Svi moji savremenici 1

23.08.10

Osim retkih izuzetaka, nisam ni pisao o onima s kojima nemam zajednički snimak. To je mala bizarnost knjige „Svi moji savremenici”, kaže autor Jovan Ćirilov
– Iako sam objavio nekih trista portreta svojih savremenika, ostalo je još mnogo zanimljivih, o kojima ću tek da pišem. Recimo: Basara, Bećković, Sarojan, Šklovski, Jan Kot, Milovan Đilas, čika Miša Đurić... Listu će praktično prekinuti nešto što je jače od svake naše pojedinačne volje – kaže za „Politiku” Jovan Ćirilov, govoreći o svojoj knjizi „Svi moji savremenici”, nedavno objavljenoj u izdanju „Lagune”. U njoj su objedinjeni tekstovi koji su se pojavljivali u štampi u proteklih desetak godina, a glavni junaci su, kako i naslov kaže, ljudi koje je poznavao iz sveta kulture, umetnosti, politike, ali i „običnog života”.
Knjiga je podeljena u dva toma. Portreti savremenika, kako kaže autor, objavljeni su hronološkim redom, onako kako su od 2000. počeli redovno da izlaze u štampi. Kako ističe, bez ijedne ispravke. U prvom tomu nalaze se priče o Titu, Andriću, Handkeu, Makavejevu, Sartru, a u drugom tekstovi čija su okosnica Đinđić, Vajda, Pavić, Miler, Šerbedžija... Nezaobilazno je bilo pitati ga kako je birao „glavne glumce”, pogotovo ako se u obzir uzme to da je reč o zaista širokom dijapazonu ljudi, raznih profila, godina i provenijencija. Ćirilov, lakonski, za pomenuto „okrivljuje” sam život.
– O kome ću pisati – birao je sam život, bilo život onih o kojima sam pisao ili što sam ih ja u životu sretao. O većini sam ipak pisao kada sam imao poriv da o njima kažem nešto što nije zabeleženo. O Titu i Jovanki Broz izašlo je dosta knjiga, ali ni u jednoj nije bilo ni traga o njihovom odnosu prema pozorištu. Kada je u pitanju moj veliki duhovnom orijentir, filozof Žan-Pol Sartr, želeo sam da što više posvedočim o njegovoj poseti Beogradu i premijeri „Zatočenika iz Altone” u JDP 1960. godine – odgovara Ćirilov, dodajući sledeće:
– To što sam upoznao ličnosti moga vremena u najrazličitijim oblastima, od državnika do anonimnih ličnosti, od jedne princeze Jelisavete, koja baš nije proživela život „princeze na zrnu graška”, do onih koje ne beleži nijedan leksikon, to je prednost. Imam neku urođenu potrebu da nešto od naše epohe sačuvam najpre za sadašnjost, a to znači i za budućnost. I ne znajući da ću se time baviti, verovatno iz iste potrebe da ostavljam trag o nečem što se dogodilo, uspeo sam da većina mojih susreta sa ličnostima koje čine našu epohu ostane zabeležena fotoaparatom. Gotovo da nema susreta koji nije na taj način ovekovečen. Tako da, osim retkih izuzetaka, nisam ni pisao o onima s kojima nemam zajednički snimak. Eto, to je mala bizarnost ovih knjiga.
M. Dimitrijević

05.01.08

Pišući o svima sa kojima se sretao „u prošlosti i budućnosti”, autor knjige „Svi moji savremenici” je, zapravo, pisao i o sebi
Na stranicama nedavno objavljene knjige „Svi moji savremenici” Jovan Ćirilov zabeležio je događaje, trenutke, priče i anegdote vezane za poznate ličnosti. Kada je izdavačka kuća „Prosveta” predložila Ćirilovu da štampa njegovu zbirku portreta „Svi moji savremenici” imala je na umu da ta svedočanstva mogu biti zanimljiva za čitaoce i da su ona svojevrstan dokument o poslednjih pola veka kod nas i u svetu.
Pišući o svima njima, „u prošlosti i budućnosti”, Ćirilov je, kako kaže, zapravo pisao i o sebi. A ne pišući o nekima izostavio je nešto od svoga života. O mnogim savremenicima još nije pisao, jer spisak je dugačak, ali će nastaviti da piše ovakve portrete, obećava Jovan Ćirilov.
Koje ličnosti, anegdote, priče biste izdvojili? Šta ste izostavili ili zaboravili da napišete?
Mislim da su zanimljive, pre svega, ličnosti koje drugi nisu imali priliku da sretnu ili je sve manje onih koji su ih sreli, kao što su Sartr, Tito, Jovanka Broz, Krleža, Andrić, Soros, Grotovski, Žan-Luj Baro, Dedinac, Gligorić. Neko je možda pomislio da sam ja imao pretenziju da pišem zaokružene portrete ili čak enciklopedijske jedinice o njima. Ne, ja sam ispisivao svoje iskustvo u susretu sa tim osobama, često iskošeno, nesvakidašnje, i nešto što niko drugi još nije zabeležio. Nisam krio slabosti niti vrline mojih savremenika, niti bio indiskretni i zajedljivi savremenik. Ima još toga što nisam stigao da zabeležim. Recimo da Ivo Andrić nije došao na premijeru moje dramatizacije „Proklete avlije” da ne bi morao novinarima da kazuje svoje utiske. Ili mnogo onih o kojima imam nameru da pišem, kao, recimo, o legendarnom profesoru etike Milošu Đuriću, jedinom koji se još u to vreme obraćao studentima sa ti. Usput nam je na času otkrivao etimologiju naših prezimena, a meni na ulici analizirao pozorišne kritike koje sam već tada pisao u „Studentu”.
Šta Vas fascinira?
Fascinira me veliki dar, kakav je recimo imao Aleksandar Popović. Iz njega je prosto izvirala neponovljivost, životno iskustvo, raskoš jezika, širina prirode, a sve to kao jedinstven tok njegovog talenta.
Živeli ste život u skladu sa svojom prirodom i interesovanjima neprestano tragajući za novim. Ipak, novo pozorište može se reći, ovde se ne smatra našom, nego tuđom tradicijom?
Ne znam ni sam otkuda mi taj poriv da tragam za novim i nepoznatim. Možda sam u tom traganju prevazilazio jednoličnost ravnice u kojoj sam rođen, gde i Isidora Sekulić i Crnjanski („Sumatra, tihi, snežni vrhovi Urala”...). Oboje su težili ka nepoznatim i dalekim horizontima. Možda u tom traganju intenzivnije osećam da živim. Srećom da mi se pružila prilika da mi traganje za novim postane moj životni poziv.
Ceo Vaš život vezan je za pozorište. U svetu Vas svrstavaju među najznačajnije pozorišne ličnosti. Koliko je teško trajati toliko dugo u svetu umetnosti?
Dugo trajati u svetu umetnosti jedino je mogućno ako ga se čovek ne drži grčevito, već ga smatra svojom prirodnom sredinom. Zamislite kad bi čovek svaki udisaj vazduha, bez koga se, naravno, ne može, shvatao kao dar s neba. Čak je dobro smatrati zapravo da možeš i bez sveta umetnosti i umetnika, živeti sa svojom sredinom u svoj njenoj sveukupnosti.
Da se niste otisnuli u svet pozorišta, možda biste bili slikar, jer znamo za Vaš skriveni slikarski talenat. Odakle tolika posvećenost fotografiji?
Moje fotografisanje je deo iste želje da ostane zabeleženo ono što mi se desi, ono u čemu učestvujem i da te trenutke podelim i sa onim koji će doći, da moje iskustvo postane iskustvo i nekog drugog. Iako smatram da je fotografisanje u rukama darovitih – umetnost, moje fotografisanje nema te pretenzije. Zato sam povodom predloga vaše imenjakinje Borke Pavićević da u CZKD priredim izložbu svojih fotografija, smislio samoironičan naziv izložbe – „Ja i moj idiot”. Čak su i karikature koje crtam kad mi je na nekom skupu dosadno na „materijalima” za sednicu, deo tog mog sindroma – zabeležiti što više onoga što se oko mene i meni dogodi.
Poznati ste po toleranciji. Ipak, jednom ste razbijali po pozorištu...?
Moja tolerancija ima granice. Tačno je da sam nekoliko puta u životu imao ispade koji ne liče na mene. Ali se posle toga stidim svog gneva i njegovih posledica.
Da li Vam Sartr i danas pomaže u opredeljivanju oko moralnih dilema?
Sartr toliko zloupotrebljavam u svojim svakodnevnim velikim i malim moralnim dilemama da mi je već neprijatno pred samim sobom. Voleo bih da izmislim nešto novo i svoje, ali ne mogu. Osim toga skrivati se iza nečijeg tuđeg autoriteta je neka vrsta izneveravanja Sartrove filozofije koja upućuje na neprestano lično opredeljivanje.
Kako gledate na spoj: gluma-politika?
Nije mi poznato da se baš mnogi glumci bave politikom. Ali se zbog prirode njihove javne i svakom vidljive umetnosti više primećuju. Ko primećuje daleko veći broj ekonomista i pravnika političara? Moj stav je prema tome da je u principu u redu, ali se u svakom pojedinom slučaju glumca političara pitam kakva je ta politika koju zastupa, da li je u tome iskren, nekoristoljubiv, naročito kad zastupa političke poglede bliske mojima. Ja mislim da je dobro što se Vojislav Brajović poduhvatio teške dužnosti ministra kulture, jer oseća da nešto konkretno može da učini za kulturu i umetnost i već na prvim koracima sa svojom ekipom prilično uspeva.
Godinama bavite se pozorišnom umetnošću. Međutim, nikada niste predavali na nekoj akademiji ili umetničkoj školi. Zašto?
Uvek sam to želeo. I čudio da me ne zovu. Obradovao sam se kad me je jedan moj vršnjak koji je već bio docent zapitao: „Zašto ne dođeš na pozorišnu akademiju”. „A šta da predajem?” pitao sam. .„Ne da predaješ, već da završiš i taj fakultet”, odgovorio mi je.
A pozorišni klanovi?
Ne verujem u klanove. Znam po tome što su me katkad za to optuživali, a ja sam znao i znam da nisam „član” nikakvog klana. To što sam se trudio da dam priliku da sposobni i daroviti rade prave projekte u pozorištu na čijem sam ja na čelu ili na Bitefu, to sam smatrao i smatram svojom dužnošću. Neću valjda podržavati nedarovite da bih izbegao njihove etikete. Reč je o „izboru po srodnosti”, kako je naslovio Gete jednu od svojih značajnih knjiga. Bolje je biti pripadnik „klana” boraca za darovite nego „interesne grupe”.

Borka Trebješanin

25.10.07

Jovan je poseban. Nikog ne ostavlja ravnodušnim. Osim nepreglednog znanja i iskustva, ima i neponovljivu harizmu. Voli da Beograd bude svet. Zato već četrdeset godina dovodi svet kod nas. Par dana pred njegov rođendan, bili smo gosti u svetu Ćirilova, svetu satkanom od knjiga i pozorišta, reči i slika.

Ovo je doba godine kad dajete najviše intervjua i najaktivniji ste u medijima. Koliko ste zadovoljni ovogodišnjom selekcijom?
Dolaskom Anje Suše osvežene su selektorske snage, tako se na programu nalazi čak i ono za šta bih se ja možda kolebao. Zajedno smo jači, mlađi. Recimo, nisam siguran da bi se na BITEF-u našla predstava osobe koju jako volim – Katarine Pejović, Bacači sjenki, koju je radila zajedno sa Borisom Bakalom. Verovatno se ne bih odlučio da kandidujem tu predstavu, ali kad ju je Anja predložila, ja sam je pogledao. (Onda sam mogao da kažem da se radi o jednom od najneobičnijih, najinovativnijih dela, čak i u evropskim razmerama.)

Koliko je teško posle toliko godina tokom kojih ste bili jedini selektor, ponovo nekome ukazati poverenje?
Drugačije se radi u timu...
Ja sam se navikao još radeći s Mirom Trailović. Sad sam ja Mira Trailović, a Anja je Jovan Ćirilov.

I, kakva je kombinacija?
Pa, dobra je kombinacija. Samo što je ovde veća razlika u godinama, i to je vrlo dobro. Pre neku godinu, kada su me pitali u gradu da li je vreme da dobijem koselektora, ja sam rekao „Anja!”, oni su se složili za sekund.

Je l" osećate razliku u generacijsko-iskustvenim interesovanjima?
Srećom, ne osećam kod sebe, ali u svakom slučaju postoji razlika. Kako sama kaže, ona je ekskluzivnija, a ja – tu i tamo, koji put. Iako volim i to ekskluzivno, katkada tražim diplomatsku ravnotežu pa, kao što smo rekli u našem uvodu za katalog, Anja i ja – „i to je pozorište”, tako da i pored svih vrlo ekstremnih predstava ove godine, ipak – pozorište je pozorište. Na primer, mađarska predstava je inovativna, ali ipak spada u ono što se može dopasti i ljudima s malo uobičajenijim ukusom, tradicionalnijim. Mada nije konvencionalna predstava.

Da li očekujete da će ovogodišnji BITEF izazvati polemike?
Sigurno će izazvati polemike. Pre svega, The last entery. To je predstava na temu Krleže. Krleža gde god da se pojavi uvek izazove reakciju, baš zbog svoga tako nadnaravnog, kako bi on rekao, odnosa prema nacionalnom problemu i prema svim tim temama. Srbi vide samo ono što je kritički govorio o Srbima, Hrvati kritiku Hrvata, tako da incident koji je Krleža napravio 1918. godine, i koji je opisao kasnije, pedesetih godina, to je vruća materija, naročito danas, ali, to je i izazov, biće uvek izazov, i izazivaće reakcije. Sva sreća, predstava se umetnički drži, ali će sigurno izazvati reakciju, čak poželjnu za BITEF.

Koliko se odnos pozorišta i politike promenio od onda kada je BITEF osnovan ili da li se uopšte promenio?
I odnos grada i države, prema Festivalu, prema Vama.
To su dva pitanja. Moram da ih odvojim. Pitanje je šta je mera avangardnosti. Pozorište, to je već poznato, angažovano je i kada deluje neangažovano. Recimo, Čekajući Godoa, koji je, kao što je kazao Jan Kot 1954, u Poljskoj bio politički komad. Iako deluje krajnje optimistički, upravo zbog toga što se izborio da se daje u zemlji zvaničnog optimizma kakav je bio socrealizam, zapravo je jeretičko delo. Na Zapadu je to bilo apstraktno delo, filozofsko delo, čekanje nečega što se ne zna, pošto svaki čovek čeka nešto – da li Boga – Godo, ili smrti, ili već ne znam čega. Nije slučajno da se ovaj komad prvo izvodio u ove dve zemlje, Poljskoj i tadašnjoj Jugoslaviji, a u Albaniji tek devedesetih godina.

Ta predstava je i kod nas izazvala reakcije, bila je vrlo značajna...
Kako da ne, bila je zabranjivana, čak je i Krleža tad zapravo rekao da mu se komad ne sviđa. Oni su to shvatili kao da onda to njima i ne treba da se sviđa, međutim, direktor Beogradskog dramskog, pošten čovek, kao što je Predrag Dinulović, rekao je, „Ja sam taj, koji to delo nije prihvatio, nije Krleža, i nije vlast.” Shvatio je da to ne bi bilo dobro. Posle toga su Mira Trailović i Radoš Novaković, budući direktor Ateljea 212, rešili da osnuju pozorište, Atelje, i da to bude ne prva predstava, već malo oprezno, (prva predstava bila je Faust, jedan kamerni, koncertni Faust 1955. godine, zatim Šoov Don Žuan u paklu), nego da treća predstava na repertoaru bude Čekajući Godoa, koju je radio nedavno preminuli Vasilije Popović.

Da li je naše pozorište danas tako aktivno i sposobno da digne prašinu i napravi ekces kao što je tih godina bilo?
Pa, na drugi način verovatno. Veliki ekcesi su bili Karamazovi Dušana Jovanovića, svojevremeno, velika prašina se digla oko dela Ace Popovića, u predstavi Druga vrata levo, sa aluzijom na Tita.Ali, prošla su ta vremena, sad je demokratija. Sad bi izazvalo incident možda nešto reakcionarno, neko izrazito nacionalističko delo, ali to po mom mišljenju ne bi bio dobar incident. Baš je Anja govorila o tome, pričajući o BITEFu, na Savetu je pričala o tome da ovogodišnja selekcija BITEF-a nije u opštem društvenom angažmanu, da ljudi sad šapuću neke istine. Tako je napravljena i reklama: biće ostavljene suflerske kutije po gradu, verovatno tamo gde se prodaju ulaznice, tako da će se šaputati o tome šta će se sve videti na BITEF-u. New moment kreira plakate, sada se malo muče oko njih, kako da se ta ideja o šaputanju pojavi na plakatu, da bude i estetski kako valja. Biće u redu, kao i uvek sa njima.Ali, uvek se desi i nešto drugo. Na primer, ovaj Krleža je vrlo oštar i otvoren angažman protiv nacionalizma. Pre svega, igraju srpski i hrvatski glumci, gde su hrvatski glumci izrazito duhoviti, duhoviti na beogradski način, tako da kažem. Te teme su važne a tretirane mimo klišea. A polemiku izaziva to što ih je pomogao, ne za dolazak ovamo, nego tamo, za pravljenje predstave, Pink. To čak i u našoj sredini izaziva samoironiju. To je malo komplikovanije pitanje... Ima jedna nemačka knjiga u kojoj se kaže da novac dat za kulturu nikad nije prljav, gde autor podseća da su i katedrale u srednjem veku podignute novcem od krstaških ratova...

Najčešće je elita svake zemlje ruku krvavih iz prošlosti...
Da, ratova ima uvek, pa se onda odvoji malo za kulturu, da se izvade. U svakom slučaju, ja lično ipak imam oprez. Ali, u ovom slučaju, pošto je sama stvar dovoljno jeretična, onda je bolje da se ne meša još i taj element.

Da li mislite da je pozorište postalo kao i druge vrste savremene umetnosti –samodovoljno i okrenuto više intelektualcima i sebi...
BITEF je otvoreno elitističan, u smislu da vuče napred bez obzira da li je masovan ili nije. Kada otvaramo BITEF u Sava Centru, to je događaj za mase, a opet imamo problem u slučajevima kad je predstava samo za sto, dvesta ljudi, kao što je ova predstava Bacača Sjenki. Kod nje je zanimljivo da je trijada između dramskog dela, glumca i autora svedena na diodu, gde imamo samo glumca (dobro, tekst je smišljen) i imamo gledaoca. On postaje tema, ubeđen da je on taj dramski lik, taj sa kojim je glumac u dijalogu. On ide kroz grad sa njim, u nekom slučaju u direktnom zagrljaju. Ne smem previše da pričam, jer je važan i element iznenađenja.

Ove godine je 18. rođendan Bitef teatra, pa je to bio nekakav povod za slavlje. Kako objašnjavate to da je, kao festival, BITEF, osim što je stavio Beograd na svetsku kulturnu mapu, uspeo da se održi sve ove godine, a da Bitef teatar nije uspeo da ostavi značajan trag ni u našoj maloj sredini?
Ja pre svega mrzim jubileje, prema tome – baš me briga. Eto, recimo prošle godine, bio je okrugli broj, a sad je zapravo 40-ogodišnjica, a uopšte to i ne spominjemo. Onaj ko bude otvarao festival, kazaće da je pre 40 godina otvoren BITEF. Jubileji su jedna veštačka stvar. (Ja ne slavim rođendane, a volim kada se neko seti, mada zvanično ne slavim. Hvala za čokoladu). Verovatno da je samo pozorište osnovano u vreme koje nije tako pogodno, kao što je osnivanje Ateljea 212, 1956. godine ili BITEF festivala 1967, pred "68, kada je već zorila odluka da se treba buniti protiv establišmenta, sa stanovišta nove levice.

Ne može se reći da "89. nije bila prilično važna godina, kao uvod u novo vreme.
Pa, dobro. Verovatno je BITEF suviše jak brend. Ne može jedno pozorište da postigne ono što festival postiže sintezom predstava iz celog sveta. Isto važi i za domaću selekciju. Naš Savet je dobro rekao: „Dajte nek bude samo jedna naša predstava na BITEF-u.” Anja i ja smo se složili da uzmemo baš duo dramu, i to onu koja ne vodi računa o publici, baš je briga, traje koliko traje, minimalističku predstavu Dalije Aćin u kojoj volim sve sem naslova, jer je na engleskom, a isto može da se kaže i na srpskom. Handle With the Care, to je ono što piše na paketima kada ima stakla, znači Ne tumbaj ili Pazi lomljivo.

Da li mislite da je dobro za neku instituciju kada je čovek koji je ispred nje toliko jaka ličnost da se poistovećuje sa tom institucijom? Da li se bojite za BITEF? Mada ste Vi ostavili veoma dubok trag i u Jugoslovenskom dramskom...
Ja o tome ne razmišljam. Radim onoliko koliko mogu da radim, neko bi rekao da bi moglo i više. Juče mi je neko rekao baš povodom ovog plakata: „Ja razumem žestinu sa kojom to tretirate, jer strasno radite.” Ja to radim, sve što radim – radim strasno, kao i u životu. Mislim da suštinski treba raditi strasno. Ne volim naslednike, niti ja imam pravo da ih imenujem. Mislim da Anja kreira dobro pozorište na svom repertoaru, tako da nisam slučajno rekao jednom u Portretima koje pišem u Blicu, Svi moji savremenici, da je ona značajna meni najviše po onome čime se razlikujemo, a ne po onome u čemu mislimo isto. Ako bismo potpuno isto mislili, šta bi onda bio njen doprinos?

To je zapravo retko za našu sredinu, pošto ljudi obično biraju svoje klonove za naslednike.
Ja mislim da Anja i ja idemo u istom smeru. Smer nam je isti, ali je mnogo toga drugačije. Ona voli da radikalizuje stvari, ja držim jedno krilo novih pozorišnih umetnosti. Uvek smo govorili da to nije festival avangardnog. Jeste avangardnog, ali novoga u pozorištu i onoga što je bilo karakteristično 67. godine, koju ti ne pamtiš, u tom smislu da su pametni ljudi iz stalnih pozorišta koji su imali stalne ansamble rekli preko Mnuškine, mi se svesno inspirišemo ekstremnom avangardom, i celo nemačko pozorište: Štajn, Cadek, Pajman i sama Mnuškina, inspirisali su se onim što se dešava na ekstremno avangardnom krilu, na primer, Living Theatre-a, performansa, onoga što se u Americi dešavalo. Tako da je to Nove pozorišne tendencije nastalo u okviru stabilnih pozorišta i ekstremnih trupa.

Ja tako i shvatam BITEF, kao most između...
Da. Ja pazim da još uvek čuvam to, zato što, pojedini kritičari koji umeju da pišu i prate, ne bi došli ni na jednu predstavu. Recimo Stamenković, obećava, ali nisam siguran da će svako pogledati svih šest delova predstave Ex – pozicija, po pola sata „klinča“ sa glumcem.

Kada pričamo o pozorišnoj kritici ili kritici u umetnosti uopšte kod nas...
Pa, meni su ovi najstariji još uvek najbolji. Svesno tradicionalni Stamenković, zatim vrlo blizak meni Pervić, koji doživljava pozorište dubuko lično, ne može sve da gleda i da prati, pa deli sa mlađom kritičarkom... Medenica je veoma dobar, oseća novo...

Mislite da postoji kritika, da je relevantna?
Pa, postoji.

Vi ste čudan spoj reči i slike, u smislu da su fotografije i slike za Vas nekakav fetiš, a s druge strane ste potpuno čovek reči. Šta je važnije – reč ili slika?
Ja više volim da konzumiram pozorište koje je slika, pozor-je, više nego kaza-lište, kazivanje.

Ko su ljudi koji su izvršli najveći uticaj na Vas, koji su Vas formirali?
Najznačajniji sa domaćeg pozorišnog terena, nesumnjivo su Belović i Dedinac.

Oni su Vas, na neki način, uveli u pozorište?
Dedinac je, i pre nego što me je upoznao, zadužio Belovića da mi pomogne, pošto tad nije bilo dramaturgije na Akademiji, da me pusti da gledam predstave i probe. To mi je bila škola. Prošao sam Belovićevu pozorišnu školu. Što se tiče inostranih uticaja, to je nesumnjivo levo učenje, a pogotovo Sartr. Sartr mi i danas pomaže u opredeljenjima oko moralnih dilema. Egzistencija prethodi esenciji, jednostavno rečeno, nema suštinski dobrih i loših ljudi, čovek se sastoji iz niza postupaka za koje je u svakom trenutku odgovoran. Prema tome, može on biti dobar u jednim okolnostima, a u drugim okolnostima zao. Zato je čovek dužan da bira i u najtežim okolnostima da ne popusti, da ne izda, jer on nije suštinski dobar, nije ga takvim Bog, ili ne znam već ko, stvorio, nego zbog izbora koje pravi. Sartr je veliki etički psiholog.

A koje su važne predstave u vašem životu?
Pa, to je veoma teško reći. Ajde da pođemo hronološki. Kada sam gledao Antigonu u Jugoslovenskom dramskom 1950, još kao student, ponedeljkom se stajalo u redu za karte, uvek je samo nedelju dana ranije u Politici bio objavljivan repertoar. Zahvaljujući rediteljima kao što su Bojan Stupica, Mata Milošević, Tomislav Tanhofer, to je bilo pozorište koje je bilo daleko iznad naše sredine, ispred vremena koje je tad pevalo o radnim akcijama, gde je igrala Marija Crnobori sa kojom i danas razgovaram svako jutro, to je čudo, bilo je to pre 56 godina a ja svako jutro razgovaram sa onom koju sam gledao sa uzbuđenjem. Mali student iz Kikinde, gde mi je kartu davala, meni i još nekolicini njih, odnosno čuvala za studente Dara Ćosić, sestra Branke Veselinov, koja je danas u dubokoj starosti, živi na Bežanijskoj kosi.

Neverovatno je kako je u Jugoslovenskom dramskom ostao taj kult i duh Marije Crnobori i još nekih ljudi, a Sale koji sada radi na blagajni takođe čuva karte za studente. Oni imaju poseban odnos prema publici u odnosu na druga pozorišta.
Zahvaljujući Saši koji ima odnos i prema starim članovima. On mene još uvek zove „gospodine upravniče”. Nije loš taj kult, kao izraz poštovanja.

Znam da spadate među one koji vole novu zgradu i podržavaju je.
Postoji anegdota kako, kada su mi vatrogasci javili da gori pozorište, onda sam se ja javio Cvejiću, u 7.30 h, kao što zaista jesam, a ovo nadalje je anegdota: ja kažem „gori nam pozorište!” a on kaže: „Zar je već pola osam?” Kao, dogovoreno je da gori. Žigon, koji je u poslednje vreme imao tešku narav i bio Srbin preko granice mog ukusa, tada je to pričao. Ipak je dobro da je JDP izgoreo, jer ga drugačije nikada ne bi obnovili. I dobro da je u jednom relativno siromašnom vremenu izgrađeno u duhu nekog oblika minimalističke arhitekture. Mada još ima trbuh tog manježa, dvorske jahaće zgrade koja je tu postojala. Neću sad da ulazim u to zašto su ta ograničenja postojala.

Postoje i drugi problemi sa tom zgradom. Gledalište nije najsrećnije. Prva galerija, VIP loža su najlošija mesta.
Ja sam se borio da nema druge galerije. Tamo se, istina, najbolje čulo, ali se jako loše videlo i još gore bi bilo da je sačuvana ta tradicija. Mada me je jedan istoričar arhitekture napao rekavši da to što je staro pozorište imalo 736 mesta a novo ima blizu 700, znači da, kad se tih 36 pomnoži sa 365 predstava, to donosi strašan gubitak. Ali, ja sam bolji matematičar od njega jer znam da su tamo ljudi vrlo nerado išli, čak i studenti, tako da je često bilo prazno. A kako sam bio dobar u matematici u srednjoj školi, znam da bilo koji broj pomnožen sa 0 daje nulu.

Vi ste se borili za to da se otkriju novi prostori u gradu.
Da. Tako je. I vrlo sam zaslužan za to, uz arhitektu Nebojšu Delju. Kada sam ga pitao gde bismo mogli igrati neke predstave on je otkrio protestantsku crkvu u kojoj se danas nalazi BITEF teatar. Tamo smo igrali pre svega za Odin teatar, onda su nam oduzeli taj prostor i smestili tamo radionicu dekora za Boško Buha, onda se ipak rodilo pozorište Bitef teatar. Miru su, srećom, poštovali u gradu, gradonačelnik Bakočević ju je poštovao, i kada je ona penzionisana dao joj je taj prostor za pozorište, kao veliku zasluženu igračku.

Vi ste zaslužni i za Barutanu.
Da i za Barutanu. Kao i Delja. Čak i Mira Trailović, moram da kažem, bez koje ne bi bilo BITEF-a, čak i ona, pošto je nosila visoke štikle, stalno je govorila: „Kuda nas to vučeš, mučiš me, slomiću pete, ... grozno, teško, strašno...” Ali je znala da tako treba i da su to pravi potezi – izaći iz klasičnih dvorana.

Razgovarala: Mia David Zarić

02.09.10 Blic

Knjiga „Svi moji savremenici“ teatrologa i književnika Jovana Ćirilova predstavljena je juče u knjižari „Delfi“ Studentskog kulturnog centra. Ova knjiga objavljena je u dva toma u kojima je sažeto više od trista portreta slavnih ličnosti različitih profesija, a pojedini tekstovi objavljivani su i u „Blicu“.
- Nisam krio slabosti ni vrline mojih savremenika, ali nisam bio ni zajedljiv i intrigantan, što današnja čitalačka publika najviše voli da pročita. Najdraže mi je što na ulici srećem i poznat i nepoznat svet i čujem da su već pročitali knjigu.

Portreti su raznoliki, to su ljudi s kojima sam radio, sarađivao, ili samo razgovarao. Smatram svojom velikom privilegijom što sam imao priliku da upoznam ličnosti od Sartra i Tita sa Jovankom, do ličnosti koje su meni važne, a nisu tipične ličnosti iz leksikona - rekao je Ćirilov.

U knjizi se mogu pročitati i događaji, trenuci, anegdote o mnogim poznatim ličnostima, Ivi Andriću, Žan-Polu Sartru, Dušanu Makavejevu, Nuriji Espert i drugima.

Glumica Rada Đuričin i reditelj Aleksandar Mandić, takođe imaju svoj portret u knjizi Jovana Ćirilova, što im je, kažu, velika čast.

Mandić je pre svega pohvalio izuzetan jezik i stil kojim su tekstovi napisani, uz opasku da „to sada nije u modi, da nema psovki i vredjanja osobe o kojoj se piše.
- Jovan nikoga ne vređa. I pored toga u knjizi sve ličnosti upoznajemo na drugačiji način, uz čuvene Jovanove duhovite rečenice - priča Mandić.

Predstavljanju knjige prisustvovali su i Dejan Papić, direktor Izdavačkog preduzeća „Laguna“, i Dejan Mihailović, urednik knjige.

M. L.

16.08.10 Blic

Savremenik je za mene zaista svako živo biće koje je sa mnom disalo u isto vreme vazduh i delilo sa mnom neki prostor na ovoj čudnoj planeti Zemlji, kaže za „Blic“ Jovan Ćirilov, autor upravo objavljene dvotomne knjige „Svi moji savremenici“ („Laguna“) u kojoj su sakupljeni njegovi tekstovi koje je deceniju unazad i više objavljivao u štampi, prevashodno u „Blicu nedelje“ i „Blic Newsu“, a u kojima su glavni junaci, kojih ima više od 300, ljudi iz sveta kulture i umetnosti, sa vrha društvene piramide, kao i tzv. obični ljudi.
Tokom svoje bogate, plodne karijere i intelektualnog angažmana Jovan Ćirilov je upoznao ogroman broj ličnosti iz sveta umetnosti i kulture, ali i iz drugih sfera. Pišući o njima, o tim susretima, o okolnostima u kojima su se odvijali ocrtao je i kroki jednog vremena, portret jednog sveta.

Na koricama prvog toma, u kome su „savremenici“ Tito, Andrić, Handke, Makavejev, Sartr, Nevenka Urbanova i mnogi drugi, Jovan je zapisao: „Nisam krio slabosti niti vrline mojih savremenika, ali nisam bio ni indiskretan i zajedljiv.“
Upućeni ističu da Jovanovi tekstovi govoreći o drugima odišu i za njega tako karakterističnom mladalačkom vedrinom i snažnom erudicijom kakvu mogu imati samo vremešni ljudi čiji je čitav život obeležen umetnošću učenja.

Na stranicama drugog toma čitaoce čekaju medaljoni od reči za čiju su slast zaslužni Zoran Đinđić, Anžej Vajda, Milorad Pavić, Artur Miler, Rade Šerbedžija i mnogi drugi Jovanovi savremenici. „Nijednom rečenicom nisam naknadno šminkao svoje savremenike, niti sam ih ružio ako sam o njima posle godina koje su prošle promenio mišljenje“, zapisao je Ćirilov na kraju drugog toma. A govoreći o ovim svojim knjigama, kaže: „Ne mogu da verujem da sam toliko znanih i neznanih u životu sreo, iako taj život nije više kratak. Još je veće čudo da skoro sa svima njima imam zajedničku fotografiju jer sam, ne znam ni sam zašto rešio, da u ‘Blicu’ pišem svake druge nedelje samo o onima s kojima imam fotku.

Izuzetaka je manje od deset. A jedino nikad nisam sreo Artura Milera, ali sam bio pod istim krovom iste večeri u brodvejskom teatru kad smo obojica gledali Mametov komad ‘Glengeri Glen Ros’. Sedeo je tačno u redu ispred mene u za njega tipičnoj kariranoj košulji. Iz ovih knjiga se vidi i da su za mene savremenici i moji nekadašnji ljubimci seter Denis i sijamka Džipsi, kao i moja mama. Voleo bih da za života još sretnem i neko biće sa udaljene planete. Verujem da i tamo ima naših savremenika.“

T. Nj.

22.11.07 Blic

Knjiga „Svi moji savremenici“ Jovana Ćirilova, koju je upravo objavila beogradska „Prosveta“, biće predstavljena danas (11) u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. U ovoj obimnoj, vrednoj i bogato ilustrovanoj knjizi sakupljeni su Ćirilovljevi tekstovi o značajnim ljudima ovdašnje i svetske pozorišne i umetničke scene, ali i o državnicima i manje poznatim, Ćirilovu dragim ličnostima. Većina tekstova je objavljena u „Blicu“.

„Kada me je 2000. godine glavni urednik ‘Blica’ Veselin Simonović pozvao da, pored ‘Pozorištarija’, smislim novu rubriku za ‘Blic News’, predložio sam da pišem o rediteljima svojim savremenicima, pošto sam tad već imao objavljenu knjigu ‘Dramski pisci moji savremenici’“, kaže za „Blic“ Jovan Ćirilov. „Kad mi je ponestalo reditelja koje sam znao, redakcija mi je predložila da proširim krug ljudi o kojima pišem, pa je rubrika preimenovana u ‘Svi moji savremenici’, koju sam po ukidanju ‘Blic Newsa’ nastavio u nedeljnom ‘Blicu’“.
Knjiga „Svi moji savremenici“ sadrži 199 portreta značajnih, pa i legendarnih, ličnosti - od Tita i Andrića, preko svetski slavnih pozorišnih umetnika koji su posećivali Bitef i najznačajnijih ljudi ovdašnje umetničke scene, do stvaralaca mlađe generacije kakva je Biljana Srbljanović ili sestre Bogavac. Tu su i tekstovi (objavljivani u „Sofiji“), intimni zapisi o autorovoj porodici: majci, maćehi i dvema prababama...
Upitan da izdvoji ličnosti koje su za njega posebno važne, od kojih je najviše naučio, ili one koji su ostavili dubok trag u svom vremenu, Jovan Ćirilov kaže da su najuticajnije ličnosti svakako bili političari i državnici poput Tita, Đinđića, Koštunice ili Mila Đukanovića, jer su oni u daleko većoj meri imali priliku da neposredno obeleže svoje vreme nego ljudi koji su delovali u pozorištu ili u nekoj umetnosti. Kao najdragoceniji susret Ćirilov izdvaja onaj sa velikim filozofom Sartrom, na čijem delu je Ćirilov diplomirao na filozofiji. „Sartr je nesumnjivo najznačajnija ličnost koju sam sreo. On je ne samo obeležio misaoni život XX veka, već i praksu velikog broja svojih savremenika, među njima i mene“. Kao svog „učitelja“ Ćirilov izdvaja i Krležu, za kog kaže da predstavlja primer kako leva pozicija nije „pejzanska“, već elitna u najboljem smislu reči.
Kako je uz svaki tekst priložena fotografija sa ličnošću o kojoj se govori, pitali smo Ćirilova da li je, fotografišući se sa njima, već slutio mogućnost jedne ovakve knjige. „Svesno ne. Ali ono malo vere u znakove horoskopa kaže da ljudi rođeni u znaku device žele da sačuvaju i sistematišu što više onoga što postoji ili imaju. Moglo bi biti da sam ja oduvek imao želju da bar fotografijom zaustavim vreme, uhvatim za perčin mladog boga Kairosa“, kaže Ćirilov. Inače, Kairos je bog srećnog trenutka, koga su prikazivali kao mladića bujne kose za koju ga treba u pravi čas zgrabiti i tako uloviti sretnu priliku, inače će ona zauvek pobeći.
Portretišući svoje savremenike, Ćirilov sasvim hotimično ističe njihove najbolje osobine. To bi se moglo objasniti i tolerancijom koju i sam Ćirilov smatra svojom najizrazitijom osobinom.
„Ja sam i u ovim malim portretima svojih savremenika suviše tolerantan“, kaže on, „tako da neki od njih, koji su daleko od idealnih, ispadaju bolji nego što su. Nesumnjivo je da imam nešto od jednog svog zemljaka - Dositeja, a to je potreba da ljude nečemu naučim, pa sam zato ono dobro u ljudima i u njihovim postupcima stavio u prvi plan“.
Knjiga, razume se, jeste i portret autora. „Pišući o svima njima u prošlosti i budućnosti, zapravo sam pisao i o sebi“, kaže on. Poznat kao osoba koja veoma mnogo radi i svuda stiže (zanimljiva je anegdota u kojoj ga je Dobrica Ćosić pitao kako uspeva da tako mnogo radi, na šta mu je Ćirilov odgovorio „Ne razmišljam o tome, prosto radim“), on ipak smatra da nije ispunio zadatak koji mu je jednom postavio Miroslav Krleža. Naime, kada su se pre četrdesetak gdina sreli u Ženevi, Krleža je Ćirilovu rekao da, sa njegovih tadašnjih 37 godina, ima dovoljno vremena za još dve-tri katedrale. „Da je rekao da imam dovoljno vremena za još neki roman ili zbirku pesma, u redu. Katedrale traju vekovima, a ja ne verujem da će čak i moj verovatno najveći doprinos ovoj sredini, Bitef, potrajati koliko i neka katedrala ili hram. Ako Anja Suša i njoj srodni, naše prave nove snage u toj oblasti, istraju, možda će Bitef trajati dok oni traju“, ne bez sete kaže Ćirilov.

Đinđić kao poenta knjige
Poslednja priča u knjizi posvećena je pokojnom premijeru Đinđiću, jednom od najdarovitijeg savremenika i jedinom gradonačelniku kome nije pisao govore za otvaranje Bitefa.
Ćirilov: „To je namerno. On je poenta knjige, kao simbol svega novog i hrabrog u javnom životu“.