Noa Noa - tahićanski dnevnik sa slikama

09.08.08 Danas

Izvesne stvari ne mogu bez magije. Jedne noći zalutao sam na neku rođendansku žurku. Bila je to slučajnost što sam se tamo našao, jer mogao sam biti i na sto drugih mesta. Kako god, te noći sam upoznao Nebojšu Zdravkovića, slikara, koji je mnoge godine proveo u Španiji i Grčkoj, i za koga sam odmah osetio da je rođen da prevede Gogenove zapise s Tahitija, koje sad imamo prvi put u celovitom i verodostojnom vidu. Samo je slikar mogao da nam prevede reči slikara, divljeg, istinskog bezakonika u životu i umetnosti. Ako je naš slikar prevodilac bio stvoren za Gogenov dnevnik, Gogen je bio rođen za Tahiti. Prodro je do srca njegove magije. A u svakoj magiji skriva se zagonetan dosluh s prirodom, koji nam danas sve više nedostaje. Iz tog dosluha Gogen je izvukao svoje moćne slike čija energija ne poznaje granice. Nije li zbog toga, posle Gogenove smrti, već sutradan, tamošnji biskup spalio dvadesetak umetnikovih dela? Naravno, ali Gogen je, u znak poklonjenja kulturi koja je baš tada nestajala, stvorio i neponovljivi fetiški predmet: knjigu sastavljenu od reči, slika, fotografija, raznih dokumenata i prepisa, osobeni album sopstvenog opstanka na pacifičkom ostrvu. Istina je da takva knjiga, delo po sebi, tvorevina umetničke magije, može da postoji samo u jednom jedinom primerku. Ipak, ona zrači, i jedan od njenih magijskih odblesaka upravo je ova divna knjiga koju možete već sutra imati u rukama. Dok je čitate i razgledate kao da bivate deo magijskog obreda koji ona upečatljivo dočarava. Preporodiće vas. U njoj su reprodukovani originalni akvareli i crteži, mitski i čulni prizori iščezlog života koji nam se, zahvaljujući umetniku, večito i isceliteljski vraća. Ovakvu knjigu valja držati kod uzglavlja i povremeno listati kao efikasnu zaštitu od pustoši i zla, jer bdi nad nama dok snevamo. I smete da je poklanjate samo onima koje volite. Ona je izjava ljubavi.
Ljubav zapravo jeste najdublji razlog zašto sam izabrao ovu knjigu. Ona je od slikara, ali i od pisca. Nedavno sam, intervjuisan, rekao da su za mene slike neodoljivi deo čuda sveta, jer ga uvišestručuju na tvorački način. Gogenove slike me odavno pogađaju, i kad god vidim neku od njih, nešto se menja u meni, pa i oko mene. To mi se događa i s delima drugih slikara. U neke stvari, u neke predele, situacije, izmišljene ili stvarne likove, u oblike, zaljubio sam se zahvaljujući upravo slikama. Ponekad je kod mene ta ljubav na prvi pogled, ponekad dugo sazreva. Ponekad sam i neveran, ali umem da se starim ljubavima vraćam i ponovo zaljubljujem. Verovatno nikad neću slikati, mada pomišljam da, dok pišem, u neku ruku slikam rečima. Dabome, jezik je drugo, nije slikarska supstanca, pa su i moje slike, prvenstveno u pričama, suštinski različite od slikarstva. Kako god, siguran sam da je moje pisanje žigosano vizualnim. Ponekad se kod mene pojavljuju slike koje su nalik onome što vidi neko kad je slep od rođenja. Dok pišem kao da progledavam. Pomaljaju se vizije. I pred slikarskim delima moje oči prizivaju takve zagonetke viđenja.
Izvesno vreme sam zanemario svoju sklonost prema Gogenu, a onda sam počeo da ga čitam. Otkrio sam ga kao nekog ko, osim što slika, hoće i ume da piše, i to ne da bi poput mene slikao rečima. Ne, on je istinski zaronio u reči, ne zaboravljajući da je istovremeno slikar. Njegov tahićanski dnevnik svedoči o tom stapanju pisanja i slikanja u neponovljivo delo. Pisanje i slikanje stopljeni su u jedinstvenu, ali dvostruku imaginaciju.Sve knjige koje pokušavaju da dočaraju jedinstvenost tog dela, kao što rekoh, mogu biti tek njegov odblesak, ali taj odsjaj čuva u sebi prilično od izvorne svetlosti. Svako u to može da se uveri ko bude poželeo ovu knjigu sastavljenu od reči, akvarela, crteža. U rečima prepoznajemo odakle su i kako neke od Gogenovih slika nastale. To za mene takođe znači da ćemo i mi, dok čitamo i gledamo, prelistavajući knjigu, prepoznati kako i otkuda neke reči naviru, pokušavajući da obnove u nama ponešto od željenog, a izgubljenog života.
Jovica Aćin

29.03.08 Politika

Mislite li da je tvorac znao šta čini kada je stvarao Tahićanski Raj? I Evu iz tog Raja koja se predaje, sva krotka, i umiljata? Obuzet njome, Pol Gogen slika akt, svoje maloletne ljubavnice. Tahićanke Tehure, kako leži na krevetu. U tami. U takvom položaju, ona je vlat one magične trave od koje domorodci podivljaju. Kojom je i sam Gogen opijen, spremno iščekujući svoj nadolazeći cunami erotske prirode. Obuzet svojom tamnoputom Lolitom, Gogen slika i piše svoj vizuelni žurnal. Pa onda, šta mislite? Žene-greška ? Ili ih je ovakve sa Tahitija, tvorac namerno stvorio? Postoji i Raj, onaj koji ruši sve tabue, koji ždere svoje tetovaže. O tom poslednjem utočištu talenata, a gubitnika, saznajemo od Gogena. Genija i neurotičnog manijaka.
Noa Noa je Gogenov dnevnički zapis obogaćen akvarelima, gravurama u drvetu, tekstovima i fotografijama. Knjiga koju je priredio i uredio Jovica Aćin ( izdanje Službenog Glasnika, 2008. preveo Nebojša Zdravković), otkriva aćinovski neuobičajen senzibilitet. Esejista i pisac, Aćin je i sam spreman da se bravurozno otisne na teren o kome se ovde malo zna. I kao da sledi Gogenovu misao, da su veliki majstori oni, koji nisu nikoga sledili, Aćin nam ovim izborom, nudi recepturu za duhovnu hranu. Umetnost primitivnog.
To je možda prvo što nam pada na pamet dok čitajući ovaj dnevnik, posmatramo Gogenove slike. Doživljaj u našim čulima je toliko živ, da je nemoguće zaključiti kakve ćemo posledice snositi zbog „posmatranja dela ovog civilizovanog divljaka“. U meri u kojoj je Gogen živeo za umetnost i crpeo inspiraciju iz svog najintimnijeg iskustva, njegove slike su i njegova biografija. Umetnička dela sa takvim jasnim sadržajem su u osnovi, pohotljive, erotske prirode. Gogen je zabeležio: „dovoljna je samo sitnica pa da sve ispadne vulgarno“. A nije. Kroz tu vizuru, otkriva se njegova silovita energija zavođenja. Hetero-homoerotskog senzibiliteta.
U prijateljstvu Van Goga i Gogena bilo je čulnosti. Možda manje napetosti nego što su to u Minelijevom filmu prikazali Kirk Daglas i Entoni Kvin. Ali dovoljno izazovno za Van Goga da u svom snu o njihovoj bliskosti, sebi odstrani uho.
A Gogen? Rođen u Parizu, potiče od roditelja španskog porekla. Detinjstvo provodi u Peruu, u Limi. U onoj instant-varijanti, u skraćenoj verziji njegove biografije pominje se da je on unuk revolucionarke Flore Tristan. Osnivačice savremenog feminizma i poznanice Karla Marksa. Gogen je naklonjen morima, egzotici, bekstvima u neo-mitologiju. Moreplovac je na brodovima francuske mornarice, i službenik-broker; sve vreme je slikar amater. Kao u nekoj filmskoj priči, sa slikarem Pisaroom ga upoznaje kolekcionar umetničkih dela i njegov staratelj Aroza. Od tada se potpuno posvećuje slikarstvu, i stvara u Bretanji. Sa Sezanom slika u mestu Pont-Avenu. Gde ”hvata” atmosferu na platnu, stvara novu estetiku koja neoimpresionizmu suprotstavlja novi pravac u slikarstvu - sintetizam. Artikuliše gustim i tamnim prelivima boja. Slika „Viziju nakon propovedi“. Posle koje napušta ženu i petoro dece. I odlazi. Na Tahiti.
Tamo Gogen nalazi svet o kome je sanjao, uranja u domorodačku kosmoviziju. Njegovo slikarsko nadahnuće je u opsesiji telesnošću. Do apsolutnog i potpunog osvajanja, svojih – slikarskih modela. Otkrio je da su Tahićanke bludnije od muškaraca jer su one putene u celini, dok se kod muškaraca, putenost svodi „samo na jedno mesto“. Da, one naizgled mirnooke, žele da budu osvojene. Uzete na maorski način. Zgrabljene. Bez reči, sirovo. Ipak ga to ne sputava da se vrati u Pariz, da bi izložio svoje nove radove.
Pesnik Malarme je očaran što u njegovom delu „Mesec i zemlja“, nalazi „toliko misterije u tolikom sjaju“. Sličan utisak Gogen ostavlja i na pisca Strindberga, kao i na pesnika Morisa, kome ostavlja svoj rukopis Noa-Noa. Posle izgubljenog sudskog procesa, noge polomljene u tuči u Konkarnou, Gogen, razočaran Evropom, 1895. ponovo odlazi na Tahiti. I ne vraća se. Dovršava svoj primerak rukopisa, dopunjujući ga beleškama o maorskoj kulturi i običajima.
Odbacivši evropocentrizam u vrednovanju umetničkih dela, antropolozi su prvi priznali estetske kvalitete drugih kultura.To isto je uradio i Gogen u slikarstvu. Nije slučajno da je on svoje monumentalno delo naslovio sa: „Odakle dolazimo? Šta smo? i Kuda idemo?“ (1,39 x 3,74 m). Njegova umetnost je slika-kult. Slika-mit. Slika-arhetip.

Mirjana Marinšek Nikolić