Mussolini ante portas

01.01.21

Tokovi istorije

Kako stoji u podnaslovu knjige, njen predmet je razvezivanje jadranskog čvora početkom 20-ih godina 20. veka i prvi susret mlade južnoslovenske države sa fašizmom. Od Rapalskog ugovora 1920. do Rimskih sporazuma 1924. pisac prati diplomatske manevre obe države, kolebanja političara, antifašističko i antijugoslovensko raspoloženje masa, pisanje štampe obeju država i odnos intelektualaca prema fašizmu. Od aktivnosti D’Anuncija i Musolinija do procene fašizma kod Antonija Gramšija i Iva Andrića. U pozadini prikazanih zbivanja je analiza fašizma: agresivnog italijanskog iredentizma i ranih jugoslovenskih unitarističkih fašizama. Ristovićeva detaljna slika užeg vremenskog razdoblja od šest godina pomaže da se shvati šira celina odnosa Kraljevine SHS i Italije između dva svetska rata: italijanski iredentizam, fašistička agresija i jugoslovenska odbrana Dalmacije. Zamršeni bilateralni i međunarodni sklop pregledno je raščlanjavan a ležerni komentator nije savladao strogog istoričara. U misli o društvu regiona ovaj napor je (nažalost) upadljiv jer se pisac ne trudi da novoj nacionalnoj budućnosti osigura novu prošlost. Ne žali, kao što to čini veliki deo korozivne srpske istoriografije, za neostvarenim Londonskim ugovorom iz 1915, nije jugonostalgičar niti se štiti verbalnim antifašizmom. Knjiga nije ni suvi pozitivizam, nego je vešto složena višeslojna celina doba. Utisak je da knjigu nije pisao domaći, već vanserijski obavešteni obrazovani moderni inostrani istoričar kom su tuđe revanšističke nacionalne predrasude koje otvoreno ili latentno prožimaju analize raznih faza domaće prošlosti. Otkuda ovaj utisak o studiji beogradskog istoričara?
Knjiga je pre svega korekcija naknadne pameti o fašizmu. Uverljivo je pokazano viđenje fašizma očima savremenika na izvornoj jugoslovenskoj i italijanskoj građi. Bogati materijal olakšava odgonetanje i uživljavanje u hegemoni smisao jednog doba s visine. Postoje kolektivne samoobmane savremenika fašizma, ali i pripisivanja potonjih generacija analitičara fašizma. Sadržaj ove knjige neposredno i posredno koriguje jednostranosti obeju generacija. To nije lako. Lakše je prihvatiti danas tiražnu prošlost nego se truditi oko neprilagođene. Da bi se drugi napor isplatio, treba biti imun prema raznim savremenim mnemoničkim, pre svega nacionalnim, menadžmentima sećanja koji nerefleksivno menjaju odnos važnog i nevažnog. U ekspanziji „patriotskih“ studija, pristup ove knjige nije tipičan. Ko danas gleda sa više jugoslovenske osmatračnice izaziva refleksnu podozrivost koju, međutim, treba shvatiti kao autentičnu pohvalu.
Zahvaljujući ovoj perspektivi Ristović je jednako uspešno pokazao kolebanja Musolinija i lutanja jugoslovenske diplomatije. U središtu međudržavnog sukoba bio je status Rijeke. Agresivni duče samo je taktički podržavao D’Anuncija jer je u njemu video konkurenta, o Slovenima je govorio kao o boljševicima, a u okupaciji Dalmacije i u sve agresivnijoj politici hrabrila ga je kolebljiva politika velikih sila. Na drugoj strani je regent Aleksandar, za razliku od Pašića, davao prednost Skadru nad Rijekom, a srpski i hrvatski političari još više su se razlikovali. U Beogradu, Zagrebu i Ljubljani bilo je spontanih masovnih protesta protiv nasrtljivih fašista, Stanislav Krakov je bio opčinjem Musolinijem, a Ivo Andrić ga je odmah prepoznao kao opasnog vođu pokreta kog podržava italijanska elita. Mozaička celina jednog doba sklopljena je u knjizi kombinovanjem njegove državne, društvene i intelektualne strane. U pogledu iz visine nisu zaboravljeni važni detalji.
Ovaj napor je danas redak. U savremenoj renacionalizovanoj misli o društvu regiona najveći deo istraživača zarobljen je identitetskom žabljom perspektivom. Ima i drugačijih, ali i onih trećih, koji jesu kadri ali se ustežu da stvari gledaju iz visine, iz istorijskoepohalne perspektive. Gde spada pisac ove knjige? Malo je reći da u ovoj knjizi svestranost analize počiva na retkom poliglotskom poznavanju izvora. Treba pomenuti hladan pristup, veštu organizaciju izlaganja koja održava pažnju čitaoca, pouzdanu italijansku i jugoslovensku izvornu građu, štampu i probranu sekundarnu literaturu. Uprkos svemu, rečena izdignuta perspektiva nije do kraja iskorišćena jer se pisac uzdržavao od procene snage dužih istorijskih procesa, podzemnih postojanih idejnopolitičkih tokova i ritmova kulture sećanja. Nije u pitanju potreba uključivanja opredeljenja, nego procena tokova šire celine. Da je pisac ušao u ovaj rizik, knjiga bi bila provokativnija. Ovako se knjizi malo može zameriti, osuđena je na hvalu.
I makar je tako, piščevom istraživačkom iskustvu i širokoj obaveštenosti više bi pristajala polusinteza jer je osigurana neidentitetskim tumačenjima događanja i izborom valjane građe. Zato što zgusnuti ne može svako, već samo onaj ko je dovoljno svestan složenosti, kadar za njenu pouzdanu redukciju i neopterećen hegemonim nacionalnim i ideološkim stereotipima. Pisac se mogao (u uvodu i zaključku) hobsbaumovski malo izmaknuti od događaja ka procesu, od kritike izvora ka obrascima upotrebe prošlosti, od ponašanja elita ka interesima grupa. U istraživačkom poslu ove vrste važno je iskoristiti širinu vidika, koncentraciju, zatim pogled odozgo i izvana (korišćenje stranih izvora) i odsečnije se razgraničiti od tradicionalne događajne istoriografije, koliko god ovaj iskorak bio rizičan. Fašizam i antifašizam su idealan povod za to. Istini za volju, pažljiviji čitalac može „osetiti“ da se u izlaganju iza klasične naracije ove knjige krije istoriografska neortodoksija, koju je kod nas pouzdano zacrtao Andrej Mitrović. Nenametljiva distanca od mejnstrim domaće istoriografije jeste u knjizi prisutna, ali nedovoljno i s obzirom na to koliko dugo Ristović kao urednik nekonformističkog časopisa Godišnjak za društvenu istoriju uspešno krči put pomenutom oslobađanju.
Ovo i otuda što je knjiga prilog kritici ne samo domaćeg savremenog istorijskog revizionizma nego i italijanskog. Italijanski čitaoci će bolje uočiti koliko se npr. revizionizam istoričara Renca de Feličea, zatim novo romantizovanje Musolinija, moralna neutralizacija fašizma i rušenje mita o pokretu Resistenza u Italiji 90-ih podudaraju sa međuratnim odnosom italijanske štampe prema Jugoslaviji. Možda jeste moralizam kritika prevrtljivosti kod političara (Musolini), zato što im je laviranje u opisu posla, ista kritika nije moralizam kod procene revizionističkog zaokreta istoričara (F. Firea, E. Noltea i R. de Feličea). Sociolog bi dodao da kultura sećanja nije ciklična reka ponornica koja uvire da bi u novoj krizi zagonetno ponovo izbila na površinu, nego da interesi vodećih klasa i elita regulišu tokove sećanja. Da moćni nikome ne duguju istinu. Ristovićeva analiza ne ulazi u ovaj problem, ali ga latentno nagoveštava. Naime, knjiga je nadogradiva jer je vešto organizovana važna nova građa sklopljena u celinu na čiji se sadržaj i arhitektoniku potonji istraživači mogu pouzdano osloniti.
Zašto je uz procenu knjige kao vrednog konkretnoistorijskog priloga istraživanju fašizma izneto i upozorenje na njenu uzdržanost? Zato što je reč o neskladu između iskusne akribije, s jedne, i odustajanja od teorijskoistorijskih izazova, s druge strane. Preuzimanje i promišljanje teorijskih rizika ne može se očekivati od svih istraživača. Samo su ređi kadri za evoluciju od „bilateralne ka multilateralnoj“ metodologiji u kojoj istraživačka snaga i širina vidika spontano regulišu meru. U rečenom smislu pisac ove knjige bio je neopravdano teorijskoistorijski uzdržan.
Todor Kuljić