01.01.00
Vreme
20.02.2000.
"Najkraće drame na svetu"
Senzibilitet kraja veka
Kriterijum priređivača nije bio zasnovan na sceničnosti pa ni literarnoj vrednosti dela, niti na idejnosti komada, a nije ga zanimala ni popularnost pojedinih spisatelja, već isključivo sama forma kratke, tačnije najkraće drame na svetu
Na jednoj od letošnjih promocija u Budvi pozorišni kritičar Feliks Pašić se obratio prisutnima sledećim rečima: "Poštovana publiko, pošto je tema ovog predstavljanja antologija najkraćih drama na svetu, koju je u izdanju KOV-a, Vršac, priredio Jovan Ćirilov, ovom najavom i zaključujem večerašnji skup. Hvala, laku noć." Tajac koji je zavladao među zaprepašćenim gostima prekinuo je uzdah Jovana Ćirilova, a zatim je Pašić objasnio da je po sredi šala.
Uostalom, mnogima se učinilo da iz predela vica dolazi i sama ideja da se načini ovakva antologija, da se najkraći dramski tekstovi smeste između korica knjige. No, kada je ona ipak ugledala svetlost dana, kao izdanje malog formata (19 cm) i nevelikog obima (140 stranica), ispostavilo se da ova dramska forma nije odveć česta u istoriji literature, o čemu govori i priređivač izvinjavajući se što ispisuje nedovoljno kratku uvodnu belešku, svakako obimniju od prosečne dužine ovde sabranih drama. Najkraća drama na svetu nije tek puki kuriozitet iz kategorije onih čiji se smisao iscrpljuje u domenu riplijevskih poduhvata. Ozbiljnost ovog poduhvata potvrđuje i istina na koju ukazuje Ćirilovljev izbor: dok većina starijih kratkih drama danas funkcioniše kao kuriozitet iz domena književno-istorijskih činjenica, ilustracija pojedinih faza istorije minulih umetničkih pravaca, svedočanstvo o davnim "izmima", drame nastale u drugoj polovini ovog veka jesu provokativnije, a njhova neobičnost nije posledica strategije određene teorijskim razlozima, niti su izraz spisateljske ekstravagancije.
ODSUSTVO PATETIKE: Na tu suštastvenu vezu između forme i senzibiliteta epohe skreće pažnju i Nenad Prokić u recenziji: "U tim čudnim dramama sve izgleda kao tačno shvaćeno, usvojeno i izrečeno, a u osnovi ipak nije, ili tako ne izgleda, međutim, ipak jeste. Kao da je drska interpretacija velike ljudske nervoze u njima našla svoju najadekvatniju formu. Nemilosrdnost, odsustvo patetike, nemanje vremena, preneraženost, neka akrobatska tuga, najbolnija redukcija, ubistveni humor, temeljna izvrnutost, konflikt i apsurd, otvorena rana - osnovni su elementi takvih dramskih krhotina. Od svake ponaosob zato se može napraviti višesatna predstava, kao što se uostalom već događalo."
Istini za volju, većina drama iz ove knjige nije namenjena scenskom izvođenju, ali ima ih koje su doživele milost scenskog uobličenja. Krleža je, recimo, svoju Salomu, izvedenu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1963, razvio iz istoimene dramske crtice; svojevremeno su Dubrovčani na Bramsu (Beogradska revija amaterskih malih scena) odigrali Vitkacijeve Žohare u režiji Davora Mojaša, dramu koja u Ćirilovljevoj antologiji ima, dabome, naslov Bubašvabe.
Kriterijum priređivača nije bio zasnovan na sceničnosti pa ni literarnoj vrednosti dela, niti na idejnosti komada, a nije ga zanimala ni popularnost pojedinih spisatelja, već isključivo sama forma kratke, tačnije najkraće drame na svetu. Otuda su se ovde, u hronološkom nizu, našla dela najrazličitijih autora od kojih su izvesni anonimni, poput narodnih stvaralaca čiju je duhovitu igru Gaće i košulja zapisao bečki folklorist Fridrih Kraus (1859-1936), dok neki nisu ni bili književnici, što je slučaj sa Šopenhauerom čija se filozofska pouka u dramskom obliku takođe našla u knjizi. Kuriozitet predstavlja podatak da će pravi identitet Edvina Morgana, čija je drama stigla do Ćirilova posredstvom poznatog prevodioca Dragoslava Andrića, ostati enigma, budući da nema podataka ko je i odakle je ovaj autor, ali i saznanje da je Dušan Kovačević specijalno za ovu antologiju napisao dramsku crticu. Ima u ovom izboru fragmenata, kao što je dijalog između Arlekina i Brigela, junaka italijanske Kommedie dell` arte, moraliteta kakve je pisao Gavrilo Stefanović Venclović, ali, između ostalog, i Čehovljevih kratkih radova, Nušićevih duhovitih krokija beleženih novinarskim perom, zatim Karađaleovih dramoleta koji su nagovestili buduću pojavu Joneska, ali Ćirilov ne propušta da u antologiju uvede i samog Joneska ili Semjuela Beketa, pa i literarne prevratnike poput Gertrude Stajn, kao i one iz sfere teatarske umetnosti - Džudit Malinu i Džulijana Beka, te Muzu Pavlovu, Danila Harmsa, Cavatinija; tu su programske drame Marinetija, Apolinera, Bloka, Gumiljeva, Arabala, radovi Hajnera Milera i Aleksandra Popovića, televizijski skečevi Ljubivoja Ršumovića iz slavne emisije Fazoni i fore, kratki dramski izvod iz Predela slikanog čajem Milorada Pavića, zatim fragmenti humoreski Vlade Bulatovića Viba, duhovit dramolet Nikolaja Koljade, mini-drama Velimira Kazimira Ćurguza, no i široj javnosti nedovoljno poznatog Dragana Ristića.
DUH IGRE: U knjizi su, dakle, publikovane i drame u povoju, dramski rudimenti, filmski i televizijski scenariji, brodvejske majstorije čiji je cilj povezivanje kabaretskih muzičkih numera, pripovetke pisane za dva glasa, pa i poezija, poput Rasprave o pozorištu Ljubomira Simovića, pesme čije su tema i dijaloška forma presudni razlozi zbog kojih se ovo delo obrelo u Ćirilovljevoj antologiji. Neke od radova ovde štampanih Ćirilov je, po sopstvenom priznanju, "proglasio dramama, kratkim, najkraćim, ali dramama", dodajući otvoreno i pošteno sledeći zaključak: "A što da ne! Zabavljajmo se", čime je najdirektnije relativizovao sve eventualne optužbe koje bi se zasnivale na formalističkoj rigidnosti.
Zato bi - upravo zbog nastavka igre koju je inicirao - bilo korisno da ova knjiga zapravo inicira još iscrpnije zanimanje za najkraću dramu na svetu. Uostalom, Jovan Ćirilov ne krije da je i došao do zanimljivih otkrića, prihvatio niz konstruktivnih sugestija, te bi se trebalo nadati da će uskoro uslediti drugi tom posvećen istoj temi. Iskustvo, znanje, nesumnjivi literarni afiniteti, apsolutno poznavanje dramske i pozorišne materije, lična poznanstva s ne malim brojem autora na čijem radu se temelji dramska književnost i teatar druge polovine XX veka, uvid u zbivanja na planu pozorišta širom sveta - sve su to razlozi zbog kojih je Jovan Ćirilov jedna od retkih ličnosti, ne samo kod nas, koja je mogla s punim pokrićem i autoritetom da potpiše ovakav izbor, i kojoj se može oprostiti i što je, po vlastitom priznanju, neka dela proglasio za drame, a izvesne stvaraoce za dramske pisce. Duh igre, tako omiljen Ćirilovu, odredio je i karakter biografskih beleški, po pravilu duhovito napisanih i instruktivnih, dakako iz pera priređivača.
Aleksandar Milosavljević
01.01.00
Politika
31.07.1999.
Pozorište
Scena u malom mozgu
Antologija "Najkraće drame na svetu", sastavio Jovan Ćirilov, KOV, Vršac, 1999.
Jedan od najvećih poznavalaca svetske književnosti na našim prostorima, Tin Ujević je u jednom od svojih genijalnih preterivanja rekao da uopšte nema razloga da ide u pozorište na predstavu "Hamleta", pošto će tokom čitanja Šekspirovog teksta pozorište u njegovoj glavi njemu biti dovoljno. Šta tek može da se kaže o najkraćim dramama, od kojih bi neke na sceni trajale tek koji minut?
Naravno, nedoumica je pomalo izmišljena, pošto pozorišno izvođenje ne ukida intelektualne razloge čitanja dramskih tekstova, ali je antologija "Najkraće drame na svetu", koju je sastavio teatrolog i pozorišni sveznadar Jovan Ćirilov (izdanje KOV, Vršac, 1999. str. 140), upravo je usmerena ka nadoknađivanju svih onih zadovoljstava koje u najvećem broju slučajeva nikada nećemo moći da proverimo na pozorišnoj sceni.
Munja u umu
Došlo neko vreme da iskoristimo omiljen uvod Igora Mandića, kad se na kraju veka i milenijuma stvaraju najraznovrsnije i najčudnije antologije (od kojih će mnoge s razlogom brzo biti zaboravljene), pojavila se ova antologija koja možda ni u svetu nema prethodnice, jer šta je to "najkraća drama"? To nije nekakav pozorišni žanr, već je to dramolet koji je vrlo kratak, munja u stvaralačkom umu, pošalica ili modernistički skeč.
Koristeći izazov koji je sam sebi nametnuo, Ćirilov okuplja 46 autora (od kojih samo Marineti i Apoliner imaju više od jednog teksta), u širokom vremenskom rasponu od nepoznatog autora iz vremena "komedije del arte", do nama i sastavljaču potpuno novog američkog autora Edvina Morgana(otkriće prevodioca Dragoslava Andrića, za koje i Ćirilov sluti da je možda plod prevodiočeve mašte, što ništa ne menja na stvari).
U malom, kao u Alisinom ogledalu, među ovde predstavljenim dramama kriju se odblesci velikih dramskih modela i prevrata, stilskih prodora i pozorišnih revolucija. Nikakvog čuda nema da su tu međaši poput Čehova, Vitkijeviča, Krleže, Harmsa, Beketa, Joneska, Hajnera Milera, Arabala, ili već prihvaćene lučonoše poput Petera Handkea ili Nikolaja Koljade.
Prava čitalačka iznenađenja su među, u običnom svetu, manje poznatim autorima, pa i među onima koji su se bavili drugim umetničkim disciplinama a u pozorišnom svetu nisu mnogo primećeni (poput filozofa Šopenhauera ili filmskog autora Čezara Cavatinija). Radeći bez prethodnika, Ćirilov nema potrebe da razmišlja o nepravdama pređašnjih antologičara, pa stiže i do onih autora čija bi se "kratka forma" samo uslovno mogla smatrati teatarskom, jer su im tekstovi pisani kao basne, songovi ili proširene pošalice. Ništa zato.
Domaći izdašno zastupljeni
Valja reći da su naši autori prilično izdašno zastupljeni, u rasponu od Nušića do V. Ć. Kazimira i Dragana J. Ristića, premda su u međuvremenu predstavljeni i naši noviji klasici: Aleksandar Popović, Milorad Pavić, Vladimir Bulatović Vib, Ljubomir Simović i Dušan Kovačević. Svako od njih s punim razlozima, o kojima govori kratka uvodna beleška, pisana sa neobaveznom prisnošću koja i dolikuje jednoj krajnje nekonvencionalnoj antologiji. Uvodna beleška ili predgovor odlikuje se stilom svih predstavljenih sastojaka - kratkošću. Autor koji s pravom uživa ugled enciklopedijske obaveštenosti, Jovan Ćirilov u predstavljanju velikog irskog pisca Flena O" Brajena simpatično priznaje da o njemu ne zna ništa (premda je Flenov roman "Arhiv iz Dalkija" godinama među najčitanijim romanima u beogradskom ataru - izdanje džepne knjige "Reč i misao"), dok u predstavljanju mjuzikla sa Brodveja pominje čuvenu reviju "Zigfridove ludorije", misleći valjda na "Zigfeldove ludorije". Smrtni smo ljudi, što važi i za Ćirilova, pa će u sledećem izdanju koje ubrzo sledi moći da proveri šta mu se u brzini omaklo.
M. VLAJČIĆ
