Na pragu Hladnog rata : Jugoslavija i građanski rat u Grčkoj (1945-1949)

01.06.18

Tokovi istorije

Knjiga profesora Milana Ristovića Na pragu Hladnog rata. Jugoslavija i građanski rat u Grčkoj (1945–1949) predstavlja studiju slučaja komunističkog intervencionizma, odnosno pokušaja komunističke Jugoslavije da sveobuhvatnim delovanjem u korist Demokratske armije Grčke (DAG) utiče na ishod građanskog rata u Grčkoj, sa svim regionalnim i međunarodnim posledicama takve politike.
U predgovoru autor navodi da je knjiga „pokušaj da se, analizom mesta i uloge prvenstveno ‘jugoslovenskog faktora’ u građanskom ratu u Grčkoj, govori o Balkanskom poluostrvu, u vremenu između 1944/1949. i 1949/1950. godine.“ Monografija zato ima balkanološku komponentu. Odnosi Jugoslavije i Grčke su kvintesencija tadašnjih odnosa na Balkanu, ali i više od toga. S jedne strane nalazila se komunistička Jugoslavija kao isturena ruka tabora koji se formirao u istočnoj Evropi, pod dominacijom Sovjetskog Saveza. S druge strane je Grčka koja je od kraja 1944. bila pod snažnim uplivom Britanije, a od 1947. SAD-a. Ona je jedina balkanska država izvan sfere uticaja Sovjetskog Saveza, u skladu s dogovorom Čerčila i Staljina od 9. oktobra 1944. o zonama interesa u jugoistočnoj Evropi. Samim tim jugoslovensko-grčki odnosi ovog perioda imaju kontekst svetske borbe za hegemoniju između dva suprotstavljena tabora, pa se ne mogu razumeti van opštih odnosa i sukoba zapadnih demokratija i SSSR-a posle Drugog svetskog rata.
Pri pisanju ove knjige autor je temi pristupio ne samo sa stanovišta bilateralnih odnosa dveju zemalja, odnosno jedne zemlje i jednog pokreta u susednoj zemlji, već i iz balkanološke, pa i globalne perspektive. To samo ukazuje s koliko velikim problemom je prof. Ristović imao da se uhvati u koštac. Zato je morao da pored jugoslovenskih, grčkih i bugarskih konsultuje i sovjetske, britanske i američke izvore. Takva vrsta okvira učinila je ovaj zadatak izuzetno složenim, ali utoliko je ishod krupniji, vredniji i dalekosežniji po zaključcima.
Građanskim ratom u Grčkoj, na neki način, i počinje Hladni rat ili kako autor kaže: „Na njega se može ukazati (u njegovim početnim fazama) i kao na prvu ranohladnoratovsku konfrontaciju u kojoj se dalo naslutiti mnogo šta od onoga što će u njegovoj ‘punoj’ i ‘poslednjoj fazi’ (‘rundi’) biti jedno od ključnih opitnih polja Hladnog rata.“ O samoj prirodi grčkog građanskog rata autor nešto kasnije zaključuje da je „deo šireg fenomena evropske savremene istorije“ i da se „od sukoba zaraćenih frakcija pokreta otpora pretvorio, po završetku Drugog svetskog rata, u sveobuhvatan, politički, ideološki i vojni sudar koji je, u okruženju nove podele Balkana, Evrope i sveta, dobio mnogo šire značenje od ograničenog međugrčkog razračunavanja. Tako se politička konfrontacija ‘degenerisala’ u ‘totalni građanski rat’“ (str. 43).
Posle skiciranja srpsko-grčkih i jugoslovensko-grčkih odnosa od 1912. do 1944/45, profesor Ristović pristupa jednom smelom ogledu koji je nazvao „Jedan ekskurs: građanski rat: sukob bez pravog kraja (protracted conflict)?” U ovom odeljku od 13 strana, građanski rat u Grčkoj predstavlja okvir za razmatranje prirode sâmog pojma građanskog rata od antike (Herodota i Tukidida) do njegovih savremenih određenja. Herodot je izneo čuvenu opasku da je „građanski rat mnogo gori od opšteg rata protiv zajedničkog spoljnjeg neprijatelja, isto onoliko koliko je rat gori od mira.“ On dalje navodi brojna tumačenja fenomena građanskog rata, od onoga koje je dao slikar Franc Mark koji je 1914. doživeo kao „evropski građanski rat“, a istu je sintagmu upotrebio i britanski istoričar Ejsa Brigs (Asa Briggs), pa do Pitera Berka (Peter Burke) koji govori o građanskim ratovima kao sukobima kultura. Posebno su značajna sledeća dva autorova opažanja. Prvo se odnosi na to da su u građanskom ratu svi zarobljeni nasiljem:
„U unutrašnjem oružanom sukobu ‘nema bekstva od nasilja’; zajednice reaguju na spoljašnji napad tako što ujedinjuju svoje političke i druge snage; građanski rat je nasilje koje se vrši unutar samih političkih i društvenih jedinica“ (str. 46). Drugo opažanje odnosi se na to da u građanskom ratu svaka strana sebe samoodređuje i samodoživljava kao jedinog predstavnika naroda i samim tim mora da uništi do kraja drugu stranu, ili kako to navodi prof. Ristović: „Odbijanje jedne (ili obe) partije koja ratuje da prihvati tu vrstu rata kao unutrašnji sukob, takođe je – i u grčkom slučaju – bilo upadljivo uočljivo. Priznati da je neprijatelj ‘ravnopravan protivnik’, neprihvatljivo je i povezano je sa shvatanjem da je samo sopstvena strana ‘jedini legitimni predstavnik’ naroda, državnih interesa, nacionalne politike i slično. Drugi su ne samo politički, ideološki i vojni neprijatelji već su ‘odmetnici’, ‘narodni otpadnici’, ‘strani plaćenici’“ (str. 48). Ovaj ekskurs u knjizi predstavlja važan doprinos razumevanju samog fenomena građanskog rata i biće koristan kako istoričarima tako i politikolozima jer, koliko nam je poznato, do sada nije bilo sličnih pokušaja u Srbiji da se uđe u samu srž fenomena građanskog rata i možemo se samo nadati da će autor od ovog ekskursa da napravi i jednu manju studiju o posebnostima pojave građanskog rata.
Prva runda grčkog građanskog rata odigravala se od oktobra 1943. do februara 1944. U njoj je premoć odneo komunistički EAM-ELAS nad suparničkim pokretom optpora EDES-om, koji je bio sveden na Epir, ali je ova epizoda izvan okvira knjige.
Pre početka druge runde građanskog rata sastali su se predstavnici Komunističke partije Grčke (KPG) i Josip Broz Tito 15. novembra 1944. u Beogradu. U leto 1944. počinje pritisak sovjetske diplomatije i vojnih predstavnika da EAM-ELAS prekine neprijateljstva prema EDES-u i da stavi svoje snage pod komandu britanskog glavnog štaba za Bliski istok. Ovo rešenje nije dobro prihvatio jugoslovenski politički vrh, koji je i sam imao podozrenje od namera Britanaca. Prilikom susreta u novembru 1944. Josip Broz je kritikovao prihvatanje razoružavanja ELAS-a i dogovore s Britancima i dao izjavu koja je dvostruko značajna jer odaje prirodu same Brozove vlasti, ali i smera u koji je gurao grčke komuniste. Tada je jugoslovenski vođa izjavio: „Bolje je imati jedan siguran bataljon, nego šest ministara u vladi. Dva vojnika će lako izbaciti nekoga iz vlade... ko vam smeta. A ako nemate armiju nećete ništa napraviti“ (str. 68). U odnosu na uputstva koja su čelnici KP Grčke dobili od sovjetskih diplpomata, uputstva dobijena od Broza mogu samo da se opišu kao daleko oštrije i borbenije intonirana, ali i kao pozivi da se s Britancima i prozapadnim grčkim građanskim partijama ne prave kompromisi. Kada je Brozov režim, samo dve nedelje docnije, dobio priliku da se aktivno uključi u sukobe u Grčkoj, nastale drugom rundom građanskog rata, odnosno decembarskom intervencijom Britanaca, Jugoslavija nije učinila ništa da pomogne grčkim komunistima, u strahu od zaoštravanja odnosa sa zapadnim saveznicima. Rezultat druge runde građanskog rata bilo je 6.000 mrtvih u Atini a prozapadna grčka vlada i britanski korpus potpuno su preuzeli vlast u grčkoj prestonici.
Puna saradnja jugoslovenskih i grčkih komunista vezana je za treću i najvažniju rundu građanskog rata, koja je trajala od 1946. do 1949. Josip Broz Tito je aprila 1946, po kasnijem svedočenju Markosa Vafijadisa, „s oduševljenjem“ obećao Zaharijadisu, vođi KPG, podršku grčkim komunistima. Konsolidovani položaj jugoslovenskih komunista omogućio im je da iskažu „internacionalističku solidarnost“, ali iza opsežne pomoći grčkim komunistima krila se i želja da postanu ključni politički faktor na Balkanu. Podrška grčkim komunstima obuhvatala je dostavu oružja, prihvat izbeglica, osnivanje tajnih bolnica za lečenje pripadnika DAG-a, slanje vojnih istruktora za obuku u Grčku, kao i obuku boraca DAG-a na teritoriji Jugoslavije i obuku komandnog kadra u Buljkesu u Bačkoj. Kao ilustracija ove opsežne pomoći mogu da se navedu „vojni savetnici“ pri DAG-u, zapravo oficiri Ozne i kasnije Udbe o kojima su podaci oskudni, ali dovoljni da se uoči da su oni obučili stotine boraca DAG-a u rukovanju mitraljezima, protivtenkovskim i protivpešadijskim naoružanjem, kao i za diverzije. Što se tiče predatog naoružanja, indikativno je svedočenje Milovana Đilasa iz 1990. da je DAG-u dato 100.000 pušaka i 1.000 mitraljeza, mada je nemoguće utvrditi koliko je ova izjava tačna. Prema jednom spisku oficira Ozne/Udbe Voja Biljanovića, Jugoslavija je samo u periodu od aprila do juna 1947. prebacila DAG-u: 4.000 mašinki, 2.000 puškomitraljeza, 360 lakih i 120 teških bacača, 1.200 kg dinamita, 15.000 ručih bombi i devet i po miliona raznih metaka (str. 149). Kada je u pitanju pomoć ranjenicima slati su lekovi i sanitetski materijal u Grčku, a od juna 1947. do avgusta 1949. u Jugoslaviji je lečeno 6.317 ranjenih i bolesnih pripadnika DAG-a. Koliko je bila značajna pomoć Jugoslavije i drugih severnih suseda Grčke, postaje jasno iz tvrdnje ser Aleksandera Kedogana, koji je pred Savetom bezbednosti UN-a izjavio 25. marta 1948. „da grčki komunisti ne bi opstali ‘ni mesec dana’“ bez ove pomoći (str. 234).
Odnose sa KPG i DAG-om tokom celog ovog perioda komplikovalo je makedonsko pitanje, a analiza tih odnosa data je u više odeljaka ove knjige.
Sva prethodno pomenuta pitanja obrađena su u prvom delu knjige koji nosi naslov „Grčka kriza – balkanski kontekst“, koji predstavlja studiju jugoslovensko-grčkih odnosa u regionalnom kontekstu, ali i više od toga. Dva od osam odeljaka prvog dela knjige odnose se na međunarodni kontekst. U petom odeljku „Trumanova doktrina, ‘ruska beba’ i ‘britansko čedo’“ i u osmom odeljku „Između ‘kategoričkog imperativa’ i ‘ravnoteže sila’: grčka kriza u odnosima Tito – Staljin“, autor je morao da sagleda i regionalni i međunarodni kontekst. Kada je Britanija najavila povlačenje iz Grčke, početkom februara 1947, ova je zemlja već istog meseca postala, kako je to naveo američki predsednik Truman u telegramu svom ambasadoru u Atini, „od životnog značaja za Sjedinjene Države“ (str. 176). U skladu s tim Truman je 22. maja 1947. potpisao Zakon o pomoći koji je bio direktno usmeren ne samo protiv DAG-a već i njegovih regionalnih pomagača Jugoslavije, Bugarske i Albanije.
Dok je britansko-američka pozicija bila jasna i ticala se nastojanja da se održi uticaj Zapada u istočnom Sredozemlju tako što će Grčka ostati deo zapadnog bloka, sovjetski stav bio je složeniji i bio je proizvod globalnih prioriteta ove države. Ako je aprila 1946. Broz „oduševljeno“ podržavao grčke komuniste i ako je bio u velikoj ljubavi sa Staljinom tokom posete Moskvi maja i juna 1946, stvari su se postepeno menjale. Kada je CK KP Grčke proglasio „privremenu vladu Slobodne Grčke“ na Božić 1947, i FNRJ i Bugarska i Rumunija su bile pod snažnim pritiskom zapadnih sila da ovu vladu ne priznaju, ili su se našle suočene s objašnjenjima SSSR-a da to ne treba da se čini. Staljin je i otvoreno stavio do znanja bugarskim i jugoslovenskim komunistima februara 1948. da ne očekuje pobedu partizana u Grčkoj“ (str. 257). To je bio i Staljinov odgovor jugoslovenskim komunistima koji su 1947. prednjačili u zahtevima da se podrži DAG. Na prvoj konferenciji Kominforma u Poljskoj septembra 1947. Kardelj se založio za „maksimalnu političku pomoć Grčkoj“. Jugoslovenski komunisti su to činili u trenutku kada su njihovi planovi za balkansku federaciju već izazvali podozrenje u Moskvi. Sporazum o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći Bugarske i FNRJ iz avgusta 1946. Staljin je kritikovao samo 11 dana po potpisivanju. Kada je Dimitrov pomenuo Grčku kao moguću članicu balkanske federacije januara 1948. u Bukureštu, taj projekat je Staljin javno napao preko Pravde. Prilikom susreta s jugoslovenskim i bugarskim komunistima februara 1948. Staljin je na Kardeljevu opasku da postoje šanse za pobedu DAG-a rekao: „Šta mislite, da će Velika Britanija i Sjedinjene Države – Sjedinjene Države, najjača država na svetu – dozvoliti da im budu prekinute saobraćajne arterije u Sredozemnom moru! Koješta. A mi flote nemamo. Ustanak u Grčkoj treba stišati, i to što pre“ (str. 295). Vinston Čerčil je čak smatrao da je Staljin bio lojalniji saveznik Britanije u Grčkoj nego opozicija u Donjem domu, a 1956. izjavio je Sajrusu Sulzbergeru (Cyrus Leo Sulzberger), spoljnopolitičkom uredniku Njujork tajmsa: „Na taj način smo spasili Grčku. Kada smo u nju ušli 1944. Staljin se nije umešao. Znate, vi Amerikanci niste pomogli“ (str. 80–81). Staljin je imao svoje planove, a oni su se odnosili na konsolidaciju sovjetskog uticaja u njegovoj zoni Evrope i na izbegavanje sukoba sa SAD-om. Politika Josipa Broza Tita, a delimično i Dimitrova, vodila je, iz sovjetskog ugla, pojačanoj mogućnosti konfrontacije sa SAD-om. Posebno je osetljivo bilo pitanje Grčke, koju je Staljin još u jesen 1944. otvoreno prepustio Britaniji, odnosno Zapadu.
Pažljivo iščitavanje knjige prof. Ristovića ukazuje na to da su uzroci Staljinovog sukoba s KPJ dvostruki. Prvi je već poznat, a odnosi se na stvaranje balkanske federacije, odnosno želje KPJ da vodi regionalnu politiku i bude glavni regionalni igrač, odnosno mali Sovjetski Savez na Balkanu. Knjiga prof. Ristovića ukazuje i na drugi uzrok, a on se odnosi na jugoslovensko-grčke odnose. Opsežna pomoć FNRJ DAG-u nije ostala nepoznata zapadnim demokratijama. O njoj se otvoreno raspravljalo u UN-u, formirane su i anketne komisije, koje su došle do kompromitujućih materijala po FNRJ. Iako su Josip Broz i vrh KPJ vodili sopstvenu regionalnu politiku, iz vizure zapadnih demokratija to nije izgledalo tako. Zato je jugoslovenska politika u Grčkoj dodatno usložnjavala ionako složene i krizne odnose SSSR-a sa Zapadom. I sama balkanska federacija posebno je problematična iz vizure jugoslovensko-grčkih odnosa. Stvaranjem jedne federacije od FNRJ, Bugarske i Albanije pojavio bi se severni front protiv Grčke, a to bi ugrozilo i sam teritorijalni opstanak Grčke u granicama predviđenim mirom u Lozani. Grčka bi teško mogla da odbrani krajeve severno od Olimpa. U kontekstu Trumanove doktrine, SAD bi morao da uđe u rat, a takva vrsta konfrontacije je upravo nešto što je Staljin želeo da izbegne.
Kada je objavljena Rezolucija Informbiroa protiv KPJ, i KP Grčke je morala da se izjasni. Posle kratkog premišljanja KP Grčke se stavila na stranu Staljina, što je dodatno usložnilo odnose Jugoslavije i DAG-a, ali to više nije bilo ključno. Subina DAG-a zapečaćena je mnogo ranije u Moskvi. Staljin je 11. aprila 1949. naredio Zaharijadisu da prekine borbe DAG-a. Usledilo je zatvaranje granice prema Grčkoj, Bugarska i Albanija su to učinile 13. maja a Jugoslavija 21. maja 1949. Josip Broz je i javno obznanio svoju odluku o „progresivnom zatvaranju“ granice 10. jula 1949.
Drugi deo knjige naslovljen je „Na marginama građanskog rata“ i ima šest odeljaka koji pokrivaju sledeće teme: 1. jugoslovensku emigraciju u Grčkoj, 2. pitanje izbeglica, dece i talaca, 3. problem dece izbeglica između „otmice“ i „spasavanja“, 4. hibridnu prirodu logora u Buljkesu kao izbegličkog logora i centra za vojnu obuku, 5. „birokratski rat“ oko jugoslovenskih državljana u Grčkoj i grčkih u DFJ/FNRJ i 6. pitanje propagandne slike suseda. Pojedine od ovih tema već su bile predmet širih istraživanja prof. Ristovića i on je o nekim od njih objavio monografije na srpskom jeziku, ali i u engleskom i grčkom prevodu.
„Viđenje drugog“ je već dugo predmet interesovanja autora.2 Propagandna slika suseda koju je obradio u ovoj knjizi bila je manihejska s obe strane. Za FNRJ u Atini su bili „monarhofašisti“, za vladu u Atini postojala je „opasnost sa severa“ i opasnost od slovenskog bloka. Od 21. aprila 1947. radio-stanica u Atini emitovala je vesti na srpskom usmerene protiv „tiranskog režima u Jugoslaviji“. Od jula 1947. do marta 1948. u okolini Beograda bila je smeštena stanica ? ???????? ?????? (Slobodna Grčka) koja je napadala vladu u Atini i bila deo propagandne mašinerije DAG-a.
Posebno su zanimljive dve zaboravljene epizode jugoslovenske propagandne pomoći DAG-u. Oskar Davičo je napisao knjigu Među Markosovim partizanima koju je objavila 1947. beogradska Kultura i koja je prevedena na niz balkanskih i svetskih jezika. Na osnovu knjige napravljen je i scenario za film koji je napisao Davičo, a režija je poverena Nikoli Popoviću. Film Majka Katina završen je 1949, ali odlukom KPJ nikada nije emitovan. Prikazan je prvi put tek 1998. I Davičova knjiga uskoro je povučena iz prodaje.
Na kraju jugoslovenska „internacionalistička solidarnost“ završila se neslavno u Grčkoj. DAG je do nogu poražen, granica je zatvorena, a zauzvrat su ublaženi odnosi Zapada prema FNRJ, u trenutku kritičnom za opstanak KPJ na vlasti. Kao nagradu FNRJ je dobila mesto u Savetu bezbednosti UN-a od 1. januara 1950, kao i niz oblika finansijske, vojne i druge pomoći sa Zapada. S vladom u Atini, koja je za jugoslovensku propagandu sredinom 1949. još uvek bila „monarhofašistička“, ne samo da su odnosi otoplili, već se otišlo i mnogo dalje. Dogodilo se nezamislivo, odnosno jedna „hladnoratovska ‘anomalija’“, kako kaže autor. FNRJ je, uz posredovanje američke diplomatije, sklopila novi balkanski savez s članicama NATO-a Grčkom i Turskom.
Šta zaključiti iz ove knjige nego upravo ono što je i sam autor naveo u svom eksusrsu: da je građanski rat najveća nesreća koja može da zadesi jednu državu. Iza građanskog rata u Grčkoj ostalo je 158.000 mrtvih, propale regionalne aspiracije FNRJ i njenog vođe Josipa Broza, petogodišnje neiskreno učešće SSSR-a na strani grčkih partizana, zapravo njihovo zavaravanje, i Grčka koja je ostala, po ovom pitanju, duboko podeljena do danas.
Knjiga profesora Ristovića zadire u niz problema iz balkanskih odnosa i odnosa Balkana i velikih sila. Ovo delo pokazuje da je Josip Broz Tito, za razliku od Josifa Visarionoviča Staljina, bio iskreni podržavalac DAG-a i da je nastavio da podržava DAG, u ograničenoj meri, čak i pošto se KP Grčke ogradila od KPJ. S druge stane, ovo delo implicira da su jugoslovenski komunisti dali ne mali doprinos nastanku Hladnog rata i da su i oni sami isprovocirali, ili makar ubrzali, nešto čega se Staljin užasavao: dolazak Amerikanaca na Balkan 1947. Ona daje novu dimenziju razumevanju sukoba SSSR-a i FNRJ i izoštrava ukupnu sliku i međunarodni kontekst tog sukoba. U pitanju je izvanredno dokumentovana studija jednog slučaja „internacionalističke solidarnosti“ koji se uprkos velikim ulaganjima nije završio povoljno po primaoce pomoći.
Knjiga pred nama je nesvakidašnje ostvarenje srpske istoriografije jer je morala da obuhvati ukrštanje spoljnopolitičkih dokumenata tri regionalne sile i tri velike sile, odnosno šest različitih država, a to je zaista retkost kod ovakvih dela. Uz to ova knjiga nije samo delo diplomatske istorije, već sadrži i elemente društvene istorije i imagologije što delu daje još važniji okvir.
Ukratko, kompleksna tema odbrađena je složenim i mulitidiciplinarnim pristupom i kao ishod ima veoma preciznu i sveobuhvatnu analizu jednog značajnog problema koji je imao i regionalne i globalne implikacije.
Slobodan G. Marković