Neko za chat?!

31.10.07

Septembra 1973. godine mreža je prvi put počela da se koristi u privatne svrhe. Tada se u Brajtonu, u Engleskoj, održavala konferencija o slanju poruka preko Atlantskog okeana i tim povodom je uspostavljena veza između ovoga grada i Virdžinije u Americi. Kada se konferencija završila, Klajnrok, jedan od američkih naučnika, vratio se kući pre ostalih i shvatio da je zaboravio brijač. Smesta se priključio na mrežu, računajući da je s one strane još uvek neko od njegovih kolega-zemljaka. I bio je! Lari Roberts, priključen na mreži u Brajtonu, primio je poruku – poruku koja će, pored hiljada sličnih, od interneta, mreže stvorene u svrhe nauke i odbrane, stvoriti nešto sjajno ali sasvim drugo. Anegdota o zaboravljenom brijaču može se pronaći na početku knjige “Neko za chat!? Diskurs elektronskih ćaskaonica na engleskom i srpskom jeziku” Biljane Radić-Bojanić, temeljnog esejiste i naučnika, inače asistenta na katedri za Anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu koji je i objavio ovu knjigu.

Napisali ste knjigu o elektronskim ćaskaonicama. Recite mi da li je moguće da je čitav ovaj fenomen nastao zbog jednog zaboravljeniog brijača?

Zaboravljeni brijač je više bio povod za ćaskanje nego razlog, želja naučnika da testiraju nešto čije su granice tek počeli da spoznavaju. Ova anegdota prvenstveno govori da i na marginama velikih stvari mogu da nastanu još veće, kao što je ovde odbrameni sistem SAD-a potpuno nenadano lansirao elektronsko ćaskanje, jednu od glavnih razbibriga i zabava današnjice. Naučnici su hteli da naprave sistem za komunikaciju u slučaju raketnih i nuklearnih napada, a kao nusproizvod su dobili sistem za sopstvene neformalne razgovore i razmenu ideja, čiji se osnovni principi i danas koriste širom sveta.

Proučavajući internet komunikaciju verovatno ste došli do odgovora na pitanje zašto je – ili zbog kakvih društvenih okolnosti – došlo do ovakve ekspanzije elektronskih ćaskaonica.

Kompjuteri su počeli da se koriste osamdesetih godina, devedesetih su postali hit, a istovremeno internet je postao veoma raširen. Ako se ove okolnosti spoje sa nezadrživom ljudskom željom za komunikacijom, onda je jasno da su korisnici morali da pronađu načina da spoje dve strasti – internet i komunikaciju. Svi su želeli da sa nekim podele svoje ideje i razmišljanja, otkrića i misli, pa su se internet i njegove nepregledne mogućnosti lepo uklopile u druge globalne trendove i pospešile pretvaranje naše planete u globalno selo. Tako daleko, a opet blizu.

Koliko je chat promenio engleski i srpski jezik, a na koji način menja sam način komunikacije?

Elektronsko ćaskanje nije toliko promenilo engleski i srpski jezik u vanelektronskih situacijama koliko se strahuje. Pre će biti da su sve neformalne osobine, ponekad i nepismenost, iz stvarnog života prešli u elektronski i tu počeli da žive neovisno o svojim korenima. Konvencije koje su se razvile u elektronskoj komunikaciji jedino su se dosad prelile u svet komunikacije SMS-om, koji je opet umnogome srodan ćaskanju. Osim toga, ne može se ni reći da ljudi koji više vremena provode u elektronskom svetu, sajberspejsu, umanjuju svoj doprinos drugde. Uprkos tome što je mnogima ćaskanje preraslo u strast, ne može se osporiti činjenica da opet ti ljudi žele da ostvare i neke druge vrste kontakta osim elektronskog i da čvrsta prijateljstva sklopljena na internetu često prerastaju i u prijateljstva licem u lice. Kao što rekoh, ljudska želja za komunikacijom je snažna sila kojoj malo šta može da stane na put.

Vaša knjiga otkriva da ste zarad prikupljanja materijala dosta vremena proveli u chat sobama. Da li vi četujete? Da li vam se možda zbog toga nametnula ova tema?

Kod mene se desila obrnuta stvar. Zbog rada na ovoj temi ja sam provodila mnogo, mnogo vremena na internetu, može se čak i reći da sam u tom periodu svog života postala zavisna od ćaskanja. Ipak se mora priznati da ima nešto hipnotičko u dinamici, inovativnosti i nepredvidivosti ćaskanja što me tada zarobilo. Danas ne provodim toliko vremena u ćaskaonicama zbog porodičnih obaveza, ali uvek su mi dragi trenuci kada uspem da se iskradem na pola sata i osetim trnce u prstima, jer to je osećaj koji ništa drugo ne može da zameni!

Mića Vujičić