01.05.09
Opsednute osobe – korisni ritualni funkcioneri?
Etnoantropološki problemi
Sa korica ove knjige posmatra nas, jezivim pogledom, devojčica opsednuta strašnom demonskom silom. To je scena iz kultnog filma Vilijema Fridkina "Isterivač davola" (The Exorcist 1973) koji je autoru, po njegovom priznanju, bio podsticaj da se pozabavi temom egzorcizma i opsednutosti u Srbiji. Već u Uvodu knjige saznajemo nekoliko ključnih informacija koje su, nadalje, opredelile polje interesovanja Danijela Sinanija: da je tema egzorcizma gotovo univerzalna; da su se mnogi bavili načinima isterivanja davola ali ne toliko i samim opsednutim osobama; da je svetska antropološka literatura bogata etnografskim opisima opsednutosti i egzorcističkih rituala iz svih krajeva sveta, kao i teorijskim razmatranjima tog problema; ali i to da su u Srbiji ovi fenomeni tek jedva bili dotaknuti, mahom u onim etnološkim studijama koje su se, primarno, bavile rusaljama iz Istočne Srbije i drugim oblicima ritualnog transa na Balkanu. Drugim rečima, ova nadasve interesantna i u našem narodu često prisutna tema, nije bila ozbiljno obradena u srpskoj etnološkoj i antropološkoj nauci, što ovu knjigu svakako čini značajnom.
Iako u naslovu knjige stoje dva medusobno, mada ne i uvek, povezana fenomena, Sinani je svoju pažnju usmerio pre svega na analizu opsednutosti. Najpre stoga što je to privlačilo manju pažnju javnosti i naučnika od često spektakularnih i intrigantnih egzorcističkih rituala. Drugi razlog, koji stoji u pozadini autorove odluke, počiva u veoma zanimljivoj konstataciji da u srpskom narodu egzorcistički rituali nisu razvijeni i uglavnom se sreću samo neki jednostavniji oblici isterivanja demonskih sila (uglavnom bajanje). Ovo je značajno zapažanje jer, kako autor ističe, opsednutost ne mora biti praćena egzorcizmom, pa samim tim ako u nekom društvu fenomen kao takav postoji nije neophodno da postoji i ritual kojim se osoba oslobada onostranog entiteta koji ju je zaposeo. Odsustvo razvijene egzorcističke prakse u našoj narodnoj tradiciji nesumnjivo duguje i činjenici da ni Srpska pravoslavna crkva zvanično ne prizanje praktikovanje takvih rituala koji se, eventualno, svode na čitanje molitve nad opsednutom osobom u crkvi ili manastiru, iako je praksa isterivanja davola poznata još od ranog hrišćanstva, dok je Rimokatolička crkva sasvim legitimno i zvanično upražnjava. Ipak, autor je propustio da nas detaljnije informiše zašto Srpska pravoslavna crkva ne priznaje egzorcitisičke rituale, koji su ideološki razlozi opredelili sveštenstvo u Srbiji da, u izvesnom smislu, ignoriše ili negira postojanje opsednutosti zlim demonskim silama, iako je poznato da mnogi sveštenici praktikuju neke vidove egzorcizma (čitanje posebnih molitvi, kadenje i čišćenje kuće od duhova i zlih sila, osvećenje vodice i sl.).
Fenomenu opsednutosti Danijel Sinani je pristupio višestrano: zanimalo ga je ko su opsednute osobe, kada, zašto i kako bivaju zaposednute onostranim entitetima, kao i to koje su prirode ti entiteti, te kakva je društvena uloga, značaj i status opsednutih osoba u zajednici. Nakon detaljnog razmatranja najznačajnijih teorijskih antropoloških pristupa fenomenu opsednutosti i mističnih stanja u delima I. M. Luisa, Pitera Vilsona, Dejvida Gelnera, Rodžera Goma, Melforda Spiroa i Majkla Lambeka, Sinani se odlučuje da na konkretnoj etnografskoj gradi iz Srbije proveri teorije I. M. Luisa, kao jednog od najznačajnijih analitičara fenomena opsednutosti i egzorcizma. Etnografsku gradu za svoju studiju Sinani je sakupio tokom terenskih istraživanja u široj okolini Knjaževca, u istočnoj Srbiji, u periodu od 2003. do 2005. godine. Najilustrativnije i naznačajnije primere (ukupno 23 slučaja) neposrednog i posrednog svedočenja o opsednutosti izložio je u posebnom poglavlju knjige.
Analizom sakupljene grade i uporednim proverama u odnosu na tri ključna segmenta Luisove teorije, Sinani je došao do niza značajnih zaključaka. Najpre, u odnosu na Luisovu tezu da su ospednute osobe uglavnom ženskog pola, te da je funkcija njihove opsednutosti u borbi za bolji status i zadobijanje uskraćene pažnje i solidarnosti u svojevrsnom "ratu polova" u patrijarhalnim zajednicama, Sinani dolazi do nešto drugačijeg uvida: u Srbiji se jednako javljaju i žene i muškarci kao osobe zaposednute onostranim entitetima, te u tom smislu izostaje segment bunta i borbe za rodna prava. Osobe bivaju zaposednute slučajno, iznenada, "javi im se", "ude u njih nešto" i to ih potom prati do kraja života. U našem narodu se, kako autor svedoči, smatra da dve kategorije ljudi, načelno, bivaju zaposednute: jednu vrstu čine obolele ili pak grešne osobe kod kojih se opsednutost smatra vrstom kazne i opomene koja im je time upućena, pa se na njima, eventualno, sprovode neki rudimentarni oblici egzorcističke prakse; dok drugu kategoriju čine osobe za koje se veruje da imaju sposobnost komunikacije sa svetom mrtvih i višim silama, te se takva opsednutost dobrovoljno prihvata i stavlja u službu na dobrobit zajednice ili pojedinaca, koji potom kod opsednutih dolaze da traže pomoć, izlečenje, savet ili pak kontakt s mrtvim precima. U drugom slučaju, radi se, dakle, o fenomenu dobrovoljne, kontrolisane i hronične opsednutosti koja ne podleže nikakvom egzorcizmu, već upravo služi za uspostavljanje mosta izmedu ovostranog i onostranog sveta.
Vrste entiteta koji zaposedaju duh i telo tih osoba kreću se u dijapazonu od običnih duša pokojnika, preko različitih onostranih sila mahom hristijanizovane prirode, sve do vrhunskih nebeskih bića u hrišćanskoj religiji – svetaca, Bogorodice pa i samog Boga. Ovo šarenoliko bratstvo zaposedajućih entiteta ima, medutim, veoma važnu ulogu u promociji statusa opsednutih: što je važniji i viši u rangu onostranosti entitet koji ga zaposeda, to je viši status i važnija funkcija opsednute osobe u zajednici! U tom segmentu Sinani je na svojoj gradi potvrdio Luisovu teoriju o kretanju opsednutosti od periferne ka centralnoj i o sticanju društvenog ugleda opsednutih osoba. Taj ugled se, medutim, ne meri samo vrstom zaposedajućeg entiteta. On se stiče, gradi i održava svojevrsnim funkcijama koje ta osoba obavlja, profesionalizujući svoje nesvakidašnje sposobnosti. Tako nastaju kategorije različitih ritualnih funkcionera koji se bave praktičnim i kontemplativnim uslugama u zajednici.
Ovo je presudni momenat jer bitno utiče na različite moralne, društvene, a posredno i ekonomske statuse opsednutih, pri čemu se javlja i rodna distribucija u sklopu ritualno-religijskih funkcija. Najniže na društvenoj lestvici su vračke, skoro uvek ženskog pola, a vrše isključivo praktične usluge za novac, baveći se magijskim radnjama i služeči se magijskim rekvizitima nehrišćanske provenijencije, i čije delovanje ne mora uvek biti "dobro" po svojoj nameni. Ipak, glavna funkcija vrački je, kako Sinani kaže, u obezbedivanju teorije bolesti i odgovarajuće prakse. Potom sledi najzanimljivija i u njegovoj analizi najvažnija kategorija crkvenih osoba – crkvara(ki) koji se bave i praktičnim i kontemplativnim uslugama na hristijanizovanoj osnovi, uz pomoć fenomena opsednutosti i autoriteta koji im obezbeduje zaposedajući entitet. Praktične usluge su iste kao one koje vrše vračke mada uvek pozitivno usmerene, dok se kontemplativne usluge tiču religijsko/moralno/etičkih normi i kodeksa čime se reprodukuje i održava kognitivni sistem zajednice, stoga je njihova uloga bitna u teoriji aberacije. Crkvene osobe mogu biti oba pola, i njihova složena pozicija smešta ih na sredokraći, ali i u opoziciju u odnosu na vračke s jedne strane, i sveštenstvo s druge strane kao treću kategoriju religijskih funkcionera, jedinih koji su priznati i etablirani od strane zvanične crkve. Sveštenik je, pak, uvek muškog pola i njegove usluge su mahom kontemplativne prirode, spoznajom ustrojstva kosmičkog reda i služenja svetim tajnama.
Ova šema ritualnih i religijskih funkcionera u Srbiji, kako ju je Sinani uočio i razradio u svojoj studiji, pokazuje različite stepene društvenog angažmana i značaja koje imaju opsednute osobe, ali i prepoznatljivosti njihove aberacije kao nečeg od čega zajednica može imati koristi. Sticanje boljeg društvenog i ekonomskog statusa nesumnjivo je, stoga, najvažnija posledica opsednutosti. Ipak, kategorija crkvara i crkvarki, kao najbrojnija i najvažnija u našem narodu, posebno u periodu nakon II svetskog rata, danas je sve više ugrožena, smatra autor, pojačanim prisustvom i uticajem crkve koja se, sa marginalnih pozicija u socijalizmu, ponovo vraća kao važan faktor u društevnom životu.
Iako autor pominje slučajeve opsednutosti demonskim silama kao uzročnika nekih bolesti, on se ne upušta u njihovo detaljnije razmatranje konstatujući da o tome postoji nešto bogatija etnološka literatura u domaćoj nauci. Bez obzira na to, smatram da je šteta što se Sinani nije malo više pozabavio ovim fenomenom i takvim opsednutim osobama, i time nam pružio neka važna a nedostajuća objašnjenja u svojoj knjizi. Najpre, stoga što čitalac stiče utisak da je većina opsednutih osoba u Srbiji zaposednuta nekim benevolentnim onostranim entitetima (nižim i višim hristijanizovanim bićima) koje toj osobi omogućavaju da radi na dobrobit svoje zajednice. Opsednuti su na neki način blaženi, a zajednica srećna što takve osobe ima u svojim redovima!? Činjenica, medutim, da postoji i druga kategorija opsednutih – ona zlim demonskim silama, ostala je skrajnuta u analizi, premda usput pomenuta, čime je dovedena u pitanje i opravdanost izbora slike na koricama knjige, budući da ona predstavlja osobu opsednutu davolom, upravo onu vrstu opsednutosti koja u studiji nije ozbiljno analizirana! Konačno, odsustvo razvijenijih oblika egzorcističke prakse kod nas nesumnjivo ima važne implikacije po vrste kulturnih potreba i odgovora na izazove različitih oblika opsednutosti (posebno malevolentnim silama), što je moglo da posluži autoru za dublja promišljanja o uzrocima i posledicama te nedovoljno razvijene prakse. Čitalac, pogotovo etnološki manje informisan, ostaje stoga u nedoumici da li se naš narod, u odsustvu razvijene egzorcističke prakse, oseća nemoćan pred aktivnošću zlih sila, ili je prema njima tolerantan, ili smo, iz ko zna kojih razloga, uglavnom "pomilo-vani" prisustvom dobronamernih onostranih entiteta! Uz komparaciju sa sličnim materijalom iz drugih krajeva sveta (što je autoru očito bilo dobro poznato) i analizom slučajeva nedovoljno prisutnog/razvijenog društvenog odgovora na zle zaposedajuće entitete, moglo se doći do nekih zanimljivih saznanja o stanju i potrebama našeg društva.
U svakom slučaju, studija Danijela Sinanija predstavlja važan doprinos boljem razumevanju opsednutosti kod nas, popunjavajući prazninu koja je, neopravdano, do sada postojala u domaćoj literaturi i istraživanjima ovih religijskih fenomena.
Dragana Antonijević
