01.01.00
Dnevnik
18.09.2002.
SAVREMENA POEZIJA
Pesnik pesama
Borislav Radovic: PESME; Zadužbina Desanke Maksimovic - Narodna biblioteka Srbije - Srpska književna zadruga; Beograd, 2002.
Vec pedeset godina Borislav Radovic ucestvuje u oblikovanju lika savremenog srpskog pesništva, kao jedan od onih koji tom liku mogu da doprinesu najvišom vrednošcu. Opredeljena za trajno, njegova poezija je tokom tih pola veka rasla i preobražavala se, svedoceci o izuzetnom pesnickom radu i razumevanju pesništva. Opšte je mesto kriticarskog govora o Borislavu Radovicu da se njegov opus sagledava kao da ga cine tri glavne ?faze?, pri cemu ovaj izraz ipak treba uzeti sa odredenom rezervom, jer je sigurno da izmedu njih nije nikakav nepremostiv hijatus.
Prva faza obuhvata pesnikove rane radove obeležene srodstvom sa poetikom nadrealizma; druga pocinje zbirkom Maina (1964) i predstavlja neku vrstu neosimbolisticke ?pripreme? glavnog dela u kome se pesnik ostvaruje kao jedan od najizuzetnijih pesnika kulture u nas, ciji pocetak pada u kljucnu, 1971. godinu, kako i upucuje naslov zbirke Pesme 1971-1982 (1983) i drugih, kasnije objavljenih knjiga. Ti naslovi se sve više pomeraju u opšti i neutralni ton: Izabrane pesme 1954-1984 (1985), Trideset izabranih pesama (1985), Pesme 1971-1991 (1991), Pesme (1994) i Pesme (2002). Osim tih knjiga pesama, Radovic je objavio i tri knjige eseja, kao i prevode sa francuskog jezika. Ostaje nezaboravan njegov rad na prevodenju Morekaza Sen-Džon Persa.
Kakav je odnos samog pesnika prema razlicitim etapama na pola veka dugom stvaralackom putu, dobro mogu da posvedoce dve okolnosti: prvo, da je knjigama sa neutralnim naslovima Pesme (1994. i 2002) on želeo da pruži neku vrstu svog definitivnog opusa, neku vrstu izrazito samokritickog osvrta i rekapitulacije, koju bi i svaki buduci tumac trebalo da poštuje; i drugo, da i sam pesnik kao kljucnu uzima 1971. godinu, deleci sopstveni rad na dva odseka, od kojih je drugi, koji obuhvata pesme pisane od 1971. naovamo, u knjizi oko tri puta veceg obima od prvog dela. Šta se to dogodilo u poeziji Borislava Radovica, zbog cega ne samo kritika, uvek spremna da ide za tragom nekih sopstvenih zamisli, nego i samorazumevanje pesnikovo, osecaju da se tu mora povuci neka crta, uspostaviti znak razlike?
Majstor neprimetne forme
Kada za ovog pesnika kažemo da je majstor forme, time ni u kom slucaju ne želimo da ga izjednacimo sa onim virtuozima oblika, cije barokno raskošne, cak maniristicke pesme daju da se i forma prihvati kao nešto ne samo realno, nego takoreci i materijalno. Kod Radovica je pesma prozracna, a forma je tako srasla uz ono što pesma kaže, da bi svaki pokušaj njihovog razdvajanja znacio uništavanje jednom postignutog i neponovljivog sklada. Forma je, drugim recima, u poeziji Borislava Radovica postala neprimetna, a tumaci koji vole da se zadubljuju u detalje svakako ce primetiti da mnoge od Radovicevih pesama u relativno kratkom vezanom stihu sadrže ironijsku, kriticku, ili humornu notu. Pritom te pesme veoma cesto ?raspravljaju? neko poeticko pitanje.
Moderno pesništvo, u celini posmatrano, poseduje naglašenu svest o sebi, poeticku samosvest, a Borislav Radovic je u kontekstu celokupnog srpskog pesništva jedan od onih kod kojih je ta samosvest najistancanija. U duboko i iznijansirano razumevanje duha poezije i naloga koji svaka pesma ponaosob postavlja svome tvorcu i svome citaocu, može da se uveri svako ko u ruke uzme Radoviceve esejisticke tekstove, ta mala remek-dela svog žanra. Ali i mnoge Radoviceve pesme, usudio bih se da kažem skoro sve Radoviceve pesme, u vecem ili manjem obimu, kao središnu temu ili uzgredan motiv, tretiraju pitanje pesme i njenog statusa, života pesnika i pesnicke veštine. Vec je naveden primer pesama kratkog vezanog stiha, u kojima se autopoeticka pitanja vide kroz prizmu ironijskog. Otklon koji se time uspostavlja ima ulogu da obuzda moguce citaocevo entuzijasticko ?prepoznavanje?. Kod Radovica postoje i još složenije, pesme slobodnog ritma i najcešce dužeg stiha, u kojima se svest o pesmi samoj iskazuje zapretenije i skrivenije, možda u kakvoj dalekosežnoj transpoziciji, kao u pesmama ?Ribe?, ?Približavanje jednoj zolji?, pa cak i ?Gavranovi nad Mrakovicom?, kod koje smo vec dužni da ukažemo na jedna srodan i za Radovica takode karakteristican odnos.
Borislav Radovic je pesnik kulture. To znaci da je njegova pesma suštinski obeležena svešcu o prethodno izgradenom smislu, o slojevima kulture i znacenja koji joj prethode, i da pesnik slobodno zahvata iz tog prethodno datog preobilja koje prepoznaje kao svoje. Nekad, rede, to se strukturiše kao citat, kao moto koji otkljucava pesmu (kao u pesmi ?Bodež iz druge ruke? u kojoj bismo inace veoma teško prepoznali svojevrstan pesnicki dijalog sa Borhesom), a cešce, u pitanju je aluzija, korišcenje slicnog motiva, parafraza, preuzimanje termina, citav niz istancanih postupaka u odnosu prema odabranoj tradiciji, što Radovicevu pesmu pretvara u koncentrisan govor nataloženog smisla. Radovic se ne obraca samo drugim pesnickim i uopšte književnim delima, nego i idejama filozofa, slikama, artefaktima sadašnjih i minulih kultura. U tom pogledu su posebno interesantne one njegove pesme u kojima je taj prethodno oblikovani kulturni predmet - neka arhtetipska slika. ?Pev iz Kalevale?, ?Kao po nekokj staroj kovackoj pesmi?, ?Prema starom narodnom obicaju?, tri medusobno srodne pesme, koje obraduju istu arhetipsku situaciju, ali i vec pomenuti ?Gavranovi nad Mrakovicom?, ?Kiridžijska?, pa cak i ?Zimska maštarija? ili ?Lov loveci?, u kojima se ponovo preplicu sa autopoetickom svešcu, oživljavaju arhajske motive covekove duhovnosti, premošcujuci ponor vremena u oba pravca: cas tako što se oživljavaju mitske slike, cas tako što se traži njihova izomorfnost sa slikama pesnikove sadašnjosti. Ako bi trebalo da razmišljamo o poreklu posezanja za arhetipskim kao elementu pesnickog postupka, verovatno bismo došli do pretpostavke da je ono delimicno u neosimbolizmu (arhetip kao trajni simbol istorijski promenljivog znacenja), a delimicno u posrednom uticaju popinske fasciniranosti bogatstvom arhajskih znacenja.
Bogatstva prozracnog
Ali možda i najkarakteristicnija od osobina poetickog lika pesništva Borislava Radovica je smelost da se otvori, da postane prozracna, da ono što ima da kaže kazuje jasno. Nikakvog hotimicnog zatamnjivanja smisla nema u Radovicevoj poeziji. Ima višeznacnosti, ima bezbrojnih rukavaca znacenja, ali to je posledica njenog insistiranja na otvorenosti. To je poezija u kojoj ništa nije definitivno i u kojoj svaka nijansa smisla može da racuna da ce biti uvažena. Pesma medutim time ne postaje nejasna, ona postaje bogatija. Sa jedne strane, bogatstvo kulturnih slojeva sa kojima mora da racuna citalac te pesme, a sa druge strane otvorenost i retka lakoca u ostvarivanju forme, imaju za rezultat poeziju koja je podjednako bogata i pitka, istancana i prohodna, pesma za znalce i za sladokusce. Ona je to u isto vreme; i upravo zato što je takva, ona može da bude ravnodušna prema poetickim imperativima i ?izmima?.
Ali to nije sve.
Upravo zato što je njen poeticki lik obeležen takvim osnovnim crtama kao što su malocas navedene, ta pesma može da bude jedini cilj pesnika Borislava Radovica. Iako ne sasvim usamljen u tome, Borislav Radovic je jedan od retkih naših savremenih pesnika koji ne pišu knjige pesama, vec piše pesme, jednu po jednu, svaku za sebe, koje cak i kada se uklapaju u obuhvatne sklopove ili makar samo implicitne celine odredene simbolikom, formom ili aktiviranim znacenjima, ostaju sposobne da stoje same za sebe, da budu samostalne. NJima se ne može zadati nikakav naslov koji bi ih pokrivao i nosio bolje od onoga koji je pesnik ionako odabrao: Pesme.
Saša Radojicic
