Osvajanje vlasti

sle rata, zarađivao je za život prevođenjem helenskog pisca i istoričara Tukidida. Bio je svestan da se „nekažnjeno ne ide protiv ritma svog okruženja” i da se onaj ko je bio protiv njih povlačio, „ko je hteo da napreduje, morao je da primi njihovu religiju.”
Način rezonovanja drugog Miloševog junaka romana, mladog intelektualaca Pjotra Kvinta, bio je sasvim drugačiji. Kao učenik u školi, imao je slabe ocene, mada se mnogo trudio. I tako je bilo sve dok nije shvatio da su „njegovi neuspesi imali prost razlog: pokušavao je da govori ono što misli.” Njegovi drugovi, čak i najgluplji, mnogo brže su shvatili suštinu mehanizma. Nastavnici nisu uopšte tražili od svojih učenika iskrenost. „Njihov zadatak je bio da stvaraju nov društveni ritual i upute mlade u taj ritual.” To je bio prelomni trenutak u Pjotrovom životu. Kad je primenio ovu metodu na svoje ponašanje, postao je jedan od najboljih učenika u razredu. A „tajna se sastojala u mekom popuštanju društvenom pritisku”, tako da, niti se suviše veruje, niti ne veruje u ono što je preporučivano. „Nije uopšte bilo važno da se iskreno prihvata.” Već posle pet minuta moglo se sve dovesti u sumnju.
Mada napisan 1953. godine, roman Osvajanje vlasti nije mnogo izgubio od svoje aktuelnosti do današnjeg dana. Istina, Miloš je opisivao načine na koje se silom dolazi do vlasti, „osvaja vlast” u totalitarističkom sistemu. Ali, zar se i mnogo kasnije, u prošlosti, ali i sadašnjosti, u sasvim drugačijim, demokratskim sistemima, ponekad ne pribegava sličnim metodama?