Tri Fride

05.01.08

Ako svekolika umetnost živi posredstvom reči, onda umetničko delo traži svoj pisani odgovor. Multimedijalni projekat „Frida u kući Milene“, književnice i publiciste Mirjane Marinšek-Nikolić je u 2007. obišao sve veće galerije i kulturne centre, mnoge likovne kolonije i biblioteke Srbije.

Nadahnuta ostvarenjima Milene Pavlović Barili, u svojim čestim posetama galeriji „Barili“ u Požarevcu, autorka ovog projekta otkriva na platnima gotovo uvek prisutno lice. Spokojni i donekle tajnoviti oval lica Milene Pavlović. Da bi, potom, autoportret i dvoznačnost, kroz ikonografski sadržaj, postao autorkina tematska spona. Milene, sa slikarskim delom Fride Kalo, u čijoj je kući, Kazi Azul u Meksiku, boravila u više navrata.

 Zašto Frida i Milena? I zašto danas? U jednom, nazovimo to konceptualno novom, multimedijalnom izrazu?
- Ako je autoportret refleks umetničkog stvaranja, a jeste, onda sam i ja, u potrazi za „sobom i svojim svetom“, pokušala da svoju vizuelnu percepciju Fridinog i Mileninog dela preinačim u materijalnu formu. Pikturalno-proznu činjenicu. Dvoznačnost (i troznačnost?) na temelju Fridinog, pa i Mileninog dela, u osnovi je i mojih proznih dela (romana „Tri Fride“, Svet knjige, 2006.) i pratećih video-instalacija. Slično kompozicijama ove dve slikarke, to je moguća negacija naslova i priče, ali je i vizija sopstvenog alter ega. Tako je nastao multimedijalni projekat „Frida u kući Milene“. Na stogodišnjicu rođenja Fride i sedamdesetpetogodišnjicu od DžV izložbe beogradske Milenine „Lade“. Prema intenciji i temi, istražila sam paralelizam u radovima ove dve umetnice i pronašla da u istoriji umetnosti, na ovim prostorima, ovakvo poređenje ne postoji, što je bio povod za moje ovaploćenje ove ideje u multimedijalni projekat.

 Autoportret je često slikareva opsesivna tema, najčešće biografski podatak?
- Dopao mi se taj repetativni Milenin lik, tako neobičan i setan, pun neke rafiniranosti i lepršavosti. I tada sam se setila reči koje je u svom dnevniku napisala Frida Kalo: „Slikam samo svoju vlastitu stvarnost“. Svet je za nas onakav kakvim ga vidimo. Kroz optiku jezičkog (likovnog) izraza opisujemo ono što vizualizujemo. Šta onda, u ime umetnosti, tražimo u toj stvarnosti?

I Milena i Frida svoju imaginaciju grade u svojim „divljim“ sudbinama. Arhetipovima. U heroinama prekolumbovskog, odnosno antičkog mita u kome „osvežavaju“ i kolektivnu svest naroda. I srpskog i meksičkog, u sveprisutnoj prošlosti. Taj pozitivizam kolektivne svesti se pojavljuje u načinu na koji se mitovi narativno transformišu i likovno oblikuju (Fridina „Koatlikue - majka zemlja“, Milenina „Devojka sa lampom“, itd.). Kao bića, mitovi su naša stanja koja prethode grehu i spoznaji.

 Fridine i Milenine slike se igraju sa dva lica istog života. Sa svesnim i nesvesnim, vidljivim i nevidljivim, slobodom i zabranom.
- Upravo me je to navelo na simboliku: jedna pored druge Frida i Milena. U priči o lutanjima, o svetu nesigurnosti. I ljudskoj patnji. Ta izopačenost stvarnosti spaja okrutnost i nežnost, uzdizanje i uništenje.
Prvo sam u Kojoakanu, u Meksiku, upoznala Fridina dela, da bi docnije uspostavila umetnički dijalog između nje i Milene. Fridin i Milenin život se, potom, izmestio van njihovih slika.
Tako je nastao performans „Frida u kući Milene“, izgovoren/izveden kroz narative o životu, sudbinskoj i umetničkoj povezanosti ove dve slikarke. U performansu su učestvovale i Vesna Todorović, istoričarka umetnosti, Biljana Bukvić, hispanista, Jelica Milojković, istoričarka umetnosti, Sanja Domazet, književnica, Dobrila Stojnić, glumica, Vjera Mujović, glumica i spisateljica, i Ana Ristović, pesnikinja.

Autor: E.G.

13.07.06

1. Kako je nastajao roman "Tri Fride" s obzirom na to da predstavlja neku vrstu eksperimentalne forme?
Pričom dočarana “susretanja” sa Fridom Kalo, astečkom boginjom Majauel i La Malinčom – heroinom meksičke nacije, završavam u “plavoj kući” u Kojoakanu, predgrađu Meksiko Sitija. A susretanja započinjem u izmešanim i ukrštenim vremenima i stvarnostima, shvativši da se ta tri, još uvek maglovita lika, preporučuju u obličju književnih likova. I onda, u jednom posebnom vremenskom trenutku, život se pobrine da se sretnu njihove životne ispovesti, koje su sa maštom pisca, obavile ostatak posla.
A da li je ovaj roman u nekoj klasifikaciji eksperimantalna forma? Književnost je, svojom sposobnošću da “kombinuje” putopis i esej u roman studiju, roman ogled, i sl., svojevrsna magija. Ako na to dodate slojevitost drevnog i modernog, mitskog i istorijskog, magijskog i naučnog, eto priče u kojoj pisac došaptava o stvarnosti.

2. Sta simbolizuju "Tri Fride" i koliko je u odredjenom kontekstu značajno sto je reč o ženskim likovima?
Autoportret Fride Kalo, “Dvostruki” ili trostruki(?), je nešto kao Ja i Alter ego, u filmičnom romanu “Tri Fride”. Pokazuje sled identiteta jednog ljudskog bića, koje još uvek nije konačno. I još uvek je u procesu nastajanja. To je veličanstvena poruka Fride Kalo ostavljena u nasleđe marginalizovanima. Neprepoznatljivim bićima, ženama, u svetu glamura i skandala, ove manje-više bezlične planete. Meksiko ima kulturu bez pukotina, čak i onda kada posmatrate Oroskov mural na kojem lešinari kljucaju Prometeja bez uda.

3. Koliko je Vaše iskustvo sa putovanja po Meksiku bilo presudno za pisanje ovog romana?
Putujete kroz istoriju, mitologiju i magiju. Starim autobusom, kroz latinoameričke provincije, postojbinu Maja i Asteka, zemlju kukuruznih božanstava i drevnih kornjača.
I kroz “šumu” simbola modernog sveta, koji oličavaju moćne turističke korporacije, lanci hotelskih firmi i latinoameričke te-ve sapunice. Pa onda, na nekom kilometaru, uz put, neki Indios daje znak vozaču da zaustavi autobus. Ostaje zapanjen kad ovaj pokraj njega nemilosrdno protutnji. S leve strane, kolona mazgi s goničima. Lakim bičem ih gone kad zastajkuju. Današnji svet je svet kontrasta i svet paradoksa! Čini mi se da je i moje putovanje plod mašte. A možda je stvarnost sama po sebi nestvarna.

4. Da li je bavljenje naukom uticalo na Vase knjizevno stvaralastvo ?
Šta bih ja da nisam porodila samu sebe? Sve što jesmo je tvorevina sopstvenih misli. Opredeliti se za bavljenjem naukom, je posvećenje. Živite u svetu misli. A književno stvaralaštvo je samo drugo ime za harmoniju uma.

5. Da li je tendencija ovog romana da prikaze svu složenost i jedinstvo sveta u kome živimo?
Otuda i moja upitanost: šta je moderni svet? Sa svojom tehnologijama i genetskim inženjeringom, ugrađenim čipovima, plastičnim karticama, i identifikacionim šiframa. Kada kroz umreženu stvarnost naziremo obrise drevnog, da li je svet zaista u progresu? Ima u romanu “Tri Fride” i verodostojnih stranica. Kao i onih gde propovedam svoje izmaštano pravo na snove.

Razgovor sa književnicom Mirjanom Marinšek Nikolić, vodila Ljiljana Gajović

RTS jutarnji program

20.10.07

Građanski list, Novi Sad

Šta je Frida Kalo? Slikarka? Heroina nadrealnog identiteta? Mit? Gej ikona? Sve to ili, možda, više od toga? Tragajući za odgovorima na ova pitanja, kao i za putevima kojima bi se život i sudbina ove kontroverzne Meksikanke mogli povezati sa sudbinom njene umetničke srodnice – požarevačke slikarke svetskog glasa Milene Pavlović-Barili, beogradska novinarka i književnica Mirjana Marinšek-Nikolić napravila je projekat "Frida u Mileninoj kući", koji je, povodom stogodišnjice rođenja Fride Kalo i 75-godišnjice 15. izložbe LADE u Beogradu, preksinoć prikazan u "Art-klubu" Kulturnog centra Novog Sada. Ovo neobično multimedijalno-književno veče u "Art-klub" je privuklo veliki broj posetilaca različite generacije, a njihova znatiželja, spočetka zagolicana intrigantnim nazivom projekta, ubrzo je dodatno "podgrejana" uputstvom autorke da ono što budu videli shvate kao pozorišnu predstavu. I, baš kao u pravom teatru, svetla su se pogasila, a na scenu su, rečju i slikom, "izašle" glavne zvezde – Frida Kalo i Milena Pavlović-Barili. "Oživele" u rečenicama romana "Tri Fride" Mirjane Marinšek-Nikolić, paralelama i simbolici koje je u njihovom stvaralačkom putu prepoznala autorka i preporučila istoričarki umetnosti i likovnoj kritičarki V. Todorović, glasu Dobrile Stojnić, jedine glumice kod nas koja je odigrala ulogu Fride Kalo, kao i video zapisima o njihovim životima i stvaralaštvu – dve umetnice su "pokazale" da su im životi bili bliski mada kilometrima udaljeni, a sudbine slične iako posve različite.

– Boraveći u Fridinoj kući u Kojoakanu, a zatim i u Mileninoj kući u Požarevcu, shvatila sam da u životima ovih dveju umetnica postoje velike podudarnosti, mada im se sve, od porekla do načina na koji su završile život, razlikuje. Frida je živela u jednoj tipično mačoističkoj zemlji u kojoj je žena umetnica teško mogla dobiti priznanje, a i Milena Barili je satisfakciju kao umetnica potražila, a i dobila, van granica svoje države. Svaka od njih, i svaka na svoj način, obeležila je vreme u kojem su živele, a s obzirom na to da su bile gotovo isto godište, da su se kretale u istim umetničkim krugovima i da su im se putevi po svetskim metropolama, tu prvenstveno mislim na Pariz i Njujork, u nekoliko navrata prepleli, gotovo je nemoguće poverovati da se nikad nisu srele – objasnila je Mirjana Marinšek-Nikolić, napominjući da ju je na istraživanje veza između dve umetnice ponukao "ženski princip" u romanu „Tri Fride“ i činjenica da u istoriji Srbije ne postoji nijedna žena čije bi se ime moglo izjednačiti s mitom.

Video zapis – instalacija i videoanimacija o likovnom stvaralaštvu ovih dveju slikarki, potkrepljen objašnjenjima, posetiocima programa u "Art-klubu" ukazao je na njihovu veliku srodnost. Osim u sklonosti ka autoportretu, njihovi slikarski putevi "ukrstili" su se i u "sestrinstvu po izrazu", dualizmu i platnima na kojima dominiraju teme dvojnosti i čerečenja tela, a u poimanju umetničkog iskustva svaka od njih se, u jednom trenutku, "odrekla konzervativne Evrope". Noseći u sebi večiti sukob dveju kultura – srpske i italijanske, Milena Pavlović-Barili u Americi, u koju odlazi 1939. godine, postiže izuzetan uspeh kao slikarka, ali i kao saradnica brojnih modnih žurnala, na čije stranice unosi atmosferu rane italijanske renesanse, dok se njena latinoamerička "sestra po izrazu" nakon velikog uspeha izložbe u Parizu 1939. godine vraća u Meksiko i slika svoje najbolje radove, među kojima su "Dve Fride", "Autoportret s odsečenom kosom" i drugi.

I.Grguric

25.09.07

Književne novine

Drugo izdanje romana “Tri Fride” podudarilo se sa stogodišnjicom rođenja meksičke slikarke Fride Kalo, planetarne ikone prošlog veka, koja je simbolički agens romaneskne strukture knjige Mirjane Marinšek Nikolić. Pred čitaocem je retko i dragoceno “otvaranje duše” slično onom ponoćnom cvetanju San Pedra, najstarije biljke na južnoameričkom kontinentu, kaktusa bez bodlji čiji napitak odvodi do nesaznatljivog racionalnim poimanjem bića. Ali, u organizaciji romaneskne građe spisateljica promišljeno sprovodi nekoliko horizontalnih i vertikalnih linija, koje se ukrštaju i prepliću tokom “pripovesti”, i na nivou sadržaja i na nivou forme. U romanu dominira hronotop putovanja, i to u nekoliko ravni. To je, najpre, putovanje kroz konkretni geografski prostor, čiji je knjiški odblesak neka vrsta poetskog putopisa, sa prepoznatljivim predelima u kojima se mešaju fragmentarno oblikovane realne opservacije sa fikcionalnim “predelima”. Iz njega proizilazi traganje u vremenu, od otkrivanja drevnog sveta Maja i Asteka, do savremenog tehno-doba, u kome putovanje otpočinje. Treće i najznačajnije jeste specifično duhovno putovanje, na čijim su graničnim tačkama tri simboličke Fride: slikarka Frida Kalo, La Malinča, ljubavnica i prevodilac Hernana Kortesa, osvajača Meksika, i Majauel, drevno božanstvo plodnosti. U 13 poglavlja romana ukrštaju se žanrovski impulsi realističkog iskaza, esejističkih celina, poetskih odlomaka, dijaloške i monološke forme, dramski intoniranih pasaža, u uspostavljanju jedinstvenog koda nadstvarnosti koja nam izmiče. Kao što nema standardne naracije, nema ni klasičnog junaka u takvoj prozi. Potčinjeni ženski glas, Posmatrač bakarne boje, čovek čaja, Starac u crnom odelu, Korisnik halucinogena, Nepoznati Indios, više su privid i njihova je funkcija orkestriranje polifone romaneskne celine kojom nadahnuto i suvereno diriguje narator, jedini autentični junak 13 pripovesti. Iz jednog objektivnog putovanja po Meksiku plete se, dakle, niz drugih, kao intuitivni blesak pisca koji osporava život kakvim ga vidimo, mislimo i znamo. Stvarnost je nešto drugo. Sve se na kraju ispostavlja kao “magija knjige”, “ritual knjige”, spajanje i ostvarivanje celine koja stoji nasuprot iskazu: “Yo soy dezintegrasion”. Integrativno se reflektuje u knjizi, moguće je samo u knjizi i pomoću knjige. Uspostavlja se večnost, večito Fridino vreme, obnavljanje Majauel, reinkarnacija Malinče. To trojstvo simboliše trajnost, one “ostaju za sva vremena”. One su i metafora večitog traganja za nekonačnim, koje Karlos Fuentes u uvodu za dnevnik Fride Kalo vidi kao: “večito približavanje vlastitom biću, njegovom preobražaju... Nikada konačna tačka, uvek približavanje, uvek potraga za obličjem koje, kada se dostigne, poprima estetska svojstva.”
Rukopis je stalno laviranje između realističke motivacije i realističkog pejzaža, na jednoj strani, modernističkog toka svesti koji u sebe uključuje niz reminiscencija, opservacija i refleskija koje se tiču širokog polja motiva, na drugoj, do postmodernističke konstrukcije i dekonstrukcije. Pisac, polazeći od našeg “sada”, iz stranice u stranicu “ukida prostor” i potire iluziju realnog pripovedača koji nestaje u “vremenu izmešane stvarnosti”. Narator je smišljeno postavljen na klatno vremena, od drevnih slika do scena, likova i prizora današnjeg sveta, koji pod titravim zrakama sunca i igre sa jezikom ostvaruju veoma zanimljivu “priču” o mitu i istoriji, o smrti i reinkarnaciji, o virtuelnom telu i veštačkom umu, o varljivosti vremena i obmanama savremnog sveta. Sklonost ka mitu, igra sa jezikom, kao odlike postmodernističkog romana, postavljanje čitaoca u posebnu ulogu, kao i originalno fundirana uloga fluidnog naratora, poigravanje sa usvojenim istinama, saznanjima i poimanjima, “vizije” prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, stavljaju pisca u poziciju slikara pred neispisanim platnom u ateljeu na koje treba utisnuti svoju imaginaciju. On je - slikar-narator - u neprekidnom kretanju između tri simbolična ženska znamenja čija je metamorfoza moguća, i to kroz (u) konkretne i realne likove, u pejsažu ”miksovanja” tehno-odjeka savremenog doba sa zvucima magijskih ritualnih scena. U telu i duhu mlade devojke, turističkog vodiča, pojavljuje se la Malinča... Stojeći pred slikom pisac-narator-junak, dovodi u pitanje sopstveno postojanje, intuitivno (s)hvata to sveopšte prožimanje i ostaje u nedoumici da li je pred slikom jednu sekundu ili hiljadu godina. Narator se pojavljuje kao junak priče, u stalnom je dijalogu sa drugim junacima, sa sobom, čitaocem. Ali i sa istorijom, dokumentranom građom, nekim opštim pitanjima života i smrti. Narator je čvor u kome se sve zapliće i raspliće. Od fragmentarnih celina koje po stilu pripadaju realističkom iskazu do poetskih impulsa, i jezičkih poigravanja u postmodernističkom stilu.
Roman “Tri Fride” se pokazuju kao knjiga otvorene strukture, koji iskušava okvire žanra, i, istovremeno, na planu organizacije teksta, kao konzistentno delo koje pleni i svojom “pričom” i svojom formom. Njena sugestivna slivenost je magnet za čitaoca, od koga se očekuje složenija tehnika čitanja i percipiranja književnog teksta kao varljive slike stvarnosti koju naš um ne može u potpunosti da shvati. Roman je ukrštaj tih različitih stvarnosti od ritualnih “krugova moći” do moći multinacionalnih korporacija, putovanje i poniranje na kome se pokreću filosofska, egzistencijalna i estetička pitanja. To je i knjiga beskrajnih raznolikosti i složenosti, jedan višedimenzionalni svet koji ne poznaje prave linije ili potpuno pravilne oblike, gde se stvari ne odvijaju u nizovima, već istovremeno. Jedina konstanta je moć. “Moć ukrug” i “krug moći” su jedina stvarnost a “sve ostalo je iluzija”. “Naše postojanje”, kaže spisateljica, “služi kao preostale tortilje koje mogu da se izlome na manje komade... Da postanu grickalice... Da se peku na ulju ili masti dok ne budu krckale. Koriste nas kao kukuruzni čips sa umakom. Klikaju nas daljinskim upravljačem.” Ovaj motiv se eskplicitno, kroz piščeve refleksije, ili manje vidljivo u lirskim tokovima, provlači kroz celu knjigu, pa se stoga roman “Tri Fride” može uzeti i kao priča o moći. I pobuni, sasvim u duhu meksičke slikarske ikone čiji je poetički i životni moto bio: “Naoružaj se protiv svega što te ne oslobađa; pobuni se protiv svega što te okiva.”
Da se roman Mirjana Marinšek Nikolić kojim slučajem pojavio sa potpisom nekog od svetskih pisaca, naši bi se izdavači utrkivali da ga prevedu i predstave kao bestseler a “medijatori” književne scene preporučivali kao knjigu koja mami svojom tajnovitošću, pričom, južnoameričkim pejsažom tako dragom savremenom čitaocu, kultnim likom iz sveta likovne ikonografije. Ali, roman je objavljen na srpskom jeziku, sa potpisom našeg pisca, i gotovo da je promakao i književnoj kritici, i književnoj hijerarhiji koja dodeljuje i deli književne nagrade. To, naravno, otvara pitanje koliko je savremena književna kritika voljna da potraži i prepozna dobru knjigu izvan dominantnih tokova, i koliko, je, s druge strane, spremna da uoči i podrži “upad” u sistem koji proširuje aksiološke i poetičke obrasce.
Ratomir Damjanović

10.10.06

Tri Fride Mirjane Marinšek Nikolić jedan je od očiglednih primera da roman, danas najvitalniji književni rod, ali i najnekoherentniji, nema čvrstog i definisanog kanona. Knjiga Tri Fride, pomalo zagonetnog naslova, koji se postepeno otvara pred čitaocem, uspela je “kombinacija” putopisnog i esejističkog romana, sa slojevima drevnog i modernog, mitskog i istorijskog, magijskog i naučnog, metafizičkog i stvarnog. Izmešanestvarnosti, s kojima se autorka susreće na putovanju kroz zemlju Indiosa, dobijaju različite vidove, sa svim kontrastima lokalnog i modernog, uz grmljavinu savremene muzike, magijskih ritmova, obrednih i ritualnih radnji. Drevno i novo našli su se u istoj žiži, u istom činu: “Za Indiose Srednje Amerike hiljadugodišnja praksa samo nalikujenovotariji današnje nauke”, kaže autorka u jednoj priči. Otuda i možda eventualna upitanost da li je moderni svet, sa svojom tehnologijom i genetskim inžinjeringom, ugrađenim čipovima, plastičnim karticama, identifikacionim šiframa, zaista u progresu, kada kroz umreženu stvarnost prepoznajemo obrise drevnog. I obrnuto, naravno,što nedoumicu čini još većom.
Tri Fride je knjiga o “poeziji putovanja”, kako bi rekao Herman Hese. Ali “poezija putovanja”, po njemu, “nije u odmoru od svakodnevice, rada i ljutnje, nije u slučajnim susretima sa drugim ljudima i u posmatranju drugih slika. Ona se ne nalazi ni u zadovoljavanju radoznalosti. Ona je u doživljavanju, što znači u obogaćivanju, u organskom primanju novostečenog, u povećanju našeg razumevanja jedinstva u raznovrsnosti, velikog tkanja zemlje i čovečanstva, u ponovnom pronalaženju starih istina i zakona pod sasvim novim okolnostima”.
Tri Fride je, dakle, sve to, i još više. Roman studija. Roman ogled. Roman poema. Poziv na putovanje i odjek sa putovanja. Vožnja starim autobusom, počev od prvog poglavlja, kroz svih trinaest priča, čiji sami naslovi, sažeto, poput klasičnih dela, predstavljaju tematski siže i uvod u svaku etapu putovanja. Ta vožnja autobusom, kroz latinoameričke provincije, postojbinu Maja i Asteka, zemlju kukuruznih božanstava i drevnih kornjača, istodobno je i vožnja kroz istoriju, mitologiju, magiju, ali i kroz “šumu simbola” modernogsveta, koji oličavaju moćne turističke korporacije, lanci hotelskih firmi i latinoameričke te-ve sapunice. Svet kontrasta i svet paradoksa. Kao u kakvoj operi sa scenografijom koja sadrži fragmente-simbole različitih epoha i civilizacija, gde je stvarnost fikcija a fikcija stvarnost.
Kazivanja Mirjane Marinšek Nikolić odlikuju se naučnom pronicljivošću i lirskom ekspresivnošću, sa smislom za uspostavljanje kopči između fragmenata izmešanih stvarnosti i događaja. A sve je na dohvatu ruke, okolina postaje svet. “Čovek više nema okolinu, nego svet”, kaže autorka na početku kazivanja, odnosno na početku putovanja.Tu su brojne reminiscencije, mitske i istorijske, u prepletu sa sadašnjošću, fascinantni prizori i živopisni meksički milje, spojevi lirskog i dokumentarnog. Među potomcima Maja i Asteka autorka nalazi živo prisustvo drevnih rituala i običaja, koje prepoznaje i na licima i u pokretima domorodaca “Između Maja i pejzaža su bogovi”.
Knjiga Tri Fride, na kompozicionom planu, nije jednosmerna. Nije jednoslojna. Čitavi pasaži su svojevrsne pesme u prozi, odlomci dijaloga iz dramskog teksta, ali je sve u funkciji celine. Glavni pripovedni tok romana jasno je određen, pri čemu dinamičnost pripovedanju daju digresije, reminiscencije, komentari, lirski pasaži, dijalozi. Likovi su simbolizovani: Potčinjeni ženski glas, Posmatrač bakarne boje, Posmatrači Okruglogstola, Čovek čaja, Starac u crnom odelu, Brkajlija... Po zakonima više mehanike, svi ti likovi, životinje, jela, idoli, napitci — čitav jedan etzotični svet — preobraćaju se u reči, reči u metafore, metafore u simbole, simboli u božanstva, a božanstva, opet, u biljke, životinje, ljudska bića. I tako, sve u krug, u celinu sveta, ma koliko on bio fragmentaran, u krhotinama, komadićima stvarnosti, u naznakama, bojama, linijama, zvucima...U priči “Po čemu misliš da sam vizija?”, gde se gubi granica između nestvarnog i stvarnog i gde nestvarno nestaje u stvarnom, karakterističan je iskaz: “Sveti obredi i svetovni obedi... Pomislih da i nema razlike”. Autorka je slobodno mogla da napiše i drugačije: “Sveti obedi i svetovni obredi...”, što bi se takođe možda uklopilo u ambijent izmešanih stvarnosti i nekoliko vekova udaljenih ličnosti i događaja, u šta spada i pričao tri Fride. Pojedini prizori kao da su reinkarnacija prošlosti, na šta ukazuje i iskaz sa ironičnim prizvukom: “Ovaj ljudski svet mehaničnosti i mehanički svet ljudskosti, susreo se na ceremoniji čaja u zen vrtu...” Sličan podtekst, u sklopu kulinarske mitologije, ima i iskaz “Čovek je ono što jede”.
U završnim poglavljima uobličava se romaneskna struktura Tri Fride, kao što se levaksužava od širokog kružnog oboda prema dnu, odnosno prema svojoj svrsi. Postupno, ukazuju nam se jasnije i tri figure, dematerijalizovane i stvarne, koje se naizmenično pojavljuju i nestaju: Frida K., slikarka meksičkih tema, zatim La Malinča, odnosno Marina, miljenica, prevoditeljka i sekretarica Hermana Kortesa, osvajača Meksika;i treća, boginja plodnosti, Majauel, mitska reinkarnacija, za sva vremena, koja je preživela preko pet vekova, seleći se iz svog tela u neko drugo, iz svog u naše vreme.
Tri Fride je u stvari priča o susretu, o susretima, o sinhronizaciji likova u ukrštenim i izmešanim vremenima i stvarnostima. Može se postaviti pitanje na koji način jeMirjana Marinšek Nikolić svoje priče povezala u roman, uspostavivši i tematsku i formalnu liniju kontinuiteta? Očigledno, ne samo verodostojnošću pripovedanja, dokumentarnošću, etzotičnošću ambijenta, već istinskim i dubokim osećanjem “materije”, temeljnih sadržaja i izvornih ritmova. Svi ti predeli, zemlje i ljudi, gradovi i živopisne naseobine postali su unutrašnji, duhovni prostor same autorke, u čemu je ona pronašla jedan viši i, rekao bih, univerzalni smisao postojanja.

Slobodan Rakitić

08.06.06

Metropolis

Neposredni susret književnice Mirjane Marinšek Nikolić sa delom meksičke slikarke Fride Kalo, po rečima autorke, pretočio se u niz pripovesti sa romanesknom formom pod naslovom “Tri Fride”. Susret sa vizijom Fride Kalo, poznate i kao ljubavnice komunističkog vođe Lava Trockog u vreme njegovog boravka u Meksiku, dao je ton i pesničko-halucinantnom stilu koji provejava kroz književni tekst.
Autorkino iskustvo hodočašća kroz taloge i nanose meksičke i globalističke civilizacije pokrenulo je reči-slike koje neprestano svlače i oblače svoje košuljice, čija nas moć prikiva za neposredno bitisanje, ovo banalno i na svoj način sveprisutno bitisanje. Te reči-slike nas zatim provode i izvode kroz različita vremena: poetska, istorijska, mitološka, turistička. One svojim imaginalnim, prizivajućim, dejstvom rastaču i ponovo kristalizuju iskustvo žene i njeno već dugo odsutno telo u njenom sopstvenom rečniku: moderne naučnice, legendarne La Malinče - miljenice španskih osvajača, i Majauel – mitske boginje plodnosti čiji su darovi, uz život, i smrt.
Zemlja Indiosa, tako bliska nekoj arhetipskoj ravni u koju su se zatočili i narodi Balkana, ne može da živi samo od svojih starih tradicija, tradicija koje mnogo toga znaju ali ne znaju kako i zašto izčezavaju. Transformišu se u mentalnom genetskom inženjeringu turističkih korporacija, u genetski modifikovanom narativu. Kukuruzni čovek Maja danas preživljava kroz verovanja Zapadnog da onaj prvi čuva neku tajnu bitisanja na Zemlji. A jedan za drugog su, zapravo, tajna. Ili davno ispražnjene hologramske figure koje šetaju oko nas, kako kaže autorka.
Šta je ostalo od matrijarhatnog doživljaja života uređenog mesečevim ciklusom, koji je, uzgred rečeno, kod nas muškog roda? Moderne i stare iluzije o prozirnosti života, čekaju da boginje progovore, da ovladaju logosom koji se za sada ovaploćuje kroz ratničke i halucinantne političke igre. I to će se dogoditi, uz sezonski popust za interkontinentalne letove, uz šamanski sintisajzer i dobar reklamni spot. Možda je ćutanje starog Meksika ono što je Mirjana Marinšek Nikolić prizvala svojim tekstom. Prizvala civilizaciju koja živi kroz svoje nepostojanje.

Nada Blagojević

22.05.06 Politika

Beogradski „Svet knjige" objavio je nedavno roman Mirjane Marinšek-Nikolić “Tri Fride”.
Najmlađa je Frida Kalo. Zatim, legendarna La Malinče, od Asteka. Kad je Hernan Kortes osvojio taj kraj sveta, postala je miljenica novih gospodara. A najstarija, smrtna boginja opojnog bilja i plodnosti, je lično Majauel.
Okrenuta sopstvenoj intuiciji, ističe Jovica Aćin, spisateljica ih otkriva u tri vremena simultanizovana u današnjem, povezujući ih, u putopisnoj, esejističkoj i kulinarskoj modulaciji, narativnom žicom u trojni i živi ženski lik, trostruki svetionik, koji će nam dugo ostati savremen.

Zoran Radisavljević

19.05.06 Politika

Film Mela Gibsona o Majama i kraju sveta 2012...

Podne u Evropi, rano jutro u Americi 22. decembra. Godina 2012. I kraj vremena po kalendaru Maja u njihovom poimanju vremena “Fin de los Tiempos”. Da li to znači uništenje sveta, ili je to samo kraj jednog načina shvatanja kosmosa i eventualno početak sledećeg?
Tema je zainteresovala glumca i reditelja Mela Gibsona koji obećava još jedan filmski hit pod nazivom “Apokalipto”.
U toku su pripreme za završne scene filma o civilizaciji Maja na Jukatanu u Meksiku. Sve je pomalo mistično. Slučajno ili ne, na Jukatanu ovog proleća neprestano pada kiša i nepredvidivo ometa kraj snimanja. A najavljena premijera filma u avgustu 2006. se pomera na decembar...
Mel Gibson u ovom filmu istražuje legende, mitove i epove prošlih vremena o prastaroj, veoma razvijenoj i tajanstvenoj civilizaciji Maja, u nadi da bi se mogle pronaći stvarne činjenice koje bi ih ili potvrdile ili opovrgle. Njemu se sviđaju scenariji sa porukama. Zato se on u “Apokaliptu” vraća večnim temama, onim koje se uvek pišu velikim slovima. Pa i civilizacijskim ciljevima koji imaju veze sa ovom drevnom epohom. Kosmičke odgovore o zemaljskoj misiji Maja, ovekovečila je ovozemaljska kamera “Apokalipta”...
U filmu su glavne uloge dodeljene lokalnim Indiosima.
Scenario je skrivan u “najvećoj tajnosti”. Naziv “Apokalipto” je na grčkom “otkrivanje i nov početak”...

...i “Tri Fride”

U utkanom svetu drevnog i modernog, mitskog i istorijskog, magijskog i naučnog, upravo se i novi roman “Tri Fride”, spisateljke Mirjane Marinšek Nikolić, u izdanju beogradskog “Sveta knjige”, bavi sličnom temom. Na svom putovanju kroz zemlju astečko-majanskih Indiosa, autorka se susreće sa kontrastima lokalnog i modernog, grmljavinom savremene muzike, magijskih ritmova, obrednih i ritualnih radnji.
- Za Indiose Srednje Amerike hiljadugodišnja praksa samo nalikuje novotariji današnje nauke. Maje su bazirale svoj život na principu kosmičke harmonije. Svrha te civilizacije je bila dovođenje vibracija manje razvijenih planeta u harmoniju sa višim kosmičkim organizmima i samim svemirom. Knjiga “Tri Fride” je posvećena misterioznom svetu duhovnosti Maja i savremenoj nauci koja dekodira ove poruke, rekla je Mirjana Marinšek Nikolić.

06.05.06 Večernje novosti

KNJIGU “TRI FRIDE” Mirjane Marinšek Nikolić recenzent Slobodan Rakitić ocenjuje kao uspelu “kombinaciju” putopisnog i esejističkog romana, sa slojevima drevnog i modernog, mitskog i istorijskog. Vožnja autobusom latinoameričke provincije, postojbinom Maja i Asteka, istodobno je i vožnja kroz istoriju, magiju, ali i kroz šumu simbola modernog sveta koji oličavaju turističke korporacije, lance hotelskih firmi i TV sapunice. Postupno ukazuju nam se i tri figure koje se naizmenično pojavljuju i nestaju: Frida K. slikarka, La Malinča, miljenica i sekretarica osvajača Meksika Kortesa i boginja plodnosti Majauel. Izdavač je “Svet knjige”, 138 str., 335 din.

Dragan Bogutović