Reč nedelje

09.05.06

U organizaciji Fonda “Borislav Mihajlović Mihiz” i Srpske čitaonice Irig, krajem prošle nedelje u Vrdniku je održan simpozijum “Mihizova drama u evropskom kontekstu”. Fond je na ovaj način započeo i naučno-istraživačku delatnost, sa ciljem da podstiče preispitivanja i vrednovanja Mihizove poetike, da osvetli njeno prisustvo u okvirima moderne evropske dramaturgije. Uz probrane domaće teatrologe, književnike i kritičare, neizostavni su bili ljudi koji su radili sa Mihizom i bili njegovi prijatelji. Jedan od njih je i Jovan Ćirilov, koji je u Atelje 212 došao 1967, godinu dana pre Borislava Mihajlovića. Sa Mirom Trailović oni su dugo stvarali istoriju i nedvosmislen internacionalni renome ovog teatra.

Kakav je zapravo bio Mihiz dok ste zajedno radili u Ateljeu 212, još za života Mire Trailović, pitali smo Ćirilova?
- Uz Miru Trailović, Mihiz je bio centralna ličnost oko koje se sve vrtelo: ona gore, u kancelariji, a on dole, u salonu, seća se Jovan Ćirilov. Mudrac koji je, na neki način, obrazovao glumce, koristeći se anegdotama i superiornim duhovitostima.
S druge strane, nakon prve, po avangardnom repertoaru slavne prve decenije Ateljea, on je počeo da otkriva nove, talentovane pisce. Angažovan je godinu dana posle mene, 1968. Zajedno smo čitali “Maratonce” Dušana Kovačevića, koji je tada bio student FDU.
Aca Popović je već bio poznat, a Mihiz je animirao Boru Ćosića, Pekića i druge, tada mlade autore da pišu.
NJegovom zaslugom u Ateljeu su prevladala domaća dramska dela, upravo u vreme kada je trebalo okrenuti drugi list, jer je svetska avangarda na repertoaru postajala sve manje avangardna. Došlo je vreme da pokažemo naš izraziti dramski talenat i Mihiz je to nepogrešivo osetio. Iz tog vremena pominjem samo Milicu Novković i Deanu Leskovar, ženske pisce, jer i ovoga trenutka u našoj književnosti dominiraju književnice.

Nisu svi teoretičari književnosti, pa ni pisci, spremni da priznaju postojanje ženskog pisma. Vi ga priznajete i prepoznajete?
- Naravno. Ne bi se o tome u svetu toliko govorilo, da žensko pismo ne postoji. Ako je evidentan ženski senzibilitet, koji je određen pripadnošću polu, društvenim i drugim okolnostima, onda je nesporan i ženski rukopis. Žene, naravno, imaju i ponešto od muškog principa. Naglašavam da je talenat aseksualan i nepolan.

U toku je obeležavanje 200. godišnjice rođenja i 150. godišnjice smrti Jovana Sterije Popovića. Da li smo se dovoljno odužili ličnosti koja je našu dramsku književnost uvela u evropske okvire?
- Hvala vam na tom pitanju. Apsolutno nismo. Svi su se, bez ikakvog dogovora, latili “Laže i paralaže”; to je pregnantno delo, sa malo likova, koje je relativno najlakše režirati.
U Novom Sadu Tomi Janežič radi jednu varijaciju “Nahoda Simeona”, verujem da će to biti zanimljivo jer je on veliki reditelj, potpuno svež i moderan i da će svemu dati evropski kontekst.

Dvostruki jubilej zaista je bio divna prilika da potpuno otkrijemo Steriju, ali se to u našem teatru nije dogodilo. Selektor Sterijinog pozorja Ivan Medenica jedva je uspeo da izabere jedno Sterijino delo, (“Laža i paralaža” Narodnog pozorišta iz Sombora, u režiji Gorčina Stojanovića) da se ne desi ta sramota da ga uopšte nemamo.
Moram da pohvalim izdavače, koji su se potrudili da za jubilej objave dosta Sterijinih knjiga, čak i prevoda, kao i teorijskih radova. Ti naslovi bi mogli da budu inspiracija i potsticaj ljudima iz pozorišta, jer Sterija može da se igra uvek, ne samo za jubilej.

Pred nama je zlatni jubilej: pedesetogodišnjica Sterijinog pozorja. Da li je istoimeni festival na sigurnom putu, posle svih društvenih lomova koje je preživeo?
- Mislim da je Medeničina formula - kontekst Krugovi - izvanredna. On je time vratio Sterijino pozorje na izvorne principe. Ovde su svi iz eks-države, ali bez političke namere da se stvara nekakva Jugoslavija na kulturnom planu. Jasno je da je kontekst sve ono što nas okružuje i ljudi nam vrlo rado dolaze.

Takođe me veoma raduje što je od ove godine na Pozorju uvedena nagrada Počasni krug.
Mi iz pozrišta smo se prvi opametili, počeli smo da sarađujemo odmah posle rata. Ja sam tada na BITEF pozvao jedan hrvatski teatar i bio sam vrlo ponosan na našu pobliku, koja je tu predstavu proglasila najboljom, iako nije bila.

Radmila Lotina