Sibila

08.03.08

Za mene je umetnost put prema slobodi, cena kojom se plaća sloboda. Književnik, naročito prozni pisac mora se truditi da govori ono što smatra istinom
Posle višegodišnje izolacije, Vidosav Stevanović ponovo je prisutan na domaćoj književnoj sceni zahvaljujući izdavačkoj kući „Koraci“ iz Kragujevca koja je nedavno, na Sretenje, objavila prvo kolo njegovih sabranih dela. Uoči beogradske promocije, zakazane za 25. mart na Maloj sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta, gospodin Stevanović u intervjuu za Glas javnosti (putem elektronske pošte) ističe da najveće zasluge za ovaj poduhvat pripisuje gradu Kragujevcu koji je odlučio „da ispravi tu literarno-političku perverziju“.
- Naravno, to ne znači da se vraćam na srpsku književnu scenu. Dva puta sam izbacivan iz literature i javnosti, za treći put nemam vremena. „Uskrsnuti nije ništa čudnije nego roditi se“. To je Volterov paradoks. Ja postavljam pitanje: „Kakva je to sloboda u kojoj treba vaskrsavati da bi se postojalo?“. Svako može izabrati odgovor koji mu odgovara.
Pripadate onim ljudima koji su svoja mišljenja i stavove uvek iznosili otvoreno, bez dlake na jeziku. Koliko vas je to koštalo u smislu značajne pozicije u domaćoj literaturi koju ste svojim spisateljskim radom svakako zaslužili?
- I nekadašnji vlastodršci, kao i ovi sadašnji zahtevaju od svojih umetnika samo dve stvari - horsko ćutanje ili horsko pevanje. Nisam sklon da ćutim uvek i o svakoj temi. Nisam spreman da vičem sa masom ili da bih prevario masu. To je bilo dovoljno da me komunisti optuže da sam srpski nacionalista, potom nacionalisti da sam izdajnik srpskog naroda. Kad bivši komunisti i sadašnji nacionalisti postanu nešto treće, opet će za to nešto treće optuživati mene ili nekog meni sličnog. Za mene je umetnost put prema slobodi, cena kojom se plaća sloboda. Književnik, naročito prozni pisac, mora se truditi da govori ono što smatra istinom. Od pojedinačne istine nikoga glava neće zaboleti, od masovnih zabluda i laži stradamo svi.

U Francuskoj, čije vam je Ministarstvo kulture 1999. godine dodelilo priznanje „vitez umetnosti i pisane reči“, do sada je objavljeno vaših devet knjiga, a tri su u pripremi. Mnogi književni kritičari smatraju da ste vi, u stvari, francuski pisac koji piše na srpskom jeziku...
- Pisac pripada svom jeziku više nego sebi, a jezik... to se odnosi pre svega na literature i nacionalizme koji idu uz male narode, mada ni takozvani veliki nisu pošteđeni te otužne zavisnosti, a pripada i onima koji se pisca mogu odreći i potisnuti ga. S jedne strane je moć i nesvest većine, s druge nemoć i prestrašena svest samoće. Pišem na srpskom, nikada nisam pomislio da pišem na nekom drugom jeziku. Moje knjige izlaze tamo gde mogu, gde ih niko ne zabranjuje i ne uklanja iz javnosti, a ja sam tamo gde su moje knjige i gde se osećam slobodnim. Čas je to Francuska, čas Šumadija.
Bili ste ogorčeni protivnik Slobodana Miloševića i njegovog režima. Srbija još uvek „plaća penale“ zbog politike koju je vodio?
- Dok je moj protivnik bio na vlasti, objavio sam knjigu „Milošević, jedan epitaf“. NJegovu sam politiku od prvoga dana smatrao anahroničnom, destruktivnom i mrtvom, štetnom po sve naše susede i po nas. Mnoga kasnija otkrića i dokumenti potvrdili su moje dedukcije i pesimistične zaključke. U epilogu novog izdanja, pripremam ga za kraj ove ili početak iduće godine, moram ispisati neobičan rasplet naše tragikomedije: Milošević je pao s vlasti, bio je uhapšen i suđen, umro je u zatvoru. Zaboravili su ga sledbenici, stvaraoci, dužnici, svi osim žrtava. Ali njegova politika, mada istorijski posmatrano mrtvija nego ikada, još je na vlasti i pravi štete kao i ranije, samo na drugi način. Kao da se „glišićevski“ Sava Savanović ponovo pojavio, ali pod nekoliko drugih imena i spreman da se dalje razmnožava.
Retorika iz „devedesetih“ ponovo je „u modi“ - neki istrošeni političari opet prave podele među građanima na patriote i izdajnike. Mogu li Srbi već jednom da se slože i napokon stave tačku na takve i slične podele?
- Patriotizam je ljubav prema sopstvenom načinu života. Defanzivan je i, ako hoćete, konzervativan. Šovinizam je mržnja prema drugima, agresivan je prema svima spolja i prema mnogima iznutra. Neki naši „patrioti“ su prosto-naprosto šovinisti. Oni koje takvi ljudi smatraju „izdajnicima“ jednostavni su i starinski patrioti: vole svoje, ne bi da povrede tuđe. Radi se o namernoj, opakoj i opasnoj zameni teza. Mislim da bi jedan današnji politički slogan trebalo da glasi: „Nacionalisti su pokazali šta znaju i umeju. Vreme da je patrioti poprave ono što su ovi lažnjaci zabrljali“. Zašto bi pošteni, radni i razumni ljudi prepuštali barjak onima koji nisu zaslužili ni da nose metle? Slogu koja bi nastala posle takvog obrta, da svi imamo prava na svoje mišljenje, na svoj oblik ljubavi prema zajedničkoj kulturi i tradiciji, smatrao bih stvaralačkom, vrednom napora i žrtava.
U političkom smislu, Srbija je poprilično podeljena. Mislite li da postoji mogućnost za postizanje kompromisa?
- Demokratija znači pravo grupa i pojedinaca da budu drukčiji i da brane svoje pravo da budu drukčiji. To unapred znači podelu na više struja i grupa, na više političkih programa i partija. Jedino u totalitarizmima svi su obavezni misliti i ponašati se isto. Ako u Srbiji postoje samo dve političke opcije, proevropska i antievropska, onda je to znak nerazvijenog društva i javnosti koja se odrekla svoje obaveze da utiče na politiku. Smatram da stvari nisu tako jednostavne i da se u stvari radi o lažnoj dilemi. Jedino pravo pitanje, od koga naši političari beže kao đavo od krsta, a dobar deo glasača ih sledi u tome, glasi: „Kako ćemo živeti bolje i ljudskije, imati više prava i više slobode“? Ne gde, nego kako. Ulazak u Evropu ne znači seobu u druge krajeve Starog kontinenta, već naš pristanak da neke evropske vrednosti, jednostavne do te mere da ih mogu svi razumeti, osim naših mudrijaša. To prihvatanje nekih starih vrednosti u novom ruhu, uz istovremeno očuvanje naših, trebalo bi da se dogodi upravo ovde i upravo nama. Ako se to ne dogodi, onda smo svi zajedno teški gubitnici.

MAGLENA ZAVESA STVARNOSTI
Pored 15 romana, četiri knjige pripovedaka, 12 radio drama... napisali ste i nekoliko pozorišnih komada od kojih su neki, osim u Srbiji, izvođeni i u Francuskoj i Engleskoj. Koliko su vam sadašnje društveno-političke okolnosti inspirativne za neko novo delo?
- Literatura u izvesnom smislu živi od zla u svetu, neprekidan je odgovor na bol, patnju i smrt. Neki političari kažu: „Što bude gore, za mene i moje sledbenike će biti bolje“. Nikad nisam čuo nijednog pisca, a među nama zaista ima svakakvih, da kaže ili napiše tako nešto. Dok ima u sebi iskru stvaralačkog, umetnik čuva i zrno ljudskosti. Kad izgubi te dve stvari, onda je ništa i sasvim je svejedno šta piše i kojim se titulama kiti. Povremeno pokušavam pisanjem naći odgovore na ono što se zbiva oko nas, nama i u nama, trudim se da prodrem kroz maglenu zavesu stvarnosti. Da sam te odgovore našao, ili bar jedan odlučujući među njima, ne bih više pisao. A pišem, zapisujem noćne misli u obliku romana, drama ili dnevnika.

Mikojan Bezbradica

10.05.06

Vidosav Stevanović jedan od najznačajnijih (ako ne i najznačajniji) srpskih prozaista druge polovine XX vijeka rođen je 1942. godine u Cvetojevcu, kod Kragujevca. Nesuđeni stomatolog, studirao je i Filološki fakultet u Beogradu, potpisao je više kultnih knjiga od kojih se izdvajaju: REFUZ MRTVAK (1969.), NIŠČI (1971.), PERIFERIJSKI ZMAJEVI (1978.), CARSKI REZ (1984.), TESTAMENT (1986.), SNEG U ATINI (1992.), HRISTOS I PSI (1994.), ABEL I LIZA (1998.). Disident i pisac u izgnanstvu, napustio je Srbiju početkom devedesetih, živio je u Atini i Parizu, sada u Sarajevu. Za njega književni kritičari kažu da je francuski pisac koji piše na srpskom jeziku a Stevanović dodaje: "Istina je da sam tamo gde su moje knjige".

U srpskoj književnosti sedamdesetih godina bili ste jedan od najautentičnijih predstavnika takozvane stvarnosne proze . Neki kritičari misle da je ta generacija odigrala kvalitativnu i prevratničku ulogu a drugi, zlobniji, da je estetika ružnog neminovno bila, slikajući najniže oblike društva i socijalnog taloga, usmjerena na konzumente iz upravo takvih slojeva?
Da ponovim ono što sam objašnjavao više puta. Moje prve knjige označene su su kao crni talas odmah posle pada srpskih liberala. Bila je to politička diskvalifikacija koja mi je donela nekoliko godina isključenja iz javnog života. Dežurni književni kritičari pohitali su da izmisle termin stvarnosna proza . Bila je to estetska diskvalifikacija, nimalo nežnija od političke. Još od tog vremena pokušavam objasniti, očigledno bez uspeha, da se na moje prve knjige, kao i na kasnije, da primeniti pojam fantastični realizam koji hoće reći da se radi o mešavini stvarnog i fantastičnog na nivou teksta, znači nešto drukčije nego što su to definisali Pauels i Beržije.

Moje prve knjige bile su složene, hermetične - pregledajte, ako imate vremena, strukturu NIŠČIH - nisu povlađivale ni vladajućem snobizmu ni ukusu miliona, teško da su ih mogli čitati oni iz nižih slojeva, a oni iz takozvanih viših u njima su videli izazov i uvredu, blasfemiju. Zarad svojih estetskih ubeđenja, svesno sam se odrekao široke čitalačke publike i velikih tiraža i, shvativši da ne mogu živeti od pisanja, postao sam urednik u izdavačkom preduzeću. Lošem ukusu i niskim strastima povlađivali su pisci poput Dobrice Ćosića i Mome Kapora, jedan se uvlačio pod kožu nacionalistima, drugi snobovima. Kasnije su se ta dva hemijska elementa, naizgled nesrodna i udaljena, spojila u opasno jedinjenje snobovskog narodnjaštva i tupog nacionalizma.

Bili ste urednik beogradske PROSVETE u vrijeme kada cenzura nije zvanično postojala ali se znalo šta smije a šta ne smije da se objavi. Kako ste se snalazili u tim vremenima kao neko ko je odlučivao šta treba objaviti?
Nisam se snalazio, ukratko rečeno. Zbog osude povodom crnog talasa - i zbog jednog malignog sudskog procesa koji je protiv mene vođen šest godina - nekoliko godina nisam potpisivan na Prosvetinim izdanjima, mada sam radio za dvojicu. Dva puta sam imao ozbiljnih nevolja, sa knjigama Miroslava Josića Višnjića i Antonija Isakovića, zbog pozitivnih recenzija, a neko je negde odlučio da ne izađu. O sitnim nevoljama ne bih ni govorio. Bio sam urednik, predlagao sam rukopise za štampu, često su me odbijali. Moja stvarna odgovornost počinje sa izborom na mesto glavnog i odgovornog urednika BIGZ-a 1982. Ako se sećate, a to se da proveriti, BIGZ je tada objavljivao knjige koje drugi nisu hteli ili nisu smeli. Spisak tih knjiga i tih autora bio bi duži od ovog našeg razgovora.

Cenzura zvanično nije postojala - bio je to kasni jugoslovenski socijalizam koji je polako gubio mehanizme samoodbrane - ali je relativno dobro funkcionisala. Činio sam što sam znao i umeo da je zaobiđem i uglavnom sam uspevao u tome, dežurni cenzori su često milili da imam neki dogovor s onima gore pa ih nisam hteo razuveravati. Mnogi kasniji bučni nacionalisti onda su bili vatreni komunisti, takvi behu najgori u svim vremenima. Milošević, tada predsednik Gradskog komiteta, ljutio se nekoliko puta na moja izdanja i pokušavao me uplašiti - jednom me je u četiri oka optužio za srpski nacionalizam - ali sam ga dosledno ignorisao: bio je neobrazovan, grub i rođena štetočina, što je kasnije i dokazao. Da je Srbin otkrio je dve-tri godine kasnije i još uvek se šalim da je kao takav mlađi od mog najmlađeg sina.

Sa Slobodanovim preotimanjem partijske i kasnije državne vlasti stvari su se pogoršale. Jugoslovenska privreda je pukla po republičkim šavovima, izdavači više nisu imali zajedničko tržište, kupci knjiga su osiromašili, čitaoci se proredili. Na scenu su nahrupili proizvođači nacionalnog kiča. Pisci bliski vlasti postali su nacionalni ponos: Ćosić je proglašen ocem nacije , Bećković princem poezije , Pavić stalnim kandidatom za Nobelovu nagradu. Za one koji su ostali izvan toga, pre svega za one koji su suprotstavljali, više nije bilo mesta na javnoj sceni. U vremenu divljeg štampanja bilo čega - jednog izdanja MAJN KAMPFA sa suludim naci komentarima, na primer - nekoliko dobrih pisaca ostalo je bez izdavača, bez čitalaca, bez podrške kritike, bez posla, bezmalo i bez svog jezika. Pojavila se druga vrsta cenzure: izdavači su znali koga ne smeju štampati, knjižari čije knjige ne treba prodavati, bibliotekari šta ne preporučivati. Počela je zavera ćutanja koja traje i danas.

Pisali ste veoma dobre i zapažene kolumne u POGLEDIMA - listu koji je odigrao značajnu ulogu u buđenju nacionalizma u Srbiji. Osjećate li, danas, određeni stepen krivice što ste učestvovali u nečem takvom?
Pokojni Aleksandar Popović, liberalan mladić, predložio mi je da pišem u POGLEDIMA, visokotiražnom nacionalističkom listu iz Kragujevca, da pišem šta hoću. Pošto u to vreme gotovo nigde nisam mogao objavljivati - ni takozvani opozicionari nisu verovali Miloševićevim protivnicima, činilo im se da preterujemo i da novom vođi treba dati priliku da se dokaže bar u jednom pravednom i neizbežnom ratu - prihvatio sam i među nacionalistima objavio svoje najoštrije antinacionalističke tekstove koje i danas poneko citira. Pogledovci su ih uredno objavljivali, ne slažući se sa mnom ni u čemu, ali poštujući moje pravo na javnu reč i sopstvene stavove - i to im služi na čast.

U istim novinama izašao je početkom 1991. godine i moj tekst ŠEŠELJOMILOŠEVIĆ u kome ne bih promenio nijedno slovo. Ukazao sam na činjenicu da jezička nakaza iz naslova postaje sve više stvarnost i da će vladati nekoliko dugih i strašnih godina, sa rezultatima koji se daju predvideti. Opisao sam zajedničku matricu njihovog pogleda na svet, primitivni marksizam, ukazao sam na njihovu strast prema dogmama i konačnim rešenjima i kako je lako od komuniste postati nacionalista: pojam klase prosto treba zameniti pojmom nacije, sve ostalo će biti isto ili gore. I rekao sam nešto otprilike ovako: ako njih dvojica - koji su u stvari jedno - uspeju u onome što nameravaju, biće ratova i zločina, a Srbija će kao država u svemu tome izgubiti, ostati bez nekih teritorija i verovatno bez državnosti. Da li sam pogrešio?

Njih dvojica će ostatke svojih života, nadajmo se, provesti u zatvoru (intervju je napravljen prije smrti Slobodana Miloševića - opaska urednika J.F), a ja u egzilu koji je prestao biti politički i može se okvalifikovati kao egzil savesti. I to ne zbog kajanja, nego zato da se ne bih imao zbog čega kajati.

Ismail Kadare je jednom definisao da u Srbiji postoje dvije opozicije: prava i lažna! Vas je uz nekolicinu pripadnika srpske elite svrstao u ovu prvu pravu opoziciju. Danas kada pogledate u kakvom je stanju društvo u Srbiji smatrate li da ste Vi zapravo izgubili a da je ova druga lažna opozicija pobijedila i ostvarila svoje političke ciljeve?
Formulišimo to ovako: bilo je pravih opozicionara, nije bilo prave programske i dobro organizovane opozicije. Bili smo manjina, žalosna manjina, takvi smo i danas. Otpor Miloševićevom projektu, zamišljenom u glavama akademika i poluinteligenata, koncentrisao se u dve-tri male partije i u nekoliko organizacija kao što je, recimo, BEOGRADSKI KRUG čiji sam jedan od osnivača. Miloševićeva opozicija, čast retkim izuzecima, bila je pravljena prema njegovom liku i podobiju, sve te bučne patriotičeske partije delile su njegov program, svađale se oko autorstva i tukle se oko istog glasačkog tela. Zamerali su mu što ne ostvaruje ratne ciljeve, ne što je počeo besmislene i unapred izgubljene ratove, zasnovane na zločinu. Itakodalje. Dosadno je i ponavljati njihove sličnosti, razlike su neznatne i stranim posmatračima teško razumljive.

Zato je pad njihovog Slobe-Slobode - tek kasnije je postao Satana sa Dedinja - ispao nekako polovičan i nedovršen. Sa vlasti ga je oduvalo autentično masovno nezadovoljstvo što se zamalo pretvorilo u krvavu pobunu, ali opozicija, kontradiktorna i politički zbunjena kakva je bila, nije uspela pretvoriti taj konsenzus u jasnu i doslednu proevropsku politiku. Snage starog režima ostale su gotovo netaknute, ubistvo Đinđića to dokazuje, a Koštunica to svakog dana potvrđuje. Psihološki i propagandno malo šta se promenilo, nekadašnji izdajnici - kao što su pokojni Ivan Đurić, Bogdan Bogdanović i ja, na primer - i dalje su svima sumnjivi ili se njihova imena prećutkuju. Na stranu što današnja vlast ima opoziciju kakvu zaslužuje, šešeljevce i miloševićevce i takozvane karićevce, koji sutra mogu doći na vlast, sa svim teškim posledicama koje to podrazumeva.

Kadare me jednom u Parizu - bio je to prvi javni dijalog jednog Albanca i jednog Srbina posle bombardovanja - pitao da li meni lično smeta albanski nacionalizam. Rekao sam: Meni smeta srpski, a tebi bi trebalo da smeta albanski. Tuđe nacionalizme možemo kritikovati, protiv svoga se moramo boriti.

Više puta je pisano o tome da ste Vi zapravo protjerani iz srpske književnosti! Prijetili su Vam, kao i Vašoj porodici. Stendal kaže da ne zna da li se mogu voljeti dvije žene ali je siguran da se ne mogu voljeti dvije domovine . Gdje je danas domovina Vidosava Stevanovića?
Već sam rekao kako sam prvi put, pod komunistima, bio poluzabranjen, bilo me je i nije me bilo, napadali su me kao pisca ali se nisu obrušavali na moj privatni život, to se nekako dalo podneti, na stranu što sam bio mlad i što sam mislio da za objektivnu ocenu mog pisanja ima vremena, doći će nove generacije i bolja vremena. Drugi put, pod nacionalistima, uglavnom dojučerašnjim komunistima, bilo je mnogo teže, nepodnošljivo u svakom pogledu, nacionalni kič korespondirao je sa kulturnim, čaršija se udružila sa vlašću i novostvorenim partijama.

Posle prvih mojih reči neslaganja - radilo se prosto o upozorenju, pazite, ljudi, radite pogrešnu stvar i na pogrešan način - počela je hajka, optužbe su pljuštale, na osnovu njih izmišljane su nove i još gore, na kraju se sve pretvorilo u pravi teatar apsurda koji se sobom hrani. Istisnuli su me iz nacionalne literature kao pastu iz tube, uklonili iz školskih programa, vrata izdavačkih kuća zatvorila su se za mene. I danas u srpskim bibliotekama možete eventualno naći moje knjige do 1989. godine, onih kasnijih nema ni u bibliografijama.

Agresivni prostakluk izbrisao je granicu između javnog i privatnog, moja se porodica našla na udaru zbog nekih mojih izmišljenih krivica i grehova. Pretili su nam, moje su starije sinove pre vremena pokušali odvući u vojsku i poslati na Vukovar, mene su jednom fizički napali mali saradnici policije, trebalo je spasavati glavu i razum. Tako smo se našli u egzilu u Grčkoj, izloženi tajnim dogovorima grčke policije i tadašnjeg ambasadora Milutinovića, još jednog današnjeg haškog optuženika. Tek u Francuskoj sam odahnuo, ponovo postao pisac i javna ličnost, mene i moje drugove smatrali su borcima za slobodu i tako su se prema nama i ponašali.

Monteskje kaže da je domovina tamo gde se dobro osećate. Ja se dobro osećam u Parizu i Sarajevu i na još nekim mestima. To su moje domovine. Onu unutrašnju - sastavljenu od jezika, kulture, prave tradicije i sećanja - nosim u sebi, autentičnu i neuprljanu brbljanjima rodoljubaca.

U odnosu na Vaše prethodne knjige, o tome skoro da postoji konsenzus u čitalačkoj i kritičarskoj publici, knjige SNEG U ATINI, OSTRVO BALKAN i HRISTOS I PSI spadaju u angažovanu književnost . Vaš komentar?
Nemam ga. Angažovana književnost - dobro je što ste taj pojam stavili pod znake navoda - izlaže se opasnosti da, boreći se protiv određenih neprijatelja, pojednostavi svoj pogled na svet i odrekne se raskoši svih estetskih sredstava koja ne služe neposrednoj borbi, da osiromaši sebe unapred i u čistoti svoje pobune približi se crnobelom pogledu na svet svojih protivnika. U tom smislu ta tri moja romana - poznatiji kao trilogija o snegu i psima i prevedeni na više jezika - nisu angažovana književnost jer su, formalno posmatrano, različiti i složeni, mešavina stvarnog i fantastičnog, izmišljenog i mogućeg. Kombinacija mnogih stilova i postupaka. Nisam imao nameru pretvoriti ih u banalno sredstvo borbe protiv čudovišta zvanog šešeljomilošević koje u drugim vremenima i drugim sredinama ima neka druga imena. Ako u tome nisam uspeo, onda je to moja krivica u odnosu na literaturu za kakvu se zalažem tokom mog spisateljskog života koji je premašio četiri decenije.

Odbijao sam učešće u dnevnoj politici kome su se se predale mnoge moje nekadašnje kolege, nisam dozvoljavao da prljavština dnevne politike preplavi moje stranice, ali se nisam ustručavao političkog angažmana u svojim neliterarnim tekstovima. Objavio sam više desetina članaka te vrste, dao stotine intervuja na više jezika, napisao čak i jednu političku biografiju MILOŠEVIĆ, JEDAN EPITAF , objavljenu pre njegovog pada. Jezik političkog angažmana mora, po mom mišljenju, biti jasan, nedvosmislen i razumljiv, trudio sam se da govorim što neposrednije i sa mnogo vidljivih primera, da ne zavodim čitaoce i slušaoce, da izreknem istine koje i mene pogađaju i bole, da svoju sudbinu pomešam sa sudbinama drugih i da preuzmem na sebe sve opasnosti koje iz takvog angažmana nastaju. U mom curiculum vitae vide se činjenice, teški tragovi ovoga o čemu govorim.

Činio sam to zbog sebe i svojih sinova koliko i zbog drugih. Ne tražim priznanja, nagrade i ordenje ali očekujem da će doći vreme kada će neko drugi razložno kritikovati ono što sam napisao i radio, a ne ono što mi je pripisano ili izmišljeno. Stvarni čovek se u mom slučaju - kao i u slučajevima mojih prijatelja - bitno razlikuje od fotorobota beogradske propagande, sastavljenog od otpadaka neznanja, gluposti ili zle volje, da ne kažem nešto gore.

Svaka emigrantska staza različita je na svoj način! Vaše putešestvije Kragujevac-Beograd- Atina- Pariz-Kragujevac-Sarajevo ima neku, uslovno rečeno, čudnu putanju. Šta mislite da uopšte nijeste napuštali Srbiju, da nijeste spas potražili u, kako ste jednom rekli, trećem egzilu i imate li viziju kako bi u tom slučaju izgledao Vaš život a naročito Vaša književnost?
Moj prijatelj Ivan Đurić i ja smo često tokom dugih pariskih noći raspravljali da li smo u emigraciji ili u egzilu. U dve stvari smo se slagali: to nam se nije dogodilo, to smo sami izabrali. Obojica smo, spolja posmatrano, mogli biti u savezu sa našim protivnicima i bar delimično se slagati sa njihovom retorikom. Razlozi civilizacijski i razlozi moralni - da ne pominjem estetske i ljudske - odveli su na nas na suprotnu stranu. Sa političkim protivnicima se možete pomiriti, praviti kompromise, sarađivati sa njima koliko to nalaže pragmatizam, sa protivnicima svih civilizacijskih vrednosti ne možete ni pregovarati: oni su tamo gde vi nikada nećete biti i obrnuto. Kao da se nalazite u svetovima koji se samo naizgled dodiruju ali se nikako ne prožimaju. Zato sam bio sklon - više ja nego Ivan - da naše stanje nazovem egzilom, egzistencijalnom situacijom koju ne određuju politika i ideologija već duhovno i moralno opredeljenje.

Vi birate egzil, to je opredeljenje, nije podložno slučaju, ali ne birate ni gde ćete ga provesti ni kako ćete u njemu živeti, sve je slučajno i sve vam se događa. Menjate zemlje i gradove da ne biste menjali svoja ubeđenja i da ne biste izneverili svoju pobunu. Svakog dana i svakog časa nalazite se pred sudbonosnom dilemom: ili se novi čovek rađa ili stari umire. Otkrivate granice svog bića kao u kakvom egzistencijalističkom romanu, mane kojih niste bili svesni, osobine koje niste poznavali, vrline o kojima ništa niste znali. To je strašno, to je istovremeno čudesno, u svakom slučaju neponovljivo. Možete sebe posmatrati kao zamorče na kome neka moćna i ponekad blaga ruka vrši vivisekciju, kao Lazara koji ustaje iz groba da bi se pridružio živima, spolja bezmalo isti, iznutra potpuno drukčiji i spreman da naslika pakao i raj koje je lično video . Više puta sam ponovio da egzil osvežava mozak, ako vas ne ubije pre toga. Meni je otvorio nove svetove, nove gradove - jedine scene na kojima moja imaginacija može igrati svoju igru sa proznim strukturama, likovima i jezikom - nove knjige.

Kad sam se obreo u Sarajevu, izabravši ga zbog simboličnih i moralnih vrednosti koje nosi u sebi, sabrao sam svoje rukopise iz egzila: ispalo je da sam napisao šesnaest knjiga proze, ne računajući publicistiku, više nego za tridesetak godina pre toga. Jednom ću ih objaviti na našem jeziku, pod svojim starim imenom ali u ime jednog novog i drukčijeg pisca. U Srbiji više ne postojim literarno, u drugim državama nastalim iz bivše Jugoslavije prepoznaju me kao pisca TESTAMENTA .

Odlazite li u rodni Cvetojevac? Da li Vas je neko zvao i jeste li bili na proslavi dvesta godina Prvog srpskog ustanka ?
Godinama nisam bio u Cvetojevcu. U međuvremenu je nestala kuća u kojoj sam rođen, smrtni udarac zadala joj je protivavionska baterija koj je tokom bombardovanja smeštena tik do nje, suprotno svakoj vojničkoj potrebi. Režim je pustio glasine kako iz Pariza šaljem avione i navodim ih na ciljeve, moji seljaci su u to poverovali, sada više ne vredi lepiti ono što je puklo. Srećom, na susednom brdu imam novu kuću, sagrađenu na imanju moje supruge i sa pogledom na pola Šumadije, idućeg proleća počeću je posećivati, tamo je moja biblioteka na našem jeziku i deo moje arhive. Pod uslovom, razume se, da šešeljevci i miloševićevci ne dođu ponovo na vlast. Ako se to desi, a moguće je, oni će svakako pokušati da dovrše krvavi lopovski posao koji su odavno započeli, u to spada i uklanjanje onih koji se s njima ne slažu i koji su to spremni javno reći. U tom slučaju ću posete mojoj kući odložiti za kasnije.

Nisam bio prisutan na proslavi Prvog srpskog ustanka, niko me nije pozvao. A i da jeste, ne bih otišao: neću da na bilo koji način dajem demokratski privid jednoj nedemokratskoj vlasti. Ali su moji preci bili učesnici tog istog ustanka i svih drugih pobuna, ratova i borbi za slobodu u dvesta godina moderne srpske države koja je skupo plaćena i koju danas olako rasturaju oni koji s njenim nastankom i stvaranjem nemaju nikakve veze. Dug je spisak u ratovim poginulih Stevanovića, završava se sa mojim ocem od koga sam danas stariji četrdeset godina, a moj treći sin mlađi tek dve godine. Još u mladosti odlučio sam da, ako to od mene zavisi, više nijedan Stevanović neće ginuti u besmislenim ratovima, postoje mnogi drugi i civilizovaniji načini borbe u modernom svetu, iz te odluke potiče većina mojih kasnijih političkih uverenja.

Moji sinovi danas ne žive u Srbiji i oni su za šta sam se borio devedesetih godina i zato bio razapinjan na krst srama, Evropejci, građani sveta. Uveren sam da i za sebe to mogu reći, postao sam to u neprekidnoj borbi protiv sopstvenih slabosti i protiv zabluda moje nekadašnje sredine.

Kakva je, po Vama, iskustveno i empirijski, definicija pojmova: intelektualac i nacija na početku dvadeset i prvog vijeka?
Intelektualac je za mene čovek koji, skupivši razna znanja, misli svojom glavom, živi prema svojim uverenjima i kritički se odnosi prema vladajućim predrasudama svoga vremena. Ne zato što je bolji od drugih nego zato što su mu obaveze prema javnosti i društvu veće nego drugih. Dvadeseti vek je u dva strašna rata i tokom vladavina totalitarizama doneo i nešto nove, izdaju inteligencije , izdaju klerika kako kaže Žilijan Benda. To je jedno od objašnjenja uzroka katastrofa koje je ovaj naš svet gotovo slučajno preživeo. Dvadeset prvi vek će možda vratiti intelektualcu ulogu koju je u našoj civilizaciji imao u nekim ranijim vekovima i, zahvaljujući rastu naših znanja i naše skepse prema sopstvenom sveznanju, odvojiti ga trajno od apstrakcija kao što su nacija, crkva, ideologija, dodajte tome sve neživotno čega se možete setiti, sve ono što služi smrti i razaranju.

Nijedna definicija nacije nije potpuna, sve su ovako ili onako netačne, mutne, podložne manipulacijama i zloupotrebama. Opredelio sam se za onu, pomalo ironičnu, koju daje Karl Poper: nacija je izvestan broj ljudi koji su se dogovorili ili prećutno prihvatili da dele iste zablude. Isti filozof dalje kaže: nacija je romantičarska utopija, plemenski san, nemoguć i neostvariv. Zaista je tako. Zašto se onda naši balkanski nacionalisti - i njima odgovarajuće inteligencije koje zbog nečeg nazivaju elitama - tako uporno drže neostvarivih, razornih i smrtonosnih projekata? Zato što su nacionalni ciljevi, shvaćeni bukvalno, onako kako ih uznose njihovi ideolozi, neostvarivi. Eto njima posla doživotno i za nekoliko generacija naslednika potom, sva radi lične koristi i opšte štete. Nacija nije njihovo ubeđenje niti njihova vera: ona je njihovo zanimanje, zanat koji ne zahteva ni posebne sposobnosti ni čast. Omogućava im da zarađuju bez rada i napora, da budu ono što nisu i da ih niko ne nazove pravim imenom: izdajnicima onoga za šta se navodno zalažu, neprijateljima naroda i svih pojedincima u njima i opasnim protivnicima demokratije.

razgovarao Dino Burdžović