Otac

16.10.10 Politika

Dve trivije vezane za život Gistava Flobera kažu da su slavnom piscu već u prvoj godini iskopali grob i da se kao dečak igrao u sali za vivisekciju. Setio sam ih se nakon što sam u autobiografskoj knjizi „Otac“ Miljenka Jergovića naišao na pasus u kome je opisao kako ga je otac – lekar, kao trinaestogodišnjaka, uveo u prosekturu Instituta za patologiju, ne pitajući ga želi li to ili ne. „Bio je veseo – moraš nešto da vidiš! – rekao je – već si dovoljno odrastao za to – rekao je, i odveo me u nekakav podrum, gdje je bio bazen u kojemu su plivali mrtvi ljudi i dijelovi ljudskih tela.“
Neproverljiv podatak o Floberovoj dečačkoj igri u sali za vivisekciju ne sme se dovoditi u vezu sa njegovim delom, čak ni kada u „Madam Bovari“ pročitamo kako je Šarlova ordinacija bila toliko blizu kujne da su se često osećali umokci. U slučaju Miljenka Jergovića stvari stoje sasvim drugačije! Pre svega, u ovoj autobiografskoj knjizi koju počinje da piše nakon smrti oca, pisac neprestano hoda po ivici koja deli „dokumentarno“ i fikciju. U delu koje i sam izdavač na koricama nesigurno definiše kao „možda roman, možda esej, možda memoar“, a sa druge strane slikovito opisuje kao „hirurški zahvat koji autor vrši na živo, na samom sebi“ – neprekidno se koškaju stvarnost i mašta.
Bez sumnje, reč je o dokumentaristici, jer pisac pripoveda o svom ocu, o svojoj porodici, o zemlji u kojoj su živeli i problemu identiteta koji se, uz redove o pisanju, ističu kao najbolja mesta knjige; knjige koja fenomenološki razlaže suštinu pitanja „tko mi je otac“ – tog pitanja od koga počinje „naša cjeloživotna potraga za identiteom, porodična i društvena povijest, nekoliko zajedničkih i odvojenih nacionalnih historija prorešetanih ratovima“.
No, Miljenko Jergović nalazi način da ipak očepi fikciju. Nakon izlaska iz prosekture i opisa kako mu je otac ekstatično, po stoti put, objašnjavao tipove bolesti i „crtao po papiru leukocite, trombocite i eritrocite“ – on primećuje izvesnu razliku u talentima koja je određivala i vrstu znanja koju su mogli da prime. „Ja sam osjećao samo dramu“, piše Jergović, „osjećao sam samo pripovijest, koja je tog časa mogla biti veća i važnija od svega drugog što je postojalo između nas.“
Pored toga što iznosi nekoliko ideja o knjigama koje želi da napiše, poput kratkog romana o spuštanju ljudi na Mesec, koje je pratio u Drveniku, uz radio – Jergović se često (mogli bismo reći) konfrontira čas sa fikcijom, čas sa „dokumentom“. Na jednom mestu kaže: „To bi bio roman, a ovo je priča o jednoj stvarnosti koja je u nedjelju i biloški okončana“, a potom, nakon nekoliko strana, saopštava kako je toliko malo znao o svom ocu dok je on bio živ, „da je za mene otac biće iz mašte“. I više od toga! „Moj otac nestvarno je biće, hobit, Kraljević Marko, trol i Hari Poter, Saladin iz Hiljadu i jedne noći i Fleš Gordon, gore na nebesima, pa sve što o njemu kažem, i o vremenu u kojem je bio živ, izmišljeno je.“ Tako dolazi do vrhunca sukoba između mašte i stvarnosti koja se odvija u samom piscu – borbe oca i oca – potencijalnog književnog junaka.
Knjigu Miljenka Jergovića – prvu koja se premijerno pojavljuje u Srbiji – obeležavaju vešto ispisana porodična drama i digresije za koje je ovaj pisac, jednostavno rečeno, majstor. Ipak, neke od digresija čine se suvišnim. Kad Jergović u jednom od poglavlja knjige krene u polemiku, gledajući televizijsku emisiju, neposredno nakon očeve smerti, učini se da takva doza hladne dokumantarnosti ne stoji u ravni sa onim fantastičnim sećanjima vezanim za oca ili porodicu, od kojih je napravio sjajne motive.
Svakako, nije lako piscu na granici „žanrova“. Postoji u Džojsovom „Portretu umetnika u mladosti“ onaj čuveni dijalog kad Templ ushićeno kaže Krenliju da je najdublja rečenica ikada napisana ona na kraju zoologije. „Rasplođavanje je početak smrti.“ Odmah potom, Templ postavi Dedalusu ključno pitanje: „Osećaš li ti kao pesnik koliko je to duboko?“ Zašto sam se setio Džojsa? Ovaj razgovor učinio mi se kao neka vrsta materijalizovane granice između stvarnosti (sa dokumentima koji uz nju idu), i fikcije koja u nekim od tih fakata, poput Templa, pronalazi „nešto duboko“ – postaje književni motiv. „Otac“ Miljenka Jergovića odlična je igra upravo na toj granici. Hrabra priča o porodici, naciji, nepripadanju, ali i o pisanju – knjiga koja, za razliku od Kamijeveog „Stranca“, počinje smrću oca. Već u prvoj rečenici, naravno!

Mića Vujičić

20.09.10 Popboks

Muharem Bazdulj i Miljenko Jergović istrčavaju na teren preispitivanja bolnih pluskvamperfekatskih čvorišta bosansko-ex-Yu prošlosti
Druga polovina ovog leta donela je dva srodna dela. Pored činjenice da obe knjige dolaze iz iste izdavačke kuhinje (Rende), Sijetva soli Muharema Bazdulja i Otac Miljenka Jergovića poseduju blizak regionalni okvir, zagledanost u sada već poodavnu prošlost, a u oba slučaja dokumentaristička proza je dominantna literarna odrednica. Ipak, u krajnjem zbiru, razlika u klasi se nameće kao preovlađujući utisak.
Mlađi, Muharem Bazdulj, u koga se, u okvirima regionalne knjievnosti, polažu velike nade, Sijetvom soli se vraća sada već dobrano mitologizovanom fašističkom rođendanu u Sarajevu, sredinom snenih osamdesetih. Budući da je ova tema već izraubovana, potrebno je bilo pronaći frišku vizuru, i upravo je tu Muharem Bazdulj omanuo.
Uprkos svojoj kratkoći, Sijetva soli posrće pod teretom više krupnih nedostataka. Roman počne sasvim zadovoljavajuće, melanholijom natopljenim i detaljima ukrašenim pasažima o mučnom povratku čoveka na pragu srednjeg doba u rodno Sarajevo. Ovaj deo romana koji se tiče nelagode kao (pre)teškog bremena za Janka Aleksića, sada beogradskog arhitekta, nema sumnje, i ponajbolji je deo ovog dela. Bazdulj poseže za velikićevskim otuđenjem od nametnutih i bivših prostora, dodatno senčeći ove stranice kišovskom verom u moć detalja.
Međutim, problem nastaje kada u Sijetvu soli ušeta sam Bazdulj. Janko Aleksić dolazi u Sarajevo na pokop prijatelja itz školskih dana, a ubrzo sreće i združi se sa Muharemom Bazduljom koji ga podstakne da prouči koren potonjih muka Aleksićevog upokojenog prijatelja. Aleksić kreće da kopa po arhivama sarajevskog Oslobođenja izučavajući članke koji se odnose na zloglasni fašistički rođendanski žur kome je gotovo 25 godina ranije slučajno prisustvovao i njegov zlosrećni prijatelj.
Sijetva soli na toj koti zapada u vrtlog nesuvislog navođenja pojedinosti i desetina i desetina navoda iz tadašnje štampe. Lirsko-introspektivni ton iz prve trećine romana se bespovratno gubi dok Bazdulj troši stranice i stranice da pojasni fenomen koji se glavnog junaka do tog trenutka gotovo nije ni ticao. Tu u oči padaju sve slabosti ovog Bazduljevog dela – ishitrenost, nedostatak fokusa i nemogućnost samokontrole. I kao veoma značajna falinka – nesposobnost balansiranja intimnim i javnim aspektima izabrane priče, a taj propust lišava priču i istinske drame i krajnjeg smisla.
Daleko bolje se pokazao Miljenko Jergović u Ocu. Izdavač ovo delo dosta precizno pojašnjava kao mešavinu romana, eseja i memoara, poredeći ga sa ranijim radovima Petera Handkea. Iniciran smrću roditelja u čiju tajnu bitisanja do tog trenutka nije uspeo da pronikne, Jergović nam u Ocu predočava znalački uvijenu pletenicu nekoliko važnih planova – krajnje lični, porodični, politički, sociološki, psihološki, stigavši do cilja sa prozom kojoj se mora odati priznanje za hrabrost, umešno poentiranje i upečatljivost.
Jergović je kao pisac značajno uznapredovao u odnosu na svoje (inače, sasvim valjane) low-key dane sa početke spisateljske karijere. Dijapazon tema koje zahvata, kao i pripovedačkih tehnika kojima je u međuvremenu ovladao tokom vremena su se razvili, kao i ambicija i samopouzadanje autora.
Nakon gotovo virtuozno izvedenih društvenih hronika kakve su bile Ruta Tannenbaum i Dveri od oraha, kao i nekolicine kraćih esejističkih formi, Jergović se u Ocu odvažio da zapleše sa demonima izrazito lične prirode. Nikada zaokružen, istinski topao i pun odnos sa ocem ovde postaje katalizator krupnijih razračunavanja sa avetima bitisanja pod mračnom senkom nacionalnog, udvoričkog, nametnutog, prećutanog i apsurdnog.
Iako mu se na dušu da staviti slabost pred digresijama (mana koja je bila dosta izražena i u Srda pijeva u sumrak na Duhove) kojima na mahove zaguši glavni tok svoje pripovesti i u opasnost dovede snagu željene poente, Jergović zaslužuje grlene pohvale za umeće koje je pokazao u baratanju krajnje pipavom materijom. Na drugoj strani, Bazdulj gubi niti priče koju je sam izvoleo da nam ispriča, ipak, dajući dovoljno povoda da se pomno prate i njegovi naredni pokušaji.

Zoran Janković

08.09.10 Vreme

>„Otac" Miljenka Jergovića je retka i neobična knjiga u najmanju ruku u gabaritima jezika kojim govore Hrvati, Srbi, Crnogorci i Bošnjaci, ali bogme i mnogo šire od toga

"Mogao sam biti dobar ustaša, jer sam o ustašama znao ono što se iz knjiga moglo znati.
Ali poznavao sam i porodične sentimente toga svijeta, načine na koji je on međusobno komunicirao, njegov kriptični jezik, i taj savršeno složeni proces, o kojemu bi se trebala pisati proza, duga, mračna i sasvim epska, kroz koji se ratni zločini i koncentracijski logori propuštaju u kršćanski i katolički pojam metafizičkoga, Božanskog Dobra. Kroz tu ušicu igle neće prolaziti deve, nego će, čim zatreba, proći i cijeli jedan koncentracioni logor, skupa s barakama, stražarskim tornjevima, bodljikavom žicom i masovnim grobnicama."

Čovek može imati samo jednog oca, ne nužno onog biološkog; i knjigu kao što je Otac možeš napisati samo jednu, pa neka si ne znam koliko plodan i talentovan pisac. Jer, nije tu stvar u daru ili vrednoći, nego u tome da knjige kao što je Otac Miljenka Jergovića (Rende, Beograd 2010), izlivene u jednom potezu i jednom dahu, nastaju samo jednom u životu, i to ne onda kada si ti, kao njen pisac, to zamislio i odlučio, nego onda i onako kada i kako to sudbina nametne, ne trpeći vrdanje i odlaganje. Pa, što se nađe u njoj – našlo se. Druge takve neće biti. U najboljem slučaju, ta se jedna knjiga možda kasnije može dopisivati, pod istim ili nekim drugim naslovom.
Stvarnosni „okidač" nastanka Oca jeste momenat smrti oca Miljenka Jergovića. Nismo navikli da knjige tako nastaju, ili nismo navikli da kao čitaoci nešto o tome znamo, ali to je tako: Jergović je knjigu započeo pisati takoreći u trenutku saznanja da mu je otac preminuo, a rukopis je završio svega nekoliko dana kasnije. Na pogreb mu nije otišao; reklo bi se da je tu ceremoniju sproveo u sopstvenoj režiji. Ovo nije nekakva „indiskrecija" iz piščevog života, nego nešto na čemu sam autor insistira: on drži da je važno da njegov čitalac sve to (i štošta drugo) zna, jer smatra da je bitno da se Otac ne čita u bilo kakvom fikcijsko-mistifikacijskom ključu (što je tehnika blagotvornog „zabašurivanja" odviše neposrednih i bolnih autobiografskih momenata kojoj bi bio vičan i mnogo manje vešt pisac od autora Mame Leone), nego u onom dosledno (auto)biografskom: ovo nije proza – ne ona fikcijska, naime – nego piščevo (auto)detekcijsko pretresanje važnih identitetskih pitanja, od one sorte koju čovek lunjajući za potrebama sopstvene svakodnevice obično zabašuruje, ili se s njima suočava fragmentarno i na mahove, da bi ga sačekala u nekim posebno značajnim egzistencijalnim (ne)prilikama. A smrt onoga ko nam je podario život nameće se kao dobar povod, utoliko pre ako knjiga naših sinovljevskih (ili kćerinskih) računa s roditeljem, iz raznih razloga, nije sređena i svedena onako kako bi to „trebalo" da bude, a kako se u stvarnosti ionako dešava mnogo ređe nego što smo istrenirani da mislimo i verujemo.
Pisac ove knjige dete je roditelja razvedenih još u njegovom ranom detinjstvu; ovo zvuči kao potencijalni siže za nekakvu „špansku seriju", ali Jergovića ne zanima stereotipno nabacivanje kamenjem na odbeglog roditelja ili, pre, ako ono jeste i sinovljevskom analizom tog bekstva, onda ga ono ne pronalazi – kako to biva u malograđanskim dumanjima – u samom činu razvoda, nego u jednoj mnogo fundamentalnijoj nespremnosti čoveka koji mu je ocem da se ozbiljnije i predanije nosi sa očinskom ulogom, iz koje je bežao u svim pravcima, a ponajviše u svoju profesiju, lekarsku, u kojoj je bio cenjen i neprikosnoven. Taj otac kojeg nekako više nema nego što ima nije otac Andreasa Sama, čije je odsustvo trajno i fatumsko, i na koncu je plod dejstva istorijske Više Sile na koju ni otac ni sin nisu mogli uticati. Pa ipak, opsesivna potreba za (s)hvatanjem očevog života, za njegovim literarnim transcendiranjem, potpuno je samovska.
Ima ona znamenita Tolstojeva podela na srećne i nesrećne porodice, čitana obično kao nekakvo „uputstvo" kako razlučiti jedne od drugih. Ono što Tolstoj nije eksplicitno rekao, računajući na inteligenciju svog čitaoca, jeste da je glavni i neotklonjivi problem sa srećnim porodicama u tome što – ne postoje; barem ne u „čistom" vidu. Otuda im je, kao monadama i sablastima, tako odviše lako da sve „budu srećne na isti način". Te zato o njima niko i ne piše: ne može se pisati o nečemu što čak nema kapacitet postvarenja. Ostaju nam, dakle, one nesrećne, dakako, sa svešću da su stepeni i vrste te tolstojevsko-karenjinovske nesreće veoma, veoma širokog raspona... Jergović istražuje po životima ljudi koji su svojim postojanjem uticali na ono što jeste, ali i na ono što nije i ne želi da bude, „popisujući" tako ključne topose sopstvenog identiteta, te inače opasno zavodljive reči koja je tako pogodna za zloupotrebu. No, Jergović je krenuo uz nos upravo toj konradovskoj kolektivističkoj „histeriji identiteta": ono što njega zanima elementi su od kojih je nastala ta kišovska „etnografska retkost" koju sam bar figurativno predstavlja. Ne bivajući romanom, Otac ne može da bude ni bildungsroman, ali bi se moglo reći da je, između ostalog, bildungsesej, baš onoliko koliko je i autobiografska pripovest, i još ponešto, svakako knjiga „kolebljive" žanrovske pripadnosti, sva posvećena razmatranju (ne)pripadnosti druge vrste.
Bivajući knjigom o (na mnogo suštinskiji način od puko fizičkog) odsutnom ocu, iliti o „slabom ocu", kako pisac kaže nekoliko puta, Otac jeste knjiga-rekapitulacija potrage za (auto)identifikacijom jednog sarajevskog mladića koji je odrastao u tvrdom, ali većini ipak udobnom paternalističkom jugosocijalizmu sedamdesetih, sazrevao u izazovnim i kontroverznim posttitoističkim osamdesetim, da bi u realnu ljudsku odraslost stupio u trenutku kada sve dojučerašnje vrednosne paradigme prestaju da važe, obrću se naglavačke, a na scenu stupa sve ono što je do juče bilo proskribovano: ponešto dobro, i mnogo, mnogo više toga užasnog i mračnog.
Odrastanje u „multietničkom" Sarajevu i Bosni, u senci svih onih leševa-iz-ormara o kojima je bolje ništa ne znati, ali se ipak zna i sazna, jer se za nešto što bi trebalo da bude tek pomalo već dosadna Strašna Priča iz istorijskih čitanki postepeno ispostavlja da je, na mnogo načina, i porodična priča, i da je bitno odredilo živote onih koji će, pak, uticati na piščev život: to je ono što je jedan od magistralnih tokova i slojeva Oca. Otuda i onaj pasus, stavljen u moto ovog prikaza, o „mogućnosti" da se bude „dobar ustaša", mnogo „bolji" od onih koji su za tu morbidnu počast zainteresovani: Otac predstavlja i do sada uistinu neviđeno ogoljavanje mračnih tajni porodičnog stabla, prilično nakrcanog (pretežno ženskim) simpatizerima ustaškog pokreta, i njegovim aktivnim podržavaocima. Eh, kako je samo lako o istorijskom Zlu i njegovim ovaploćenjima govoriti i suditi „načelno", „u principu"! Ali, zlo nije samo arentovski „banalno": ono je i intimno, blisko, poznaješ mu i miris i ukus do poslednje tančine. A to se zlo ispoljava, u porodičnom krugu, kao tvrdoća i hladnoća srca: onog srca koje će se i vlastitog sina odreći i prepustiti ga umiranju zarad svoje mračne fiksacije. Isto kao što će se, u njeno ime, ignorisati ili čak opravdavati, nezamislivo počinjeno zlo nad nedužnim ljudima. O toj Tvrdoći i Hladnoći – koju su mnogi od nas upoznali, ovako ili onako, i od koje se verovatno nikada niko od nas neće oporaviti, jer tu pravog oporavka i nema – Jergović piše bespoštedno, ne kao sudija i dželat nego onako kako pisac to treba da čini: precizno, jasno, bez popusta. Zato je Otac, kao i ukupan spisateljski i građanski habitus njegovog pisca, već naleteo na histerična osporavanja baš iz onog pravca iz kojeg se to i moglo očekivati, ali i nešto šire od toga. Napadi su garnirani standardnim klevetama o piščevom zazivanju „kolektivne krivice" za sve mrtve, žive i još nerođene Hrvate, što je samo opasna floskula i ništa više, pošto pisac Oca nije učinio ništa više i „radikalnije" od, recimo, Karla Jaspersa u njegovom fundamentalnom Pitanju krivice.
Otac je veoma retka i neobična knjiga u najmanju ruku u gabaritima jezika kojim govore Hrvati, Srbi, Bošnjaci i Crnogorci, ali bogme i mnogo šire od toga. Ne samo da se takve knjige pišu jednom, nego i takvih pisaca, koji su kadri ovakve knjige stvoriti, ima jako malo, jedva da je opravdano upotrebljavati množinu govoreći o njima. Prašina koja se diže oko nje s vremenom će se slegnuti, i možda ćemo tek onda posta(ja)ti svesni njene prave dragocenosti. Umalo da napišem i „lekovitosti", ali za to o čemu Otac govori leka nema pa nema.

teofil pančić

10.08.10 e-novine.com

>"Otac" je izuzetno intimno delo, čini se, više nego ijedno Jergovićevo prethodno. Interesantno je da upravo s njim počinje drugačiji život pisca u Srbiji, jer se "Otac" pojavljuje ekskluzivno u beogradskoj izdavačkoj kući, koliko znam u Hrvatskoj ga još nema. Pripovedajući traumatičnu povest, plasirajući je direktno u Beograd, za srbijansku publiku, Jergović igra otvorenim kartama, baš onako kako treba

Niz engleskih reči fiction (proza), faction (faktualnost, činjenično stanje), friction (sukob, poremećaj, ludilo čak) koje se u sebi razlikuju u samo nekoliko glasova, odlična je metafora onoga što se dešava u knjigama koje pokušavaju da govore o ličnoj i/ili istorijskoj traumi. Uz pomoć proznog, dakle narativnog teksta, pokušava se utvrditi činjenično stanje, a trvenje između dva, po sebi različita pokušaja tretiranja traume, rezultira tekstom koji je često sukobljen sam sa sobom i u večitoj nemogućnosti da svoje protivrečnosti reši. S druge strane, narativnost jeste osnovni način prikazivanja sopstva i nemoguće ga je bez nje re/prezentovati. Na koncu, i sama terapija rečima, kako je moguće nazvati svaku vrstu (psiho)analize, i nije ništa drugo nego uspostavljanje novog i funkcionalnog narativa umesto onog pogrešnog i „bolesnog“, sa kojim pacijent dolazi kod analitičara i u koji, po završenom tretmanu, mora da poveruje. Ovo pravilo važi za sve psihoanalitičke škole, koje se jedino razlikuju po tome na koji način struktuiraju, odnosno na čemu zasnivaju „zdrav“ narativ.
Poslednja knjiga Miljenka Jergovića Otac jeste odličan primer ovakve vrste narativa, dakle i fiction i faction, a ponajviše friction. Narator polazi od tužne i jednostavne činjenice da mu je otac preminuo, a zatim pokušava da rekonstruiše svoju porodičnu priču i da objasni svoj položaj i bivanje u svetu u svetlu očevog života. Radi se, dakle, o biografsko-esejističkom tekstu, koji od proznog, u smislu fiktivno-narativnog, naizgled ne sadrži mnogo, ali Jergović je suviše veliki pisac i savršeno svestan procesa narativizacije da bi hteo od toga da se brani. I taj sukob između istorije i povesti, između onoga što naratorova porodica s očeve strane predstavlja u njegovoj opsesivnoj potrazi za širim socijalnim identitetom (koji se uslovno može krstiti postjugoslovenski) i onoga što je on lično od nje nasledio (genetski kod), osnovno je obeležje ovog narativa. Koji se, nije potrebno to ni posebno naglašavati, nikada neće razrešiti, odnosno ostaće večito rascepljen i u nemiru.
U tekstu se može prepoznati i terapeutska funkcija takvog pisanja. To kažem zbog toga što Jergović svog naratora stavlja u dvostruku ulogu pacijenta i terapeuta (uporno koristim pojmove „narator“ i nadalje metafore iz psihoanalize, opisujući tekst koji je zacelo autobiografski, jer pokušavam da istaknem upravo tu rascepljenost između pisca i lika u opisivanju sopstvenog života i iskustva, a nikako da se narugam ili ismejem poziciju traumatizovanog subjekta). I ne samo to - on, kao terapeut, preuzima jedan dominantan mit, jednu nadpriču kojom pokušava da sebe, kao pacijenta, „izleči“. Radi se, naravno, o balkanskom prokletstvu etničkog identiteta. Naime, mit o nacionalnom identitetu ne pripada Jergoviću, niti pripada bilo kome od Hrvata, Bošnjaka i/ili Srba, ma gde živeli na ovoj planeti. On pripada svakom ponaosob i svi smo kroz njega konstruisani kao socijalna bića sa predmetnom odrednicom sopstvenih nacija. Dekonstrukcija ovog mita i, što je još važnije, ovog mitomanstva, jeste jedna od trajnih Jergovićevih spisateljskih preokupacija. Međutim, u Ocu ova preokupacija ima dodatnu ličnu i terapeutsku funkciju: isterati kroz pacijenta, u smislu frojdovskog proživljavanja, ovaj veliki nacionalni narativ i kroz to ga izlečiti. Narator radi kao da je moguće korigovati nešto što je upisano okruženjem, kao da je moguće proživeti ponovo veliku priču i unutar nje naći smirenje, po istom principu po kojima je Frojd identifikovao probleme u rešavanju Edipovog kompleksa kod svojih pacijenata i time ih prevodio iz bolesti u zdravlje. Ipak, pacijent nije izlečen, niti ikada i ikako može biti. Ne ponavlja uzalud narator nekoliko puta kako bi najlepše bilo da nikada nije postao pisac, da je uspeo da pobegne iz jezika, jer bi se time „izlečio“. Na ovom sukobu između „bolesti“, svesti o njoj i svesti o nemogućnosti izlečenja, čega je narator naposletku više nego svestan, zasniva se dinamika narativa.
Njegova veličina, pak, zasniva se na spremnosti da se uopšte u takav okršaj, sa unapred poznatim krajem, uđe, ali i na vrhunskoj spisateljskoj moći Miljenka Jergovića da kroz prave metafore i snagu jezičkog izraza progovori o traumi. Možda se nekome učini da je ovakva vrsta teksta dodvoravanje publici i iznošenje privatnih stvari pred oči onih koje to u suštini može da zanima kao i svaka druga vest iz rubrike Poznati, nešto kao čitanje dnevnika iza leđa. Međutim, radi se o pokušaju komunikacije i ispitivanja sebe pred publikom, pred istim onima koji vas istovremeno vole i preziru. Pritom, ne treba izgubiti iz vida i proces narativizacije koji ovde igra dvostruku ulogu – piščeva gotovo nagonska potreba za pripovedanjem, ali i ona koja dolazi od strane čitalaca, koji kroz nju jedino i mogu da susretnu delo.
Otac je izuzetno intimno delo, čini se, više nego ijedno Jergovićevo prethodno. Interesantno je da upravo s njim počinje drugačiji život pisca u Srbiji, jer se Otac pojavljuje ekskluzivno u beogradskoj izdavačkoj kući, koliko znam u Hrvatskoj ga još nema. Pripovedajući traumatičnu povest, plasirajući je direktno u Beograd, za srbijansku publiku, Jergović igra otvorenim kartama, baš onako kako treba.
Vladimir Arsenić