Paučina

20.11.19 Bookwar

Još jedan rat je završen. Kada su balkanski sukobi u pitanju preciznije je reći kako je još jedno primirje radi sahranjivanja mrtvih započelo. Dejton je samo nova, nepoznata i strana, reč koja se još uvek piše malim slovima. Ovaj kraći predah između dva sukoba obični ljudi koriste da se vrate svojim običnim životima. Da li je to, zapravo, moguće? Da li je moguće, poput trunke peruti na ramenu, otresti ono što su nekima radili i što su neki radili i vratiti se svojim nekim pređašnjim životima?

„U naš kraj rat nije došao spolja, ko što su nas učili u osnovnoj školi da se događalo ranije. Pojavio se iznutra. Iz ljudi.“

Iskra pokušava baš to. Kada je konačno, posle godina provedenog u ropstvu, izborila slobodu ona ima samo jedan cilj. Zaboraviti ono što je bilo ranije i nastaviti tačno tamo gde je život stao pre nego što su politički lideri i nacionalni heroji odlučili da oslobode narode i narodnosti višedecenijskog komunističkog mraka i oktroišu etničke i verske slobode ( i nekako, u svom tom pregalaštvu, zaboravili da podare i demokratske slobode). U toj slobodi Iskra je slobodna da sa sobom povede čoveka nepoznate prošlosti, čoveka koji pati od amnezije, čoveka koji se ne seća ničega, čoveka koga nema. Nema. Tako mu je rekla da se zove. Rekla mu je i da su njih dvoje supružnici koji se mnogo vole. A vole i njihovo dvoje dece. Blizance Omera i Merimu. Iskra zna da je samo jedno dete ona rodila, a da su drugo pronašli na putu ka porodičnoj sreći. Sa druge strane, činjenice na Balkanu nikada nisu ništa značile. Svako gaji neku svoju istinu. Iskrina istina je da su ona, Nemo, Merima i Omer porodica. Porodica koja se upravo vratila na svoje imanje u nameri da obnovi srušenu porodičnu kuću. Porodica sa imenima dovoljno neutralnim, „imena onih koji se krste, koji se križaju i koji se klanjaju“, kako bi zavarali svaku lošu pomisao dobrih komšija.

„Otkud toliko banaka, sefova i blindiranih soba gde se drži novac u zemlji bez novca, gde beda štrči iz svega i na sve strane?“

Ubrzo dolaze i novi naseljenici. Kuće su prazne, valja ih naseliti. Prve komšije koje im dolaze jesu Fatima iliti Fata, njen suprug Mujo (koji pati za svojim izgubljenim drugom Hasom) i njihova deca. Zvuči kao vic, ali u zemlji gde je šala greh, a jedini vic koji je dopušten jeste onaj crni ništa nije smešno.

„Oficiri su retko padali na bojnom polju, nijedan general nije se žrtvovao za narod, veru i političku partiju. I nijednom političaru nije falila dlaka s glave.“

Za razliku od Iskrinih planova život nije želeo da stane, kako bi se nastavio tamo gde je ona to odlučila. U novoj, oslobođenoj zemlji, nisu svi slobodni.

Đorđe Balašević kaže kako tokom rata „prvo dođu popovi, pa topovi, pa lopovi“, ali ni posle nije mnogo drugačije. Topovi su zakopani, ali popovi i lopovi su tu. Na vlasti. Da određuju i živote drugima sređuju. Ova tipična balkanska menažerija obogaćena je ratnim profiterima i zločincima. Umesto škola i bolnica podižu se bogomolje, a nauka je ograničena na onu verskog tipa. U novoj, slobodnoj, državi zna se gde je mesto ženi, a gde muškarcu.

„Umesto da ih pokažu u njihovoj zverskoj brutalnosti, moja sabraća su ih načinila slavnima, uzorom novih naraštaja.“

U takvoj, novoj i nadasve boljoj, zemlji Iskra, Nemo, Merima i Omer pokušavaju da žive normalno. Pokušavaju da ignorišu sve loše oko njih, ali loše neće da ignoriše njih. Da stvar bude gora prošlost se vraća po njih. Prošlost za koju su mislili da su je davno i duboko zakopali. Međutim, može li išta biti duboko u zemljama koje vazda dopuštaju samo poštenu inteligenciju?

„Velikim rečima fanatizam uvek prikriva lopovske namere i zločine učinjene u to ime.“

Celu ovu priču otkrivamo kroz pripovest novinara koji je spas od balkanskog ludila i od svoje savesti potražio kao azilant „… u Hiperboreji što se danas drukčije zove“. On zapisuje reči koje mu Iskra i Nemo saopštavaju ili koje on misli da mu govore. Mesta na kojima oni ostaju bez reči on nadomešćuje svojom maštom. U tom haosu istina, poluistina, alkoholičarskog delirijuma koji na najbolji način oslikava celokupno ludilo sukoba na Balkanu pokušavamo da saznamo šta se zapravo desilo ljudima koji su na trenutak odlučili da budu Iskra, Nemo, Merima i Omer.

„Nova administracija patila je od viška glasnih vernika, pridošlica odasvud, bučnih patriota i onih koji kradu bogu dane, nije se bavila školama, bolnicama i sličnim sitnicama.“

U svom delu Paučina koje je objavio Službeni glasnik pripovedač, pesnik, romansijer, scenarista i dramski pisac Vidosav Stevanović govori o onome o čemu se srpska književnost malo bavi. Stevanović piše o onome što nastaje posle rata, ali i o onome što se dešava tokom njega. Autor piše o nečemu o čemu se u našoj (i komšijskoj) javnosti malo ko bavi. U pitanju je sudbina žena koje su tokom rata silovane i koje su nakon toga dobile decu, decu čiji su očevi pripadnici armije ratnih zločinaca koje su prešle preko njih.

„Kad je pita: ’Zašto se ne mičeš, ženom ležiš podamnom, kao mrtva?’, ona mu odgovara u sebi: ’Zar ti misliš da sam živa!’“

Paučina je, gotovo sigurno, jedini srpski roman koji se bavi ovom temom. Temom koja je, zapravo, veoma važna za celo naše društvo. Društvo koje od početka sukoba u bivšoj Jugoslaviji informacije dobija na kašičicu, malo ili nimalo i koje, zbog toga, zapravo i ne zna prave razmere tragedija koje su se dešavale na svega nekoliko desetina kilometara od nas.

Ovaj roman je značajan jer nas i upozorava, ili podseća, da su tu, među nama, svi ti koji su sve to radili. Skinuli su uniforme i vratili se svojim normalnim poslovima domaćina, bogobojažljivih i normalnih ljudi koji ni mrave ne bi zgazili.

Neki su očigledni i poznati, a neki su, poput Pauka iz romana Paučina skriveni, neprimetni, nemi… Oni čekaju u centru svoje paučine. Bezbedni i ušuškani u redu supermarketa ili lokalnog dućana u kome i mi stojimo čekajući da platimo prezle, jabuke, plazmu i ulje. Uvek spremni da trudnice i mlade majke puste preko reda. Džentlmenski.

„Ali, biti gori od najgorih, biti poštovan u društvu u kome divljaju primordijalni instinkti, zaogrnuti pobožnim i rodoljubivim frazama, traži snagu volje koju nemam i surovost koju nikada neću steći.“

Paučina je vrhunski napisan roman. Vidosav Stevanović majstorski, znalački i iskusno gradi priču, tako slikovito i jasno da, dok čitamo roman, prosto ne možemo, a da ne vidimo slike seoske pastorale i ne čujemo cvrkut ptica, graju dece ili da ne osetimo smrad trulih leševa i duša onih koji su nekada bili ljudi.

„Ono što nazivamo istorijom menja pravac i oblike, ali ponavlja neke iskidane i nedovršene pokrete kao paralitičar. Slične vesti o pokoljima, masakrima, masovnim uništenjima i etničkim čišćenjima ponavljaju se vekovima, jedino se menjaju imena ljudi koja nestaju. Oni koji se služe razumom i oni koji koriste bezumlje čas su ovde, čas tamo, ponekad se čini da jednih ima više nego drugih, ponekad je obrnuto, ali sve se ponavlja i ono što će biti ličiće na ono što je bilo.“

Zbog određenih okolnosti Vidosav Stevanović je godinama bio skrajnut i na marginama srpske književnosti. Romanom Paučina je dokazao da je vreme da se ispravi nepravda i da ovaj vrsni književnik dobije mesto koje mu nedvosmisleno pripada. Negde na najistaknutijim policama domaće književnosti.

Milan Aranđelović