Enrike Vila-Matas (Barselona, 1948), najprevođeniji španski romansijer, pripovedač i esejista.
Jedan od vodećih savremenih evropskih pisaca.
Enrike Vila-Matas je studirao prava i novinarstvo. Radio je kao urednik filmskog časopisa u kao filmski kritičar, a početkom sedamdesetih godina režirao je dva kratka filma.
Knjige Enrikea Vila-Matasa prevedene su na dvadeset devet svetskih jezika.
Dobitnik je velikog broja španskih i svetskih književnih nagrada: Nagrada „Romulo Galjegos”, Nagrada grada Barselone, Nagrada „Heralde”, Nacionalna nagrada kritike, Nagrada „Mediči” za najbolju knjigu prevedenu na francuski jezik u 2003. godini, Nagrada kritike u Čileu, Međunarodna nagrada „Enio Flajano”, Nagrada „Hoze Manuel Lara”, Nagrada Španske kraljevske akademije, Vitez francuske Legije časti, Nagrada „Elza Morante”, Međunarodna nagrada „Mondelo”.
Vila-Matas je jedan od osnivača Reda „Fineganovaca”, međunarodnog udruženja posvećenog Džejmsu Džojsu.
Najvažniji romani: Južno od očnih kapaka (1980), Laž (1984), Dom za sve (1988), Samoubistva za primer (1991), Deca bez dece (1993), Daleko od Verakruza (1995), Čudan način života (1997), Bartlbi i kompanija (2001), Montanovo zlo (2002), Pariz se nikad ne završava (2003), Doktor Pasavento (2005), Istraživači dubine (2007), Uspon dnevnika (2008), Dablineska (2010).
Najvažnije knjige eseja: Iz gradske nervoze (2000), Neobične laboratorijske beleške (2003), Iako ne razumemo ništa (2007).
28.09.11 Vavilon
U poznatom maniru
Montanovo zlo, Enrike Vila Matas
Svojevremeno su kod nas ogromnu pažnju izazvale dve Vila Matasove knjige - medjužanrovsko ostvarenje Bartlbi I Co. o piscima poput Remboa, Selindžera ili Valzera, koji su bolovali od agrafije, odnosno straha od pisanja i zbirka pripovedaka, Samoubistva za primer, o piscima poput Seneke, Katona ili Valtera Benjamina koji su digli ruku na sebe. Neobičan roman, Montanovo zlo, delo je pisano u potpunosti u već poznatom maniru ovog pisca.
Pokreće ga, kao I u prethodnim romanima motiv pseudo-bolesti: Glavni junak boluje od opsesije književnošću, nemogućnosti da razdvoji literaturu od stvarnosti, kompulzivnog prepoznavanja I u realnosti I u sopstvenim pokušajima pisanja, poznatih junaka, zapleta, kompozicionih rešenja različitih književnih dela svetske književnosti. Nemogućnost da se zapiše originalno književno delo koje bi se nalazilo izvan poznatog korpusa književnosti nosi dramski naboj ovog romana.
Pisan u formi dnevnika, roman naprestano odstupa od već rečenog, smenjuje poglavlja fikcije I realnosti, medjusobno ih suprotstavljajući I podrivajući iskaze. Čitalac je često izneveravan, sledeći paranoju pisca/naratora, upućivan na preispitivanje šta jeste a šta nije fikcija, ali upućeniji čitalac upravo to I očekuje. Naime, Vila Matasovo delo se neskriveno zasniva na nekoliko stajnih mesta savremene filozofije I teorije književnosti, ali I idejama koje su slavni pisci poput Borhesa inkorporirali u svoja dela. Realnost ne postoji izvan teksta, literatura premrežava svet, književnost je život I stvarnost istovremeno, barem onoliko koliko su to sve moguće teme I likovi. Ništa ne postoji u stvarnosti a da nije već napisano u knjigama, jedna je od velikih ideja postmodernizma i u književnosti I u filozofiji s kraja XX veka. Zato njegov junak bez prestanka meša realnost I literaturu prepoznajući je u svakodnevnim scenama iz života posredstvom poneke izgovorene rečenice, opisa krajolika, tipične situacije, zapleta ili likova iz književnih dela, često ih parazitski koristeći umesto sopstvenog života ili napisanog teksta.
Kako se roman razvija, Vila Matas odlazi I dalje od toga. Sumirajući muke kroz koje prolazi njegov narator u pokušaju da pobegne od opsesije književnošću, od čudne bolesti nazvane Montanovo zlo, on se priklanja elitističkoj koncepciji književnosti. Opsednutost literaturom je privilegija pojedinaca koji su sposobni da uživaju u čitanju sledeći Bartovu misao o gotovo erotskom zanosu koji podstiče jedno literarno delo. Citirajući Montenja, Kafku, Borhesa I Muzila, Enrike Vila Matas direktno optužuje sve “mrtve, odnosno loše pisce”, agente, izdavače, nepažljive čitaoce, sve one koji književnost doživljavaju kao biznis, moć, put ka slavi I uspehu, čitanje kao obavezu, sve one koji zamenjujući teze, literaturu koriste umesto da u njoj bezrezevno uživaju. Pomalo prozaičan kraj jedne kompoziciono I tematski zanimljive knjige, ironične, duhovite I provokativne, mada ne u meri u kojoj su to bila njegova dva prethodno već objavljena I dela.
Jasmina Vrbavac
