Enrike Vila-Matas (Barselona, 1948), najprevođeniji španski romansijer, pripovedač i esejista.
Jedan od vodećih savremenih evropskih pisaca.
Enrike Vila-Matas je studirao prava i novinarstvo. Radio je kao urednik filmskog časopisa u kao filmski kritičar, a početkom sedamdesetih godina režirao je dva kratka filma.
Knjige Enrikea Vila-Matasa prevedene su na dvadeset devet svetskih jezika.
Dobitnik je velikog broja španskih i svetskih književnih nagrada: Nagrada „Romulo Galjegos”, Nagrada grada Barselone, Nagrada „Heralde”, Nacionalna nagrada kritike, Nagrada „Mediči” za najbolju knjigu prevedenu na francuski jezik u 2003. godini, Nagrada kritike u Čileu, Međunarodna nagrada „Enio Flajano”, Nagrada „Hoze Manuel Lara”, Nagrada Španske kraljevske akademije, Vitez francuske Legije časti, Nagrada „Elza Morante”, Međunarodna nagrada „Mondelo”.
Vila-Matas je jedan od osnivača Reda „Fineganovaca”, međunarodnog udruženja posvećenog Džejmsu Džojsu.
Najvažniji romani: Južno od očnih kapaka (1980), Laž (1984), Dom za sve (1988), Samoubistva za primer (1991), Deca bez dece (1993), Daleko od Verakruza (1995), Čudan način života (1997), Bartlbi i kompanija (2001), Montanovo zlo (2002), Pariz se nikad ne završava (2003), Doktor Pasavento (2005), Istraživači dubine (2007), Uspon dnevnika (2008), Dablineska (2010).
Najvažnije knjige eseja: Iz gradske nervoze (2000), Neobične laboratorijske beleške (2003), Iako ne razumemo ništa (2007).
SMRT OD SAMOĆE
Tada sam imao devet godina i, kad nisam bio previše zauzet, tražio sam novu zabavu: u meni je naglo rasla radoznalost za ono što se događalo izvan zidova kuće ili škole, iznenadna znatiželja za nepoznatim, naime za životom na ulici ili, što mu je isto, za svet Pasea de San Luis, gde smo živeli.
Predveče bih, umesto da se vratim kući iz škole, počinjao da gubim vreme vrhom Pasea, da proučavam putanje prolaznika. Moji roditelji nisu se vraćali kući do osam, čime sam dobijao priliku da odložim povratak gotovo za sat. Bio je to sat u kom sam se svakim danom osećao bolje, jer uvek bi se desilo štošta, neki majušan događaj koji svakako nije bio baš sa drugog sveta, ali za mene je bio dovoljan: na primer, spoticanje kakve debele gospođe, vetar sa uvale koji je terao na let kakvog goluba za kog sam mislio da je nesrećan, stravična ćuška koju bi neki otac odvalio sinu, javni gresi prodavačice ulaznica u Venusu, ulazak lokalaca u Kadi i njihov izlazak odatle.
Ulica je počela da mi krade po jedan sat od učenja, sat koji sam nadoknađivao prostim metodom skraćivanja onog vremena koje bih posle večere namenio čitanju velikih romana. I tako, do dana kad mi je čarolija Pasea de San Luis ukrala sve vreme za čitanje. Drugim rečima, Paseo je zamenio velike romane.
Tog dana sam se usudio da kući dođem u deset, ni minut ranije ni kasnije, baš za početak večere. Na ulici me je zadržala velika enigma. Ispred bioskopa Venus, jedna žena se pomerala stidljivim i oklevajućim korakom. Isprva sam pomislio da čeka mladića ili muža, ali kad sam joj se približio mogao sam da shvatim da, koliko po odeći, toliko po prihvatanju svega što bi se desilo, može da bude jedino lutalica. Pošto sam pročitao mnogo priča, učinilo mi se da u toj prosjakinji vidim visočanstvo neke svrgnute kraljice. Ali tako je bilo samo isprva, jer sam se ubrzo vratio u stvarnost, a tada je preda mnom bila samo bedna klošarka. Bio sam raspoložen da joj udelim jedini novčić koji sam imao, ali me je mimoišla ne tražeći mi baš ništa. Pomislio sam da je u meni videla ono što sam odista bio: siromašan đak bez žute banke. Međutim, uskoro sam video kako traži milostinju od male Lus, učiteljeve kćerke, i da to čini šapućući joj u uho jednu rečenicu koja je prepala Lus: odmah je živahno ubrzala korak. Ponovo sam prošao pored prosjakinje i ona me još jednom nije primetila. Onda se pojavio jedan veoma fino odeven gospodin, a prosjakinja mu nije tražila ništa, jednostavno ga je pustila njegovim putem. Ali kada se odmah za njim pojavila jedna žena, maltene ju je zgrabila, dobro otvorivši dlan desne ruke šapnula joj je na uho tajnovitu rečenicu i vrlo zbunjena gospođa je ubrzala korak. I sledećeg prolaznika prosjakinja je pustila njegovim putem, ništa mu nije rekla i nije mu tražila ništa, prosto ga je pustila da prođe. A kad se pojavila Hosefina, pomoćnica u dućanu, tražila joj je milostinju i šapnula tajnovitu rečenicu, a Hosefina je takođe požurila.
