Alen Badiju (1937 – ) jedan od najuticajnijih savremenih francuskih filozofa, cenjen i kao matematičar, romansijer, dramski pisac. Šef je katedre na prestižnom pariskom École Normale Supérieure i osnivač Međunarodnog centra za proučavanje filozofije u Parizu. Dugo je na sebe skretao pažnju kao neomarksista redovnim komentarisanjem političkih događaja i tvrdnjom da je „komunizam jedina raspoloživa ideja u ljudskoj povesti“. Analitičar demokratije koji poručuje da „ne učestvovati u otporu znači ne misliti“, odnosno da se otporom zadobija novi vid emancipacije u odnosu na „kapitalo-parlamentarizam“. Pisao je o konceptima Bića, Istine, Događaja i Subjekta na način koji, tvrdi on, nije ni postmoderan ni jednostavno ponavljanje modernosti. Početkom 21. veka proglašen za jednog od najvećih mislilaca Evrope.Godine 1964. objavljuje roman „Almagest”. Slede filozofska dela „Može li se misliti politika?”, „Biće i događaj”, „Manifest za filozofiju”, „Etika”, „Logike svetova”, „Komunistička hipoteza”, „Platonova država” i dr. U srpskom prevodu uz brojne tekstove pojavili su se: „Pregled metapolitike” (Filip Višnjić, 2008), „Sveti Pavle: utemeljenje univerzalizma” (Albatros plus, 2010), „Pohvala ljubavi” (Adresa, 2012), „Pohvala pozorištu“ (Adresa, 2014), „Čega je Sarkozi ime“ (Edicija Jugoslavija, 2014), „Teorija subjekta” (Centar za nove medije kuda.org, 2015) „Naša nevolja dolazi izdaleka, naše zlo dopire nadaleko“ (Akademska knjiga, 2016).
12.02.15 Vreme
O MRAČNOM SLOMU
Nedavno je i "u svetu", a evo i kod nas, vaskrsla jedna tanušna knjižica, skoro pa brošurica Alena Badijua (naši bi se prevodioci, lektori i izdavači mogli već jednom dogovoriti da li je Badju ili Badiju), O mračnom slomu (prevela Olja Petronić; Centar za medije i komunikacije FMK, Beograd) izvorno objavljena 1991, a u kojoj francuski filozof lamentira nad tada još "svežom" lešinom Sovjetskog saveza, ali i cele "imperije" koju je ova ekscentrična tvorevina XX veka bila zauzela i držala u zaptu; dobrovoljno joj, naime, gotovo niko nije pristupio, a baš niko nije dobrovoljno opstajao pod njenom, hm, "jurisdikcijom".
Možda vam pitanje propasti SSSR izgleda kao puka arheologija, ali to bi bila vrlo nesmotrena greška, jer se ovde radi o nečemu mnogo univerzalnijem, prostorno a bogme i vremenski: o tome da li je s tom propašću umrla – ili ipak opstala, ili se možda tek rodila – i jedna utopijsko-emancipacijska politička paradigma koja se zasniva na nadrastanju trulog i (za Badijua i badjuiste) filozofski nezadovoljavajućeg"kapitaloparlamentarizma", kako Badiju naziva liberalno-demokratski poredak koji je trijumfovao u Hladnom ratu. To jest, u kakvoj su uopšte vezi jedan i drugi (ne)događaj? Danas, kada se levi i desni radikali pogdegde i udružuju ne bi li iznova doakali "trulom parlamentarizmu" (jako su nas usrećili i prošli put kad su to radili, puna su groblja njihovih postignuća), ova je tematika sve samo ne passe.
Zanimljivo je kako se Badiju u ovako kratkom tekstu nosi sa vidno pomešanim emocijama/diskursima. Na jednoj strani, autor insistira na tome da je pad jedne ne samo hiperbirokratske nego i tiranske državno-vladavinske strukture (on se, dakle, upadljivo trudi ne predstaviti se kao jedan od onih nekadašnjih banalnih zapadnih apologeta svih tih retorički pretencioznih sovjetoidnih despotija) nešto što treba strogo odvojiti od generalnih emancipacijskih težnji za prevazilaženjem kapitalizma i svega što uz njega ide: ako ne bi bilo tako – što je Badijuu ne samo neprihvatljivo nego i doslovno nezamislivo – onda ni istorija ne bi imala više nikakvog smisla, to jest: "Niska svetlost tog semafora, osvetljenje vekova pomoću retkog vrložnog dizanja te svetlosti, zar sve to treba da bude ugašeno zato što je neka osrednja tiranija sama odlučila da proglasi sebe mrtvom? U to nimalo ne verujem." Istovremeno, čitalac koji – kanda pomalo konzervativno – drži da bi reči, sve reči, načelno trebalo nešto da znače, mogao bi se upitati da zašto je SSSR bio baš "osrednja" tiranija i kakve li su onda tek one "velike" ("jake?"), i nije li taj predimenzionirani mračni slon ipak porazbijao sve u staklarskoj radnji pre nego što se neoprezno posekao i izdahnuo, ali važnije od toga je nešto drugo, ona pomešanost o kojoj sam govorio. Naime, ma koliko se distancirao od "prizemne" tlačiteljske prakse tih poredaka, Badiju ipak nalazi nešto iskonski mračno u njihovom slomu, a da ostaje nerazgovetno ili nedorečeno – šta tačno? To jest, šta je to što gubimo njihovim nestankom? I ko smo uopšte neki mogući Mi u tom gubitku? One svega (nikako samo "materijalnog") gladne mase što su nagrnule iz istočnog Berlina preko Zida onog dana 1989? Teško, baš teško, uz svu retoričku vrcavost i bogatstvo mašte. Badiju to dakako ne kaže, ali sam vrlo sklon da mu učitam onaj prečesti hladnoratovski cinizam "radikalne" zapadne levice: bolje je da vi tamo na Istoku živite u tim besmislenim ropskim uslovima, jer su ti vaši poludivlji poretci idealno strašilo za naše zapadne klasne neprijatelje, što nama ovde omogućava komforniji život u kompromisnoj državi blagostanja...
Zbunjuje, uostalom, i sama poprilično "aistorijska" dijagnoza Badijova po kojoj su se ti poreci srušili nekako sami od sebe, ničim neizazvani, proizvoljno i u osnovi neshvatljivo, bez pravog povoda a kamoli uzroka, pukom i besmislenom samovoljom tamo nekog nekog naivnog Gorbačova ili pijanog Jeljcina i njihovih vazala; kad čuješ ovakvo mudrovanje od lokalnog dijalektičara pred seoskom prodavnicom to se još i da podneti, ali kada ti se to predstavlja kao vrhunski doseg ušuškane i visokim materijalnim i simboličkim statusom u "buržoaskom" sistemu počašćene kroasan levice sa bolje obale Sene, e pa onda... Ozbiljno govoreći, da li je uopšte moguće biti marksista, dijalektičar, istorijski materijalista, a ne polaziti od toga da (i) u istoriji (pro)pada samo ono što je "padu sklono bilo", dakle iz razloga vrlo konstitutivnih i vrlo suštinskih? Bez obzira na to da li mu je neko, i kako, pripomogao izvesnim potkopavanjem... Koje je, uostalom, ionako bilo uzajamno, a ako sledimo dijamatski katehizam, istorijski je neizbežna stvar upravo zbog objektivne suprotstavljenosti interesa različitih, recimo, klasa... Tako da samo po sebi nije nikakvo objašnjenje/opravdanje činjenice pada. Solidne građevine odolevaju i orkanima – po čemu bi inače bile solidne?
Šta, dakle, izaziva toliko nezadovoljstvo, pa i ogorčenje filozofa u osvit devedesetih godina prošlog veka? Koliko god nastojao da ubedi čitaoca kako misli loše o samom praksisu tih bizarnih i neretko krvavih poredaka, Badiju generalno smatra da je svet koji upravo osviće bez njih – gori (otuda i mračnost tog sloma), dakle, da ide u aistorijski ćorsokak, da je pogrešan, neodrživ, da sugeriše bezalternativnost buržoasko-liberalnog sveta "kapitaloparlamentarizma" i političke ispraznosti "pravne države", koja je Badijuu posebno na meti – možda i ne baš jako čudno za nekoga ko je ceo život proveo u pravnoj državi, pa je uzima zdravo za gotovo, čak sa nekovrsnim nadmenim prezirom i filozofskim nezadovoljstvom zbog njene, hm, recimo... ugrađene eshatološke praznoće. Možda najpregnantnije Badiju objašnjava šta ga to žulja u svetu koji nastaje u ovom pasusu: "Parlamentarne države Zapada ne teže nikakvoj istini. U filozofskom smislu, to su, ako se to može reći, relativističke i skeptične države, ne slučajno ili po ideologiji, već intrinsično, pošto je njihova ‘osnova’ pravno pravilo. To je razlog iz kojeg se te države rado predstavljaju kao ‘manje loše’ radije nego kao ‘najbolje’. ‘Manje loše’ znači da smo, na svaki način, na jednom području, državnom funkcionisanju, koje nije u neposrednom odnosu sa nekom afirmativnom normom ko što je istina ili Dobro". Mogla bi se cela knjiga ispisati u polemici s ovim pasusom, ali to bi bilo sasvim pogrešno: radije bih ga prihvatio u celosti, kao veoma tačnu definiciju, ali baš onoga što je tako dobro u vezi sa "relativističkim i skeptičnim državama"... Koje su, bajdvej, jedine u kojima mislioci poput Badijua uopšte nastaju i razvijaju se, i pri tome ne završavaju na vešalima i lomačama, nego u panteonu slavljenih i suštinski društveno privilegovanih. Dakako, nije to ni izbliza tako komforno bilo pre nego što su države Zapada odustale od "metafizicirajućeg" društvenog inženjeringa, tj. nasilnog arbitriranja upravo u pitanjima istine ili Dobra.
Treba svakako pročitati O mračnom slomu, mada sam tekst realno ne dobacuje ni do druge lige "revizionističkih" pogleda na stanje sveta nakon 1989. Ova sažeta brošurica, naime, vrlo pregledno pokazuje šta sve fundamentalno ne valja s tzv. radikalnom zapadnom levicom, i koliko je ona u stanju da bude jalova u srazu sa stvarnošću kasnog XX i ranog XXI veka. Njene se mantre na koncu svode na "mora da negde postoji Alternativa", što je načelno sasvim u redu, ali nekako ta alternativa uporno ne uspeva da bude konkretizovana, a potom i ponuđena na reality check. A kad se nešto i ponudi (uostalom, gde? Na parlamentarnim izborima kao famozna Siriza? Nije li to kobno upadanje u zamku zlog "kapitaloparlamentarizma"?), tog trenutka biva odbačena kao kompromiserska, nerevolucionarna, nedovoljno radikalna, čak božemeoprosti socijaldemokratska... I tu se krug zatvara. Potom dođu Badijui da se – recimo, pred fenserskom publikom "klasno potlačenih" salonskih buntovnika mahom iz viših i srednjih slojeva – izlamentiraju nad neophodnošću Radikalne Alternative, ali koju nikako i nipošto ne smete brkati s bilo čime što postoji ili je postojalo u "banalnoj" stvarnosti (recimo, sa Sovjetskim savezom), koja nikada nije dostojna visine naših svetlih projekcija. Onog trenutka kad ovakvo dumanje shvatiš preozbiljno – na putu si da prestaneš da budeš ozbiljan.
Teofil Pančić
