Stiven Presfild je rođen 1943. u Porto Spejnu na Trinidadu. Pošto je 1965. diplomirao na Univerzitetu Djuk, stupio je u marince. Pripadnik ovih elitnih vojnih trupa bio je sve do 1971. godine, kada se oženio, preselio u Njujork i zaposlio kao pisac reklamnih tekstova za jednu firmu. U želji da uradi nešto kreativnije i značajnije, dao je otkaz i počeo da piše roman. Ta odluka se umalo pretvorila u njegovu životnu katastrofu. Tri godine kasnije, razveden i bez prebijene pare, živeo je u jednoj prikolici pokraj reke, od niza privremenih poslova kao što su branje voća i vožnja taksija i traktora. U međuvremenu je napisao tri romana, od kojih nijedan nije objavljen. Tada je Presfild rešio da je vreme za novu veliku promenu i odselio se u Grad snova, gde je u narednih petnaest godina napisao, ili sarađivao na pisanju trideset i četiri scenarija. Od filmova snimljenih prema njima neki su zaboravljeni vrlo brzo, i ni sam Presfild ne želi da ih se seća. Tih godina, omiljena knjiga mu je postala Bhagavad-Gita, i u njoj je pronašao i inspiraciju za prvi svoj roman koji je ne samo objavljen nego i dospeo na bestseler liste, pod naslovom The Legend of Bagger Vance (Legenda o Bageru Vensu). Za njim su usledila tri istorijska romana čija se radnja odigrava u antičkoj Grčkoj i koji su, jedan za drugim, postigli zavidan uspeh, pre svega u Sjedinjenim Državama i u Grčkoj: Gates of Fire (Ognjena kapija), Tides of War (Plime rata) i Last of the Amazons (Poslednje Amazonke). Ognjena kapija zvanično je uvrštena u obaveznu literaturu za studente Vojne akademije Sjedinjenih Država i pripadnike specijalnih pomorsko-pešadijskih jedinica. U septembru 2003. Sparta (danas sasvim malo naselje na mestu nekadašnje Leonidine kraljevine) proglašava Stivena Presfilda svojim počasnim građaninom. Poslednji Presfildov roman, objavljen u decembru 2004, nosi naslov The Virtues of War, a Novel of Alexander the Great (Vrline rata, Roman o Aleksandru Velikom).
ISTORIJSKA NAPOMENA
Godine 480. pre naše ere, persijske snage pod carem Kserksom, koje su prema Herodotu brojale dva miliona vojnika, prešle su Helespont i krenule u svojoj množini na pohod ka Grčkoj, da bi je osvojile i porobile. U očajničkom činu odlaganja, izabrane snage od tri stotine Spartanaca izaslane su do termopilskog klanca, gde su se planine i more toliko približavali da su bar delimično neutralizovali persijsko mnoštvo i njihovu konjicu. Ovde će, postojala je nada, elitni borci voljni da žrtvuju svoje živote moći za koji dan da zadrže milionsku armiju u najezdi.
Tri stotine Spartanaca sa svojim saveznicima zadržavali su osvajače sedam dana, sve dok, izlomivši u pokolju oružje i boreći se „golim šakama i zubima“ (kako je zabeležio Herodot), nisu na kraju podlegli. Spartanci i njihovi tespijski saveznici izginuli su do poslednjeg, ali merilo hrabrosti koje su postavili svojom žrtvom nadahnulo je Grke da ustanu i da u jesen i u proleće poraze Persijance u bitkama kod Salamine i Plateje, spasavši tako novorođenu zapadnu demokratiju i slobodu da ne budu zatrte u kolevci.
Danas dva spomenika čuvaju sećanja na Termopile. Na onom iz modernog doba, zvanom Leonidin spomenik po spartanskom kralju koji je tamo pao, urezan je njegov odgovor na Kserksov zahtev da Spartanci polože oružje. Sastojao se iz svega dve reči: Molon labe. „Dođi i uzmi ga.“
Drugi spomenik, iz antičkih vremena, prost je kamen u koji su urezane reči pesnika Simonida. U njegovim stihovima sažet je možda najslavniji od svih ratničkih epitafa:
Putniče, kad stigneš Spartancima, reci da padosmo verni njihovim zakonima.
Premda silnu hrabrost iskazahu svi Spartanci i Tespijci, najhrabriji od svih bejaše Spartanac po imenu Dijenek. Pripoveda se da na veče uoči bitke neki Tračanin reče mu gde Persijanci u tolikom broju lukonoša imaju da strelama svojim, kad ih odapnu, pomračuju sunce. Dijenek, opet, nezastrašen rečima ovim, uz smeh opazi: „Dobro je, jer tako ćemo se u hladu boriti.“
? HERODOT: ISTORIJA
Lisica mnoge varke zna;
divlji vepar jednu, al vrednu.
? ARHILOH
