24.09.21
Glasnik Etnografskog instituta SANU
Biblioteka HH vek je 2019. godine izdala prevod knjige koja iz ugla savremene antropološke misli značajno doprinosi razumevanju migracija, granica i kosmopolitizma. Knjiga je prerađena, izmenjena i dopunjena verzija eseja iz 2013. godine koji je na francuskom jeziku napisao Mišel Ažije, profesor antropologije u Školi za napredna istraživanja u društvenim naukama u Parizu (École des hautes études en sciences sociales, EHESS) i naučni savetnik u Institutu za istraživanja razvoja (Institut de Recherche pour le Développement, IRD). U prerađenom izdanju, Ažije se osvrnuo i na promene koje su se 2015. godine odigrale u Evropi i pobudile veće interesovanje javnosti za transnacionalna kretanja. Ažije se u svojim prethodnim radovima opsežno bavio savremenim oblicima migracija i njihovim upravljanjem.
Centralni pojam u knjizi predstavlja „banalni“ ili „obični“ kosmopolitizam, koji autor uvodi kao pandan uvreženom pojmu „banalnog nacionalizma“ (Majkl Biling). Obični kosmopolitizam je neprestana isprepletanost subjekata, u hibridnom svetu između globalnosti i lokalnosti, gde su susreti sa nepoznatim i nesigurnost postali naše svakodnevno iskustvo. Pograničja (borderlands) postaju mesta, proširena kroz vreme i prostor, na kojima se uspostavlja odnos prema kosmopolitizmu. Na samom počeku uvodnog poglavlja, autor prepričava uobičajenu scenu kojoj je prisustvovao u Patrasu, grčkom pograničnom gradu. Prepričavanjem scene u kojoj su se našle tri grupe aktera – dvadesetak Avganistanaca, četiri policajca i desetak vežbača u zastakljenoj teretani – autor plastično objašnjava šta je banalni kosmopolitizam. Iako u toj „nemoj sceni“ nije bilo direktne interakcije, između te tri grupe aktera uspostavio se prikriven, posmatrački odnos pun ambivalentnosti, napetosti i simbolike. Služeći se gustinom etnografskog opisa, hronologijom događaja povezanih sa nadzorom granica i razmatranjem teorijskih pojmova, Ažije nas u uvodu suočava s pitanjima koja razrađuje kroz narednih šest poglavlja.
Poglavlja su podeljena u dve povezane celine: rasredištenje sveta i rasredišteni subjekt. U prvoj celini, autor donosi refleksije o različitim oblicima granica (prostornih, vremenskih, društvenih), o tome kako razumemo svet u vremenu „globalizacije“ i o nastanku običnog kosmopolitizma (koji je primetan u odnosu prema migrantima ali nije ograničen na njega). Govoreći o antropologiji granice / antropologiji u granici, autor identifikuje nesigurnost kao glavnu karakteristiku granice. Državna i administrativna granica predstavlja samo jedan deo specifičnog života granica. Globalizacija nije ukinula granice. Naprotiv – umnožila ih je i proširila. Ažije nas na zanimljiv način upoznaje s rezultatima svojih etnografskih istraživanja. O različitim statusima ljudi u pokretu raspravlja kroz tri glavne figure „ljudi- granica“, koji su povezani sa mestima u kojima se nalaze: lutalice (smeštene u privremenim logorima na granicama), parije (žive u logorima, shvaćenim kao mesta humanitarnog izuzeća) i meteci (žive u skvotovima). Te figure ne predstavljaju društvene kategorije, već načine egzistencije u graničnim situacijama, trenucima nesigurnosti i relativne stranosti. Kritičko razmišljanje o strancima i stranosti danas zahteva „deetnizovanje“, „denacionalizovanje“ i „dekolonizovanje“. Iskustva ljudi u pokretu najčešće se odigravaju u „međusvetovima“, iz kojih se može izvesti jedan decentralizovani pogled na svet. Etnografija omogućava da se produbi pristup koji decentralizuje pogled na svet i da se postavi pitanje da li je bivanje u međusvetovima univerzalno prisutno. Istražujući pogranične situacije, možemo stranost da približimo običnom i relativizujemo distancu prema „subjektu-drugom“.
U drugoj celini, „Rasredišteni subjekt“, predstavljena su razmatranja kultura, identiteta i alteriteta kroz zaokret antropologije ka savremenosti i postavljena su pitanja intelektualnih alatki (metoda) koje koristimo za njihovo razumevanje. Koncept rasredištenja potrebno je ponovo promisliti, jer je za Ažijea taj koncept ključan za razumevanje sve aktuelnijeg pitanja granica. Rasredištenje nećemo razumeti kao „egzotično skretanje“ prema dalekim predelima koji bi, kako se pretpostavlja, bili radikalno drugačiji, već kao potragu za onim što od svega pravi granicu. Ažije razmatra tri dimenzije rasredištenja: kulturnu, epistemološku i političku. Kroz celu knjigu, a u petom poglavlju pogotovu, dobijamo smernice kako da izađemo iz „identitetske zamke“ a da u isto vreme razmatramo bitne koncepte kao što su civilizacija, kultura, rasa i građanstvo/državljanstvo. Identitetska zamka predstavlja upotrebu identiteta kao analitičke kategorije, pretvorenog u konačnu istinu o izražavanju ili delovanju nekog pojedinca ili kolektiva. Jedna od mogućnosti za beg iz te zamke je korišćenje reči i znakova koje ljudi sami koriste da bi opisali svoju subjektivnost. S druge strane, sami ljudi u određenim situacijama pribegavaju „strateškom [identitetskom] esencijalizmu“, koji im omogućava da pregovaraju svoju poziciju. Na kraju, razmotrene su logike i politike subjekta, kroz raspravu o antropologiji subjekta i tri situacione analize.
Umesto zaključka, autor je napisao prilog antropologiji kosmopolitizma, odnosno kosmpolitskog stanja (la condition cosmopolite). Globalizacija je na dnevni red postavila pitanje kosmopolitizma i razmišljanje o mogućnosti „zajedničkog sveta“. Ipak, kosmopolitizam nije isto što i „globalizacija“, niti „multikulturalizam“. Pitanje kosmopolitizma iznova nas vraća Kantu. Ažije skreće pažnju na razliku između kosmopolitike i kosmopolitizma. Po njemu, kosmopolitika predstavlja svetsku potragu za zajedničkim svetom, dok bi kosmopolitizam bio antropološki i sociološki okvir za takvu politiku (politiku-svet). Ponovo, kosmopolitizam se danas javlja kao banalna realnost. Kosmopolitizam je grad-svet, sačinjen od zbira pograničnih situacija, koje dalje obrazuju zajednički društveni kontekst, u kom se rađaju ili sukobljavaju singularnosti i nejednakosti, životni projekti i predstave prema drugom. Odnosi koji postoje na granici ne mogu se više objasniti pomoću ideja o etnijama i nacijama koje su do sad služile za tumačenje „drugih“. Promet ljudi, informacija i znanja odavno je probio zidove pojedinačnih i kolektivnih života. Ažije završava pozivom na zadatak da mislimo o zajedničkom svetu, u kome mora da se napiše nov program jednakosti, i to na prvoj stranici nove kosmopolitske priče.
Teodora Jovanović
