Abecedar

17.08.15 Politika

U delu „Abecedar” Česlav Miloš piše o Americi, Bodleru, gluposti Zapada, čudesnosti, istini, ljubavi
Knjigu napisanu u formi rečnika, posebno ako se taj rečnik odnosi na pojmove i imena ljudi koji su činili život književnika kakav je Česlav Miloš, čitalac može ponovo da stvara redosledom koji sam izabere, kreirajući tako redosled događaja i stvari u piščevoj biografiji.
Amerika, američka poezija, blagotvorne lektire, Bodler, grad, glupost Zapada, čudesnost, istina, ljubav, poljski jezik, radoznalost, Rembo, ruski jezik (ruske imperije), strah, svirepost, vreme...Česlav Miloš (1911- 2004) ove pojmove opisao je u delu „Abecedar” („Laguna”, prevod i autor pogovora Ljubica Rosić) pišući delo na granici memoara i esejistike. Česlav Miloš smatra se jednim od najvećih pesnika 20. veka, rođen je u „srcu Litvanije” kako je govorio, u Šetejnjama, sa deset godina nastanjen u Vilnu, još od mladosti suprotstavljen konzervativnim idejama, ekstremnoj desnici i jednoumlju. Magistrirao je pravo. Drugi svetski rat proveo je u Varšavi, a po okončanju rata radio je u SAD i Francuskoj u diplomatskoj službi, da bi 1951. trajno napustio Poljsku i otišao u Pariz. Pisao je eseje, poeziju i prozu.
„Abecedar” velikim delom opisuje Milošev odnos prema zemljama u kojima je živeo u emigraciji, kao i ljude koje su uticali na njegovo stvaralaštvo. Među njima su bili filozofkinja Simona Vej i njegov rođak Oskar Miloš. U predgovoru izdanju „Abecedara” iz 2001. godine Česlav Miloš je napisao: „Starost me je pretvorila u kuću otvorenu za glasove ljudi koje sam nekada poznavao, kao i za one koje sam znao samo po čuvenju ili iz knjiga. Čitavo klupko isprepletanih sudbina, tragičnih i komičnih; boje, oblici, zvučanje različitih jezika i različitih akcenata. Zapazio sam i to da sam prema svojim bližnjima više blagonaklon nego što sam bio u mladosti, da sam manje sklon da ih osuđujem. Mada ponekad podležem lošim navikama i ispod mog pera omakne se pakost...”
Od 1960. Česlav Miloš predavao je u Americi, na Berkliju, više se posvećujući poeziji. Godine 1980. dobio je Nobelovu nagradu za književnost, 1981. prvi put je posle trideset godina ponovo posetio Poljsku, koja ga je za svo to vreme osuđivala kao izdajnika, a 1990. je postao član Poljske akademije umetnosti, član Udruženja poljskih pisaca i počasni građanin Krakova, grada u koji se zatim preselio. Kako piše Ljubica Rosić, velika životna i intelektualna vitalnost, kao i ljubav prema putovanjima omogućili su mu da stvara i u najboljim godinama, kada je odlikovan i Ordenom belog orla i dobio nagradu Poljskog radija „Dijamantski mikrofon”. Sahranjen je u Krakovu.
Evo kako je nizom kontradiktornosti, a kao da je mislio na onu izreku da su zemlje velikih ostvarenja, zemlje velikih nepravdi, Miloš objasnio Ameriku: „Kakav sjaj! Kakva beda! Kakva humanost! Kakva nehumanost! Kakva međusobna blagonaklonost! Kakva usamljenost čovekova! Kakva privrženost idealu! Kakva hipokrizija! Kakav trijumf savesti! Kakvo licemerje! Ameriku kao zemlju suprotnosti možda ne moraju otkriti imigranti koji su uspeli. A oni koji nisu uspeli videće jedino njenu brutalnost. Ja sam uspeo, i uvek sam se trudio da ne zaboravim da za to treba da zahvalim srećnoj zvezdi, a ne sebi, i da su tu, odmah pored mene, čitavi kvartovi nesrećnika. Štaviše, razmišljanje o njihovom teškom radu i neostvarenoj nadi, kao i o gigantskom sistemu zatvora u kojima su držani beskorisni, budilo je u meni skepticizam prema dekoracijama, odnosno, čistim kućicama u zelenilu predgrađa.”
Među američkim pesnicima Miloš izdvaja Volta Vitmana, smatra da je „čudesno biti čovek i živeti među ljudima, čak i kada znamo za kakve su podlosti i zločine sposobni, da se „ne može racionalizovati ljubav prema maternjem jeziku, kao što se ne može racionalizovati ljubav prema majci”.
Potresan je deo koji govori o strahu, junaku 20. veka, koji je krunisao ratove kao uništitelje najboljih ljudskih gena, ali je dekorisao i totalitarne režime. „Drugačiji je bio strah u životu zemlje pod staljinističkom ili hitlerovskom vlašću. U ruske logore su deportovane čitave kategorije stanovništva, prema listama koje su pravljene, ne bez učešća lokalnih dostava ili individualno, posle hapšenja i `osuđivanja`...Strah u Varšavi pod nemačkom okupacijom imao je razne faze i intenzitete. Četiri godine nosio sam strah kao užarenu loptu, primenjujući na nju razne strategije, na primer racionalizaciju: da će mi ovaj ili onaj dokument pomoći...”
Kada piše o gluposti Zapada, Česlav Miloš zaključuje da je to što zovemo glupošću stvar drugačijeg postupanja. Ipak navodi oklevanje Engleske i Francuske da uđu u Drugi svetski rat, čime su mogle da budu sprečene mnoge ljudske žrtve. Misli ovako: „Čak kad je Evropa pasivno posmatrala masakre u Bosni i svakodnevno obasipanje Sarajeva vatrom, posledica moje protestne pesme bila su besna pisma iz Francuske. Da ja, navodno, pozivam u rat, a oni ne žele da umiru kao njihovi dedovi...A ipak, glupost Zapada, čije je ime skučena mašta, nije puka izmišljotina nas, gorih Evropljana. Zapadnjaci sužavaju svoju maštu iscrtavajući liniju preko centra Evrope i govoreći da nije u njihovom interesu da se bave malo poznatim narodima koji žive istočno od te linije. Zapadna Evropa nije učinila ništa da spreči svireposti rata i etničke čistke u Bosni, već su SAD na vrhuncu moći, smatrale da se zemlje Jugoslavije nalaze izvan sfere njihovih interesa, i nisu ništa preduzimale.”
Marina Vulićević

12.02.15 Vreme

Nije se to dogodilo, jer Miloš se danas smatra jednim od najvećih pesnika XX veka, onako kako je davno još za njega rekao Josif Brodski. Litvanski pesnik Tomas Venclova istakao je da su Miloš, Eliot, Kavafi i Mandeljštam pisali u veoma teškom vremenu, ali da su uspeli "da kondenzuju tragična iskustva svoje epohe do nevidljive tačke, u kojoj se rađa nada". Njegovo delo sažima u sebi čitav prošli vek. Bez Miloša, "poljsko znanje o XX veku bilo bi toliko osiromašeno da ne znam da li bi se moglo održati na rahitičnim nožicama", smatra Marija Janjon.
Miloševo delo je ogromno i svestrano. Stalno, skoro svakoga dana, pisao je nešto novo, pesmu ili esej, prevodio, pripremao svoja univerzitetska predavanja, pomagao u uređivanju književnih časopisa, aktivno učestvovao u odbrani ljudi i knjiga, ponekad intervenisao. Perfekcionista i velikan rada ostao je do kraja života. Osim brojnih zbirki pesama, ostavio je i mnoge knjige proze, najviše eseja, ali i tri romana, mada ovaj žanr nije cenio. Zahvaljujući esejima, pre svega knjizi Zarobljeni um, postao je poznat i priznat u svetu. Prevodio je sa francuskog (Žaka Maritena, Bodlera...), sa engleskog (Šekspira, Jejtsa...), psalme i Bibliju. Biblijski motivi provlače se kroz Miloševo stvaralaštvo još od njegove mladosti. Imao je šezdeset godina kad je počeo da uči starogrčki, a nešto kasnije i hebrejski, kako bi prevodio delove Biblije, Psalme, Knjigu o Jovu, Markovo jevanđelje, Apokalipsu Sv. Jovana, Knjigu mudrosti. Napisao je na engleskom Istoriju poljske književnosti. Međutim, bio je pre svega pesnik. Uvek je to isticao, a to je očigledno za svakoga ko je bolje upoznao njegovo stvaralaštvo, u kome su vidljive njegove čisto intelektualne, filozofske ambicije.

(...) Na Zapadu je bio poznat kao autor eseja Zarobljeni um, Druga Evropa, Zemlja Ulro, Snoviđenja nad zalivom San Francisko, kao i dva romana, mada nikada nije prestajao da piše pesme. Poeziji je mogao više da se posveti od 1960. godine, kada se preselio u SAD, gde je na Univerzitetu u Berkliju predavao slovenske književnosti. Tamo su nastale knjige pesamaKralj Popjel i druge pesme,Začarani Gućo, Gde sunce izlazi i gde zalazi, Himna o perli,Neobuhvatna zemlja, Hronike, Na obali reke... U SAD je prevodio i popularisao poljsku poeziju. Za svoj književni rad dobio je više priznanja i nagrada, a 1980. i Nobelovu nagradu. Miloš je pisao isključivo na poljskom jeziku. Međutim, u svojoj otadžbini, od 1951. godine, kad je otišao u emigraciju, smatran je izdajicom i renegatom. Osudio ga je ceo Savez poljskih pisaca, njegove kolege i prijatelji. Veliko interesovanje za njega pokazali su mladi pisci u socijalističkoj Poljskoj koji su na razne načine "stizali" do Miloša (njegova dela su švercovali iz inostranstva, ilegalno štampali...). Deo poljske emigracije (naročito iz Londona) osudio ga je zamerajući mu saradnju s komunistima i "boljševizam" posle Drugog svetskog rata.
Nakon trideset godina, 1981. prvi put je posetio Poljsku. Tada se sastao s predstavnicima "Solidarnosti", dobio doktorat honoris causa Katoličkog univerziteta u Lublinu, a 1989. Jagelonskog u Krakovu. Godine 1990. postao je član Poljske akademije umetnosti i član Udruženja poljskih pisaca.
Početkom devedesetih godina Miloš se preselio u Krakov koji je, kako je tvrdio, "najsličniji Vilnu". Postao je njegov počasni građanin. Velika vitalnost i izvanredna intelektualna forma omogućili su mu da stvara kao u najboljim godinama.
(...) U pesmi Najzad kaže: "Naučio sam da podnosim nesreću, kao što se podnosi sakatost." Smatrao je da je očajanje greh s kojim se treba boriti – nametanjem sebi obaveza, predanim radom. Otuda otpor prema onima koji se poput Beketa i Larkina mire s njim. S velikom dozom autoironije sebe samoga naziva "maestrom savladanog očaja". Upravo ga je njegov rođak Oskar Vladislav Miloš, veliki francuski pesnik, samotnjak i vizionar, najveći uzor, naučio da se "ne treba predavati očajanju".
Knjigu Abecedar Miloš je napisao krajem 1990-ih godina. Teško je odrediti njen žanr. Sam Miloš kaže: "Abecedar sam pisao umesto romana ili kao nešto na granici romana, u skladu s mojim stalnim traganjem za ‘obuhvatnijom formom’. Upitao sam sebe: zašto ne bih pokušao formu koju dosad nisam upražnjavao, a koja daje mnogo slobode, pošto ne juri za lepotom već registruje činjenice."
Knjiga ima enciklopedijsku formu i može se čitati od početka, iz sredine ili od kraja. U njoj se mogu naći uspomene, anegdote, razmišljanja čoveka koji je živeo u nekoliko kultura: istočnoevropskoj, srednjoevropskoj, zapadnoevropskoj i američkoj. Svojevrsnu mapu piščevih putovanja predstavljaju gradovi, sela, doline i reke Litvanije, Francuske, Amerike. Istina, ova geografska mesta čine samo osnovu za ono što je autor doživljavao, čega se sećao ili o čemu je razmišljao. Posebno mesto uAbecedaru zauzimaju Miloševi prijatelji i poznanici iz raznih perioda njegovog života. Miloš piše takođe o svojim precima, ali i o poznatim filozofima, piscima, umetnicima i disidentima. A sve to začinjeno je njegovim zanimljivim razmišljanjima o pojmovima kao što su ljubav, nesreća, obaveze, novac, ekonomija, alkohol, predrasude, svirepost, mržnja, strah...
Uostalom, gotovo u svim svojim delima Miloš piše o svetu donekle nam poznate poljske, ali i skoro sasvim nepoznate litvanske kulture. Za naše čitaoce takođe su veoma interesantna i originalna njegova zapažanja o civilizaciji Zapada, pre svega Amerike.

Ljubica Rosić