O mestima tužnim i dubokoj noći

09.12.10

Jednu stvar naučimo u životu: da nismo ništa značajno i veliko naučili, osim malo skromnosti i ponešto radosti, a i to samo oni među nama koji imaju sreće i pameti

Grafički atelje „Dereta” objavio je novi roman Vidosava Stevanovića (1942), pod naslovom „O mestima tužnim i dubokoj noći”. Ova izdavačka kuća objaviće izabrana dela našeg poznatog pisca u deset knjiga. Naredne godine biće objavljen „Testament”, još jedan novi roman i „Nišči”. Komplet od deset knjiga pojaviće se na Sajmu knjiga u Beogradu 2013. godine.
Roman „O mestima tužnim i dubokoj noći”, antiratna je priča. Dve majke, Marija i Marta, traže svoje sinove, Petra i Pavla, stradale u ratu. Priča je univerzalna, o svim majkama koje u besmislenim ratovima gube ono najdraže – svoje sinove.
„Službeni glasnik”, u ediciji „Svedoci epohe”, objavio je knjigu Vidosava Stevanovića „Dnevnik samoće” (Izbor fragmenata 1988–1993). I oni koji Vidosava Stevanovića ne vole, koji misle da je zahvaljujući politici sve dobio, a glumio disidenta, ne mogu mu osporiti književni talenat.
Vaš roman je oda majkama koje su u ratovima izgubile sinove, oda „sestrinstvu bez glasa i bez prave žalopojke”?
Moje antiratno opredeljenje je poznato, isticao sam ga kad god se za to ukazala prilika, uvek na svoju štetu. U tom opredeljenju nema ničeg apstraktnog, naučenog ili sentimentalnog. Nastalo je iz iskustva, iz činjenica, iz očiglednosti koje ne poriče niko osim propagandista rata. Heraklit kaže da je rat majka svih stvari. Po mom mišljenju, rat je otac svih loših stvari, uključujući i one koje neki među nama smatraju dobrima. Ništa vredno i trajno ne nastaje iz te ludačke gluposti. A razna otkrića, pronalasci, tehnička unapređenja? Sve to se moglo dobiti i bez rata. Ko kaže da, recimo, Balkan ne bi bio znatno bolji, bogatiji i ljudskiji da rata nije bilo u poslednjih dvesta godina, kao recimo u Švedskoj?
Prave žrtve rata su žene i deca. Mene su još u detinjstvu potresle majke koje uzalud čekaju sinove iz rata, godinama i decenijama se ponašaju kao da su živi, svakog časa mogu naići, treba biti strpljiv i verovati. To je tiho ludilo, patnja bez reči, nada bez sreće. Kasnije, već kao pisac, nekoliko puta sam dodirivao tu temu koju ratni huškači mrze, a snobovi preziru. Jedan dobar postmodernist to svakako ne bi sebi dopustio, ima besmrtno zanimljivih tema na Grenlandu. Tek u ovom kratkom romanu ta tema se nekako sama orkestrirala pomoću dve žene koje ne samo što čekaju sinove, one polaze da ih traže. I to tamo gde svaki rat nastaje, u srcu glavnog grada.
Svet se okrenuo naopačke: ono što je bilo na vrhu, sada je na dnu. Mogu li majke svet da promene i vrate ga u normalu?
Tako je to u mom romanu, možda je tako i u životu, jer se oni prožimaju, jedno na drugo utiču: ne znam gde je granica između stvarnog i literarnog. Svet se okrenuo, izvitoperio i još preko toga naherio, ono što je bilo dole sada je gore, i obrnuto, nisko je postalo visoko, strašno se izmetnulo u groteskno, humorno, neverovatno. Čini se i da je pravo kretanje nemoguće. Ali majke traže svoje sinove, i njihovo se traženje ne završava trostavnim finalom ovog romana: ono traje kao priča, kao simbol, kao neusahla čežnja. Razumeće oni koji u sebi nose strast ljubavi, onih drugih se ionako ne tiče, ljute se što se već nekoliko godina nikako ne ukazuje prilika za novi rat.
To je poetski deo stvari, umetnost i ono iz čega nastaje umetnost. Drugi je od tvrđe materije, u neku ruku nepromenljive i nepopravljive. Da majke mogu menjati naš svet, odavno bi bio toliko promenjen da ga ne bismo prepoznali. U svakom slučaju ne bi nikako bio gori od ovog našeg koji silno hvalimo samo zato što živimo u njemu, bolji argument nemamo. Ne, one ne mogu iz korena menjati svet i ne mogu sprečiti pogibije svojih sinova. Ali njihova tiha patnja može uticati da budemo bolji, samosvesniji, razumniji, da odbijemo razloge onih koji propovedaju mržnju i hoće rat, da ih uklonimo sa mesta koje zauzimaju, a mahom se uspevaju dokopati vlasti kad ne treba.
Kada bi svako od nas živeo drugi put, kažete u romanu, ispravio bi mnogo starih grešaka i počinio mnogo novih. U pravljenju grešaka ne pomaže, dakle, ni besmrtnost?
Jednu stvar naučimo u životu: da nismo ništa značajno i veliko naučili, osim malo skromnosti i ponešto radosti, a i to samo oni među nama koji imaju sreće i pameti. Grešimo jer smo živi, jer se sve u našim egzistencijama događa prvi put, jer se sve ono što se ponavlja svakom od nas događa kao nepoznato, novo, iznenadno. Zato je Marija samo naizgled pesimistična kad to kaže svojoj sapatnici Marti kao utehu, unapred je upozorava da ne pati previše zbog onoga što je bilo, nešto naizgled slično i sasvim drugačije događaće se ubuduće, danas nama, sutra nekim drugim ljudima koje ne možemo ničemu naučiti, ni sami nismo ništa bitno preuzeli od onih koji behu pre nas, svako mora proživeti posebno i samo svoje iskustvo. U tim greškama, u tim koracima u stranu, u nerazumljivim činovima, u neshvatljivim postupcima možda se nalazi ona sloboda volje koju pominju neke religije, ono dragoceno pojedinačno što nas razlikuje od bližnjih i od mase, ono ljudsko koje traži neku vezu sa božanskim.
U rečenici: „Govoriti, to je kao puštati male ptice iz kaveza da na slobodi pevaju koliko su u pritvoru ćutale”, sažeta je suština pisanja?
Reči su svakako slobodnije od nas, naročito reči inspirisanih i prosvetljenih, reči pesničke i umetničke koje su se oslobodile Zemljine teže i lete nebu pod oblake, lucidne poput reči anđela ili demona. Celog svesnog života istražujem jezik i neprekidno se i svaki put iznova divim jeziku, njegovoj složenosti i moći, njegovim sposobnostima koje nadilaze ličnost onoga koji se njime služi. Pomoću jezika shvatamo svet. Granice jezika su granice sveta. Ali verujem, mislim, spreman sam to dokazivati: jezik, bilo koji jezik, bezgraničan je koliko i naša vasiona.
U knjizi „Dnevnik samoće” govorili ste negativno o mnogim srpskim piscima. Reakcije, praktično, nije bilo. Kako to objašnjavate?
Nisam govorio negativno već ono što sam video, čuo i razumeo i što bih u nekom otvorenijem i radoznalijem društvu mogao i dokazati. Pravio sam portrete koji veoma liče na modele, opisuju ih njihovim sopstvenim rečima i činovima. Čovek nije samo ono što krije o sebi, kao što veli Malro, već i ono što čini, govori, piše i pokazuje. Na osnovu vidljivog da se dedukovati i ono što se krije, pomoću njega se može prodreti ispod maske, ispod obrazine koje tolike naše veličine nose u javnosti, pokazati da neki među njima nisu ono za šta se predstavljaju, navodili su druge na zlo, a sada traže da budu poštovani zbog toga. Bio sam prema njima znatno objektivniji nego oni prema meni, nisam izmišljao ono šti su uradili ili napisali, skrupulozno sam citirao ono što su napisali, navodio sam izvore iz kojih se sve to može proveriti.
Zašto ne reaguju ti koje sam pomenuo ni njihovi zaštitnici, zašto ne prihvataju otvoren dijalog pred očima javnosti i pred neutralnim sudijama iz novih generacija? Možda zato što bi rado prećutali i zaboravili, crnim velovima prekrili ono o čemu bi svakako morali progovoriti kad bi prihvatili razgovor sa obespravljenima poput mene, što nemaju drugih sredstava osim laži i vidljivog i nevidljivog nasilja pod zaštitom vlasti nad onima koji drukčije misle. Ne verujem da su se promenili, siguran sam da se nisu pokajali.
Zoran Radisavljević
------------------------------------------------
U Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda
U Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, večeras u 19 časova, novi roman Vidosava Stevanovića „O mestima tužnim i dubokoj noći”, predstaviće Zoran Bognar i autor. Odlomke iz romana čitaće Marija Vasiljević, a u muzičkom delu programa učestvovaće Saša Nestorović.