tog jedinstva nastaju kreativni spojevi, netipični i originalni, ukazujući na njen veliki stvaralački potencijal koji se obznanjuje kroz različite forme.
Pored romana, naučnih rasprava i vizuelnih projekata ona je u najnovijem ostvarenju Panonski triptih zablistala u svom minimalističkom duhu (što verovatno duguje matematičkoj apstrakciji) u sintezi lične kreativnosti i eruditske usredsređenosti na objekat ispitivanja: slikarstvo, odnosno na komparativne uvide u likovnu i književnu umetnost, kao i podsticaje za njih koji dolaze izvan estetske sfere, konkretno mesta u kojem su se tri odabrana umetnika: Petar Dobrović, slikar, Miroslav Krleža, književnik i Viktor Vazareli, vizuelni umetnik, rodili, školovali ili živeli izvesno vreme. Reč je o Pečuju, gradu koji se posmatra kao slika, kao mozaik u sudbinama trojice umetnika, a možda čak ima i neke lične motivacije u otkrivanju korena, kako se može pretpostaviti na osnovu nekih autorkinih sugestija: Postoji li taj poetični predeo, Pečuj, u kome pisac traži svoje korene? Kažu da nema umetnosti bez korena u kulturi. Tragovi nisu jedino što ostaje kad nešto nestane; Otisci se preklapaju, utiskuju i smenjuju. Kadgod krenem makar na kratko u ove krajeve, iznenadi me otkriće. Tišine Panonije, smirenog sveta, ljudi dobre volje. Tih nekoliko dana odmora je da iskoraknem iz sebe. Da me oslobode od suvišnih sadržaja (knjižeenih, umetničkih, a najpre onih novinskih), koji svakodnevno, a ponekad prekomerno opterećuju um. I telo. U ovoj ispovesti sadržano je autorkino poetičko načelo poimanja umetnosti kao same suštine bitisanja, odnosno posredovanja umetnosti u stizanja do sebe, nakon iskoraka iz sebe prezasićene upravo umetnošću u koju je duboko uronjena , informativnim nanosima svakodnevnih događaja koji blokiraju, zagađuju biće i oduzimaju mu svežinu, energiju za obnovu ili za kreativnost. I taj iskorak je odvodi u tišinu Panonije koja je lekovita, slojevita. Uostalom još je Raičković opesmovio tu palimpsetnu tišinu kao inicirajuću za stvaranje. Napominjući da su brojni umetnici izrasli iz te plodne ravnice, Marinšek Nikolić govori o književniku Miklošu Vamošu i vlastitom poimanju literature, pisanja kao hepeninga, atmosfre u kojoj se sve dešava na nov i neponovljiv način. Dakle, pisanje je kao reka, preliva se iz različitih izvora i utiče u nova ušća.Upravo taj princip „pisanja" demonstrira se u Panonskom triptihu koji „izvire" iz Dunava, Pečuja, neprozirnih vremenskih dubina Panonije, ali i iz „stvorenog" iz Krležinih traktata o Dobroviću, iz Dobrovićevih autorskih tekstova o slikanju iz „čitanja" Vazarelijevih vizuelnih ostvarenja, iz filma kao podsticaja, iz autorkinog inventivnog tumačenja likovnosti pomenutih umetnika. U takvom strukturnom spoju svega pomenutog niču beletrizovani eseji koji su nadgradnja ogleda, inače visokostilizovanih tumačenja Dobrovića i Vazarelija, ali i intelektualno tumačenje sveta u istorijskom kontekstu u vizuri grada Pečuja koji je u svom viševekovnom postojanju oblikovan različitim civilizacijama i kulturama i čiji šarm se ogleda upravo u njihovim plodnim ukrštajima. Tu je, potom i priča o pojedincu koji se ostvaruje u sudbinskoj vezanosti za mesto i vreme koje mu je rođenjem dato ili ga je zbog nečeg izabrao, jer sve se talasa velikom rekom Povezanosti. Upravo povezanost ili dvojstvo karakteriše Triptih koji je i kripto diptih, jer je izraz dvojstva : autor – tumač, studija – umetničko delo, (a sa autorkinim slikama predstavlja i svojevrsnu repliku na pisanje te se može tumačiti i kao odraz napisanog u ogledalu skica) kao i žudnje za celinom. Govoreći o toj težnji kod Vazarelija, Mirjana Marinšek Nikolić otkriva i sopstveno htenje da se u delu ostvari u celovitosti svog bića, što joj uglavnom i polazi za rukom jer se u celini dela manifastuje njeno vlastito stvaralaštvo i njeno „kritičarsko" umeće da analizira likovne domete značajnih srpskih i svetskih autora.
Panonski triptih je knjiga bogate teksture sa intertekstualnim prepletima, citatima i autocitatima koja pokreće na razmišljanje: šta je tekst, a u duhu Ingardenove fenomenologije dela kao celine mora se primetiti da uprkos izvesnom biografizmu i pozitivističkom metodu koji je prisutan u predstavljanju trojice umetnika, delo zrači duhovnošću, imponuje metfizičkim kvalitetima i obiluje lirizmom,
eteričnošću misli i bogatstvom ideja uobličenih sigurnim tonom erudicije. A umetničko delo je originalna ideja koja može da se projektuje, reprodukuje. Dakle, umnožava. I to je ta zaključna poetička premisa koja zaokružuje ovo delo: umetnost je neiscrpan izvor stvaranja nove kreativnosti, ona je modelativno potentna, ona generira nove ideje i dela.
Polazeći od postojećih artefakata, slika ili tekstova o umetnosti, Mirjana Marinšek Nikolić je sopstvene refleksije o književnosti i čoveku kao tvorcu umetničkih formi, ili onome ko ih tumači i proučava, objedinila u kompaktnu umetničku strukturu koja je sinteza inventivnosti i poznavanja predmeta koji se tumači, jer u osnovi svega stoji ljubav kao pokretač. Ljubav kao otkrovenje sveta i umetnosti, potencijala podneblja koje je formiralo Dobrovića, Krležu i Vazarelija a nadahnulo i samu autorku da zaviri u njegove dubine i buduće domete jer je reč o gradu Pečuju koji je izabran za prestonicu kulture u 2010. u evropskim okvirima, što govori i o plodnom susretu prošlosti i savremenog doba.
Pišući ovu svojevrsnu beletriziranu esejističku prozu, Mirjana Marinšek Nikolić, koja je vrlo uspešan romanopisac, dakle čisti stvaralac, koristi razbokoreni lirski izraz koji je u isto vreme i vrlo precizan i naučnički sveden u ispisivanju zaključaka o umetnicima kao paradigmi uspeha u svojoj oblasti obznanjujući se kao izvrstan tumač vremena, prostora, ljudi i umetnosti. Slike to su refrakcije. Slike (mesta) su iluzije oka. One se neprekidno menjaju, a tako je i sa darovitim stvaraocima u koje nesumnjivo spada i Mirjana Marinšek Nikolić.
U Beogradu, novembra 2009. mr Milica Jeftimijević Lilić

12.08.09 Večernje novosti

Svojoj bogatoj biografiji, književnica i vizuelna umetnica Mirjana Marinšek Nikolić dodala je i knjigu eseja pod nazivom “Panonski triptih” sa podnaslovom “Ogledi o Dobroviću, Krleži i Vazareliju”, u izdanju “Čigoja štampe”.
Za svoj neobični “triptih” – autorka je odabrala stvaraoce koji svoju kreativnost , između ostalog, duguju mađarskom gradu Pečuju. Slikara Patra Dobrovića, književnika Miroslava Krleže i likovnog umetnika Viktora Vazarelija povezuje isti sudbinski, prirodni i kulturni ambijent Pečuja, mađarskog i umetničkog središta, poznato iz rimskih i keltskih vremena, sa brojnim kasnijim slojevima drugih religija i civilizacija, do danas sačuvanih, negovanih i cenjenih.
Mirjana Marinšek Nikolić tačno prepoznaje, na osnovu lične istorije i neposrednog iskustva, tiho panonsko okruženje Pečuja, suptilno upoređeno sa ambijentima vojvođanskih kulturnih središta, stasalih u ravničarskim predelima, poznatim po posebnim i uzdržanim emocijama – napisala je u pogovoru Irina Subotić, istoričar umetnosti. – Ona ističe vrednosti Pečuja, satkane od kreativnosti različitih naroda i njihovih kultura, spojenih u amalgam posebnog zračenja i harmonije, i tumači da su upravo zbog toga u Pečuju mogle stasati tako različite ličnosti kojima ona posvećuje svoje eseje. Svaki od tih stvaralaca, duguje upravo Pečuju zaloge svoje kreativnosti.

Dragana Matović

02.08.09 Blic

U podnaslovu ove knjige stoji: „Ogledi o Dobroviću, Krleži, Vazareliju“, ali ne piše ono što je za ovaj naslov takođe od vitalne važnosti, a to je da je svu trojicu umetnika, kao u nekoj žiži Mirjana Marinšek Nikolić prepoznala u gradu Pečuju.
Zašto baš u ovoj lepoj mađarskoj varoši?
Slikar Petar Dobrović i grafičar Viktor Vazareli rodili su se u Pečuju (1890, odnosno 1908), a pisac Miroslav Krleža od 1908. do 1911. uči u Kadetskoj školi u Pečuju.
Bilo je to dovoljno da se razmahne mašta, da se ispod pomalo lenjih fasada današnjeg gradića uoče oni nevidljivi putevi istorije i estetike tri, u osnovi različita umetnika.
Zbog toga ova knjiga meša san i javu, pročitano i instinktivno dokučeno. Ona je slika minulih epoha, kao i današnjeg nezainteresovanog vremena koje se više ne uči na istoriji i ne očekuje ništa od sutrašnjice. Zato treba pročitati ovu knjigu, da se i vama to ne bi dogodilo. Moglo bi se, štaviše, kazati da je ona idealno „morsko štivo“ za pametne putnike, možda najpre za one koji će se uputiti ne na jug, nego na sever, da zaplove nekadašnjim Panonskim morem.

Aleksandar Gatalica